Razaranje
Skandalozno nameštanje
konkursa za rekonstrukciju Narodnog muzeja
Neverovatna i tužna
priča
Kome je u interesu bilo da se dobije još
jedan loš projekat rekonstrukcije Narodnog
muzeja. Zašto su na konkursu izdati nedorečeni i dvosmisleni konzervatorski
uslovi. Kako su nepostojeći konzervatorski uslovi iskorišćeni za eliminaciju
najkvalitetnijeg projekta. Ko se našao prozvan da bude apologeta Cvjetičanin dr
Tatjane. Da li još traje medijski projekat
Neverovatna i tužna priča o nevinoj Cvjetičanin dr Tatjani i bezdušnom
ministarstvu kulture
Stanislav Živkov
Iz
dana u dan, vezano za projekat rekonstrukcije palate Uprave fondova, odnosno
Narodnog muzeja, otvara se sve više pitanja koja ukazuju da je i sa nedavno održanim
konkursom za izradu projekta rekonstrukcije po svemu sudeći, osim dosta
nedoslednosti i improvizacije, bilo i puno bahatosti i samovolje kako bi se po
svaku cenu neki projekti sa konkursa diskvalifikovali da bi se nagradio
projekat Vladimira Lojanice. Još tokom raspisivanja ovog konkursa nekome bilo
jako stalo da se sve doživotno razvlači i da se u samom muzeju ne pomakne ni
kamen sa kamena čekajući Godoa i novi mandat. Naravno jedina osoba kojoj je
ovaj scenario išao u prilog bila je sadašnja v.d. direktorka Cvjetičanin dr
Tatjana čiju su računicu totalno poremetili izbori održani na svim nivoima i
propast Žutog preduzeća u kojem se nalaze njeni najveći zaštitnici što
nagoveštava kraj agonije Narodnog muzeja i njena hitna smena!
Podsećanja
radi, današnji objekat Narodnog muzeja podignut je 1902-1903. godine kao zgrada
Uprave fondova, a prema projektima arhitekata Andre Stevanovića i Nikole
Nestorovića. Zgrada je proširena i rekonstruisana 1930. godine kada je
prema projektu arhitekte D. Petrovića nastao deo u kome se nalaze ulaz iz
Vasine ulice i atrijum, odnosno nekadašnja velika šalter sala.
Palata
Uprave fondova stradala je u bombardovanju Beograda tokom Drugog svetskog rata
kada je srušen centralni deo glavne fasade sa kupolom. Odmah nakon rata iz ruševina
su izvučeni granitni stubovi i srušeni deo je, osim kupole, obnovljen. Zgrada
je temeljno rekonstruisana i proširena 1966. godine kada je obnovljena i
centralna kupola. Zgrada je zaštićena kao spomenik kulture, pre svega zbog
svoje velike arhitektonske vrednosti. U arhitektonskom smislu, osim fasada,
sigurno su najvredniji delovi enterijera stepeništa sagrađena od plemenitog
kamena u oba dela zgrade, kao i obe šalter-sale: stara sa monumentalnim
gvozdenim stubovima, bogatom arhitektonskom plastikom na zidovima i
dekorativnim vencima i tavanicom, te nova, današnji atrijum iako je prvobitno u
staroj šalter-sali bio uređen izložbeni prostor. U ovoj rekonstrukciji
privremenim zidnim pregradama stara šalter-sala je podeljena u više prostorija,
pri čemu je sva dekoracija zaklonjena, ali i sačuvana do danas, a ulaz za
posetioce ostao je iz Vasine ulice pošto je tridesetih godina to bio glavni
javni prostor nekadašnje banke te je preuređenjem u muzej ista dispozicija zadržana
i kasnije.
Hajde da se dogovorimo
Kada
je konkurs u pitanju, širu javnost će zanimati neki nepoznati detalji oko toka
samog konkursa i šta se sve zapravo dešavalo. Naime, u pitanju je bio tzv.
dvostepeni konkurs što je podrazumevalo da se u prvom krugu prikupe sva idejna
rešenja i sve ideje vezane za arhitekturu i urbanističku situaciju kako bi se
od svih njih odabrao manji broj , u ovom slučaju pet radova, koji će učestvovati
u drugom krugu konkursa kako bi se na kraju odabralo najkvalitetnije rešenje.
