Postdemokratija

Srbija na kolenima

Pljušte ponižavajuće čvrge i šamari sa svih strana, iz Hrvatske, iz Bosne, sa Kosova, na šta naš dični premijer odgovara najavom svoje nove politike, politike uzdržavanja i politike ćutanja, ma šta to značilo. Pošto takva politika ne postoji, jer uzdržavanje nije politika već taktika, ova izjava zapravo znači priznanje nemoći, ali i potajnu pretnju. Vučićeva najava uzdržanosti poruka je da on ima i drugačiju politiku od aktuelne, ali se uzdržava da je primeni. Nije teško pogoditi koja bi to politika mogla biti umesto politike mira i dobrosusedske saradnje, koju je praktikovao, sad znamo i zašto. Zato što se uzdržava od svoje prave politike koja je izgubila sve ratove. Kao neuravnotežena ličnost koja ide iz krajnosti u krajnost, sad pokajnički kleči, bacajući i Srbiju na kolena, a već sutra može da okrene ćurak naopako i da zarati sa svima, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, ugledni novinar i bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Ratovi u bivšoj Jugoslaviji su završeni pre dve decenije, a još se ne zna ko je pobedio i ko su pobednici, jer svi su na gubitku. Zna se samo da su za rat i zločine krivi oni drugi i što vreme više prolazi bez vidljivih rezultata umišljene pobede, sve krivlji. Kako pravi pobednici ne stanuju na ovim prostorima, u toku je neprestana bitka za prisvajanje zasluga za navodnu samostalnost i nezavisnost novonastalih država jer, mada se ne maže na lebac, to je jedini koliko toliko vidljiv rezultat oslobodilačke borbe, a svi su se, naravno, borili za slobodu. Vidljivi su, povremeno, kad gladni izađu na ulice, i ratni veterani, ali njih niko više ne šljivi jer njihovo je da daju život za otadžbinu, a ni to nisu bili u stanju valjano da obave. Zbog toga još uvek glasaju pa ih pred izbore valja podsetiti das u oni preko njihovi glavni neprijatelji i pravi krivci za bedu u kojoj su se našli. Tako se rat nastavlja istim sredstvima kako je i počeo, političkim zaluđivanjem naroda.

Ratovima devesetih prethodili su medijski ratovi kakvi se danas ponovo raspiruju u skoro svim republikama bivše nam zajedničke države. I svi, kao i tada, manipulišu sa neobaveštenim i neobrazovanim, nezaposlenim, nesigurnim i nezadovoljnim svetom, tretirajući ih kao svetinu. Svako svoje ubeđuje da su bolji od drugih a to dokazuju i tako što, eto, imaju bolju vlast koju su, jel' da, sami izabrali na demokratski način. Treba im samo sabornost, da se okupe i stisnu uz tu vlast, pa će poteći med i mleko, čega zasad još nema zato što ih ometa neprijatelj koji nikad ne spava.Povodom ove frazetine uvek se setim starog vica o Cigi koji je bio predložen za prijem u Saveza komunista. Naime, pošto mu je sekretar partije održao bukvicu o tome kako komunista mora uvek biti budan, jer neprijatelj nikad ne spava, Ciga se posle nekoliko dana zahvalio na poverenju i odbio da postane član uz obrazloženje: Nisam ja za to, probao sam da ne spavam tri dana i ne mogu više.

Matrica za obmanu naroda je uvek ista, mi smo najbolji i najjači, zato nas i mrze i zato moramo da budemo jedinstveni. Mi smo pravi i pravedni, a oni drugi su ružni, prljavi i zli, ruku krvavih do ramena. Mi smo istorijski narod, a oni su skorojevićka šaka jada. Nisu vredni ni pomena, a ipak se neprestano pominju, jer nam navodno rade o glavi, a zapravo da nema njih morali bismo se pogledati u ogledalu. I porediti sa mnogo boljima od sebe. Tek u poređenju sa tako naruženim komšijama, možemo o sebi da mislimo malo bolje. Bez njih ni mi ne postojimo

Kako su na ovim prostorima ratovi najvažnije merilo za sve, Srbija, koja je u tome tradicionalno bila najuspešnija, sad ima poseban problem, jer vlast ponovo čine oni koji su izgubili poslednje ratove i to baš sa susedima. Trostruko je time hendikepirana, zbog toga što joj je narušen pobednički imidž i autoritet, zbog toga što se neki u Hrvatskoj, na Kosovu, pa i u Bosni zbog toga sad kurče preko svake mere, kao da su ih oni pobedili, a onda i zbog toga što ovi naši gubitnici na to pokajnički pristaju preko svake mere. Međutim, njihovi razlozi su sasvim lične prirode jer oni su vodili rat i oni su ga izgubili. Srbi koji su bili protiv rata ne osećaju se kao gubitnici, naprotiv, ali ni većina građana koji nisu u njemu učestvovali, po logici da ne možeš izgubiti u igri u kojoj ne učestvuješ.

Mnogi od njih stoga ne razumeju zašto bismo sad svi morali da se svima ulizujemo i u svemu popuštamo. I ne pristaju da dele sudbinu onih koji su za ratove odgovorni i krivi, da budu taoci njihove nečiste savesti i nezdravih ambicija u novoj ulozi mirotvoraca u kojoj se očigledno ne snalaze.

