Život potvrđuje

Top 100 pijanaca Jugoslavije (5)

Uspomene još ne blede

Čuveni srpski novinar Miodrag Mile Isakov, stalni kolumnista Magazina Tabloid, napisao je knjigu naslovljenu kao ''Pijani smo bili bolji''. On se drži još uvek devize čuvenog šabačkog svirača Vlastimira Pavlovića Carevca, koji je tvrdio da čovek u životu treba da radi i pije. A kada se razboli, treba da prestane da radi. Ovo je njegova druga knjiga

Šarl Bodler: Opijen uvek treba biti. U tome je sve - početak i svršetak mudrosti. Da ne osećate strahovito breme vremena što vam pleća povija ka zemlji, morate se bez daha opijati. Čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam drago. Ali, opijajte se!

Mr Mile Isakov

Zagreb sam, dakle, već dobro poznavao kad sam koju godinu kasnije snimao dokumentarnu emisiju o tom gradu, kojom prilikom sam dodatno upoznao mnoge umetnike i novinare, sa kojima sam kasnije godinama negovao iskreno prijateljstvo. Rade Šerbedžija, Božo Alić, Jelena Lovrić, Željko Malnar, Vlasta Knezović, Jasna Babić, Tanja Torbarina, Gojko Marinković, Mirko Galić, Joško Marušić, bili su ne retko i moji gosti u Novom Sadu, odnosno u „Kecu".

Jedan od glavnih savetnika u tom TV-projektu o Zagrebu, bio mi je upravo Arsen. Emisiju sam naslovio nešto modifikovanom rečenicom iz jednog Tenžerinog teksta koji mi je on otkrio, „Zagreb je inače lep", koju sam kao voditelj uporno ponavljao i sa kojom sam počeo i završio emisiju. Naime, u tom tekstu Tenžera prepričava jedan svoj doživljaj iz pošte, gde je čekajući na red zavirivao u telegram koji je jedna žena, već po odeći očigledno iz provincije, pisala svojima. Žalila se da mnogo radi kao spremačica u firmi, a popodne i po kućama, kako je slabo plaćena i omalovažavana, kako su gužve u tramvajima a njena vlažna podstanarska soba zabačena, da bi na kraju zaključila: Grad je inače ljep!

Sve gradove na svetu u kojima sam boravio oduvek sam vrednovao po ljudima koje sam tamo upoznao I, bez obzira na arhitekturu i kulturne znamenitosti, najlepši su mi oni u kojima sam doživeo nešto lepo sa dragim osobama i prijateljima. Po tom kriterijumu Zagreb mi je bio jedan od najlepših.

U takvoj euforiji sam krenuo na taj put, koji je već sam po sebi bio poprilično dramatičan. Naime, išli smo autobusom preko Mađarske, jer se autoputem bratstva i jedinstva nije moglo zbog oružanih borbi između braće, koje su se na njemu još vodile. Na graničnom prelazu kod Virovitice dočekala nas je hrvatska policija i sa troja kola pod rotacijom sprovela do Zagreba, bez zaustavljanja na crveno svetlo u prolazu kroz naseljena mesta, pa i sam Zagreb, sve do centra i hotela „Dubrovnik", na nekadašnjem Trgu Republike, sada Bana Jelačića. Činjenica da nas je tako pompezno dočekala Tuđmanova policija samo me je još više zabrinula. Čuvajući nas, tih nekoliko dana, i u samom hotelu i kad smo noću izlazili, oni su zapravo čuvali njega. Ako bi nam se nešto desilo, imidž koji je time hteo sebi da izgradi bio bi ozbiljno havarisan. Ali, za nas najveća opasnost nije bila tu, nego kod kuće kad se vratimo. Od toga nas niko nije mogao sačuvati. Tako sam ubrzo po povratku dobio otkaz, upravo na osnovu snimka mog nastupa na tamošnjoj televiziji.

U „delegaciji" nas je bilo desetak, a najviše sam se družio sa devojkama, Gocom Sušom, Nadeždom Gaće i Isidorom Sekulić, jer su one najmanje pokazivale strah. Da li ga nije bilo zbog njihove veće hrabrosti ili podsvesnog uverenja da kao žene neće biti toliko na meti hrvatskih i srpskih patriota, za koje bi, ako ništa drugo, bar to trebalo da bude sramota.

