Preko pune linije

Vučićevi šverceri prodali Ukrajini srpsko oružje vredno 800 miliona evra

Ruska krv na Vučićevim rukama

Ratni profiteri iz naprednjačkog kartela, predvođeni Aleksandrom Vučićem, zaradili su 800 miliona evra na izvozu srpskog oružja u Ukrajinu. Gde je taj novac završio vidi se po podacima o dugovanjima najvećih srpskih vojnih fabrika. Državno preduzeće SDPR Yugoimport duguje 798 miliona evra, a Krušik 150 miliona evra. Rusija je zvanično upozorila Vučića da će se naći na spisku neprijatelja, ako nastavi da naoružava nacistički režim u Kijevu. Kad bi smeo, Vučić bi uveo sankcije Rusiji, a ne sme jer su mu u ruskim bankama blokirani računi na kojima ima tri milijarde evra. U Moskvi se osipa lobi srpskog diktatora, propao je Šojgu, a sve je slabiji uticaj oligarha Babakova. Vučićeve interese sada zastupa samo odlazeći ambasador Bocan Harčenko, za koga i u Moskvi kažu da je najgori diplomata u istoriji rusko-srpskih odnosa.

Predrag Popović

Normalnom čoveku rat je rat, a Aleksandru Vučiću rat je brat. Kao iskusan ratni huškač i profiter, Vučić je spremno dočekao pandemiju korona virusa, odnosno "rat protiv nevidljivog neprijatelja, potom i rat u Ukrajini. Kao i u sukobima tokom devedesetih, ni sada nije propustio priliku za zaradu na tuđoj krvi.

Čim je pokrenuta ruska tzv. Specijalna vojna operacija, Vučić je smislio plan za dvostruku političku i finansijsku dobit. Umesto da uvede sankcije Rusiji, otvorio je švercerske kanale. Tajkuni iz naprednjačkog kartela registrovali su oko 8.000 firmi u Azerbejdžanu, Kazahstanu i u još nekoliko država bivšeg Sovjetskog Saveza, preko kojih se obavljao transport robe i svega ostalog u Rusiju i iz nje. Zapadne službe su presekle neke od tih kanala, kao što je bio onaj od Azerbejdžana preko Albanije i Crne Gore, kojim je novosadska kompanija Promist uvozila veštačko đubrivo iz Rusije. Vlasnik Promista je Nebojša Petrić, tajkun blizak Andreju Vučiću, koji je po bagatelnoj ceni privatizovao pančevačku Azotaru. Propale su još neke kombinacije, ali veći deo krijumčarske mreže nastavio je da posluje s prećutnom dozvolom centara moći iz Vašingtona i Brisela.

Sa istih adresa dopušten je i šverc naoružanja na suprotnu stranu, u Ukrajinu.

Da bi dobio političku podršku svojih zapadnih gospodara, Vučić je pristao da svo naoružanje i opremu, koju proizvedu srpske vojne fabrike, pošalje u Ukrajinu. U septembru prošle godine jedan zvaničnik NATO-a je za hrvatske medije izjavio: "Srbija šalje oružje u Ukrajinu. Svaki metak koji se napravi u Srbiji završi u Ukrajini. Srpske vlasti to demantuju zbog potreba svoje unutrašnje politike, ali to je istina."

Režimski mediji tada su demantovali te navode, proglasivši ih zaverom protiv Vučića. Insistiranje na lažima je trajalo do pre mesec dana, kad je sam Vučić, u intervjuu za Financial Times, priznao da je Srbija prodala Ukrajini oružje vredno 800 miliona evra.

- Prodaja naoružanja je naša poslovna prilika, to je deo našeg ekonomskog preporoda i važno za nas. Da, mi izvozimo našu municiju. Ne možemo izvoziti u Ukrajinu ili u Rusiju, ali imamo mnogo ugovora sa Amerikancima, Špancima, Česima, drugima. Šta oni s tim rade na kraju je njihov posao. Moj posao je da osiguram da sa svojom municijom poslujemo legalno, da je prodajemo. Šta je alternativa za nas? Da ga ne proizvodim? Da ga ne prodam? Moramo se brinuti za svoje ljude, i to je to. To je sve što mogu reći. Imamo prijatelje u Kijevu i Moskvi. Ovo su naša braća Slaveni", rekao je Vučić za Financial Times.

