Stav

(Ne)Konstruktivno opoziciono povezivanje

Najbolje bi bilo kada bi nastala udružena opozicija koja bi u tim koordinatama obuhvatila sve protivnike režima. Ako to nije moguće, onda bi opozicija trebalo da ide u nekoliko ravnopravnih kolona, kao što su građansko-anacionalna i demokratsko-nacionalna. Ali šta da radimo ako ni to nje izvodljivo? Postojeće tzv. patriotske stranke, pre svega Zavetnike i Novi DSS (a sve više slutim i Dveri), na neki način Vučić kontroliše. U takvim okolnostima može se dogoditi da na parlamentarne izbore prava opozicija ide ne na dve noge, već uz pomoć štake skakuće samo na onoj svojoj tzv. građansko-anacionalnoj, dok bi nacionalna bila u gipsu i imala bi sekundarnu ulogu.

Dragomir Anđelković

Niz iskusnih političara, uključujući i ubijenog američkog predsednika Kenedija, uz izvesne varijacije iskazali su sličnu misao. To su bili ljudi koji su na osnovu velikog iskustva dobro znali šta je politika, pa im treba verovati.

Suština onoga što su poručili je da u ozbiljnoj politici nema mnogo mesta za ljudske naklonosti i nenaklonosti, već su ključna višeslojno shvaćena ideološka ili pragmatična „savezništva". Ona ne podrazumevaju samo sklapanja koalicija među političkim organizacijama ili njihovu neformalnu saradnju, već i, makar privremeno, „savezništvo" partija i lidera sa - u velikoj meri fluidnim -biračima.

Toga sam se setio dok sam pratio formiranje novog političkog bloka sastavljenog od dela partija koje učestvuju u aktuelnim protestima. Demokratska stranka (DS), Srbija Centar (SRCE), Rumunska partija (RP) i stranka Zajedno (tačnije jedan njen deo) - odlučile su da potpišu deklaraciju o zajedničkom delovanju. Ona, ukratko, podrazumeva: (1) udružen rad u cilju rušenja sadašnje autoritarne vlasti, (2) zalaganje za vraćanje pravde i odgovornosti u politiku, (3) nastojanje da Srbija postane država u kojoj svi imaju jednake šanse bez obzira na nacionalnost, veroispovest, seksualnu orijentaciju ili političko opredeljenje, (4) reafirmisanje socijalne pravde, (5) uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa okruženjem, (6) borbu za poštovanje ljudskih prava, medijskih sloboda, Ustava i zakona, i (7) posvećenost članstvu Srbije u EU i ostvarenju tzv. evropskih vrednosti.

Na tim temeljima stvoren savez, kako je iz njegovih redova poručeno, otvoren je za druge subjekte koji su (I) istinski opoziciono orijentisani (tj. stvarno, a ne tek pozerski deluju protiv režima) i (II) opredeljeni za EU integracije. Kako je istaknuto, u bloku u formiranju nema mesta za desničare; to nije krov pod koji mogu da stanu oni koji se eksplicitno protive članstvu Srbije u Evropskoj uniji. Sve to je, samo po sebi, u redu. Problem je kontekst! Da je Srbija normalna država logično bi bilo da se partije grupišu prema sveobuhvatnim ideološkim afinitetima, uključujući i geopolitičke sklonosti. No, sada nije tako, pa koliko prvo ograničenje za širenje opozicionog saveza imalo smisla, drugo je kontraproduktivno.

Naša zemlja je dovedena u nenormalno stanje, i prioritet je - bar sam ja tako shvatio ono što je u fokusu zahteva iznedrenih na aktuelnim protestima kojima su pomenute i druge proevropske partije logistički oslonac- njeno elementarno vraćanje u korito normalnosti. Radi toga sve što je u domenu građenja partijskih i stranačko-građanskih „savezništava", trebalo bi da bude u duhu najšireg okupljanja protivnika režima - bili oni desničari ili levičari, nacionalnih ili anacionalnih uverenja- u cilju njegovog rušenja i uspostavljanja ustavnosti i zakonitosti. Bitna je privrženost njima kako bi se Srbija probudila iz autoritarne kome, a kada se to dogodi, na narednim izborima na red bi došle sve moguće ideje oko kojih bi partije trebalo da se nadmeću.