Konkursnim zadatkom traženo je prebacivanje glavnog ulaza za publiku na fasadu
starog dela palate Uprave fondova ka Trgu republike i funkcionalno
objedinjavanje dva dela zgrade u jednu celinu.
Prilikom
poslednjeg konkusra za izradu projekta rekonstrukcije izdati su prilično nemušti
nejasni i dvosmisleni konzervatorski uslovi kojima će se prilikom žiriranja
manipulisati kako bi se neki radovi odmah eliminisali, a pobedničkom radu
arhitekte Vladimira Lojanici što šta progledalo kroz prste! Tako se u
konzervatorskim uslovima jasno nalaže da Restauracija rekonstrukcija i
dogradnja objekta mora biti u funkciji formiranja savremenog muzeja što
podrazumeva maksimalno iskorišćavanje prostora za potrebe izložbene namene i
prezentacije muzejskih eksponata uz neophodnu restauraciju prostora koji se
moraju očuvati u autentičnom stanju...potrebno je revitalizovati sve
reprezentativne prostore kako bi se najznačajnije arhitektonsko likovne
vrednosti enterijera očuvale u autentičnom stanju; sačuvati ulazne holove:
centralni hol sa salom i galerijom rekonstrukcija obodnih zidova sale kako bi
se dosledno sproveo koncept autentičnog enterijera. Očito je da je sve ovo
sročeno po sistemu "hajde da se dogovorimo" kako bi kasnije bilo
primenjivano po potrebi. O tome da se tokom konkursa uopšte nije znalo šta se
zapravo hoće, najbolje svedoče nemušti i nedorečeni odgovori na više grupa
pitanja koja su učesnici konkursa uputili raspisivaču. Tako se recimo desilo da
je na nedvosmisleno pitanje Da li je
enterijer atrijuma novog dela zgrade ( kamene obloge stubova i zidova )
zaštićen i da li se može menjati dat vrlo produhovljen odgovor raspisivača
da to nije bitno za ovaj nivo konkursa, te je i vrapcima na grani
postalo više nego jasno da će biti mućki i nameštanja prilikom žiriranja
radova!
Na
konkursu se pokazalo da ama baš niko od učesnika, osim jednog jedinog, nije bio
u stanju da prepozna i reši osnovni prostorni problem u enterijeru palate
Uprave fondova, a to je međusobni položaj stepeništa starog i novog dela zgrade
koja su smeštena na svega šest metara udaljenosti pri čemu je stepenište novog
dela zgrade smaknuto u stranu tako da kroz sve etaže upola smanjuje prolaznost
između dva dela zgrade čineći pri tome pravi komunikacioni lavirint! Osim toga,
pošto je zahtevano da se glavni ulaz formira sa Trga Republike očito je bilo da
je stepenište novog dela direktno naspram ulaza
iz Vasine ulice zapravo višak, a pri tome treba imati u vidu i činjenicu
da ni jedno ni drugo stepenište nemaju dovoljan kapacitet za prolazak velikog
broja posetilaca. Naravno, gotovo svi učesnici konkursa su se kao pijan plota
navukli na pravljenje raznoraznih staklenika u samoj zgradi kao i nad njom kako
bi po svaku cenu napravili neko fensi rešenje u skladu sa postojećim trendovima
gradnje neverovatnih svinjarija savremene arhitekture!