Dan nakon objavljivanja tog teksta, prilikom jednog od bezbrojnih obraćanja srpskoj javnosti, na konferenciji za medije, na pitanje novinara o prodaji oružja Ukrajini Vučić je odgovorio: "Za šta da se pravdam? Što smo izvezli dozvoljenom 'end juzeru' municiju? Pazite, oruđe i oružje ne izvozimo, jer tu imamo samo ugovor sa Azerbejdžanom, Kiprom i Emiratima. Ni sa kim više. Upravo da bismo se čuvali da se iz srpskog oružja ne ubija neko od naše braće - bilo Rusi, bilo Ukrajinci, bilo ko. Za šta da se pravdamo tačno? Za to što obezbeđujemo najnormalniji posao našoj namenskoj industriji? Kažu, to se koristi u ratovima. Pa gde da se koristi? Na klizalištu? Gde hoćete da se koriste rakete, bombe i granate nego na ratištu. Što ih proizvodimo ako ne zbog toga?"

I to je slagao. Osim municije i minobacačkih granata, ukrajinska vojska je dobila i srpski raketni sistem "Grad". Portal Slobodne Evrope objavio je fotografije raketnog bacača "Grad" na frontu kod Bahmuta, i to u akciji, prilikom ispaljivanja rakete na položaje ruske vojske, uz precizno datiranje: "U sredu, 12. jula 2023. godine".

Takođe, na Tviteru je objavljena fotografija grupe ukrajinskih vojnika, među kojima je jedan držao ručni bacač sa šest granata, koji je proizveden u trsteničkoj fabrici Prva petoletka. Rusi su kod Harkova kod zarobljenih ukrajinskih boraca pronašli modifikovane grantate od 30 milimetara, proizvedene u Srbiji. Kod Bahmuta je pronađena neeksplodirana termobarična mina od 120 milimetara, proizvedena u kruševačkom Trajalu. Istom prilikom, pronađene su i mine obeležene sa BB, za koje se zna da su proizvedene u Krušiku. Od prošle godine, Krušik na svoje mine ne stavlja tradicionalnu oznaku KV, nego serije obeležava sa BB ili nikako, da sakrije trag koji vuče prema Srbiji, prema Vučiću.

Za ubijene ruske vojnike, njihove porodice, pa i ruski državni vrh nije bitno da li su rakete "Grad" u Ukrajinu stigle preko Azerbejdžana, Kipra ili Ujedinjenih Arapskih Emirata. Za njih je važna činjenica da je Aleksandar Vučić omogućio da iz srpskog oružja i oruđa bude ubijeno više "braće" Rusa, nego albanskih terorista iz UČK i njihovih saveznika iz NATO-a tokom agresije na Srbiju 1999. godine. Srbija i Rusija nikad nisu ratovale, Srbi i Rusi se nisu međusobno ubijali nikad u istoriji. Nikad, pre Vučića. On je prvi vladar Srbije koji je dozvolio da srpsko oružje ubija, kako on sam kaže, braću Ruse.

No, to ne treba da čudi. Vučić je profitirao i kad su ubijani Srbi. Njegova politička i poslovna karijera obeležene su stratištima Srba i ostalih naroda u regionu. Kao uspomena na Vučićev naoružani avanturizam iz devedesetih godina ostalo je više od sto hiljada ubijenih, dva miliona prognanih i materijalna šteta od oko 130 milijardi evra. U poređenju s tim, broj Rusa koji su ubijeni srpskim oružjem, predstavlja samo kap u moru krvi u čijem prolivanju je učestvovao Vučić.

Ipak, Vučiću treba priznati neobičnu iskrenost, koja mu se omakla kad je rekao da je prodaja oružja - poslovna prilika. Uvek je tuđu smrt shvatao kao svoju poslovnu priliku, a sad to i priznaje, iako pokušava da se opravda pričom da oružje prodaje u skladu sa zakonom, nezainteresovan za to ko je "end juzer", odnosno "krajnji korisnik". Tačno je da srpski zakon zabranjuje prodaju naoružanja državama koje su u ratu, ali samo ako je ta zemlja pod sankcijama Ujedinjenih nacija. Za svaki slučaj, da bi izbegao zakonske prepreke i, usput, sebi omogućio veću proviziju, Vučić je šverc oružja organizovao preko posrednika, svojih starih poslovnih partnera.