Ne znam, ali prijala mi je njihova podrška. Bio je tu i stari as Hari Štajner, koji me je svojim primerom opominjao da ne preterujem, mada ni on nije izdržao da ne učestvuje u nestašlucima tipičnim za srednjoškolske ekskurzije. Tako sam u jednom trenutku, kad je nestalo džebane, negde oko dva po ponoći, rešio da idem da kupim još koju flašu Štoka, koji je bio pravo otkrovenje jer se kod nas već dugo nije mogao nabaviti. A nekad su novosadski pijanci na pitanje konobara, jeste li za neko piće, odgovarali „Štok da ne". Dežurni policajac na našem spratu, pošto nije uspeo da me odgovori, odlučio je da ide sa mnom do prodavnice koja radi cele noći.

Onda sam ja njega ubeđivao da ne mora, ali nije popuštao. Na kraju sam mu predložio da ode on sam, kad već mora. Tako nam je, na Harijevo zaprepašćenje, Tuđmanov policajac doneo bocu Štoka, sa sve kusurom u kunama.

Elem, čim sam se smestio u hotelsku sobu kad smo stigli u Zagreb, negde oko deset uveče, dograbio sam telefon i gotovo panično prelistavajući svoj stari telefonski imenik, koji sam i poneo u te svrhe, počeo da zivkam ljude za koje sam bio uveren da će se obradovati, kao ja što sam se radovao da ih iznenadim. Uopšte nisam razmišljao o tome da nisu svi oni u istoj situaciji i nije mi padalo na pamet da nekima od njih time mogu da stvorim bilo kakvu neprijatnost. Prvi u imeniku bio je, logično, Arsen. Najpre se obradovao što me čuje, ali kada sam mu rekao da sam u Zagrebu, samo nekoliko stotina metara od njegovog stana, zanemeo je. Imao sam utisak kao da se, sa šakom poklopljenom slušalicom, osvrće oko sebe, u dugim pauzama koje je pravio između tek nekoliko rečenica koje smo razmenili. Osećajući njegovu nelagodu, koju u prvi mah nisam najbolje razumeo, ponudio sam mu izlaz tako što sam ga obavestio da ću tu biti tri dana, pa bih voleo da se vidimo. Sa primetnim olakšanjem je to prihvatio i obećao da ćemo se svakako čuti da se dogovorimo. Javio se tek poslednjeg dana u trenutku kada sam se, pred ukrcavanje u autobus, odjavljivao na recepciji. Kao da je tačno znao kad krećemo kući, tako da smo mogli samo da konstatujemo kako nam je žao što se nismo videli.

Ne mogu reći da me je razočarao, jer mi to respekt ne dozvoljava. Recimo da mi je bilo krivo što se nije bolje snašao. Ljudski je ako se uplašio. Možda i sa ozbiljnim razlogom, kao veoma poznati Srbin o čijem se ponašanju verovatno posebno vodilo računa u vanrednom stanju rata. Sasvim je moguće da sam i ja suviše očekivao, pa u toj euforiji bio odviše osetljiv. A možda su na moje emocije uticali neki drugi primeri u istoj situaciji. Joško Marušić, na primer, kojeg je te iste večeri supruga probudila na moje insistiranje i koji mi je tako mamuran naredio da ga sačekam na recepciji dvadesetak minuta.

Susret je bio kao i obično sa ovim majstorom karikature i humora, srdačan sa ironičnim zezanjem na sve teme, pa i na ovo ratno stanje. U obilasku trga posebno smo se zabavili novopostavljenim spomenikom Bana Jelačića na konju, koji je nekad davno tu već bio, ali je sa preteći podignutim mačem bio okrenut na drugu stranu, prema Beču i Pešti, a sad prema Beogradu. Na moje pitanje, šta se vi kurčite sa Banom kad je on naš, iz Petrovaradina, duhoviti Dalmatinac je kao iz topa odgovorio: Je, može bit da je on vaš, ali je konj naš!

Sve je sa Marušićem bilo (ne)očekivano, kao da se ništa nije dogodilo, kao da pored nas nisu prolazile grupe dragovoljaca u čudnim uniformama. Taj osećaj, stanja redovnog, pojačan je kada nam se pridružila, tad mlada, novinarka Tanja Tagirov, koja mi je te noći bila bolja pratnja u forsiranju pića od Joška, koji nikad nije ni bio sklon.

