EMIGRACIJA

Izbeglička kriza tek može da pogodi Evropu, ako Turska otvori granicu

Stiže novi cunami migranata

Skoro milion izbeglica sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike stiglo je tokom 2015-16. do Nemačke. Na stotine hiljada ušlo je u druge zemlje Evrope; u Grčku, Italiju, Španiju, Francusku, pa čak su stigli i do Portugala. Potom je Unija postigla dogovor sa Turskom da Ankara zadrži te izbeglice u samoj Turskoj i za to je Turska dobila nekih šest milijardi evra. Više od pet već im je isplaćeno. Sada turski predsednik najavljuje da bi mogao da otvori kapije i da će novi milioni emigranata ponovo krenuti ka Starom Kontinentu. Redžep Tajip Erdogan hoće još novca jer mu ekonomija tone, a hteo bi i da smesti izbeglice u još nepostojeće "sigurne zone" na severu Sirije. Te bi zone pomogle Erdoganu da odgurne Kurde sa svojih granica i za to mu je potrebna pomoć Evrope, ali Amerika na tako nešto ne pristaje. Samo na grčkom ostrvu Lezbos u ovom trenutku u katastrofalnim uslovima živi 24.000 izbeglica. Veoma je verovatno da će novi cunami izbeglica krenuti ka Evropi, a mnogi od njih preko Srbije.

Milan Balinda

Četiri godine nakon najveće emigrantske krize u moderno vreme, strahuje se da se istorija može ponoviti. Drama koje se odvija na jugo-istočnoj periferiji Evrope, gde se preko opasnih voda prebacuju ljudi, žene i deca iz Turske na ostrva Grčke, ne obećava ništa dobro Grčkoj, ni Evropi, a ni izbeglicama.

Krijumčari, uz prećutno odobravanje turskih vlasti, istovaruju svoj ljudski tovar na plaže Lezbosa, Samosa, Kosa, Lerosa i Kiosa.

Tokom jula i avgusta više od 13.000 ljudi iskrcalo se na grčke obale, a to je više od polovine ljudi koji su preko mora stigli do Grčke tokom cele ove godine.

Trend se nastavio i u septembru. Mada su brojevi još uvek dosta manji od onih iz 2016, kada je u Grčku stizalo i do dve hiljade ljudi dnevno, strah nove humane katastrofe ima opravdanje. Najmanje trećina izbeglica su maloletnici bez pratnje roditelja ili bilo kojih punoletnih staratelja, tvrdi agencija za izbeglice Ujedinjenih Nacija.

U ovom trenutku Turska je domaćin više od četiri miliona izbeglica, a nekih 3,6 miliona su Sirijci. Vrlo je verovatno da će se broj izbeglica znatno povećati jer se očekuju sukobi oko zone sirijskog grada Idlib koji se nalazi blizu granice sa Turskom. Sirijski pobunjenici još drže tu zonu u svojim rukama, ali sirijski režim na čelu sa Bašarom al-Asadom, uz pomoć svojih saveznika i ruske avijacije, priprema veliku ofanzivu.

Posledica ratnih događanja u Siriji je da je Grčka je prestigla Italiju i Španiju kao najveća luka ulaska nedokumentovanih emigranata. U Atini se tvrdi da turska obalna straža namerno zatvara oči kad njihove patrole primete plovila sa izbeglicama.

Turski predsednik Erdogan drži šaku na ventilu koji može u svakom trenutku da otvori ili da zatvori. Nemačka, koja je primila više Sirijaca od bilo koje evropske države, a pod pritiskom krajnje desnice, odnosno nezadovoljstva dobrog dela svojih građana, sa povećanom zabrinutošću posmatra kretanja izbeglica sa Bliskog istoka.

Nemačka, isto kao i nova vlada Grčke sa desnog-centra, vide rešenje izbegličke krize u njihovom vraćanju u Tursku. Nikos Dendias, grčki ministar inostranih poslova, tvrdio je u ponedeljak, 16. septembra, da je od najvećeg značaja da se Ankara drži pakta koji je dogovoren sa Evropskom Unijom.