I u Vučićevom, kao i u svakom prethodnom režimu unazad tri decenije, status najvećeg privatnog trgovca oružjem ima Slobodan Tešić. Zbog kršenja zabrane izvoza naoružanja u Liberiju, Tešić je 2003. godine stavljen na crnu listu Ujedinjenih nacija, a od 2017. nalazi se pod sankcijama Sjedinjenih Američkih država. Ipak, to mu ne smeta da posluje s američkim kompanijama, koje snabdevaju ukrajinsku vojsku srpskim oružjem. Tešićeve firme su od 2021. godine sklopile 40 ugovora sa američkim kompanijama o isporuci više od 2.000 tona municije.

Tešić danas posluje preko tri firme čiji su vlasnici članovi njegove porodice. Te tri firme su 2023. ostvarile prihode od 125 miliona dolara, a ove godine su, za prvih šest meseci, već izvezle naoružanje vredno 69 miliona dolara.

Pod Tešićevom kontrolom nalazi se firma Zenitprom, čiji zvanični vlasnik je Goran Tukić, bivši radnik državnog preduzeća SDPR Yugoimport. Zenitprom je ove godine prihodovao 14,4 miliona dolara. Najveća zarada, od čak 8,8 miliona dolara, ostvarena je prodajom municiji kompaniji iz Ugande. Pošto ta i ostale Tešićeve firme posluju sa kompanijama iz afričkih država (Kongo, Čad, Senegal...) logično je pretpostaviti da one služe samo za prikrivanje krajnjeg korisnika i da to srpsko oružje završava u Ukrajini. Još je izvesnije da na ukrajinsko ratište stižu oružje i municija iz srpskih fabrika preko kupaca iz Bugarske. Kompanija Korp invest, sa sedištem u Sofiji i sestrinskom firmom u Nikoziji na Kipru, u svom katalogu nudi srpsko oružje proizvedeno u kragujevačkoj fabrici Zastava oružje, užičkom Prvom partizanu i SDPR-ovim pogonima u Velikoj Plani, gde se proizvode oklopna vozila "Miloš" i "Lazar". Uz Tukićevo posredovanje, valjevska fabrika Krušik nedavno je sa jednom turskom firmom sklopila ugovor o prodaji 100.000 mina kalibra 81 milimetar.

Firma Valir, čiji zvanični vlasnik je Mladen Bogdanović, a iza koje stoji Tešić, privukla je pažnju javnosti sredinom jula 2022. godine, kad se ukrajinski teretni avion srušio u Grčkoj. Poginulo je svih osam članova posade i uništena je pošiljka od 11,5 tona mina. Bogdanović je tada izjavio da su u pitanju bile školske mine, koje je naručilo Ministarstvo odbrane Bangladeša. U to niko nije poverovao, ali, pošto je nedavno u Bangladešu zaista počeo građanski rat, eto prilike za Valir, Tešića i Bogdanovića da zarade i na toj tragediji. Valir je osnovan 2019. i od tada beleži godišnje prihode od 30 do 50 miliona dolara, a ove godine je već izvezla naoružanje vredno više od 50 miliona dolara.

Treća Tešićeva firma, Sofag, koja se vodi na njegovu najmlađu ćerku Jelenu Petrović, ostvaruje godišnje prihode slične Valiru. Sofag je prošle godine zaradio 34,3 miliona dolara samo na prodaji municije kupcu iz Bugarske.

I državna preduzeća su značajno podigla prodaju oružja, naročito SDPR Yugoimport i Krušik. Naravno, za to je zaslužan Vučić, koji je imao svoje prljave motive da godinama sabotira poslovanje tih preduzeća, kao i da ga sada unapredi. U oba slučaja, Vučićevi postupci bili su motivisani njegovim ličnim interesima.

Na primeru SDPR-a to se vidi kroz njegovo sistemsko uništavanje, kako bi se napravio veći prostor za Tešićeve i ostale privatne trgovce oružjem. Šteta, koju su SDPR-u naneli Vučić i njegovi kadrovi, nikada neće moći da se nadoknadi, bez obzira na količinu prodatog oružja.

Kad je počeo rat u Ukrajini, SDPR je imao ukupna dugovanja veća od 35,5 milijarde dinara, odnosno 303,4 milion evra. Od tada, kratkoročne obaveze su, sa 18,9 milijardi dinara, porasle na 30,5 milijardi dinara. Dugoročne obaveze su 2021. godine iznosile 16,8 milijardi dinara, a u finansijskom izveštaju za 2023. prijavljeno je dugovanje od čak 62,85 milijardi dinara.