Izbacivanje bez razloga
Međutim,
kvalitet jednog jedinog rada nekome je jako zasmetao iz prostog razloga jer je
probijao prosečnost svih ostalih pa je po svaku cenu teran mak na konac kako bi
se rad autorskog tima u sastavu Branislav Jovin, Marija Jovin i Siniša
Temerinski nekako izbacio iz daljeg
kruga konkursa samo zato što je suvišno stepenište rotirano za 90 stepeni i
pripojeno onom u starom delu zdgrade omogućivši time normalnu komunikaciju
posetilaca. O tome da je ocena žirija bila krajnje kontradiktorna najbolje
govori obrazloženje preuzeto iz prateće knjižice štampane u svega 100 primeraka
povodom konkursa gde doslovce stoji sledeće:
Žiri
je izdvojio ovaj rad kao jedini od konkurenata koji se zaista bavi zadatkom u širem
kontekstu koji podrazumeva rešavanje bitnih pitanja povezivanja novog muzeja sa
budućom gradskom infrastrukturom. U tom smislu ovaj konkursni rad nudi promišljena
i lucidna rešenja pristupa i kretanja posetilaca i osoblja, snabdevanja i
transporta eksponata umrežujući ove tokove u matricu višeg ranga. Sistematičnost
i znalačka elaboracija rada u celini ocenjeni su veoma pozitivno. Funkcionalni
aspekt muzejskih objekata takođe se oslanja na kvalitetna rešenja naročito u
smislu fluidnosti kretanja posetilaca i integrisanosti izložbenog prostora. Na žalost
remodelacija južnog stepeništa na način kojim se predlaže podrazumeva
uklanjanje vertikalnog čvorišta novog objekta što je ocenjeno kao
neprihvatljivo između ostalog i zbog uslova zaštite iz navedenih razloga žiri je
diskutovao o mogućnosti da se ovom radu dodeli priznanje van uslova konkursa
ali je predlog odbačen iz proceduralnih razloga.
Ovo
i ovakvo obrazloženje koje je "eminentni" žiri servirao javnosti
predstavlja najordinarniji falsifikat jer se pre svega najpre spominje
remodelacija južnog stepeništa, a samo par reči dalje u istoj toj rečenici
se govori o uklanjanju vertikalnog čvorišta novog objekta što je
neprihvatljivo između ostalog i zbog uslova službe zaštite, što je tek
falsifikat i totalna izmišljotina jer se u uslovima službe zaštite niti jednom
jedinom rečju ne spominje niti jedno niti drugo stepenište što samo po sebi
potvrđuje našu tvrdnju da se ovde sistematski išlo na eliminaciju
najkvalitetnijeg projekta za rekonstrukciju palate Uprave fondova! Postavlja se pored ostalog i pitanje da li je
čitavo žiriranje uopšte bilo legitimno ako se zna da je akademik Vlada Veličković
prisustvovao samo jednom jedinom sastanku žirija, da bi odmah potom otputovao u
Pariz gde inače stalno živi!
Višesmisleni odgovori
Inače
sami konzervatorski uslovi sročeni su na taj način da se mogu interpretirati
kako kome padne na pamet, pa je samo tako moguće objasniti činjenicu da istom
tom žiriju prilikom izbora projekta arhitekte Lojanice juniora ni najmanje nije
zasmetalo totalno razaranje najvrednijeg dela enterijera starog dela zgrade -
stare šalter sale, kao ni rušenje velikih delova zidova stepeništa sa strane
Trga Republike samo kako bi se ono pretvorilo u nekakav polustaklenik koji
vizuelno povezuje toranj tog stepeništa sa novim holom -staklenikom kroz sva
tri sprata zgrade! Takođe je sasvim jasno da je konkurs zapravo organizovan na
brzaka jer ni sami raspisivači nisu bili sigurni šta zapravo hoće o čemu
najbolje svedoče smandrljani, nejasni i višesmisleni odgovori na naknadna
pitanja učesnika konkursa.
