NEPRIJATELJSKA PROPAGANDA i „socijalističke" zemlje

U krivičnom zakonu svih tzv. „socijalističkih" zemalja uveden je član za AGITACIJU I NEPRIJATELJSKU PROPAGANDU protiv postojećih vlasti, samozvane narodne, pa socijalističke, štaviše i komunističke.

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Ovaj član je bio problematičan u mnogim aspektima od samog početka. Pre svega u aspektu teritorije i ljudi za koje je važio. Zatim u aspektu što se to podrazumevalo pod agitacijom i propagandom?! Pa kakva se kazna mogla presuditi, koliko puta i sa kojih pozicija se mogao kazniti jedna te ista osoba itd ?!

Momentalno ne mogu obraditi sve pomenute aspekte. Da vidimo samo prvi aspekt, za koju teritoriju i koje ljude je važio ovaj član krivičnog zakona jedne određene zemlje ?

U jugoslovenskom Kazneno Popravnom Domu „Idrizovo", gde sam izdržao kaznu za „neprijateljsku propagandu", nisam sreo nijednog stranca kažnjen za to. Bar tako mi se čini. Sećam se Rusa Vlado Suhenko, ali on je imao samo jugoslovensko državljanstvo (Ne i rusko !). Izgleda bio je rođen tu. Ordinarnih je bilo, ali ne i političkih, za neprijateljsku propagandu. Naprotiv - svedok sam da je Jugoslavija dozvoljavala emigrantima da se slobodno - urednim putem udalje sa njene teritorije, bilo da se vrate oklen su došli, ili da odu gde su ih primali.

U Albaniji, gde sam isto tako bio kažnjen za „neprijateljsku propagandu", bilo je drukčije: U početku su kažnjavali ne samo meštane sa albanskim državljanstvom, već i strance, pogotovo emigrante, koji nisu imali ni albansko državljanstvo, niti zaštite ni sa koje strane. A nisu bili Albanci ni po nacionalnosti. Enverističke vlasti nisu poštovale nikakve zakone, pravila i principe ne samo prema svojim građanima, već ni prema strancima, ako nisu bili pod zaštitom Međunarodnog zakona o diplomatskim prestavnicima i vlasti svoje zemlje. I sa stokom albanske su se vlasti ljudskije ponašale. Emegrante su svezanih ruku vraćali Jugoslaviji, u zamenu i bez zamene za svoje emigrante, ili su ih hapsili i kažnjavali za neprijateljsku propagandu, bez obzira što nisu bili njeni građani, pa ni po nacionalnosti nisu bili Albanci. Upravo zbog ovakvog tretmana, koji sigurno nije bio praksa samo albanskih vlasti, doneta je tzv. Helsinska Konvencija, kojom su se donekle uzeli u zaštitu emigranti, posebno u vezi sa njihovim arbitrarnim vraćanjem zemlji odakle su izbegli.

U svim zemljama tzv. „Socijalističkog lagera" bilo je i stranaca, stigli tu bilo kao diplomatski pretstavnici svojih zemalja, ili kao pridruženi njima, supružnici, deca. Bilo ih je i kao turista, pa i kao emigranata, ekonomskih i političkih. Pogotovo je bilo zvanica, za učešće u naučnim i kulturnim aktivnostima, ili i kao trgovački pretstavnici.

Postavlja se pitanje: Važio li je taj njihov zakon za agitaciju i neprijateljsku propagandu i za ove ljude ?

Ja ne znam da su ove „socijalističke" zemlje hapsile i kaznile nijednu diplomatski akreditiranu osobu, pa ni članove njegove porodice. Ni turiste i niti zvanice, bilo za naučne i kulturne aktivnosti, bilo one koji su stigli tu kao trgovački pretstavnici. Moguće da su ih proglasili za persona non grata i tražili od njih da se udalje iz te zemlje, ali ne i da ih hapse i osude. Čuo sam da je ovakvih sluaja bilo. A ovo znači da su bili svesni da strane ljude nemaju pravo da ih kazne za agitaciju i neprijateljsku propagandu. Međunarodni zakon im je dao pravo da ova ljica proglase za persona non grata i da ih proteraju, ali nikako i da ih hapse i kažnjavaju krivično. U suprotnom ko bi se usudio da ode u tim zemljama i kao ambasador.

Pitanje je: Kako su se ophodili sa emigrantima ?

Ne mogu govoriti za sve zemlje, jer ne poznajem njihovu stvarnost. Govorim samo za Albaniju, koju sam skoro pola veka imao na grbači.

U Albaniji je bilo jugoslovenskih i grčkih emigranata, ekonomskih i političkih. Jedan od njih sam bio i ja, pa vam govorim i iz ličnog iskustva.

Koliko ja znam, Albanija je potpisala Helsinsku Konvenciju za tretiranje emigranata, po kojoj se emigranti, posebno politički, ne smeju vraćati matičnoj zemlji. Ovu klauzolu te Knvencije albanske su vlasti prelazile, izigravale, primoravajući emigranta lošim tretmanom da svojeručno napiše molbu albanskim vlastima da mu dozvole povratak. Posle ovoga su izvodili emigranta na granici i vraćali ga jugoslovenskim vlastima, primajući od njih u zamenu svog emigranta, kojega su im i jugoslovenske vlasti vraćale na isti način.