Prema tome, SDPR je u ovu poslovnu godinu uneo dugove od 93.370.641.000 dinara, odnosno 798.039.667 evra. Ni tu nije kraj posrtanja te, nekada moćne, državne kompanije. U prvih šest meseci ove godine, prema podacima koje je objavio nedeljnik Radar, SDPR Yugoimport realizovao izvoz vredan 105,4 miliona dolara, trostruko veći od prošlogodišnjeg. Kupcima iz SAD-a, SDPR je prodao naoružanje vredno 63,3 miliona dolara, a sklopljen je ugovor i o isporuci 20.000 Krušikovih "Grad" raketa, koje su, sasvim izvesno, namenjene ukrajinskoj vojsci. Međutim, SDPR je istovremeno na uvoz robe iz Kine potrošio 289,4 miliona dolara.

Dakle, bez obzira na povećanje prodaje, može se očekivati da SDPR aktuelnu poslovnu godinu završi sa dugovima iznad jedne milijarde dolara. Za izvršenje Vučićevog plana, koji se svode na uništavanje te kompanije, zadužen je zastupnik SDPR-a Jugoslav Petković. Lak posao za Petkovića, sličan je ispunio dok je bio većinski suvlasnik Vučićevih dnevnih novina Pravda.

Posao koji sada u SDPR-u obavlja Jugoslav Petković, pre pet godina je u Krušiku obavljao njegov brat od strica Mladen Petković. U to vreme na propasti Krušika ogroman novac je zaradila kompanija GIM, povezana sa Brankom Stefanovićem, ocem tadašnjeg ministra Nebojše Stefanovića. Kad je, zahvaljujući spornim poslovima sa GIM-om i drugim trgovcima, Krušik stigao na rub provalije, Mladen Petković je prebačen na direktorsko mesto u kragujevačkoj fabrici Zastava oružje. Krušik je zabeležio gubitke od nekoliko desetina miliona evra, a Petković je povećao privatnu imovinu za milion evra.

Petkovići su u Krušiku i SDPR-u izvršavali Vučićeve naloge, motivisane namerom da se tim firmama obori vrednost kako bi po što nižoj ceni bili prodati podobnim kupcima. Iako je ove godine već prodao robu vrednu 36,3 miliona evra i utrostručio izvoz, Krušik duguje oko 150 miliona evra.

Vučić je našao kupca i za tako ruiniranu fabriku. U toku su pregovori o prodaji Krušika i lučanske fabrike "Milan Blagojević" konglomeratu CSG iz Češke. Radnicima i sindikatima namenske industrije, koji se protive privatizaciji, Vučić je poručio da nisu bitni: "Samoupravljanje je davno zaustavljeno, o svemu odlučuje vlasnik, odnosno država. Evo, da vam kažem, kao predstavnik vlasnika, da li ćemo da idemo na dokapitalizaciju videćemo."

Osim finansijski, Vučić je i politički profitirao na ratu u Ukrajini. Svojim zapadnim gazdama dokazao je lojalnost bezrezervnom političkom i diplomatskom podrškom Ukrajini. Srbija je glasala za sve rezolucije u Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope i ostalim forumima protiv Rusije. Vučić je vlastoručno potpisao tzv. Tiransku deklaraciju, kojom se obavezao da će Srbija, ukoliko bude u prilici, uhapsiti Vladimira Putina i izručiti ga međunarodnom sudu u Hagu, gde je optužen za ratne zločine.

Pre rata u Ukrajini, Vučić je upotrebljavao Putinovo ime u svim svojim političkim kampanjama. Hvalio se pričom o njihovih 11 susreta, redovnim telefonskim razgovorima i, naravno, ordenom Aleksandra Nevskog kojim ga je odlikovao predsednik Rusije. Vučić je godinama gradio imidž "malog Putina", sve dok mu to nije postalo opterećenje u odnosima sa zapadnim gazdama.

- Od početka rata u Ukrajini nisam razgovarao sa Putinom. Mislim da nema ničeg lošeg u tome da se sa nekim razgovara, ali ja to ne radim jer bi vi rekli: "Pogledajte Srbe, oni podržavaju Putina" - tvrdio je Vučić prošle godine, a taj refren je ponovio i nedavno, kad je objavljeno da je nekoliko puta zvao Putina, ali ovaj nije hteo da se javi: "Nijednom nisam pokušao da razgovaram sa Putinom. Mediji u regionu i na Zapadu svakog dana me optužuju da sarađujem sa Putinom, a sada, zbog situacije sa srpskom municijom na ukrajinskom ratištu, kažu: 'Putine, pogledaj šta ti je Vučić uradio'. Za mene kažu da sam Putinov sluga i, u sledećoj rečenici, da sam izdao Putina. To je licemerno."