Polazeći od rečenog, vratimo se aktuelnom grupisanju značajnog dela onih koji sada protestuju zajedno sa građanima raznih ubeđenja, koje povezuje želja da Srbija postane normalna zemlja. Pokrenuto stvaranje užeg bloka opozicionih stranaka ima smisla u meri u kojoj je u prvom planu „metodologija borbe" (a ne ideologija). Deo opozicionih subjekata koji učestvuju u protestima - recimo Stranka slobode i pravde- smatraju da je put za sukcesivno slabljenje Vučića nametanje beogradskih izbora koji bi bili odvojeni od republičkih. Meni to ne deluje utemeljeno. Vučić bi tako pre dobio priliku da se izvuče iz problema nego što bi njegova vlast bila ugrožena. Čini mi se da to misle i u organizacijama koje se sada povezuju. Jednim delom je, stoga, motiv njihovih integracija da se stvori blok koji bi težište stavio na nastavak protesne borbe dok se ne ispune već definisani zahtevi građana i tako stvore uslovi za održavanje fer parlamentarnih izbora. Ako je tako, blok bi bio avangarda čitave opozicije, koji je vuče u (metodološki) ispravnom smeru.

U tom pogledu stavovi političara kao što su Ponoš i Lutovac, deluju mi prihvatljivo. I oni lično ostavljaju mi dobar utisak. Ali, vratimo se Kenediju i drugim političkim vukovima koji su dobro shvatali kako se stvaraju savezi svih mogućih vrsta. Simpatije i antipatije tu ipak nisu najvažnije, kao ni ocene, recimo, nečijeg metodološkog kvaliteta. Za celovito građenje partijskih i biračko-stranačkih odnosa, bitan je program sa kojim se ide u političku borbu. Nije dovoljno nekog oponenta vlasti ljudski ocenjivati pozitivno i biti revoltiran onim što establišment radi, već je potrebno imati u vidu šta će biti posle njegovog pada.Stoga, ako opozicija koja se sada povezuje stvarno želi da donese Srbiji promene, pogrešila je što svoju programsku deklaraciju nije svela samo na par tačaka, kao što su ustavnost (koja je uzgred rečeno, tek stidljivo i apstraktno pomenuta), zakonitost, demokratizacija. Ako se stvari sada postavljaju onako kako ima smisla tek kada Vučićev režim bude oboren, onda se to u dogledno vreme neće desiti.

Protiv sam autokratije, ali i više od toga- smeta mi nacionalna izdaja. Ljuti me što Vučić predaje Kosovo, uključujući i njegov severni deo gde smo imali punu kontrolu; što neadekvatno podržava (ako uopšte to radi, a ne zabija joj nož u leđa) Republiku Srpsku i srpski narod u Crnoj Gori; što približava Srbiju NATO agresorima, a udaljava je od Rusije i Kine koje se bore za po nas povoljnije globalne odnose. Međutim, nije tu samo Vučić problem! Mnogi koji sa prozapadnog stanovišta deluju protiv njega, uveren sam, sve to bi nastojali da urade i više od njega. Jedino - što je sada jasno - u praksi bi teško učinili i pola onoga što je on obavio, da su nastavili da vladaju posle 2012.

U uslovima kada je, kako ispitivanja pulsa srpske populacije ukazuju, preko 80 posto građana nacionalno orijentisano, antinacionalnu politiku, bar u inicijalnoj fazi, uspešno može da vodi samo onaj ko ih laže da je lukavi patriota koji, kao, sarađuje sa našim oponentima, a zapravo ih vara. Vučić baš takvu poruku šalje svojim biračima dok malo po malo odrađuje domaći zadatak dobijen od Vašingtona. Zato je načelno gori od onih koji su otvoreni evroatlantisti. Opet, mnoga nacionalna nedela već je učinio. Kada bi pao, a ekskluzivno bi ga nasledili oni koji su spremni da idu istim antisrpskim putem, njegova nedela bila bi zacementirana. Štaviše, bio bi otvoren prostor za njihovo produbljivanje. Poraz lažnog patriote demoralisao bi mnoge prave rodoljube koje je on hipnotisao, a ohrabrio bi sve moguće antinacionalne elemente.

