(P)likovi

Kolektivni portret Vučićeve ulizičke svite

Prema svecu i tropar

U noći između srede i četvrtka, 2. na 3. decembra, Aleksandar Vučić je pretrpeo nervni slom, ko zna koji po redu. Pozlilo mu je posle proslave 24. rođendana sina Danila. „On pije i peva, jebe mu se što mene napadaju zbog njegovih budalaština", kukao je Vučić na veselog prestolonaslednika, ali i na sve ostale iz svog okruženja, nazivajući ih ulizacama, parazitima, ološem, društvenim talogom... Zajapuren, samo što se nije šlogirao. Da jeste, niko mu ne bi dao veštačko disanje. To ga čeka i kad padne s vlasti. Kad završi na medijskoj lomači, sadašnji saradnici pomagaće mu tako što će vatru gasiti pljuvačkom. O bednicima kojima se diktator okružio, zašto ih je takve izabrao i kako ih koristi, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i, da kažemo, prijatelj.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je naneo trajnu i nenadoknadivu štetu Srbiji. Uz to zlo uradio je i nešto korisno - stavio je Srbiju pred ogledalo. U vrh vlasti podigao je sociopate, psihopate, manijake, kriminalce, narkomane, bednike svake vrste. Korumpirani i ucenjeni, laki su za upravljanje. Lako je i njima s Vučićem. Bespogovorno izvršavaju njegove naloge, podmićuju ga novcem i laskanjem. To će raditi dok imaju interes.

Pun kompleksa, Vučić zna s kim ima posla. Sam ih je birao, hteo je takve, sebi slične. Osim političkih i lukrativnih, postoje i zdravstveni razlozi za takav izbor saradnika. Iako voli da se predstavlja kao prvi, najjači, najbolji, jedinstven i neponovljiv u svemu, Vučić je običan nesrećnik, ograničen raznim dijagnozama. Jednu od njih je opisala dr Marta Stout, koja je u studiji o psihopatiji nacisoidne tipove označila kao „osakaćene osobe, koje prouzrokuju više štete društvu nego bilo koja druga vrsta mentalnih bolesnika".

- Zamislite, ukoliko je to ikako moguće, kako je onome ko nema savesti, ni trunku savesti, nikakve osećaje krivice ili žaljenja, bez obzira šta da uradi, nikakvog osećaja za dobrobit nepoznatih ljudi, prijatelja, pa čak i članova porodice. Zamislite kako je onima koje nikad ne muči osećaj srama, nijednog trenutka u životu, bez obzira na to koliko su sebični, lenji, nemoralni ili štetni za druge. Zamislite čoveka kome je koncept odgovornosti potpuno nepoznat, osim kao teret kojeg se drugi olako prihvataju, kao neke naivne budale. Ledena krv koja teče u takvim bolesnicima toliko je bizarna, toliko strana ličnom iskustvu većine ljudi da će retko ko posumnjati kakvi su u stvari. Sociopata koji živi od tuđeg rada, od drugih sociopata, koji povremeno opljačkaju neku radnju, kao i sociopata koji je običan nasilnik od sociopate ubice razlikuje se samo po socijalnom statusu, ambiciji, intelektu, krvožednosti ili, jednostavno rečeno, spletu okolnosti - navodi dr Stout, kao da skicira psiho-profil Aleksandra Vučića.

Marta Stout ističe i da se sve psihopate i sociopate rađaju sa osnovnim željama, stremljenjima, sviđanjima i animozitetima, što objašnjava zašto su neki od njih lekari ili predsednici država, dok su drugi sitni lopovi ili silovatelji. Tako je i u vrhu Srpske napredne stranke, čiji se funkcioneri i ostali pripadnici kartela razlikuju po ambiciji, intelektu i krvožednosti, ali ne i po suštini, odnosno po mentalnim poremećajima.

Vučić, nulti pacijent, na stranačku deponiju privukao je bolesnike svih dijagnoza. Uz radikalske parazite, koji su pristali da budu naprednjački prvoborci, postrojio je manekene "žutog lopovskog preduzeća", Koštuničine pohlepne amiše, lažne evropejce i iste takve nacionaliste, kao i pojedinačne, politički nebitne, simbole nemorala i pohlepe. Vučić je dobro znao ko su i kakvi su, kakav stav imaju o njemu lično, ali i kakva im je upotrebna vrednost. Po meri njihovih mogućnosti odredio im je političku, finansijsku ili statusnu apanažu.