Po tom dogovoru Grčka bi vratila emigrante u Tursku gde bi ovi trebalo da zatraže azil kao u "zemlju ulaska". Međutim, prethodna grčka vlast svom susedu vratila je samo nešto manje od dve hiljade ljudi. Na svim grčkim ostrvima koja su najviše pogođena dolaskom izbeglica situacija je na ivici katastrofe.

Infrastruktura ne može da primi više ljudi. Skoro dve hiljade emigranata prebačeno je sa ostrva na grčko kopno, ali ni tamo ne postoje uslovi za smeštaj većeg broja ljudi. Tokom jula i avgusta na ostrvu Lezbos 73 dece je podvrgnuto mentalnom lečenju jer su troje pokušali da se ubiju, a 17 se samo-povredilo.

Izbeglički kamp na Lezbosu može da primi tri hiljade ljudi, a u ovom trenutku ima ih 10.400. Na ostrvu Samosu situacija je još gora jer prihvatni logor ima znatno više ljudi nego što su propisani kapaciteti.

Stvari nisu dobre u Turskoj. Redžep Tajip Erdogan je najopasniji kad je pritisnut uza zid. Suočen sa ekonomskim padom i znacima da se njegova partija AKP (Partija pravde i razvoja) kruni, on se sklupčao u svoju prvobitnu poziciju vladanja: pretnje i prisile.

U običnom životu to se zove - siledžijstvo.

Pregovori Turske i Evropske Unije su zaleđeni i to pre svega zbog kršenja ljudskih prava, zbog lišavanja slobode svakog onog u Turskoj koji nije po volji predsednika Erdogana. Ipak, on šalje signale da bi hteo da popriča sa Briselom. On hoće da pregovara jer mu je potrebna pomoć.

Ekonomija Turske nalazi se u veoma teškoj situaciji, a biće u još težoj, i Erdoganu je potrebno da pokaže svetskom finansijskom tržištu da Evropa želi da sa njim razgovara, da hoće da bude turski partner. Mogućnost da mu iz Brisela dodele još nekoliko milijardi evra animira potištenog turskog vođu.

U takvo psihološko stanje zapao je još od kako je i na ponovljenim izborima u Istambulu pretrpeo težak poraz. Njegov bliski saradnik iz "slavnih dana", Ahmet Davutoglu, izašao je iz AKP, trenutak pre nego što ga je Erdogan najurio, i sada osniva svoju političku stranku. Davutoglu je bio premijer Turske od 2014. do 2016. i jedan od osnivača AKP. Takođe je bio i turski ministar inostranih poslova.

Za sobom je povukao šest visokih funkcionera Erdoganove partije. Pre njega AKP je napustio i Ali Babadžan, bivši ministar finansija koji je kritikovao Erdoganove stavove po pitanju ljudskih prava, kao i ekonomsko stanje u Turskoj.

"AKP već godinama nije ono što je bila. U njoj nije moguće normalno delovati dok je pod sadašnjom grupom koja svaku kritiku naziva izdajom", objasnio je svoj stav Davutoglu. On je kritikovao Erdogana zato što je poništio izbore u Istambulu, a onda je na ponovljenim izgubio još drastičnije.

Takođe se usprotivio i smeni trojice legalno izabranih gradonačelnika u gradovima na istoku zemlje. Njih je Erdogan optužio da su sarađivali sa "kurdskim teroristima". Davutogli se takođe ne dopada što Erdogan vodi "porodičnu kadrovsku politiku". Inače, ministar finansija Turske, primera radi, je Berat Albajrak, Erdoganov zet.

Erdogan koji ima 66 godina ne priznaje da u bilo čemu greši, ali uprkos tome u redovima njegove partije raste nezadovoljstvo. Na poslednjim lokalnim izborima, osim što je AKP izgubila u svim velikim gradovima, uključujući pored Istambula i glavni grad Ankaru. Erdogan je pozvao Ameriku da pomogne stvaranju "bezbednih zona" na severu Sirije gde bi mogle da se smeste izbeglice. Ta teritorija o kojoj govori Erdogan nalazi se pod kontrolom Kurda i Vašington je odbio tu vrstu saradnje sa Ankarom.