Posebno me obradovao jedan drugi Josip, takođe iz Petrovaradina, za kojeg nisam imao pojma da je u Zagrebu. Svojevemeno je održavao moj prvi auto, naravno crveni, koji sam uzeo na kredit od prve plate na Televiziji. Ta sarajevska Buba je koštala, recimo, nekih milion ondašnjih novaca, moja plata je bila oko 15 hiljada, a mesečna rata oko pet. Znači prilično gadno u početku, ali svake godine plata mi je rasla, za otprilike deset hiljada, a rata ostajala ista, tako da sam je na kraju otplaćivao iz džeparca. Tako je onda bilo svima i u svemu.

Josip je radio u servisu Autovojvodine i tamo obavio prvi tehnički pregled kad sam kupio folciku. Kasnije je otvorio sopstveni u svojoj kući na kraju Petrovaradina, poslednjoj na izlasku prema Sremskim Karlovcima, pa sam i ja prešao kod njega. Kada sam mu prvi put došao na servis, on mi je spremio stolicu pored kanala da mogu da pratim šta radi. Odbio sam sa indignacijom i otišao u najbližu kafanu dok on ne završi. Koliko se ja razumem u automehaniku, mogao bi pred mojim očima da sasvim nov deo zameni starim, ceo motor bi mogao da zameni a da ja to ne primetim. Više sam se uzdao da mi to ipak neće uraditi iza leđa. Tako je moj Josip punih petnaest godina brinuo o mom autu više nego o svom. Vremenom tamo više nisam ni odlazio jer je on dolazio po folciku i sređivao ga kompletno, sve do sipanja vode u akumulator, pa čak i one za prskanje šoferšajbne, dok sam ja čekao u nekoj kafani da mi ga sređenog vrati.

E, taj Josip, nažalost zaboravio sam mu prezime, koji je sa porodicom pobegao iz Petrovaradina početkom devedesetih, kada su neke pijane patriote pred zoru pripucale na njegovu kuću, našao me je u hotelu „Dubrovnik" poslednje noći boravka tamo. Pošto je video na televiziji da sam u Zagrebu i dva dana me tražio po svim hotelima, konačno je pogodio pravi i posle više neuspelih pokušaja slučajno me zatekao u njemu. On sad tu živi i želi da obavezno dođem kod njega na večeru. Nije bilo vremena, ali sam taj gest je više od bilo koje gozbe koju mi je sa svojom porodicom pripremio.

Bilo je, naravno, i drugačijih reagovanja. Tanja Torbarina, na primer, koju sam upoznao osamdesetih tako što sam gostovao na snimanju njene TV emisije pod nazivom "Top man", koja, na njen zahtev a na moju sugestiju, ipak nije emitovana, sada nije htela ni da se javi kad je čula moj glas. Nešto sam bio načuo da je popizdela na nacionalnoj osnovi, što me nije iznenadilo jer bila je sklona pizdarijama, kao što je svog bivšeg supruga, inače poznatog novinara sa prezimenom Fijačko, nazivala Fijasko, ali nisam očekivao da ću joj i ja biti kriv. Međutim, o njoj ću opširnije kad dođe na red, jer bilo je raznih varnica.

Goran Milić je, opet, pozvao nas nekoliko kod njega na večeru, ali bez Goce Suše i Nadežde Gaće, sa kojima je imao neke neraščišćene račune iz vremena kada su zajedno radili, dal' na TV Beograd il' Yutel-u, pa sam se, uprkos uvažavanju gesta i baš prijateljskih odnosa koje i danas negujemo, solidarisao sa njima i nisam otišao.

Za razliku od Torbarine, koleginice Jelena Lovrić i Jasna Babić, sa kojima sam negovao prevashodno prijateljske simpatije, došle su da se vidimo mada nisu učestvovale u razgovorima. Jasna, ako se ne varam takođe Srpkinja, ne mogu biti siguran jer nikad se nismo tako pitali, uprkos tome što nije želela da učestvuje u tim susretima srpskih i hrvatskih novinara, jer ne veruje da su iskreni, ipak je svratila. Kako je naglasila, samo da ne bih posumnjao u njeno prijateljstvo i odmah napustila skup. Sa Jelenom, koja nema ni emotivnih ni nacionalnih opterećenja, proveo sam, ko kadgod, celu noć u razgovoru koji se nije ni malo razlikovao od uobičajenih, kada smo uglavnom kritikovali one stare zajedničke vlasti. Sad je svako opleo po svojima, ali kao da smo govorili o istim ljudima.