Osim spremnosti da na stranačkim i državnim funkcijama izvršavaju naloge vođe, bez obzira koliko oni bili štetni po narod, naprednjačke štetočine svoje pozicije u kriminalnoj nomenklaturi stiču i brane učešćem u idolopokloničkim predstavama.

Da se dodvore gospodaru, besramno hvale njegove nepostojeće državničke uspehe i lične vrline, a naročito se ističu u odbrani njega i članova njegove porodice od svake kritike. Kao kerberi, kidišu na svakoga ko se usudi da pomene neku istinu o Vučićima.

I nedavno, baš na rođendan Danila Vučića, 1. decembra, naprednjačke sociopate dobile su priliku da dokažu lojalnost. Srpski mediji su preneli navode italijanskog lista La Republika da se među menadžerima Dušana Vlahovića, fudbalera Fiorentine, nalazi i Danilo Vučić. Magazin Tabloid je još letos objavio informacije o Danilovom angažmanu u menadžerskoj agenciji International Sports Office, koja zastupa Dušana Vlahovića. Aleksandar Vučić je ponavljanje tih saznanja, baš na Danilov rođendan, shvatio kao kampanju protiv njega. U panici, zakukao je što mu i sin pravi probleme, što daje povode opoziciji da ga kritikuju. U nastupu histerije, Vučiću je pozlilo. Ipak, odbio je pomoć lekara, ali ne i stranačkih parazita.

Jedan za drugim, funkcioneri naprednjačkog kartela objaviljivali su saopštenja u kojima se zaklinju u lojalnost Aleksandru i malom Danilu, a za kampanju pokrenutu preko La Republike optužuju opoziciju. "Napadi na sina Aleksandra Vučića su deo sramne kampanje", tvrdi Igor Mirović, koga isti taj Vučić naziva "behaton kriminalcem". Miloš Vučević takođe ističe da je posredi "kampanja brutalnih laži protiv sina predsednika". Zlatibor Lončar ponavlja: "Kao poslednje kukavice napadaju decu predsednika Srbije". Irena Vujović ne sumnja da je u pitanju "prljava kampanja protiv porodice predsednika", kao i Siniša Mali, koji tvrdi da je ovo "ponovni napad na porodicu Aleksandra Vučića". Branislav Nedimović je zgrožen "koliko podlo biće moraš biti da i decu napadaš".

Doprinos kolektivnom šlihtanju dala je i Maja Gojković, koja navodi da je "Danilov jedini greh to što je sin Aleksandra Vučića". Goran Vesić je zaključio da "tajkunski mediji imaju cilj da unište život deci predsednika Srbije".

- Nikada u istoriji političkog života Srbije nije vođena besomučnija i jezivija kampanja od one koju vodi bivši režim protiv članova porodice predsednika Vučića. Bez ijednog dokaza,čak i bez indicije, optužuju predsednikovog sina za sve i svašta, kao da se međusobno takmiče čija će laž biti veća i apsurdnija. Činjenica da su ovu laž protiv Danila Vučića plasirali baš na njegov rođendan govori da zlo i pokvarenost u njima prevazilaze granice koje um može da pojmi - tvrdi Milenko Jovanov, jedan od simbola "bivše vlasti", danas član Predsedništva SNS-a.

- Ima jedan mlad momak, koji je kod nas došao iz DSS. Reč je o Milenku Jovanovu iz Kikinde. On ima izvanrednu energiju, borac je bez straha i mane. Podseća me na mene kad sam ja bio mlad. Ima izvanrednu budućnost pred sobom. Zapamtite to ime - pričao je Vučić pre pet godina.

Jovanov je zaista dokazao da liči na Vučića. Dokazao je to lažima i uvredama, posebno na račun Nataše Jeremić, supruge Vuka Jeremića, koju je optužio da je "šef narko mafije". Baš kao Vučić, Jovanov je tada pokazao da je spreman na svaku brutalnost protiv članova tuđih porodica, kao što danas prezentuje lojalnost vladarskoj porodici.