Većina građana Srbije, koji su bez obzira na sve zablude, na kraju pobedili rat, nemaju taj osećaj krivice pa ni potrebu da se vade, kao sadašnji čelni ljudi države Srbije. Da budem sasvim precizan, ne kažem da je Srbija pobedila u ratu nego da je pobedila rat, što je možda i veće dostignuće. Pobedila je tako što je porazila one koji su ga poveli i vodili u njeno ime. E sad, neki od njih su se vratili na vlast, ali ne zbog svojih ratnih zasluga nego upravo obrnuto, narod ih je izglasao zato što im je poverovao da su se promenili i pokajali, da su izvukli pouke iz grešaka koje su pravili. Ali avaj, promenili su retoriku, ponašanje, možda čak i svest o besmislu ratovanja, ali ne mogu da se oslobode osećanja gubitnika zbog čega su spremni da pokajnički trpe packe, da kleče i mole, ne zbog Srbije kako govore, nego zbog sebe. I ne bih imao ništa protiv da tako i Srbiju ne bacaju na kolena, jer oni su njeno vođstvo, oni je predstavljaju.

Oni koji su graktali kako se Srbija neće saginjati sad se klanjaju na sve četiri strane pred trećerazrednim evropskim i svetskim političarima i birokratama, pa čak i pred ambasadorima, koji su na koncu sad i saopštili Vučiću da ima da ćuti i trpi povodom najnovijih i najprimitivnijih napada iz Hrvatske, pa i Bosne i Hercegovine. Zato je on, u želji da prikrije da mu je to naređeno, proglasio svoju navodno novu politiku uzdržanosti i ćutanja, što je potpuna besmislica.

Ozbiljan čovek koji reši da nešto prećuti jednostavno o tome ne govori, ali ćuti toliko glasno da svi to čuju i odlično razumeju. Naravno, to može samo ličnost od ugleda koja ne troši reči na očigledno, a ne neko kao Vučić što neprestano mora da nas ubeđuje kako on vodi ozbiljnu i odgovornu politiku, jer se to ne vidi. Stoga kad on nešto naglasi to obično znači da stvari stoje sasvim drugačije, kad kaže da će da im oćuti onda je rekao nešto sasvim suprotno, da zbog toga što hoće da ispadne fin i miroljubiv neće reći da im majku majčinu, što im inače od srca želi. Kako da mu se veruje kad kaže da mi poštujemo druge i samo tražimo da i oni nas poštuju, kad u podtekstu poručuje da im samo zato što je rešio da se uzdržava neće reći da su ološ koji bi najradije otresao kao blato sa cipele, kao što govori svojim kritičarima u zemlji.

Inače, ne postoji politika uzdržanosti niti politika ćutanja, kao što Vučić sad definiše svoju poziciju. To eventualno može biti taktika, lukavstvo, možda čak i mudro držanje, ali nikako politika. U njegovom slučaju, kao i obično, to je najvulgarnije pretvaranje, laž i prevara. Politika podrazumeva ideju i program, njihovo jasno i glasno iznošenje, javno zauzimanje, čak otvorenu borbu za te sadržaje i vrednosti, a prećutkivanje toga je nešto potpuno suprotno. Nešto kao plutanje na površini vode koja vas nosi neznano gde. Predstavljati to kao politiku je isto kao kad gnjuraš a dupe ti se vidi.

Politika je sve samo ne pasivnost. Čak i politika neutralnosti je krajnje aktivna. Kad neko neće ni na jednu stranu, ne beži od njih već naprotiv komunicira sa obe, posreduje u njihovim sporovima i čini sve da se izmire jer tako će njemu biti lakše, neće biti razapet između njih i pod stalnim pritiskom obe strane. Ako se uzdržava i ćuti, jahaće ga oboje. Upravo to Vučić sad radi Srbiji jer izbegava da i njoj i svima drugima saopšti pravu istina i prave namere. Kao što već suviše dugo od građana Srbije skriva politiku koja vodi ka priznavanju Kosova i prodaji Republike Srpske. Formulacija "politika uzdržanosti i politika ćutanja" samo je izraz njegove političke nepismenosti.

Odavno Vučić demonstrira svoje nerazumevanje politike, na primer, neprestanim hvalisanjem svojim navodnim prijateljstvom sa značajnim državnicima. Čim se sa nekim važnim sretne dva-tri puta, posle samo nekoliko sati protokolarnih susreta i kurtoaznih izjava, on ga proglašava svojim prijateljem. Odnosno, još važnije, sebe njegovim. I sam fasciniran prilikama da se slika sa vodećim političarima velikih i ozbiljnih država, misli da će pričom o prijateljstvu sa njima fascinirati prostotu i sebi podići ugled i cenu. Tako, zapravo, demonstrira elementarnu političku nepismenost jer i potpuni idioti znaju da u politici, posebno međunarodnoj, ne postoji prijateljstvo, samo interesi. Ako se nekome od njih zaista dopao, to samo znači da je debelo zadovoljio neke njegove interese, a to uglavnom znači da je izneverio neke naše. Ili bar da je to obećao. I to njega najviše žulja, narodu je obećao jedno, mentorima spolja nešto sasvim drugo, a zna da jedno s drugom ne ide.

Rokovi ističu i uskoro će morati da prelomi, pa će se videti kome je vera a kome nevera. Kako god da se okrene dupe mu je iza leđa, a kome je suđeno da bude karan gaće same padaju. Njemu je već presuđeno, samo se ne zna ko će biti egzekutori, narod koji ga zasad ''obožava'' ili tutori koji ga tapšu po ramenu.