Tako
su na pitanjea Da li se mogu menjati unutrašnje fasade ( ka atrijumima)
objekata koji se zadržavaju? Kao i da li je moguće menjati položaj,
ritam i veličinu tih otvora u skladu sa novom dispozicijom prostora , uz poštovanje
konstruktivne logike objekta odgovoreno da to Zavisi od predloženog rešenja
u smislu pretvaranja atrijumskih prostora u zatvoreni prostor čime nestaje ovaj
problem! Bisera poput ovog bilo je još pa se recimo na pitanje učesnika: Koji
je to minimalni obim pošto se u okviru programa muzeja, predlaže se da se
ostale službe svedu na minimalni obim koji istovremeno omogućava da muzej
optimalno funkcioniše vrlo suvislo odgovoreno da treba dimenzionisati u
duhu ponuđenog koncepta. Za namernu diskvalifikaciju konkursnog rada tima
Branislava Jovina vrlo je značajan odgovor na sledeće pitanje: Navesti koji
su to reprezentativni prostori koje je neophodno revitalizovati, i da li se
(zidne) obloge štite i vraćaju u originalno stanje, ili je moguće uvesti i
savremene intervencije u procesu revitalizacije obloga? Na to je vrlo
produhovljeno odgovoreno: Kao pod V/4., odnosno Dimenzionisati u duhu
ponuđenog koncepta. Dakle niti je dat odgovor na pitanje koji se prostori
moraju respektovati tokom obnove , niti je dat odgovor o tome da li se štite
zidne obloge, nego je sve svedeno na nekakvo dimenzionisanje!!!
Kulminaciju
bezobrazluka predstavljaju sledeća pitanja: S obzirom da su Studija zaštite
i Konzervatorski uslovi stari više od 20 godina, kakav je odnos žirija prema
zadatim merama zaštite određenih delova unutar objekta i da li se u novoj
funkcionalnoj šemi Muzeja svi navedeni delovi pod zaštitom moraju zadržati ili
je moguće njihovo rušenje zarad dobijanja jasnije funkcionalne šeme Muzeja na
šta je naprosto odgovoreno da treba Videti raspis konkursa! Konačno,
krivca za sadašnju situaciju gde je na konkursu pobedio nekompletan i nedovršen
projekat odalo je pitanje Možete li opisati postojeći konstruktivni
sklop i njegovu materijalizaciju (zidove, međuspratnu konstrukciju, stepenište,
temelje) za šta je žiri odgovorio da je težište prve faze u konceptu! Očito
je da ni u drugoj fazi konkursa nikome nije bilo jako stalo da se olakša rad
preostalim učesnicima konkursa pa je ponovno dobijeno jedno nekvalitetno, nedovršeno
konkursno rešenje za šta su potrošene pozamašne pare, a da se do danas, osim
stavljanja skela na jednu fasadu, ama baš ništa nije radilo, osim što je
poslednjih dana v.d. direktorka Cvjetičanin dr Tatjana krenula da drži lekcije
tada još neimenovanom ministru kulture.
Kriva partokratija
Kada
se retrospektivno pregleda ponašanje same službe zaštite još u vreme izrade
Rakočevićevog projekta, postaje više nego očito da je u slučaju rekonstrukcije
palate Uprave fondova bio veoma prisutan
zao duh nerada Republičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture koji se po
zakonu stara o ovakvim objektima. Naime u situaciji kada je Narodni Muzej u
totalnom kolapsu, kada palata Uprave Fondova rapidno propada iz dana u dan,
kada je praktično čitav kolektiv Muzeja ogorčen i obeznađen nerešavanjem
katastrofalne situacije u kojoj se nalazi već godinama, našao se sada smenjeni
direktor Republičkog zavoda za urnisanje spomenika Marko mr Omčikus da
lamentira nad žalosnom i tužnom sudbinom sirote v.d. direktorke ostataka Narodnog
muzeja Cvjetičanin dr Tatjane.
Kao
glavnog krivca za nečinjenje Omčikus je naveo partokratiju koja je po njemu
nadvladala nad strukom očito zaboravljajući pri tome da je i on sam na mesto
direktora svojedobno došao upravo po partijskoj liniji! Omčikus je tako nedavno
u Večernjim novostima mrtav hladan izjavio sledeće: Ne mogu Tatjanu
Cvjetičanin, direktorku Muzeja, da proglasim krivom, ali mislim da joj je
nedostajalo hrabrosti da javno opominje i tako pogura realizaciju. Političari
ne vole da budu prozvani, a rukovodioci takvim nastupima ugrožavaju svoj položaj.