Gužva je u vrhu rang-liste naprednjačkih šlihtara. Nema izrazitog favorita, nijanse će odlučiti ko će osvojiti titulu šampiona. Još nije izbledela uspomena na priznanje Zorana Babića da se "mentalno i fizički divi" Vučiću jer po devet sati sedi u Skupštini, ne ide ni do toaleta da se olakša. Kao da nije čuo za Pampers. No, Babić više nikome nije bitan, kao ni njemu Stanika Gligorijević. Njegova budalaština zatrpana je hiljadama drugih, istog ili slično kvaliteta.

Aleksandar Vulin ne mari za kvalitet, uzda se u kvantitet, zato uporno vrti mantru o tome da "bez Vučića neće biti ni Srbije". Tomislav Momirovski je takvim izjavama, kojima je hvalio "dva velikana", Aleksandra i Danila Vučića, opravdao poverenje i ministarsku funkciju. Zoran Đorđević je, kao i mnogi drugi naprednjaci, pre nekoliko meseci na društvenim mrežama kačio svoje fotografije na kojima pozira u majici s likovima Aleksandra i Andreja Vučića, kao znak podrške mlađem bati, koji je tada bio zaražen korona virusom. Ana Brnabić, Marko Đurić, Marko Atlagić i ostali statisti u idolopokloničkom krdu mogu samo da zavide Jorgovanki Tabaković.

- Aleksandar Vučić je čovek koji se po hrabrosti i neproračunatosti ne može uporediti ni sa kim. Ja mu često kažem "Aleksandre, da li te je dostojan ovaj narod" - rekla je nedavno guvernerka Tabaković i upisala se u istoriju udvoričkog beščašća.

Po onoj narodnoj mudrosti "ti meni vojvodo, ja tebi serdaru, a obojica znamo kakva smo govna", sve ulizice znaju ko je i kakav je Vučić, šta zaista misli o njima i kako ih ogovara. Znaju, ali ćute da ne ugroze funkcije i poslove. Vulin sigurno pamti da ga je Vučić opisivao kao narkomana s masnom kosom, koji bi hteo da liči na Če Gevaru, iako je "Mirina dugodlaka pudlica". Toma Mona ništa ne pamti, za razliku od njegovih roditelja Nade i Đorđa, koji nikad neće oprostiti Vučiću što ih je ofirao da su prezime Momirovski promenili u Momirović kako bi se posrbili i postali prihvatljiviji za tvrdo jezgro Socijalističke partije Srbije. Jorgovanka Tabaković nikad neće zaboraviti kakve je šale na njen račun pravio Vučić, rugajući joj se zbog vanbračne veze s jednim nestašnim SPS-ovcem.

S povećim zakašnjenjem, toj grupi se priključio i Nebojša Bakarec. Oprostio je Vučiću što ga je nazivao "kljakavim sektašem, koji nosi indijske mantije Hare Krišne". Imao je i Vučić šta da oprosti Bakarecu.

- Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod, najviše ga volim na svetu, znam sebe, zato i znam kako ću da skončam, tako da... Hoću da što više završim, da bi neko za 10 i 15, 20 godina mogao da kaže da je neko nešto uradio. Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se približilo - rekao je Vučić u septembru 2013. godine na poslovnom ručku u Hajatu s predstavnicima Američke privredne komore i stranim diplomatama.

Bakarec ga je, zbog tih reči, uporedio s Ljubišom Trgovčevićem i za sklonost ka političkoj upotrebi parapsihologije, mistike i ezoterije.

