Rocky
Stars Club: uređuje Rajko Roki Dvizac
Hleb i čokolada
Čovek koji
nije izdao rokenrol
Priznajem
javno - ponekad i nije tako loše kada se na televiziji prikažu reprize. Prebrzi
ritam „modernog"života nam jednostavno ne krade samo vreme, već i sećanja.
A i jedno i drugo je greh koji navodi da zastanete bar na tren,osvrnete
se oko sebe pa pogledate put na kojem ste i shvatite da je ime tom putu - prolaznost.
Što nas više kradu, lažu i varaju - život nam sve brže prolazi.Tera nas da
zaboravimo prošlost i budućnost i usresredimo se samo na sadašnjost koja je,
blago rečeno - noćna mora/košmar.
E, jedna
repriza me je naterala iskočim iz voza brzih pruga naših politikanata i ostanem
u provinciji gde još uvek postoje kočnice za vreme. Reč je o filmu „Poslednji
krug u Monci" koji je kao vremeplov vratio kazaljke sata unazad u neku
bolju prošlost, među neke bolje.pametnije i čestitije ljude. A
jedan od njih je Dušan Prelević Prele, urbana legenda Beograda.
Hoću da pišem
o njemu. Ne, ne poklapaju se nikakavi datumi, ni godišnjice (mi smo narod koji
i ako se ponekad nekog seti - učini to samo kad je „pogodan datum" kao da
ni pre ni posle toga nije ni postojao) - samo nostalgično sećanje. Dovoljan
povod je bio da ponovo odgledam bez daha film „Poslednji krug u Monci"
da bi nonšalantno sa malog ekrana išetao Preletov duh u moju dnevnu
sobu, seo pored mene, mazno mi cigaru i otkrio bazu gde „krijem" Džeka Danijelsa.
Pretpostavljam
da je znao gde se nalazi i domaća rakija ali nije mario. Znao je oduvek šta
vredi. Neću da prepričavam njegovu biografiju, nabrajam pesme...Sve se to
odavno zna, a oni koji ne znaju - lako im je dostupno. Između ostalog, zato je izmišljen
internet. On je uspevao da pomiri nepomirljivo. U njemu su istovremeno bitisali
dva različita a ipak ista lika.
Dušan je bio duša od čoveka
a Prele boem nezgodne naravi i ćudi. Igrao je fudbal u Crvenoj zvezdi
ali i bio golman hokejaškog kluba Partizan. Bio je i pevač i pisac,
družio se i sa kriminalcima ali i sa intelektualcima podjednako uvažavajući i
jedne i druge. Baš kao i oni njega. Kao svoju najdragoceniju imovinu smatrao je
sopstveni mozak valjda u inat današnjim alavim tajkunima kojima nikad nije
dosta. Imaju gomilu novca i nekretnina a ipak će umreti gladni! Voleo je
kafanu a mrzeo političare. Na pitanje novinara ko će da vlada Srbijom kroz 10
godina,odgovorio je (citiram):
-Najgori
šoder, šljam, nepismeni…Kao i uvek".
Izgleda da je
bio i vidovit. A što se kafane tiče, tu je bio precizan:
- „Kada
je reč o kafani, ja sam jako pristrasan. Kafana je sprski parlament. To ti je i
kuća i crkva. Kod nas se u kafanama dešavaju najvažnije stvari. U njima ruše vlade,
postavljaju nove, osnivaju stranke…"
Kada smo došli
do pola flaše Džeka Danijelsa, uzeo je daljinski i počeo da prebacuje sa
kanala na kanal.Najmanje se zadržavao na televizijama gde su se prikazivali
,samozvani humoristički programi. I o tome je,naravno,imao svoje mišljenje:
-Mrzim
ljude koji se trude da ispadnu duhoviti.Ljudi koji posežu za štosevima ,nešto
kriju. Ne možeš da vežbaš da budeš duhovit ili pametan.To je pitanje kilometraže.Ja
to znam jer sam Beograđanin a Beograd je duhovit grad.Trpi svakakve"!
Ne samo da
sam morao da se složim sa njim,već sam od tada počeo da gledam drugačije sve
one likove koji su na televizijama pošto-poto glumili kako su duhoviti,vickasti…ubeđeni
da ono što govore zaista nekog zasmeje. Ne kapiraju da su oni ti koji su smešni
a ne ono što oni pričaju!! Tako je to,kad umesto mozga njima rukovodi sujeta.