Ni predsednik Upravnog odbora, ni ministar ne mogu da vode rekonstrukciju.
Direktor ustanove mora da koordinira sa svima. U nekoj regularnoj situaciji
direktor može da razvija umetničke programe, ali tokom rekonstrukcije mora
ozbiljno da se bavi njome.
To
bi možda bilo normalno u nekom normalnom društvu u kome je normalnom direktoru
stalo da se izvrši rekonstrukcija u najkraćem vremenskom periodu i da muzej što
pre bude otvoren. Međutim, pošto je kod nas sve suprotno, odnosno jasno je kao
dan da živimo u nenormalnom društvu, v.d. direktorki očito već godinama nije
stalo da se rekonstrukcija ikada završi, uopšte onda ni najmanje ne čudi da se
sada nađe podjednako neefikasan smenjeni direktor Republičkog zavoda, da pokaže
tako mnogo razumevanja za svoju koleginicu po štetočinstvu aktuelnu v.d.
direktora Narodnog muzeja Cvjetičanin dr Tatjanu koja je inače jedan od glavnih
aktera u tragediji u kojoj se Muzej nalazi već godinama. Naoko se čini se da
smenjeni direktor Marko mr Omčikus
pojma nema šta se dešava sa tom kućom ali čovek samo priča, ali to je
samo privid jer je upravo u vreme izrade naručenog i odbačenog projekta Milana
Rakočevića, Marko mr Omčikus bio direktor Republičkog zavoda za urnisanje
spomenika u kome niko nije nije ni trepnuo kada je prihvaćen projekat kojim je
trebalo da bude totalno devastiran čitav enterijer palate Uprave fondova! Iz
dokumenata iz tog perioda kada je Omčikus mr Marko bio direktor Republičkog
Zavoda vidi se zašto je gospodin Omčikus smenjen: nestali projekti sanacije
Spomenika Neznanom junaku, štetan ugovor sa firmom Visan za protivpožarnu
zaštitu spomenika uz avans od 100 odsto, kafanski računi, nenamensko trošenje
novca na sve i svašta...Ukratko ništa nije moralo i sve je moglo.
Ko će nadoknaditi štetu
O
projektima se odlučivalo prema ličnim afinitetima, u svojevrsnoj "velikoj
loži" Republičkog zavoda. Parama se raspolagalo tako da je Republički
zavod bio često u novinama, a isto tako bilo je i sa Narodnim muzejem! Uostalom
postavlja se pitanje zašto za sve nestanke para
kriviti "državu"? Ministarstvo kulture je uplatilo na zahtev
sadašnje v.d. direktorke Narodnog muzeja Cvjetičanin dr Tatjane milion evra za
izradu prvog projekta rekonstrukcije za koji se kasnije pokazalo da je totalno
neupotrebljiv i preskup a niko ne zna je li za taj projekat, uopšte urađena
statika, pošto na novom konkursu, zbog navodne zaštite autorskih prava Milana
Rakočevića, učesnicima nije bilo moguće da vide šta je i kako je tada zapravo
projektovano !
Za
novi projekat se ponovo pominje milionska suma u evrima, pa opet ništa. Za
veliko čudo nisu slupane na zakup depoa, Muzej i Kunstrans se sude i
nikom ništa.Očito je da se ovde radi o udruženom zločinačkom poduhvatu jer se
krovne ustanove srpske službe zaštite ponašaju kao nedodirljive eminencije.
Uostalom, takvo ponašanje bilo je zaštitni znak i ex direktora Republičkog
zavoda za urnisanje spomenika kulture
Marka mr Omčikus na čiji zahtev je svojedobno Ministarstvo kulture
uplatilo Republičkom zavodu 800.000 evra za navodnu protivpožarnu zaštitu
manastira i - nikom ništa.