- Teške su to reči: skončaću, približilo mi se... Arhaične, sudbinske, ezoterične, mistične. Na koji je to način Vučić saznao, ili predvideo, ili predskazao način i termin svoje smrti. U nas je poznato tzv. Kremansko proročanstvo, zlatiborske porodice Tarabić. Možda je g. Vučić nekakav izdanak te porodice "vidovnjaka"? U vreme prvog ministrovanja gospodina Vučića (ministar informisanja) veliku popularnost u elektronskim medijima pod kontrolom g. Vučića i tadašnjeg režima, uživao je još jedan "vidovnjak" i prekognitivac, znameniti Ljubiša Trgovčević, poznat po tome što je, kada padne u predskazivački trans, izgovarao "Javlja mi se..." Možda je g. Trgovčević g. Vučiću otkrio tajne svog zanata, možda ga je zarazio vidovnjaštvom, možda se g. Vučiću "javilo"? Ko zna? Možda se radi o čistoj religijskog spoznaji? Iz istorije i religije su poznati takvi primeri. Novi zavet na više mesta govori o Isusovim predviđanjima sopstvene smrti. Nije moguće da g. Vučiću delegiramo sposobnosti jednog Isusa Hrista. Stoga moramo reći, u najboljoj nameri, da g. Vučić vaistinu veruje u svoje reči, ali da suštinski greši, jer nije moguće da poseduje jednovemene i neponovljive darove Ješue iz Nazareta - napisao je Bakarec, i u prologu tog teksta citirao stihove Branka Radičevića iz pesme "Kad mlidijah umrijeti": "Lisje žuti veće po drveću, Lisje žuti dole veće pada; Zelenoga više ja nikada videti neću! Glava klonu, lice potavnilo; Bolovanje oko mi popilo; Ruka lomna, telo izmoždeno; A kleca mi slabačko koleno! Dođe doba da idem u groba!"

U to vreme, kao odbornik DSS-a u Gradskoj skupštini Beograda, Bakarec je za govornicu izlazio s knjigom "Moralni portret Aleksandra Vučića - Politička fukara", koju je napisao autor ovog teksta. Čitajući knjigu, Bakarec se prepoznao u Vučićevom portretu, pa je postao jedan od najgorljivijih apostola Trgovčevićevog dvojnika. Transfer je Bakarecu doneo poslanički mandat, a Vučiću satisfakciju u tome što je bivšeg ciničnog kritičara pretvorio u dvorsku ludu i jurodivog čudaka, koji, da bi dokazao lojalnost, otvoreno poziva na likvidaciju opozicionih lidera.

Nema većeg zlopamtila od Vučića. Da je ta karakterna osobina kod Vučića dosegla nivo patologije autor ovog teksta se uverio u vreme dok je bio glavni urednik dnevnog lista Pravda. U jesen 2009. u Pravdi je objavljen intervju s Dragoslavom Bokanom. Vučić je to komentarisao na svoj način: "Dobro je što puštaš i ludake, neka čitaoci vide kakvih sve spodoba ima u Srbiji". Na pitanje čime mu se Bokan zamerio, Vučić je rekao da nema ništa lično protiv "tog psihopate", a onda je dodao: "Pa, i ti si u Svetu 1996. godine objavio tekst o njegovom razbojništvu". Umesto Vučića, njegova tadašnja supruga Ksenija je objasnila da nema mesta čuđenju: "Aleksandar sve pamti, nikome ne oprašta".

U oktobru 1996. u magazinu Svet objavljen je tekst o tada raskrinkanoj pljački biznismena Tomislava Đorđevića, vlasnika kompanije Yuco. Istraga je četiri godine posle pljačke utvrdila da je Bokan na ratištu u sarajevskom naselju Ilidža, gde je komandovao paravojnom jedinicom "Beli orlovi" organizovao grupu za uterivanje duga od pet miliona nemačkih maraka od novosadskog tajkuna Đorđevića. Za tu akciju Bokan je angažovao Aleksandra Šarca i Aleksandra Momića, kojima je pokazao papir sa memorandumom na kome je navedeno kada je Đorđević uzimao kredite, koje nije vratio. Na drugom papiru bile su napisane adrese Đorđevićevih nekretnina u Moskvi, Londonu, na Kipru.. Pored tih "dokaza", komandant je saborcima dao alat i uputstva za uterivanje duga.

- Bokan je Momiću dao pištolj i špric sa iglom i predložio mu da tim "argumentima" ubedi Đorđevića da isplati dug, u slučaju da se bude opirao. Čak im daje uputstva da i njegovoj porodici zaprete u slučaju da pokušaju da alarmiraju policiju, i da se na stotinak metara od porodične kuće Tomislava Đorđevića nalazi njihov čovek sa "zoljom", koju će biti spreman da aktivira. Tom razgovoru su, pored Momića i Šarca prisustvovali Ljubiša Radosavljević, biznismen iz Beograda, i Aleksandar Cvijetić, vlasnik beogradske firme Gavija.