Vučić se dobro razume u licemerje, to mu je jedna od osnovnih karakteristika, koju je prezentovao i odnosom prema predsedniku Ukrajine. Od početka rata Vučić je pokušavao da sakrije informacije o političkoj i vojnoj podršci Ukrajini. Nameravao je i da izbegne konferenciju u Tirani, ali zapadni gospodari su mu naredili sa dođe i javno se svrsta na stranu "kolektivnog Zapada". Usledili su susreti sa Volodimirom Zelenskim u Briselu, Davosu i Njujorku. Vučić je zvaničnu suprugu Tamaru nekoliko puta slao u Kijev, a Olenu Zelenski dočekivao u Beogradu. Iako nije pristao da se u Srbiji sprovodi obuka ukrajinskih vojnika, jer je znao da bi mu to ugrozilo rejting kod njegovih glasača, Vučić je na sve ostale načine podržao Ukrajinu. Zelenski mu se na tome zahvalio i prilikom susreta u Londonu, na margini samita Evropske političke zajednice, pre desetak dana.

- Tokom sastanka sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem razgovarali smo o bezbednosnim pitanjima i razvoju bilateralnih odnosa. Zahvalan sam Srbiji na učešću na prvom Globalnom mirovnom samitu i na njenom odobrenju zajedničke deklaracije. Cenimo finansijsku i humanitarnu pomoć koju Srbija pruža našoj zemlji - napisao je Zelenski na mreži X uz fotografiju sa Vučićem.

Zelenski nije pominjao pomoć u naoružanju, ali to su uradili zvaničnici Ruske Federacije. Kad se Vučić, u intervjuu Financial Times-u, pohvalio da je Srbija u Ukrajinu izvezla oružje vredno 800 miliona evra, portparol Kremlja Dmitrij Peskov je rekao da će Rusija te informacije "proveriti direktno sa srpskim prijateljima". Za te potrebe, u Beograd je došao Aleksandar Gruško, zamenik Sergeja Lavrova, ruskog šefa diplomatije.

Gruško je obavestio Vučića da ruske službe raspolažu podacima o svakom ugovoru o prodaji municije i oružja, koje stiže u Ukrajinu. Ruski diplomata nije hteo ni da sluša opravdanja kako je u pitanju "samo posao", da Srbija ne može uticati na to gde će zvršiti oružje koje ona proda stranim firmama.

- Ako je tako, svo naoružanje koje proizvedete prodajte nama - rekao je Gruško, uz napomenu da Rusija "svaku državu koja naoružava nacistički režim u Kijevu smatra neprijateljem".

U tom kontekstu, Gruško je nabrojao vrste sankcija, koje Rusija primenjuje prema državama, firmama i pojedincima koji se nađu na njenoj crnoj listi. Posebno je istakao činjenicu da su u moskovskim bankama još od februara 2022. blokirani računi mnogih "prijatelja iz Srbije". Na tim računima nalazi se oko osam milijardi evra. Tri milijarde su na računima za koje je opunomoćen Aleksandar Vučić. Iako je Vučić učinio sve što je mogao ne bi li prebacio taj novac, moskovske banke su to sprečile uz objašnjenje da je Rusija isključena iz međunarodnog Swift sistema. Mogli su da kažu da su računi blokirani jer su šalterske radnice nervozne, to bi bilo podjednako tačno. Naravno, i Vučiću je jasno da ga Rusi pomoću tog novca drže na kratkom povocu.

Vučić nije sportski primio upozorenja iz Kremlja, ali razgoropadio se tek kad je Gruško otišao iz Beograda. Prvi put je javno priznao da i Srbija primenjuje određeni nivo sankcija prema Rusiji: "Pridružujemo se zabranama reeksporta, kao što je tehnologija dvostruke namene, poput dronova. Srbija neće biti centar za ponovni izvoz nečega u Rusiju." Preko medija pod svojom kontrolom, Vučić je plasirao preteću poruku da "Srbija još nije odbacila mogućnost nacionalizacije NIS-a". Za politikantske napade na Rusiju zaduženi su Aleksandar Vulin i Milenko Jovanov.

Uz staru mantru o Rusiji kao "najistrajnijem i najiskrenijem prijatelju Srbije", Vulin je zahtevao od moskovskih političara i medija da "ućute i sa poštovanjem prihvate činjenicu da u Evropi nemaju boljeg saveznika od predsednika Vučića, koji nije dozvolio i neće dozvoliti da Srbija uvede sankcije Rusiji".