Moskva takođe nije se odazvala na vapaje Erdogana koji sve vreme pokušava da nahuška Ameriku i Rusiju jednu protiv druge i da na taj način on nešto ušićari. Ostali su mu samo Evropljani koji u sirijskoj geopolitičkoj igri imaju najslabije karte i najmanje su spremni na bezočna rešenja. Erdogan neće prezati da ucenjuje Evropu sudbinom Sirijaca.

Erdogan, znajući da se Evropa nalazi u dubokoj političkoj krizi još od 2015. jer su populisti iskoristili veliki broj imigranata koji su nagrnuli u Evropu i da poguraju nacionalizam i da uplaše građane. On zna da pretnje da će otvoriti kapije koje vode ka Evropi izazivaju nervozu u Briselu.

U međuvremenu većina Evropljana nije upoznat sa ratnom situacijom u Siriji i ne zna da bitka za Idlib samo što nije počela. Taj fenomen raspoloženja Evropljana poznat je pod nazivom "zamor samilosti". U svakom slučaju, porast broja izbeglica već je primetan i Evropa će biti prisiljena da nešto uradi, a Erdogan bi najverovatnije prihvatio i veću količinu novca.

Najverovatnije da stvaranje "bezbedne zone" na severu Sirije ne bi bilo dobro rešenje. Ne bi bilo dobro jer ako Amerika odbije da u tome učestvuje, Turci će morati prvo da potisnu Kurde, a to ne bi bio lak posao, ali bi sigurno bio krvav. Potom, Erdogan niti želi niti je sposoban da organizuje smeštaj velikom broju Sirijaca koji bi tamo bili smešteni.

Evropa se nalazi u velikoj dilemi jer, između ostalog, ne žele da prepuste sudbinu miliona Sirijaca u rukama Turske i Amerike. Istovremeno, u Ankari su se sreli predsednici Turske, Irana i Rusije da bi diskutovali situaciju u Siriji, specijalno problem oko poslednjeg uporišta sirijskih pobunjenika u zoni Idliba.

Te tri države podržavaju suprotne strane u sirijskom građanskom ratu, ali imaju nekih dodirnih tačaka i želju da se rat u Siriji završi. Obnovljene borbe za Idlib ukazuju na propast primirja koji je postignut septembra prošle godine u dogovoru između Turske i Rusije.

Sirijski predsednik Bašar al-Asad preti da će zauzeti teritoriju i sam grad Idlib i to nakon što je već zauzeo veći deo teritorije koji su držali pobunjenici, a uz pomoć ruske avijacije. Moskva tvrdi da "džihadisti su desetak puta pokušali da napadnu rusku avionsku bazu Hmeimim koristeći dronove i rakete".

Rusija, Turska i Iran imaju različite interese u Siriji, ali moraju da paze da ne izazovu jedna drugu prenagljenim akcijama. Ukoliko bi Rusija u potpunosti pomogla Al-Asadu, to bi znatno oštetilo odnose Rusije i Turske koja je protiv sirijskog predsednika. Ukoliko bi Rusija odlučujuće pomogla Damasku, to bi najverovatnije poguralo Turke da otvoreno napadne Siriju.

Jedno od rešenja moglo bi da bude da Turska preuzme kontrolu u bezbednosnoj zoni duž svoje granice sa Idlibom, a ta Damask kontroliše južni deo te provincije, uključujući i dva strateška autoputa. Amerika, koja je saveznik sa Kurdima, insistira da bi izbeglicama trebalo obezbediti povratak svojim kućama i odbacuje mogućnost "bezbednosne zone".