Imajući to u vidu, ako bi prozapadna opozicija u celini izašla na izbore sa deklaracijom koju smo ovih dana videli - a da nema nikakve druge iole ozbiljne prave opozicione liste - ja ne da za nju ne bi glasao, već bi aktivno pozivao građane na bojkot izbora. Bolje da su na vlasti i politički prevaranti koje u izdaji koliko-toliko koče njihovi nacionalno nastrojeni birači, nego iskrene demokrate (mada mnogi u prozapadnom bloku, to smo dobro videli dok su bili na vlasti, ni to nisu) koje imaju raskrčen put zbog onoga što je Vučić već uradio, za okončavanje kosovske kapitulacije, dalje udaljavanje od Rusije, približavanje NATO falangi. Ko ne shvata da mnogi građani Srbije, nezadovoljni sadašnjim režimom, slično misle, neće uspeti da se izbori za promene. Zato bismo svi trebalo da rashladimo ideološke emocije i da se vratimo iznalaženju razumnih rešenja. A to je grupisanje protiv Vučića uz samo dva uslova: da se radi o pravoj opoziciji i da je posvećenja reafirmaciji principa ustavnosti (bez koga je sve drugo prepušteno, suštinski,antidemokratskom političkom voluntarizmu).

Najbolje bi bilo kada bi nastala udružena opozicija koja bi u tim koordinatama obuhvatila sve protivnike režima. Ako to nije moguće, onda bi opozicija trebalo da ide u nekoliko ravnopravnih kolona, kao što su građansko-anacionalna i demokratsko-nacionalna. Ali šta da radimo ako ni to nje izvodljivo? Postojeće tzv. patriotske stranke, pre svega Zavetnike i Novi DSS (a sve više slutim i Dveri), na neki način Vučić kontroliše. Narodna stranka doživela je raskol i svakako je, čak ako obe grupe ostanu verne pređašnjim nacionalnim idejama, potrebno neko vreme da konsoliduju svoje redove. Na stranu što je malo verovatna njihova saradnja u dogledno vreme. Što se tiče organizacija koje predvode Parović i Šarović, one su u fazi razvoja, a imaju problem što ih prozapadni faktori, koji raspolažu kakvim-takvim medijskim i drugim resursima, iako simpatišu zbog odlučnog oponiranja režimu, suštinski ne podržavaju jer su desničari.

U takvim okolnostima može se dogoditi da na parlamentarne izbore prava opozicija ide ne na dve noge, već uz pomoć štake skakuće samo na onoj svojoj tzv. građansko-anacionalnoj, dok bi nacionalna bila u gipsu i imala bi sekundarnu ulogu. To bi bilo isto kao da se prodavac alkohola obraća klijentima koji su greškom ušli u salu koja je već skoro popunjena članovima društva trezvenjaka. On bi tamo od većine pre dobio pogrde nego aplauze; čak i od trezvenjaka koji su shvatili da je predsednik njihove organizacije, koga su satima čekali da im se obrati, lažni antialkoholičar koji se prethodne noći napio i stoga nije došao na skup. Njegov nemoral i izdaja ne bi ih naveli na pomisao: „prodavac viskija je bolji jer nas bar ne folira da je antialkoholičar".

Zato bi oni koji stvarno žele da u ime demokratije najurimo Vučića, morali da promene pristup. Ne da prave, kako je s pravom konstatovao Cvijetin Milivojević, „dogovor istomišljenika" koje ne može da donese promene, već da se orijentišu na što šira okupljanja opozicije. Ako tu ipak bude postojala disproporcija između raspoloživih nacionalnih faktora i onih koji su naglašeno prozapadno orijentisani - a iz objektivnih razloga tako nešto je realno - onda se to nekako mora kompenzovati. Ne može politički savez u kome će u najboljem slučaju biti 20 posto nacionalista naspram 80 odsto građanista, mnogo da uradi na političkom tržištu gde ima bar 80 odsto onih kojima su nacionalne vrednosti bitne.

Otuda važno je da u središtu borbe za normalizaciju Srbije bude reafirmacija ustavnosti uz obavezu da se svaka odluka donosi u skladu sa Ustavom. On nije „sveto pismo" i može u celini ili delimično da se menja, ali na način koji je previđen, uz održavanje referenduma. Pre izlaska na izbore opozicioni lideri svih boja morali bi da potpišu takav „ugovor" sa narodom, odnosno javno se obavežu da će primarno poštovati Ustav Srbije a ne volju Brisela, Vašingtona ili Moskve. Onda neka se zalažu i za odricanje od Kosova što je cena EU integracija. To je njihovo demokratsko pravo, ali sve mora da prođe odgovarajuće ustavne procedure! Ako na to pristanu, lično bih glasao i pozvao druge da to učine, i za blok gde preovlađuju oni koji mi ideološki nisu po meri (makar neke od njih i ljudski cenio). U protivnom, doživeo bi ih kao pretnju za srpske interese ništa manju od Vučića. Možda i veću!

(Autor je publicista i politički analitičar)