Čim smo se približili
dnu flaše Džeka Danijelsa, iz Preleta su počela da naviru nostalgične
želje:
- „Ako
bude lepog vremena,da se šibnemo do Avale koju nisam video od
đačke
ekskurzije. Da vidimo Neznanog jer smo znane ispratili. Sutra- danas bićemo i
sami Neznani o kojima niko neće trošiti slova,kamoli reči.Toliko toga se sjatilo
na pleća da se ne setimo ni svog odraza u ogledaju jutros".
A
jutro se lagano ušunjalo u moju dnevnu sobu najavljujući novi dan. Flaša Džeka
Danijelsa bila je prazna a pepeljara puna do vrha. Dušan Prelević Prele
mahnu mi nehajno i nečujno, kao i kad je dolazio - nestade u jutarnjoj
izmaglici. Zajedno sa njim ,napustila me je i želja za snom. Pritisnuo sam
dugme i ponovo pustio film „Poslednji krug u Monci".
Slike prošlosti
su se vraćale prekrivajući zidove moje dnevne sobe…O mladosti, avanturama,
flertovima, viteštvu na asfaltu, prijateljima bivšim. E, tu sam ustao iz fotelje i iz fioke izvadio crni
rokovnik i crni flomaster. Prelistavao sam stranicu po stranicu i pažljivo precrtavao
imena izdajnika jednog lepog vremena, prodanih duša za zrno lažne
slave,za šaku lažnog evra…Pred kraj filma,u trenutku kada je glavni junak Dragan
Nikolić pomislio da ima sve,izgubio je ono najdragocenije - život, tako su
i oni nestali iza crne boje flomastera, kao simboličnog crnog flora.
Amin…
Na
televiziji je počinjao „Jutarnji program". Pogledao sam datum - 8.decembar!
Dan moje dvostruke tuge. Na taj dan su ubili Džona Lenona, dušu „Bitlsa"
na čijoj sam muzici odrastao, zavoleo rokenrol, postao rok novinar. Ali to je
bio i datum (isti dan i ista godina) kada je moj otac Nedeljko umro a
imao je samo 45. godina.
Ustao
sam,umio se,seo u auto i otišao na groblje.Dočekao me je vetar, sneg,grobovi
majke i oca i - hladna tišina.Dok sam palio sveću,setio sam se da je na očevu
sahranu došla „cela Inđija" a sada na godišnjicu stajao sam sam.Prisetio
sam se i snimka sa sahrane Džona Lenona i izveštaja u novinama sa
sahrane Dušana Prelevića Preleta.
Pitao sam
vetar da li zna,jer luta svetom,da li su i njihovi grobovi pusti,bez posetilca,bez
prijatelja?! Vetar je odmah utihnuo.Ili je otišao da proveri ili mi je na svoj način
izjavljivao saučešće? Ne znam ali znam da sam odmah po povratku sa groblja seo
za računar i napisao ovaj tekst. Završnu reč prepustio sam Preletu, čoveku sa
velikom kilometražom koji još uvek negde na nebu vozi svoj krug u Monci:
-„Toliko
puta sam pomislio da zamenim ovaj belosvesni period bitisanja i borbe za golu egzistensciju
koji tako otrcano zovemo Životom,za prijatan dah smrti.Ali nisam.Rock and roll
se ne izdaje"!
Ugasio
sam kompjuter i legao da spavam sa nadom da baš kao i u pesmi „Jutro će
promeniti sve"!
P.S.
Hvala
mnogobrojnim čitaocima koji su mi se javili i podržali me povodom teksta „o prijateljstvu".
Najčešće ste me pitali zašto nisam spomenuo još neke „važne prijatelje"
koji su se svojevremeno hvalisali „prijateljstvom" sa mnom?! Nisam,
jer je razočarenje toliko veliko, da nisu vredni ni pomena. Najtužnije je od
svega da su mi svi oni koji su mi se javili, ispričali
svoje priče o „lažnim prijateljima"
Očigledno da
je „prijateljstvo" danas u Srbiji kao kurvanje, postalo zanat
najstariji!