Maca
pojela novce, a bivši direktor Omčikus mr Marko sada ponovo gleda u istu tu državu
odnosno kravu muzaru i opet pominje pare! Sve u svemu, poslednja dešavanja
podsećaju na naslov jedne pripovetke Gabrijela Garsije Markesa pod imenom Neverovatna
i tužna priča o nevinoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi pošto je očito u toku realizacija srodnog
projekta Neverovatna i tužna priča o nevinoj Cvjetičanin dr Tatjani i bezdušnom
ministarstvu kulture pri čemu su organizatori ovog udruženog zločinačkog
poduhvata slučajno zaboravili da je "nevina Erendira bezdušnoj babi"
zapalila kuću i da je štetu nadoknađivala radeći u naturi dok je baba naplaćivala
odrađene sate. U konkretnom slučaju, bilo bi jako zanimljivo videti ko će i
kada nadoknaditi štetu nastalu desetogodišnjim neradom Narodnog Muzeja. Ko preživi
pričaće!
Beogradske
arhitektonske kuhinje
Javna je tajna da u Beogradu deluje
prava arhitektonska mafija i to na više polja: nameštanje sticanja nastavnih
zvanja na Arhitektonskom fakultetu, nameštanje pobeda na raznoraznim
konkursima, nameštanje izbora za članstvo u ANUS-u, nameštanje izrade raznih
revizija projekata, ukratko nameštanje svega i svačega. Prema dobro obaveštenim
izvorima sa Arhitektonskog fakulteta u Zagrebu, dobili smo više zanimljivih
informacija prema kojima je dodela prve nagrade na konkursu za rekonstrukciju
Narodnog Muzeja zapravo svojevrsno zahvaljivanje jednog arhitekte člana ANUS-a
ocu Vladimira Lojanice, arhitekti Milanu Lojanici koji je svojim uticajem uspeo
da dotičnog arhitektu ubaci u članstvo ANUS-a što uopšte ne bi bilo ništa neobično
jer je poznato da je svojedobno u osvit oktobarskih promena upravo Milan
Lojanica uspeo da organizuje prikupljanje potpisa, ukupno 12 njih, kojima je
omogućeno da nekadašnji kadar SPO, Spasoje Paja Krunić naprasno preskoči sva niža
nastavna zvanja i postane profesor Arhitektonskog fakulteta. Kasnije se Krunić
revanširao Lojanici omogućavanjem dodele prve nagrade na čuvenom konkursu za
izgradnju bloka u Rajićevoj ulici koji je trajao pravu sitnicu od svega godinu
dana plus dodatnih šest meseci što samo po sebi govori da se čekalo nešto veoma
važno pa je konkurs trajao maltene doživotno!
Razvlačenje
Kada se malo bolje proanaliziraju
poslednja dešavanja vezana kako za Narodni Muzej, tako i za njegov muzej u
sastavu, odnosno slučaj sa zaštitom lokaliteta Lepenski Vir postaje jasno da je
skandalozni slučaj sa eliminacijom projekta Branislava Jovina, Marije Jovin i
Siniše Temerinskog samo revanš v.d. direktorke Narodnog muzeja Cvjetičanin dr
Tatjane koja je prethodno godinama na sve moguće načine razvlačila i otezala
radove na zaštiti arheološkog lokaliteta
Lepenski Vir, da bi na kraju postavljanje muzejskih eksponata u ukupno 4
vitrine na samom lokalitetu proglasila kapitalnim naučnim poduhvatom koji bi po
njoj trebalo raditi najmanje 10 narednih gde bi radili relevantni stručnjaci
koji se bave tim periodom i prostorom. - Narodni muzej, arheolozi Filozofskog
fakulteta, stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, a učestvovaće i
Republički zavod za zaštitu prirode, Nacionalni park "Đerdap" što
bi u prevodu značilo još nekoliko decenija razvlačenja, komisijskog rada
Velikih loža, dnevnica, piva, ćevapa, honorara itd, što je sve propalo jer su
Marija Jovin i Siniša Temerinski, za razliku od mnogih, svoj posao završili bez
razvlačenja čime su se jako zamerili Velikoj muzejskoj Loži Cvjetičanin dr
Tatjane!