Konačno, 21. novembra 1992. godine Momić i Šarac autobusom odlaze za Novi Sad, a odatle taksijem za Bukovac. U večernjim satima, negde između 19 i 20 sati dolaze do kuće Tomislava Đorđevića, zvone na vrata, i uskoro se pojavljuje sam Đorđević. Uperenim pištoljem guraju ga u unutrašnjost kuće, u dnevni boravak, do fotelje. Počinje ubeđivanje. Momić i Šarac pokazuju Đorđeviću papir sa navodnim dugom i traže navedenu sumu. Đorđević se brani da ne poseduje taj novac, čak ni petinu od te sume, i da ne može da udovolji njihovim zahtevima. "Inkasanti" sa reči prelaze na dela. Počinju fizički da maltretiraju domaćina. Momić udara Đorđevića pištoljem u glavu. Sceni prisustvuje i Natalija Đorđević, Tomislavljeva supruga. Momić kao poslednji "argument" u ubeđivanju vadi špric sa iglom i zavrće Đorđevićev levi rukav u nameri da mu ubrizga otrov u venu. U tom trenutku se na unutrašnjem stepeništu kuće pojavljuje devetogodišnja ćerka Tomislava i Natalije Đorđević. Devojčica, uplašena i zbunjena prizorom koji se odvijao, počinje da plače. Otac je poziva da siđe, a Šarac navodno počinje da teši i smiruje uplakano dete. Supruga ustaje, donosi razbojnicima kožnu tašnu, sa rečima: Evo, to je što mi imamo". Momić uzima tašnu u kojoj se nalazio novac - opisano je u tekstu koji je objavio Svet, na osnovu podataka koje je prikupio tadašnji novosadski istražni sudija Miroslav Alimpić.

Navedeno je i kako su razbojnici plen odneli u Beograd, kako su Bokana zatekli u stanu njegove tadašnje verenice Jelene Ocić, a zatim ga podelili u stanu Ljubiše Radosavljevića. Bokan je, navodno, uzeo 120.000 maraka, a ostali po 30.000 maraka. Bokan je saučesnicima zapretio da će, ako progovore, biti ubijeni, a da će stradati i njihove porodice. Aleksandar Šarac je ipak progovorio, kad je uhapšen korektno je sarađivao sa tužilaštvom. Bokan je uhapšen 9. oktobra 1996. godine. Posle nekoliko meseci pušten je iz pritvora. I tada, kao i danas, pričao je da mu je slučaj namešten iz političkih razloga.

Vučić se svakog detalja iz tog teksta sećao i 13 godina posle njegovog objavljivanja. Vučić je tada tvrdio da je Milorad Vučelić preko svojih udbaških veza spasao Bokana od dugogodišnje robije. Naravno, sve je dopunio svojim saznanjima o Tomislavu Đorđeviću, koji je kasnije osnovao Meridijan banku, da bi je, uz posredovanje Božidara Đelića prodao francuskoj Agrokol banci.

Takav, Bokan danas, Vučiću za ljubav, ne uteruje dugove, nego strah.

- Marinika Tepić je ušla kod Čanka u njegovu antisrpsku organizaciju kada je bila mlada devojka i studirala, šta? Rumunski jezik! Rumunska mama, rumunski tata, radila je u rumunskoj organizaciji. Ona je naš neprijatelj! Ona je nacionalni neprijatelj, ne samo ideološki i politički - rekao je nedavno Bokan na Pinku.

Od komandanta dobrovoljačke jedinice moglo bi da se očekuje da mu više smeta Hrvatica, i to predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić, nego opoziciona političarka rumunske nacionalnosti. Međutim, Vučiću je potreban Bokan koji će vređati, zastrašivati i targetovati opozicionare kao neprijatelje vaskolikog srpstva.

Bokan mora da se bruka, samo tako postoji na javnoj sceni. Brukaju se i mnogi drugi, pametni i uspešni, realizovani ljudi poput Božidara Maljkovića.