Kurdi kažu da je neprihvatljivo da se stotine hiljada Sirijaca iz drugih delova zemlje nasele na teritoriju kojusu oni namenili za "sirijski Kurdistan". Turska, inače, smatra da su kurdski borci koji se nalaze blizu njenih granica bezbednosna opasnost i to pre svega jer veliki procenat turskih državljana su etnički Kurdi.

Erdogan je iskombinovao u svojoj igri sve mogućnosti, ali dve stvari ga u tim kombinacijama koče: ekonomija turske se ljulja i njegova politička partija već nije što je donedavno bila.

Najavljeni poteze Erdogana da će otvoriti kapije za sirijske izbeglice sigurno imaju neke efekte na Evropu, ali njegove pretnje Americi jalov su posao. Erdogan je objasnio da ukoliko Amerika ne pristane da sarađuje sa Turskom na sirijskoj "bezbednosnoj zoni", da će onda Turska sama da preuzima potrebne korake. Najavio je da daje rok do kraja septembra.

"Do sada smo potrošili 40 milijardi dolara, a Evropa je učestvovala sa samo tri milijardi evra", rekao je Erdogan koji je objasnio da je već prikazao planove gradnje kuća sa baštama za preseljene Sirijce. Opet je podvukao da ukoliko se ta zona ne formira, on će morati da pusti izbeglice da krenu ka Evropi.

Dodao je da Evropljani "pričaju priče, ali ne plaćaju račune". Prošlog jula, objavila je štampa, Turci su nasilno deportovali sirijske izbeglice i to uglavnom iz Istambula. Međutim, od tada nasilna deportacija uglavnom je stala, a za tako nešto Erdogan ima razloga. Razlozi su isti kao i oni zbog čega turski predsednik nije već otvorio kapije ka Evropi.

Erdoganu je potrebna pomoć islamista, a oni se protive proterivanju izbeglica i to iz verskih razloga. Bivši Erdoganovi saveznici, islamisti, mogu postati protivnici. Nekoliko turskih nevladinih islamskih organizacija aktivno su uključeni unutar Sirije i pomažu izbeglicama koje nazivaju "božji blagoslov".

Juriti, stavljati lisice i deportovati izbeglice smatra se nemuslimanskim. Zato je Erdogan i započeo "bićemo prinuđeni da otvorimo kapije" govor sa: "Bili smo blagosloveni da budemo 'ansar', ali isto tako mogli smo da budemo i 'muhadžir'". To se odnosi na lokalno stanovništvo iz Medine koji su primili proroka Muhameda i njegove sledbenike u svoje domove i zaštitili ih.

Dobrorošlica muslimanskih imigranata (muhadžira) koji su u nevolji smatra se islamskom dužnošću. Deportacija Sirijaca u ratnu zonu smatra se mogućom pretnjom koja bi mogla da ukine AKP stranci razlog za postojanje.

Mogućnost deportacije Sirijaca i njihova vidljivost u Turskoj pomažu ultra-nacionalistima koji zbog toga dobijaju veću podršku u narodu. Lažne ili polu-lažne vesti o kriminalnom delovanju Sirijaca u Turskoj, kao i beneficije koje im daje turska vlast, privaliće pažnju javnosti.

Vesti koje stižu iz varoši gde Sirijci čine većinu pomaže okupljanju turskih nacionalista, desničarskih glasača koji su bili partneri sa AKP od kada je ustanovljen predsednički sistem uvođenjem novog Ustava. Ankara nije promenila svoje namere da negde premesti Sirijce, ali postoje više mogućnosti od kojih ni jedna nije sasvim zadovoljavajuća. Kratkovidost AKP stranke kada je u pitanju sirijska politika još od 2010. godine razlog je zašto Turska ima najveći broj izbeglica u regionu.

Turska je ta koja je htela da sa scene ukloni sirijskog predsednika i sada mora da živi sa posledicama takve politike. Mali broj Sirijaca biće vračeni u Siriju, manji broj će stići do Evrope, ali najveći deo će ostati u Turskoj. Erdoganov plan da sazida kuće sa malim baštama u nekoj bezbednosnoj zoni u Sirije ne podržavaju ni mnogi iz elite AKP stranke.

