Uvodnik

(Pr)osudite sami

Kuka i motika

Milovan Brkić

Prošle nedelje u Valjevu je sahranjen jedan od najslavnijih srpskih slikara, akademik Ljubomir -Ljuba Popović, koji je od 1963. godine živeo i radio u Parizu, služeći svojoj otadžbini, promovišući srpsku kulturu među parižanima svih nacija.

Njegova drugarica iz valjevske gimnazije javila mi se i s rezignacijom pitala da li je moguće da čovek koji je u Parizu proslavio Srbiju nije sahranjen u Aleji zaslužnih građana, i da mu nije posvećeno više od dva minuta na te-ve programima. Podsetila me je ko je sve u Aleji zaslužnih građana, počev od Arkana pa do glumaca Bate i Gage.

Kao da sam osećao ličnu krivicu, podsećao sam gospođu, mada se ona nije ljutila na mene, da smo kroz istoriju najumnije ljude, počev od Vuka Karadžića, Vase Pelagića, Branislava Nušića, Đure Jakšića pa do Gojka Đoga, držali u zatvoru, a Pelagić je sahranjen na zatvorskom groblju u Požarevcu, gde mu kosti još počivaju.

Niko kao Srbi ne preziru svoje junake, pesnike, pisce, umetnike, naučnike. Oni su za života uglavnom gladni i prezreni. Kroz srpsku istoriju fukare i crnoberzijanci, ratni huškači i profiteri zgrću i gomilaju blago, pljačkajući imovinu i budžet, oni su hvaljeni i slavljeni, dizani u nebesa.

Napomenuo sam gospođi iz Valjeva da smo danas otišli najdalje u udvorištvu. Za vreme raznih diktatura umni ljudi su prkosili kraljevima i njihovim pandurima, zabranjivane su im knjige, novine, predstave...

Danas Srbijom vlada skot koji se po ceo dan smeje diveći se sopstvenoj mudrosti i značaju. Svaku njegovu izgovorenu reč na televizijama i novinama njegovi čauši opisuju kao istorijski podvig. Srbija polako nestaje, izumire, a svaki njegov poraz novine i televizije uzdižu u nebesa. Te Bajden je zaplesao u Skadarliji, eto novih odnosa između dve zemlje, a ovaj američki desperados odlazi, srećom, s vlasti za dva meseca. Njega u Prištini dočekuju kao najvećeg prijatelja, što on i ne krije, i oduševljen je, ali Vučićeva kamarila likuje tvrdeći da je Džo zavrnuo uši Tačiju, da on sada mora da ispunjava ono što nije obećao, a kome su Vučić i Dačić za velike pare prodali Kosmet.

Šizofreni premijer je opsednut sobom, a svita oko njega nam preti, ako ode on, nema ni nas. A Vučićeva porodica, kumovi i prijatelji, opljačkali su nekoliko milijardi srpskih para. Niko ne piše da je ovaj bolesni peder otpisan u Londonu, u Parizu, u Briselu..., da se sprema da rasproda sva javna preduzeća, resurse, vode, jezera, banje, pa da utekne. Tome se on nada.

Za vreme Dačića i Vučića ne snimaju se filmovi, serije, ne objavljuju značajna dela. Svi koji nešto znače beže iz Srbije koliko ih noge nose.

Niko više nije siguran za svoj život i imovinu. Sudije su postale kadije, rasprodaja pravde je vulgarizovana. Sve to inspiriše šizofrenog pedera Vučića da likuje.

Prošle nedelje bio mi je potreban advokat. Većina onih koje sam smatrao prijateljima ''bili su na odmoru''. Znao sam da ima jedan koji će doći. Gradimir Nalić je dobar advokat, jer je i dobar čovek. On je jedan od retkih koji ne izdaje klijente, koji ima čast.

Napisao sam mu kasnije porukicu, da sam novinar u nekoj drugoj državi dobio bih Pulicera, bio uvažen i zaštićen. Grada se našalio i podsetio me je da je donet Zakon o zaštiti uzbunjivača. On smatra da često pišem neprikladnim jezikom, ali je svedok da sve što sam napisao je tačno.

I zbog samo jednog razumnog čoveka vredi se boriti!

Gospođa iz Valjeva privela je naš razgovor podsećajući me da u Srbije ima rešenja. Pomenula je kuku i motiku. Kad ustane kuka i motika, Biće Turkom po Mediji muka, citirala je pesmu.

A, ja sam dodao; Jer je krvca iz zemlje provrela, Zeman doš'o valja vojevati, Za krst časni krvcu proljevati, Svaki svoje da pokaje stare.

Zamišljao sam picoustog kako se koprca dok ga ''obožavaoci'' vuku po prašini, željni da sa njim namire sve račune.