Nekoliko dana pred osnivačku skupštinu Srpske napredne stranke, u oktobru 2008, u telefonskom razgovoru rekao sam Vučiću da sedim u kafiću s Božom Maljkovićem. Vučić me zamolio da ga pitam da li bi hteo da dođe na svečanu promociju SNS-a u Centru Sava. "Vučić može da promeni sto stranaka, bio je i ostao četnik. Ja sam iz Otočca, partizanskog kraja. Mi ćemo uvek biti neprijatelji", odgovorio je Maljković. Iako sam mu, bez tih četničko-partizanskih detalja, rekao da slavni košarkaški trener ne želi da se meša u politiku, Vučić to nije podneo sportski. Odmah je rekao da je to i očekivao, Maljković je kroatofil i izdajnik srpstva, nikad nije vodio nijedan srpski klub, ni reprezentaciju. "Kad je otišao da trenira Jugoplastiku, njegova žena je u Splitu dobila stan od JNA. Posle rata, Hrvati su samo njoj vratili stan, a nijednom oficiru JNA", tvrdio je Vučić.

Nije prošlo mnogo vremena, Maljković je poželeo da, pred penziju, postane predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. Ambiciju mu je ispunio Stanko Subotić Cane, Maljkovićev dugogodišnji prijatelj i komšija iz španskog mondenskog letovališta Marbelja. Subotić je naredio Vučiću da promeni Statut OKS-a i postavi Maljkovića za predsednika. Sponzorska se ne odbija. U znak zahvalnosti, Maljković je počeo da dolazi na svečanosti naprednjačkog kartela i da Vučića kuje u zvezde.

- Jesam, glasao sam za Vučića. I svi moji. Brz je i radi. Nije vođen prevarama. Radi kao naši treneri iz prve klase - tvrdio je Maljković posle izbora 2016, naglašavajući da je Vučić "nedosanjani san Srbije".

Za razliku od Maljkovića, kome od Vučića ne treba ni novac, ni zaštita od sudskog progona, mnogi nesrećnici upravo iz tih razloga duvaju u istu tikvu. Od konsiljerea Nebojše Krstića, preko Bore Đorđevića Čorbe i Sime Spasića, do Zvezdana Terzića. "Alfa-Interpol doktor" Terzić se od optužnice i suđenja za ozbiljna krivična dela štiti slikom Vučića, kojom je okitio svoju direktorsku kancelariju u FK Crvena zvezda. Svaki javni nastup "Terza Mafija" koristi za izlive ljubavi Vučiću, kome posvećuje pobede kluba koji trernutno vodi. Ipak, u intervjuima mu se omakne i neka pametna rečenica.

- Svaki odrasli muškarac treba bar 30 dana da provede u Bačvanskoj 14, to bi mu mnogo pomoglo da sazri i shvati realnost - rekao je Terzić jednom prilikom, na osnovu ličnog iskustva iz pritvora u Centralnom zatvoru.

Zakasnio je s tim savetom. Vučića, ako bude imao sreće, čeka značajno duža robija. Bivši narodni poslanik Srđan Nogo upozorava na mnogo teži rasplet Vučićeve političke i lične drame.

- Vučić će proći kao Gadafi, sigurno. Nemojte da se iznenadite kad na kamionu, koji ga bude vozio na mučenje, streljanje ili vešanje, bude neko od Vučićevih kumova, Kokeza ili neki drugi. Taj kum će vikati: "Narode, gledajte, ovo govno vodim na stratište!" Vučića će izdati svi saradnici, Dragan Vučićević i Željko Mitrović, svi predsednici opština, beznačajni tipovi koji se deset godina bogate pljačkajući narod. Kad stranci odluče da obore Vučiča, kad stisnu dugme, videćete kako će ovi njegovi da ga pljuju. Vučić tada neće imati nikog svog, i on to zna - tvrdi Nogo.

To priznaje i Vučić: "Ko mi je lojalan? Ko će ostati uz mene do kraja? Pa, niko... Možda jedan ili dvojica saradnika", Vučić je svestan da će ga nadživeti - politički svakako, a možda i biološki - svi poltroni koje je digao iz blata. To je veliki problem, veći za Srbiju, nego za Vučića.

"Ulizice, to su najgori ljudi na svetu, najštetniji, najpokvareniji. Oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni seju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi verni svakoj državi, kao kurve neverni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi. Dok njih bude nema sreće na svetu, jer će uništiti sve što je istinska ljudska vrednost", napisao je Meša Selimović istinu, kojom je skicirao kolektivni portret pripadnika Vučićeve dvorske svite. Tačno, neće biti sreće za Srbiju ako bude kažnjen samo narcisoidni sociopata Aleksandar Vučić, a ulizice izbegnu privođenje pravdi.