Poznato je da se Erdoganu smeju iz zatvorenih vrata u samoj njegovoj partiji. Bilo kako bilo, u Turskoj je danas registrovano četiri miliona izbeglica, a od njih 3,6 su Sirijci. Ostatak registrovanih izbeglica su iz Iraka, Avganistana i Somalije. Sa druge strane, Evropska Unija je najveći donator izbeglicama od rata u Siriji. Sve skupa, EU je donirala 10,9 milijardi evra od kako je građanski rat počeo 2011. godine.

Evropska Komisija je sama obezbedila 5,3 milijardi evra pomoći podrške civilima unutar Sirije, kao i za izbeglice koje se našle utočište okolnim zemljama regiona.

Grčki premijer je kritikovao Ankaru zbog pretnji da će Turska otvoriti granice za izlazak izbeglica. Kiriakos Micotakis poslao je strogo upozorenje turskom predsedniku Erdoganu rekavši mu da ne preti Grčkoj i Evropi sa namerom da dobije još novca od Evropske Unije. U svom govoru od 15. septembra u Solunu, Micotakis je rekao da je Erdogan dobrodošao da pregovara o novim dogovorima sa Unijom, ali "ne sa pretnjama". Micotakis je takođe optužio druge zemlje Evropske Unije da ne rade dovoljno povodom ponovnog rasta broja izbeglica. "Ne može biti mogućim za zemlju da odbije da primi 50 ili 100 dece", rekao je. "Neke države hoće sve koristi od slobode kretanja omogućene Šengentskim ugovorom, ali odbijaju da dele tovar."

Par dana nakon što se Micotakis obratio u Solunu, francuski i italijanski lideri dogovorili su se o "automatskoj" distribuciji imigranata. Francuski predsednik Emanuel Makron i italijanski premijer Đuzepe Konte dogovorili su se oko uvođenja novog "automatskog sistema" za raspodelu imigranata po Evropi.

Ovi pregovori su omogućeni nakon pada prethodne italijanske vlade koja se strogo protivila prihvatanju izbeglica. Nakon razgovora u Rimu, francuski predsednik je izjavio da "Evropska Unija nije pokazala dovoljno solidarnosti sa zemljama koje su prve na putu izbeglicama, pre svega sa Italijom."

Konte je rekao da je dobio francusku podršku za sistem distribucije emigranata bilo gde da ovi uđu u Uniju. Plan je da ostale zemlje odmah po pristizanju izbeglica prime izvestan broj. Dodao je da "emigracija ne bi smela više da bude tema anti-Evropske propagande". Nemačka se složila sa novim sistemom distribucije, a dogovoru se pridružuju i Luksenburg, Malta, Portugal, Rumunija i Španija.

Predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lejen, objavila je 12. septembra novu funkciju u Uniji: zamenik predsednika za zaštitu evropskog načina života. Odmah su se pojavile kritike i zahtevi da se naziv funkcije promeni, što će se najverovatnije i dogoditi.

Kritičari su se pitali - kako se definiše "evropski način života"? Koje su to jedinstvene i homogene kulture koje zajedno imaju građani Bona, Palerma i Vroclava, ali ne i oni koji žive izvan Unije?

Takođe su se pitali šta to navodni preti tom načinu života? Neki političari su odgovorili da evropski način života podrazumeva slobodu da individue izaberu svoj sopstveni način života... Takođe da "implikacija da Evropljani moraju da se zaštite od spoljnih kultura je groteskno i takva pričanja moraju biti odbačena".

Neki su podvukli da je predsednica izabrala reči koje podsećaju na govor krajnje desnice koja ističe da imigracija dovodi evropsku hrišćansku civilizaciju u smrtnu opasnost. Po rečima Fon der Lejene "evropski način života je izgrađen oko solidarnosti, bezbrižnosti i bezbednosti". Bilo kako bilo, Evropa prolazi kroz treći istorijski porast nacionalizma.