Pokušali su to i sa mnom. Iz zatvora za isljeđivanje, ma da sam tražio samo prelaz preko Albanije za SSSR, arbitrarno su me tresnuli u Koncentracioni logor Jugoslovenske Emigraije u Čermi, bez ikakve odluke, rešenja, objašnjenja, bilo i usmeno. Kako mene tako i sve druge, apsolutno sve! Nisu nam kazali ne samo zašto nas interniraju u taj kamp, već ni vreme koje treba da tu provedemo. Tu su me podložili svakojakim uvredama, poniženjima, preko svega i političkom, pa i ekonomskom maltretiranju, u očekivanju da im i ja, kao mnogi drugi, učinim molbu za povratak. Posle tretmana koji mi je učinjen u mojoj domovini Jugoslaviji, gde mi je razorena familija, opljačkan stan i insceniran sudski proces, nisam imao kako da se vratim tamo, jer je i u kampu Albanije bilo bolje negoli u zatvor Jugoslavije: Bar smo se svežeg vazduha nadisali i sunca nagledali. Imali smo i veći krug sapatnika, pa smo bili i slobodni da izaberemo one sa kojima smo se družili i da držimo na otstojanje sve nepoželjne.

Kao ja istrajali su i mnogi drugi, ali ih se većina predala, da ne govorimo o onima koji su se pred albanskim vlastima pružili potrbuške i, moleći za milost, stavili se u njihovoj službi za sve i svašta, da i kao lažni svedoci izađu po sudskim salama protiv onih koji su hapšeni i osuđivani nevini. Oni su nas i ubijali instrukcijama vlasti.

Sa nama, koji se nismo predali vlastima, a nismo pravili ni molbe za povratak, postupali su ovako: Davali su nam albansko državljanstvo i, posle koje godine i niza provokacija, pa i policijske obrade da smo nepoželjni u Albaniji (Postavljali su nam i provokatora da nam pokaže put, „staze" i „bogaze" za emigriranje !). Ne samo one koji su upadali u te zasede, već i nas koji smo ih prebrodili, pa i koji smo se žalili vlastima protiv SIGURIMI-a (Pandan jugoslovenske UDB-e!), hapsili su nas za agitaciju i neprijateljsku propagandu. Naglašavam da sam se skoro godinu dana pre hapšenja požalio usmeno lično presedniku Republike, „drugu" Hadži Leši (Haxhi Lleshi) protiv SIGURIMI-a i provokacija koje su mi činjene, misleći za njega da je komunista, pošten čovek i dosledan presednik Albanije. Da je i on jedan od agenata SIGURIMI-a i da me tretirao po instrukcijama tog SIGURIMI-a, do tog dana, nisam ni pomislio.

Tako, tretirajući nas kao albanske državljane, oni su nas podložili i zakonu o agitaciji i propagandi, koji je harao među emigrantima, političkim i ekonomskim.

Pogledajte optužnice protiv ovih emigranata: Svima pišu da su od dana prispeća u Albaniju počeli sa neprijateljskom propagandom. Ako je to istina, pitamo: Zašto su im dali državljanstvo ?! Zašto ih nisu proglasili za persona non grata i tražili od njih da im se udalje iz zemlje ?! Sama činjenica što su im dali državljanstvo govori da oni nisu došlji u Albaniju da vrše neprijateljsku propagandu.

Pošto je Albanija, mnogo pre Crvenog Krsta, ukinula instituciju advokata, nas nije imao ko da savetuje i brani. Tako su svi emigranti osuđeni za agitaciju i neprijateljsku propagandu i ne otvorivši usta da se pozovu na status stranog državljanina.

Pa i da su se pozvali ?!

Evo što su učinili sa mnom, koji sam im od prog dana hapšenja rekao, pod istragom i pred sudom:

-Ja sam jugoslovenski emigrant, došao u Albaniju da pređem za SSSR. Kao stranog državljanina vi nemate pravo da mi tražite računa za moja ubeđenja.

-Vi imate albansko državljanstvo !- usprotivi mi se islednik Elham Đika, a isto tako i presednik suda Hidaji Bejo.

-Od dana kad sam stigao iz Jugoslavije, do dana ovog hapšenja, tretirali ste me kao emigranta,- rekoh im, iako sam bio sasvim svestan da su me tretirani gore od stoke.- Ni jedan jedini dan me niste tretirali kao državljanina...Pa i ako ste mi dali albansko državljanstvo, ispada da sam sa dva državljanstva, od kojih izjavljujem jugoslovensko i negiram albansko...Da ovo imam pravo, ako ne znate, vidite Međunarodni zakon za osobe sa dva i više državljanstva, pa i vaš zakon o osobama sa dva i više državljanstva.

Sasvim slučajno, nekoliko meseci pre hapšenja, dopade mi u ruke neka knjiga gde su pisali za osobe sa dva državljanstva, za Međunarodni sud o tome, pa i za albanski zakon, za koji se dobro sećam i danas da pisaše, u slučaju sa osobama sa dva i vie državljnstva postupiće se po Međunarodnom zakonu".

Pred sudom sudija reče zapisničaru:

-Piši ga kako se izjavljuje!

I on napisa: „albanski državljanin"!!!

To tada nisam video, ali kad su mi dali Rešenje, video sam to, što možete i vi videti, jer sam to rešenje faksimilno objavio u mom delu ENVEROVSKI SUDSKI PROCESI, Ulcinj 2016.

Albanija Envera Hodže nije poštovala nikakve zakone, pravila i principe savremenog čovečanstva, ne međunarodne, već ni svoje. Ona nije poštovala te zakone ni prema samim albanskim državljanima, meštanima, kamo li prema nama, koje nije branio niko.

Zato sam mišljenja da se stvar iznese pred Međunarodni sud, da se svim emigrantima, koji su kažnjeni za neprijateljsku propagandu, prizna puna nevinost i da se od vlasti dotičnih država traži da se ovim nesrećnicima plati dostojna ošteta, jer niko nema pravo da kazni stranog državljanina zato što misli i oseća, izražava se drugčije od pravnih propisa ove ili one zemlje.