Najgadnije je bilo kad me je Dubravko Merlić pozvao da gostujem uživo u njegovoj i kod nas čuvenoj emisiji „Slikom na sliku", koja je još uvek bila najgledanija na Hrvatskoj televiziji. Bilo je to drugog dana našeg boravka kada su sve dnevne novine citirale moj govor sa jučerašnjeg okruglog stola, posebno u naslovima ističući rečenicu „Savest mi je čista ali ne i sasvim mirna", zbog sveg zla koje je neko počinio i u moje ime. Očajan što sam na to olako pristao, na prijemu koji nam je te večeri priredio Milorad Pupovac u prostorijama srpske „ Prosvjete", počeo sam da forsiram piće sa idejom da mi to bude izgovor da ne odem u emisiju koja počinje u jedanaest sati, uživo. Ali, toliko sam bio napet da se nisam mogao napiti, ma koliko da popijem. Pročitala me je Goca Suša, koja me i najbolje poznaje, pa su na njeno upozorenje svi krenuli da me ubeđuju da ipak treba da idem. Da moram. Na moje pitanje zašto baš ja, zašto ne bi neko drugi otišao, u svom stilu odgovorila mi je Isidora Sekulić: „Kome je suđeno da bude jeban gaće same padaju. Sam si se preporučio pa sad stisni petlju, ne daj gaće, nisi ti taj". Bio je tu i Stipe Šuvar, koji mi je objasnio da je izuzetno važno da u ovoj situaciji Hrvati vide da ima i normalnih Srba i savetovao da odmah odem u hotel i malo se odmorim pred nastup uživo.

Kakav odmor, tek tamo u hotelskoj sobi počela je igranka u glavi. Nemam problem sa time šta da kažem o Miloševićevom režimu, to sam davno apsolvirao, ali da bih bio objektivan i ubedljiv moram i njima nekako da skrešem u lice. Nisu ni oni nevini sa Tuđmanom na čelu, ali kako? Ipak sam ja gost ovde, pa nije red da im držim lekcije kako da urede svoju kuću, ali neke stvari ne mogu ni da prećutim. Na stranu što će me razapeti na stub srama kod kuće, na to sam već navikao, ali ni razumni ljudi ovde neće me poštovati ako budem suviše snishodljiv ili se pravio blesav, da ne vidim da su i oni u velikom problemu.

Moj problem je bio kako da to kažem a da se ne svađam. I u isto vreme da ne budem suviše popustljiv, kao da sam se uplašio. Naravno da jesam, pošteno govoreći usro sam se, ali to ne sme da se vidi. Toliko sam se uplašio odgvornosti da budem prvi Srbin koji će se direktno obratiti milionima Hrvata od početka rata, da sam se potpuno otreznio, prvi put otkako sam krenuo za Zagreb, izgleda baš zato što sam te večeri popio više nego sva tri dana zajedno.

A onda, zureći sa kreveta u plafon hotelske sobe, setio sam se Arsena i njegovu reakciju pokušao da tumačim imajući u vidu moju situaciju. Naravno, prvo mi je na pameti bila pesma „Ne daj se Ines", koju sam više puta slušao u izvedbi Radeta Šerbedžije pred svitanje, kad to radi bolje nego na koncertima. Ne samo zbog drčnog naslova. Bežeći od stvarnosti, tako sam se podsetio kako se i najkrupnije istine mogu saopštiti kroz sasvim običnu priču o naizgled malim životnim stvarima.

Za divno čudo, mogao sam da ponovim omiljeni stih iz te pesme, za koji uopšte nisam imao pojma da ga znam napamet. „Raspolažem s još milion nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti, koja nas pred vlastitim očima vara i krade i napušta. Ne daj se mladosti moja. Ne daj se generacijo". Razmišljajući tako, na taj lekoviti način, konačno sam smislio i tu ključnu poruku, sa kojom ću, bio sam uveren, spasti obraz.

Setio sam se, naime, mog razgovora sa Joškom Marušićem o spomeniku Bana Jelačića na konju, pri čemu sam primetio da na trgu više nema golubova. I njegovog objašnjenja da su u spomenik ugrađeni nekakvi odašiljači zvuka sa vrlo visokim frekvencijama, koji rasteruju golubove da ne bi srali po Banu. Odlučio sam da u emisiji zaigram na tu kartu, očigledno fašistoidnog čistunstva usmerenog i protiv golubova kao simbola mira, i bio spreman za intervju.