Prvi se dogodio sredinom 19. veka kada je nacionalizam izronio zahvaljujući demokratskim pokretima koji su se borili protiv ropstva u monarhijama i apsolutizmu. Drugi porast nacionalizma bio je u 20. veku kada su dva velika rata razarala Evropu. Treći porast nacionalizma događa se upravo sada.

S druge strane, postoji dugačka istorija ideje evropske superiornosti, a ta ideja je potpomognuta rasističkom logikom. Svima je poznato da "Evropljanin" je sinonim za "bele ljude". Prebacuje se Fon der Lejen da kada ona kaže da će novi komesari biti "različiti kao što je i Evropa", ona ne primećuje da su svi komesari belci, ili belkinje. Sama Fon der Lejen je bila šokirana zbog kritika koje su joj upućene u vezi titule novog potpredsednika, a rekla je da je ona mislila na odbranu od krajnje desnice.

U Evropskoj Uniji živi nekih 500 miliona ljudi, a Unija je jedna od tri ekonomskih sila sveta. Tamo ima novca, a nekim državama Unije potrebna je i dodatna radna snaga. Erdogan može da ucenjuje Evropu samo zahvaljujući evropskim političkim previranjima gde krajnja desnica seje strah u narodu i na tome dobija poene.

Ameriku ne može da uceni bez obzira što je Turska druga najmnogoljudnija vojska NATO saveza. Ukoliko se on preračuna u svojim idejama, sami Turci, sama njegova partija, naći će način da stvari vrate u normalu. Sve to ne znači da se novi talas imigranata sa Bliskog istoka neće dogoditi.

ANTRFILE:

Atina i Ankara na putu sukoba

Turska tačno zna koliko izbeglica je potrebno da pusti da bi preko vode stigli do Grčke, a da tim potezom ne izazove Evropsku Uniju već samo da pošalje opomenu i da uznemiri Grke. Grčka zna da takve udarce mora da primi bez kukanja jer je sve to deo neprestanog koškanja i nadmetanja između Ankare i Atine.

Budući da su obe zemlje članice NATO saveza do otvorenih vojnih sukoba ne bi smelo da dođe, ali ni za to nema sigurnih garancija. Ako se i dogodi neki incident, neće to biti zbog izbeglica, ali hoće zbog prirodnog gasa i nafte koji leže ispod morskog dna oko Kipra. Oko grčkog, ali i oko turskog "dela" Kipra.

Deo tih nalazišta pripadaju i Izraelu i možda je to razlog što je Erdogan nedavno lamentirao da "nije fer" što Izrael ima atomske bombe, a Turska nema. Ukoliko on nije promenio svoje osvajačke snove, Izrael predviđen da bude "šlag na kolaču" kada Turska krene u dominaciju Bliskog istoka u nameri da stvori Novo otomansko carstvo u kome bi Erdogan bio sultan. Problemi koje Turska ima u Siriji, gde su nameravali da sa vlasti skinu Bašara al-Asada, možda su ohladili Erdoganove usijane ideje.

Turska je sredinom septembra pokrenula velike pomorske manerve, a grčka mornarica i avijacija počeli su da prate svaki njihov korak. Skala pomorskih vojnih vežbi Turske u kombinaciji sa opštom neprijateljskom klimom u regionu tokom više meseci, ne obećavaju ništa dobro. Sve to, naravno, prate američke vojne snage i paze da se situacija ne izmigolji iz ruku.

Turski ministar spoljnih poslova, Melvut Ćavušoglu, izjavio je da bi i Atina i Ankara morali da započnu prijateljske razgovore da bi rešili svoja razmimoilaženja. Ipak, u delu poruke koja se odnosila na tursko bušenje u potrazi za energentima blizu dela obale Kipra koja pripada turskom stanovništvu, turski ministar je rekao da će Turska nastaviti sa probnim bušenjima u zoni za koju Grci tvrde da ekskluzivno pripada Kipranima.

"Nećemo nikuda stići sa unilateralnom akcijom koja gazi po pravima kiparskih Turaka", izjavio je ankarin ministar spoljnih poslova.