Druga
strana
Korejska
nuklearna pretnja i američke reakcije
Pripremajući
se za nezamislivo
Za Tabloid piše Vlado
Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u
mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim
službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera
Zorana Đinđića. U ovom broju piše o rastućoj opasnosti od nukleranog programa
i mogunosti da nuklerano oružje upotrebi severnokorejski diktator Kim
Dong Un
Vlado
Dragićević
Nuklearni
program Severne Koreje je po prvi put postao pretnjom svetskom miru i
regionalnoj bezbednosti 1994. godine, kada je bivši predsednik SAD, Džimi
Karter, uspeo da Pjongjang skrene sa same ivice provalije i pomogne da se,
kroz pregovore, dođe do onoga što je kasnije postalo poznato kao "usaglašeni
dogovor". Do tada, Severna Koreja je sa SAD i ostalim partnerima u regionu
je bila u odnosu pregovaranja-ne pregovaranja, istovremeno razvijajući svoj
nuklearni program i izvodeći dve podzemne nuklearne probe - 2006 i 2010.
godine.
U periodu od
preko 16. godina, međunarodna zajednica je doživljavala frustraciju za frustracijom,
posmatrajući kako Severna Koreja svoj nuklearni program sprovodi na ivici žileta,
stvarajući pakleni scenario ne samo za region, već i za sve zemlje sveta koje
imaju interesa za korejsko poluostrvo.
Kada je
postao lider Severne Koreje, Kim Džong-Una su sve obaveštajne agencije
SAD smatrale osobom koju će moći kontrolisati, a da će taj zadatak uspešno
obaviti njegov teča, Džang Song-tek. Na iznenađenje svih, mladi Kim se
vrlo brzo oslobodio moguće kontrole i usmeravanja tako sto je pogubio nekoliko ključnih
ljudi, uključujući i samog Džong Songa.
Umesto očekivanog
posvećenja ekonomskom oporavku zemlje i njenom razvoju, mladi "vođa"
se u potpunosti okrenuo proširenju nuklearnog i raketnog arsenala, koji su mu u
nasledstvo, ostavili njegov deda i otac. Najnovije probe pokazuju da su, nakon
godina spektakularnih neuspeha, severnokorejski inženjeri uspeli da usavrše
svoj program. Sledeći veliki korak koji im predstoji jeste stvaranje interkontinentalnih
raketa, kojima se može doći na obale SAD.
Strategija
predsednika SAD, Baraka Huseina Obame, nazvana 'strategijska strpljivost",
srušila se pred realnošću postojanja jednog nepredvidljivog, proračunatog
lidera koji se pokazao daleko nemilosrdnijim, agresivnijim i taktički potkovanim,
nego sto je to iko od njega i očekivao. Zato Obamine reci, "ovo je
poslednji put, a onda..." zvuče kao izraz nemoći, nedostatka daljeg
plana akcije i nesposobnosti da se nešto konkretnije uradi.
Dve decenije
politika SAD je bila usmerena u pravcu onemogućavanja Severne Koreje u razvoju
njenog nuklearnog programa. Sada je postalo posve jasno da Korejanci
nemaju nameru da od ovog programa odustanu, bez obzira kakve sankcije im mogu
biti nametnute i bez obzira šta im se može ponuditi. Sjedinjenim državama
ostaje pitanje: šta sad?
Nedavni pokušaj
iznalaženja novog pristupa problem u Savetu za nacionalnu bezbednost, pokazao
je da su sve alternative pogrešne. Istini za volju, zvaničnici administracije
SAD priznaju da su pitanje Severne Koreje stavljali na sporedan kolosek, usredsređujući
se na sankcije i sve vidove pritisaka na Iran, kako bi ga primorali da sedne za
pregovarački sto. Oni su zaključili, svesno ili implicitno, da je Iran daleko važnija
tema i da tu mogu nešto dobiti, a da Severna Koreja, u ovom trenutku, nije jos
uvek spremna za trku u naoružanju. Prema njihovom mišljenju, najbolja
strategija za Severnu Koreju je dogovor sa Iranom.
Međutim,
jedan deo administracije SAD smatra da je ovakva politika najviše
"pasivna" - pa da čak može biti i podstrekačem još većem nuklearnom
arsenalu Koreanaca koji bi mogli da stvore u trenutku kada Baraka Husein Obama
bude napustao Belu kuću.
Da li je moguće
nastaviti diplomatske razgovore? Sve je, uglavnom, obavijeno maglom. Za SAD,
smisao ovih razgovora je denuklearizacija; Kim Džong je već izjavio da se
zasigurno neće odreći svog malog nuklearnog arsenala, a posebno nakon pomoći
SAD u svrgavanju pukovnika Muamera El-Gadafija u Libiji, koji se jos 2003.
godine, odrekao svog nuklearnog programa. Zato se u slučaju nezamislivog mora
znati da, bilo kako primitivno nuklearno naoružnje Severna Koreja poseduje, one
će biti u stanju da uništi na hiljade ljudi u Južnoj Koreji i Japanu. Daleko značajniji,
u negativnom smislu, biće sekundarni efekti koji će imati uticaja na sledeće
generacije.
Obaveštajni
podaci, po običaju stari, smanjuju mogućnost jednog ovakvog nuklearnog napada. Međutim,
ako se uzme nepredvidljivost severnokorejskog rukovodstva, jedan ovakav udar bi
doveo do opšteg ratnog sukoba na poluostrvu. Kada se sve uzme u obzir
onda je prioritet nad prioritetima sprečiti, odnosno izbegnuti ovakav sukob. U
njemu neće biti pobednika, a samo će se meriti gubici.
Na zajedničkoj
konferenciji za štampu predsednik SAD, Barak Husein Obama i južnokorejski
predsednik, Park Geun-Hju, predstavili su ujedinjeni front prema
Severnoj Koreji, upozoravajući da su spremni da žestoko odgovore na bilo kakve
"provokacije" od strane Pjongjanga. Obama Husein kaze da Amerikanci
ne koriste svoje oružane snage da bi nešto naturili drugima (kako to lepo
zvuči), ali da neće oklevati da svoju vojnu moć upotrebe u odbranu svojih
saveznika i svog načina života.
Km Džong ovo neće
shvatiti kao pretnju. Pre će razmišljati u pravcu nove doktrine američkog
predsednika: kada obazrivost prelazi u povlačenje. A SAD su već uveliko u
globalnom povlačenju. Jos uvek nije jasno šta zapravo znači ova Obamina
doktrina. Da li to znaci da će SAD progoniti i kažnjavati, ili će se ograničiti
na odbranu sopstvenog praga? Neka o tome odluče on sami.
U pripremi za
nezamislivo, Severna Koreja je odlučna da će pre propasti sa svojim nuklearnim
programom, nego pokušati da opstane bez njega.
Očigledno je
da se strategija Vašngtona temelji na potpuno suprotnm pretpostavkama.