Čim sam stigao u hrvatsku televiziju, odmah su me sproveli kod generalnog direktora, a to je u tom trenutku bio moj veliki protivnik iz Novog Sada, Tomislav Marčinko. On je, kao urednik novosadskog „Dnevnika", bio pristalica i miljenik vojvođanskih komunističkih dogmata u obračunu sa takozvanim liberalima, kojima sam i ja pripadao, početkom sedamdesetih. Kad su ti njegovi matorci posmenjivani od Miloševića, Marčinko je pobegao u Zagreb, gde se vrlo brzo dodvorio i Tuđmanu. Dočekao me je kao starog prijatelja, otvarajući flašu Čivasa u znak dobrodošlice. Bio je tu i Dubravko Merlić, radi dogovora o emisiji koja počinje za pola sata, pa nije bila prilika za naše međusobice.

Možda je Marčinkova napadna druželjubivost donekle uticala i na Merlića, ali verujem da sam blagonaklonost tog odličnog TV-voditelja kupio pre svega kad sam mu rekao da nema potrebe da unapred dogovaramo pitanja i neka slobodno pita sve što ga zanima. Znam iz iskustva da to uvek ostavlja dobar utisak kod novinara, mada ja u tom trenutku nisam vodio računa o tome. Zapravo, plašio sam se da ću kad čujem pitanja odmah smišljati odgovore, a onda kad počne intervju pokušavati da ih se setim, od reči do reči, umesto da razmišljam. Dešavalo mi se već u raznim intervjuima da potpuno blokiram, ako ne uspem da pripremljenu misao ponovim baš onako kako sam zamislio, tako da me je iskustvo naučilo da bolje ispadne kad improvizujem. U ovom slučaju to je bilo opasnije nego pri rutinskim profesionalnim nastupima na televiziji, ali rešio sam da reskiram, trudeći se jedino da ne zaboravim dosetku sa golubovima.

Da bi me relaksirao, Merlić je razgovor u studiju započeo bezazlenim pitanjem o tome kako mi se čini Zagreb posle toliko godina, što je bio k'o poručen šlagvort za minu koju sam u samoodbrani pripremio. Počeo sam sa pričom o tome kako ja dobro poznajem Zagreb i sve mi se čini isto k'o nekad, sem spomenika Bana Jelačića na trgu, ali ni Ban mi nije nepoznat jer je iz mog grada, iz Petrovaradina. Jedino što mi je malo čudno, naglasio sam, zašto na trgu nema više golubova, a nekad ih je bilo na stotine, kao na svim trgovima u svetu.

Merlić je odmah shvatio aluziju sa golubovima, pa se zbunio i bez pravog objašnjenja tog fenomena prirodno prešao u defanzivu, što je meni ulilo samopouzdanje i dalo prednost u daljem razgovoru na svima poznate teme, sa kojima sad nemam nameru da smaram. Najkraće, na pitanja o ratnoj krivici odgovorio sam da su meni moji najkrivlji, meni su uveli diktaturu, zabranili da radim svoj posao i egzistencijalno me ugrozili, mene su proganjali i hapsili, mene su zavadili sa svim komšijama i obrukali pred celim svetom. Prema tome meni su moji najkrivlji, a vi treba da vidite koliko krivice ima kod vas.

Tako je Arsen ipak bio prisutan i odlučujuće doprineo mojoj misiji u Zagrebu, te ratne 94. godine. I biće još dugo.

Agim Avdiju

KAO BODIGARD

Agim Avdiju, televizijski tehničar i montažer, moj je najbolji drug u Prištini i na celom Kosovu. Ima ih još nekoliko, sticajem okolnosti uglavnom Albanaca. Agim Zatrići, u moje vreme predsednik omladine Kosova, Azem Vlasi, takođe prijatelj iz omladiskih dana, glumac Enver Petrovci, Veton Suroi, profesionalni kolega, ali sa njima se zaista dugo nisam ni čuo ni video. Srbe sa Kosova, osim Zvonka Miladinovića, dopisnika TVNS iz Prištine, koji je često dolazio u Novi Sad, prosto nisam imao prilike da upoznam. Momu Trajkovića i Olivera Ivanovića upoznao sam preko politike i to u Beogradu, a ni sa njima se nisam video posle saradnje u DOS-u.