Vulin nije pomenuo da od srpskih sankcija nijedan Rus ne bi imao nikakvu štetu, dok ih je mnogo ubijeno srpskim oružjem, koje je Vučić poslao u Ukrajinu. Jovanov je otišao korak dalje, pa je podsetio da je "rusko oružje završavalo kod hrvatskih snaga koje su se tukle u SAO Krajini".

Optužbama i pretnjama, Vučić pokušava da amortizuje nezadovoljstvo građana Srbije, ali i Rusije zbog prodaje srpskog naoružanja Ukrajini. U tom poslu pomažu mu stari komitenti, lobisti iz ruske diplomatije i s njihove političke i medijske scene.

Iako su mu pozicije sve slabije, Vučić se još oslanja na podršku Aleksandra Babakova, potpredsednika ruske Dume. Geopolitički analitičar Dragana Trifković tvrdi da Babakov pripada krugu oligarha koji štite ukrajinsko-izraelske interese: "Babakov je važan igrač za Vučića, ali nije zainteresovan za Srbiju i srpsko-ruske odnose". Vučić je izgradio čvrste koruptivne veze i sa Sergejem Šojguom, doskorašnjim ministrom vojske. Sa slabljenjem uticaja Babakova i marginalizacijom Šojgua, Vučić je prinuđen da traži nove saveznike u Kremlju, a to nije lako, pošto su se tamo mnogi odnosi i kadrovi promenili tokom dve ratne godine. Njemu za utehu, u beogradskoj ambasadi je ostao Aleksandar Bocan Harčenko, koji važi za "najgoreg ruskog ambasadora u Srbiji otkad su uspostavljeni diplomatski odnosi tih država". Izveštaji, koje Bocan Harčenko šalje u Kremlj, kao da su prepisani iz Informera, nemaju nikakve veze sa stvarnim stanjem u Srbiji. To znaju i u Moskvi, a i Bocan Harčenko zna da znaju, ali ne mari. Njega ne zanima zaštita ruskih državnih, nego vlastitih interesa. On se nada sa će ga Vučić nagraditi mestom u Upravnom odboru NIS-a, kao što je nagrađen njegov prethodnik Aleksandsar Čepurin.

- U vreme Čepurina, u ambasadi Rusije u Beogradu su uspostavljeni protokoli, koji su težili ka tome da se monopolizuju srpsko-ruski odnosi. Ko god nije pod kontrolom Vučićevog režima našao se na crnoj listi, nije mu dozvoljeno da priđe ruskoj ambasadi i Ruskom domu. Na tom spisku našli smo se prof. dr Dejan Mirović, ja i još nekoliko Srba koji podržavaju Rusiju, a kritikuju Vučića - rekla je Trifković u intervjuu za You Tube kanal Srbin Info.

Profesor Mirović, autor knjige o rusofobiji kod Srba, godinama kritikuje Vučićevu unutrašnju i spoljnu politiku, uključujući i ovu prema Rusiji. U tome je odlučniji i mnogo oštriji od ruskih političara i medija.

- Rusi očigledno izbegavaju da Vučiću daju povod da im uvede sankcije. Zato trpe njegove bezočne provokacije. Istovremeno, Vučić je izgubio 50 odsto svog uticaja u Moskvi nakon smene korumpiranog Šojgua i njegove kamarile. U tom smislu, sukob može samo da se intenzivira jer Vučić nema ni stida ni srama. On će nastaviti da prodaje oružje svom novom najboljem drugu Zelenskom i da provocira Ruse glasanjem protiv njih u UN i na drugim međunarodnim skupovima. Vučić će ispuniti sve zahteve Kristofera Hila - rekao je prof. dr Mirović za Magazin Tabloid.

Ukrajina je u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija glasala za Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, za razliku od Rusije. No, iako se tada otrgao srpskom zastavom, Vučića ne zanimaju srpski državni i nacionalni interesi, nego samo lična dobit. Prodajom oružja Ukrajini, Vučić dobija političke poene na Zapadu, a usput puni džepove krvavim novcem. On zarađuje, a Srbija se bruka. U ruskim medijima Srbiju opisuju kao "običnu prostitutku", koja za pare ispunjava želje svojih mušterija.

Koliko god takva kritika izgledala nekorektna, pošto i Rusi znaju da Srbija nije Vučić, poslednji je čas da se to pokaže na delu, da se Srbija oslobodi Vučića i sramote koju joj nanosi.