Samo sa Enverom, kojeg ja zovem Bekteši, po liku koji je igrao u mojoj TV seriji „Specijalna redakcija", sreo sam se jednom na Sterijinom pozorju, odmah posle bombardovanja, i drugi put nedavno na filmskom festivalu u Nišu. Imao je neki problem u nogama, od bolova nije mogao da hoda duže od pedesetak metara, pa smo zaseli u najbližoj kafani. Inače ne bismo. I naravno, reč po reč, došli smo i do priča o srpsko-albanskim odnosima, koje ponekad umeju da budu sasvim ljudske. Naime, ispričao mi je događaj sa njegovim rođakom koji je kupio vučjaka od komšije Srbina, kad je ovaj napuštao Kosovo. Kad je došlo vreme da i on beži pred ratom, nije mogao da ga povede pa je vučjaka ostavio u nadi da će se nekako snaći i preživeti. Kada se vratio, sve kuće u komšiluku bile su potpuno opljačkane, samo njegova nije, jer vučjak ju je čuvao i radosno ga dočekao.

Ali, onda dolazi do novog problema. Ojađene komšije nikako nisu odobravale što on sa vučjakom komunicira na srpskom jeziku, pa je morao da ga uči albanski. Enver kaže da je rođaka zadirkivao primedbom da je nezahvalna kukavica, jer muči psa i oduzima mu njegov identitet, ali mu je ovaj objasnio da to ne radi iz straha za sebe. Naprotiv, lako bi on sa komšijama izašao na kraj, nego se plaši za vučjaka, da ga ne ubiju ili otruju. Toliko ga voli da, pored osnovnih komandi koje mu glasno izdaje na albanskom, u potaji sa njime priča i tepa mu na srpskom jeziku.

Sa Agimom Avdijuom nisam se čuo već dvadeset godina, otkako me je pozvao da me obavesti da se vratio kući posle prinudnog izbeglištva za vreme bombardovanja, ali ja sam siguran da besa, koju mi je prećutno dao početkom osamdesetih godina prošlog veka, nije zastarela. Kao što se ni kod mene ništa nije promenilo u odnosu prema njemu.

Agim je, zajedno sa Fatosom Kadijuom, bio u reportažnim kolima TV Prištine, na televizijskom festivalu Nesvrstanih zemalja u Herceg Novom, 1981, gde smo se upoznali i sprijateljili. Naravno, preko Beograda i jedne devojke. Naime, u jugoslovenskom televizijskom pulu, sastavljenom od predstavnika svih republičkih i pokrajinskih TV-centara, sekretarica režije bila je Ljilja iz Beograda, koja ga je, za vreme snimanja svakodnevnih festivalskih Hronika, činila ljubomornim ne skrivajući svoje simpatije prema meni, dok su zajedno iz reportažnih kola pratili šta mi novinari radimo u improvizovanom studiju. Na druženje posle emitovanja Hronike, oko ponoći, u kafanu „Taverna" u Igalu, koja je za nas bila uvek otvorena pa smo je nazvali „Otvorena Kaverna", došao je sa namerom da se sa mnom obračuna kao sa uobraženim novinarom i umišljenom TV-zvezdom, a stekao iskrenog prijatelja, od kojeg se nije odvajao narednih sedam dana.

Čini mi se da sam ga definitivno kupio time što sam u jednoj emisiji simultano prevodio sa albanskog jezika, tako uverljivo da je pomislio da zaista znam njegov maternji. Te večeri, u svakodnevnoj rotaciji na mestu urednika Hronike, došao je red i na mene, pa sam da bih nešto promenio zamolio koleginice iz Skoplja i Ljubljane da govore na svom jeziku, za šta nije ni potreban prevod. Međutim, u slučaju kolege iz Prištine je bio neophodan, pa sam od njega zatražio da mi na srpskom napiše ono što će pričati, a onda sam seo na pod pored njegove stolice i orijentišući se prema prepoznatljivim internacionalnim izrazima, kojih ima u albanskom kao u svakom jeziku, uspevao da poprilično dosledno ispratim njegovo izlaganje. Bilo je to još uverljivije zbog zastajkivanja i zamuckivanja, koji su više bili posledica nečitkog rukopisa i povećane doze špricera, nego izgubljenosti u prevodu. Delovalo je, kažu, zaista kao autentični simultani prevod, tako da Agima nikako nisam mogao da ubedim da sam samo prateći kolegin ritam govora sasvim slučajno uspevao da idem za njim skoro reč po reč.

Posle toga, u znak iskrenog prijateljstva, svakog jutra na rastanku iz „Otvorene Kaverne", on i Fatos su, na moju molbu, najavljivali fajront pesmom „Roka mandoljina", dajući joj karakterističan ritam udarajući šakama o sto kao najbolji bubnjari.