(P)likovi

Ko još peva svome srcu na umoru, kao Vođa svom životu u zatvoru

Vučić protiv Aleksandra

Aleksandar Vučić je na vlasti pregurao još jednu godinu, a raspoloženje s kojim ulazi u sledeću opisano je stihovima Ace Lukasa: „Kad si težak trista nevolja, imaš stvari više nego prijatelja, kad svaku ljubav unapred prežališ i na svoj život tri tačke staviš..." Identifikacija je logična. Pred Vučićem su velike nevolje, prijatelja i ljubavi nema, kao ni političke budućnosti, tvrdi urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Otkad je zaseo na vlast, sejao je laži i prevare; sad mora da ih žanje. Varao je koga god je stigao, jednako naprednjačke glasače i normalne građane, strane mentore i privatne sponzore, koalicione partnere i najbliže saradnike. Račun je stigao na naplatu, sav ceh moraće da plati Vučić. On ga je i napravio. Imao je sve što je mogao da poželi. Naivni građani su poverovali u njegove parole o promenama, borbi protiv kriminala i korupcije, zastrašeni tajkuni su mu platili reket, stranci su podržali njegovu političku transformaciju, a opozicija se rasula u sto komada. U takvim okolnostima, umesto da opušteno vlada, Vučić je zaveo diktaturu. Dozvolio je da mu karakter nadjača inteligenciju i stvori probleme za koje nema rešenje.

Kad definitivno padne, Vučića neće oboriti opozicija, nego on sam. To i on zna. Dovoljno mu je da se osvrne oko sebe, videće da su ga napustili najverniji prvoborci. Nema kuma Aleksandra Nikolića, tiho se povukao na bezbednu udaljenost. Nema kuma Nikole Petrovića, bavi se svojim biznisom, ne zanima ga SNS. Otišao je i kum Zoran Bašanović, ključni svedok Vučićeve političke i kriminalne transformacije. Distancirali su se i mnogi stari finansijeri. Otpali su i brojni stranački funkcioneri, počev od Tomislava Nikolića i kompletnog bajčetinskog klana.

U početku, kad su upustio u stvaranje naprednjačkog kartela, Vučić se nije zamarao brigom o ljudskim resursima. Kako rešava kadrovska pitanja objasnio je još pre desetak godina.

- Genijalnost maršala Tita najbolje se vidi na Novom groblju, u Aleji velikana. U grobovima su sahranjeni najviši komunistički funkcioneri, ali Titova kadrovska strategija vidi se u kolimbarijumu i rozarijumu, gde su smeštene urne s ostacima narodnih heroja, nosilaca partizanskih spomenica i ostalih nepismenih revolucionara. Umesto da ih posle rata vrati u zavičaj, da opet oru njive i čuvaju ovce, dao im je državne funkcije, stanove i poslove. Sa takvima je mogao lako da manipuliše i da uvek računa na njihovu lojalnost - pametno je analizirao Vučić.

U Titovom stilu, čim mu se ukazala prilika, na mesto predsednika opštine Zemun postavio je automehaničara, svog šofera Dejana Matića. Limar iz Borče, Aleksandar Jovičić, danas je predsednik opštine Palilula. Zoran Đorđević, bivši šofer Jorgovanke Tabaković, sada je ministar za rad i socijalna pitanja. Simo Čulić, konobar iz Leštana, postavljen je za savetnika za medije u Bezbednosno-informativnoj agenciji, na čijem čelu se nalazi keramičar Bratislav Gašić. Hiljade nepismenih botova zaposlio je u javnim preduzećima i lokalnim samoupravama. Kakvi su, čak ni Vučić im ne bi dao parcelu u Aleji velikana, ali, s obzirom na sve njihove brljotine, ponekad bi ih rado kremirao.

Kad bi smeo, to bi odmah uradio Zorani Mihajlović, neka cvrči pomada. U javnosti, a naročito među naprednjacima, postoje dve kontradiktorne predstave o Mihajlovićki. Obe su pogrešne i obe je osmislio i plasirao Vučić. Prvu je formatirao u skladu s njenim ambicijama, prikazujući je kao odlučnu, žestoku i grubu, spremnu na sve zarad zadovoljenja ličnih interesa. Da ga stranačke kolege ne bi smarale kukanjem zbog njenog osionog ponašanja, pravdao se tvrdnjama da ona nema njegovu, nego podršku stranih gospodara iz američke i britanske ambasade. Tako kreiran imidž svideo se i Zorani, toliko da je poverovala u njega. Samostalno, na svoju ruku, počela je da pozicije u stranci gradi javnom kritikom kolega iz kartela i Vlade. Status „stranog tela među naprednjacima" dokazivala je izjavama i postupcima, pa i pompeznim slavskim koktelima u „Hajatu", na kojima nije viđen niko od funkcionera SNS-a.

Naravno, Zorana nije naivna, nikad nije prekoračila granicu. Sočno je vređala i kriminalizovala Ivicu Dačića, ali samo kad je to Vučiću odgovaralo. Protiv Milutina Mrkonjića je podigla krivičnu prijavu zbog štete od devet miliona evra, koju je naneo prilikom izgradnje puta od Uba do Lajkovca. U vreme dok je bila na čelu ministarstva energetike imala je izveštaj o korupciji u Elektromreži Srbije, ali nije tužila svemoćnog kuma Nikolu Petrovića. Stranačkim i koalicionim saradnicima govorila je sve što o njima misli Vučić. Na sednicama Vlade premijerki Ani Brnabić je podrugljivo predlagala da iskoristi svoj politički uticaj i stručnost, koji ne postoje. Nebojšu Stefanovića oslovlja s koloritnim nadimkom. Vulinu je preporučila da ode na rehabilitaciju, opasno je da u haj-raspoloženju ulazi u tenk. Svađu s Majom Gojković, koja joj je pretila da će joj smrskati „gipsanu facu", Zorana je prekratila savetom da čuva snagu za zatvor u kome će završiti zbog korupcionaške afere s autobuskom stanicom u Novom Sadu. U žaru borbe, malo se preigrala optužujući naprednjake koji „još nisu izbacili Šešelja iz sebe". U toj asocijaciji prvi se prepoznao Vladimir Đukanović.

- Zorani nije mesto u SNS i Vladi Srbije, ne sme joj se oprostiti što vređa i smešta Brnabićki, Stefanoviću, Gašiću i Vulinu. Protiv Zorana Đorđevića je spletkarila u saradnji s Aleksandrom Jerkov, poslanicom iz Demokratske stranke, kako bi urušila Vladu. Za njega javno priča kako je vozač na privremenom radu na ministarskoj funkciji. Bestidna, priča svinjarije i gadosti o svima iz Srpske napredne stranke. Htela je da bude postavljena na mesto premijera ili predsednika države, a kad to nije uspela, želi da bude oterana, kako bi se predstavila kao žrtva. Kad kaže da u SNS ima onih u čijoj glavi se još nalazi Šešelj, možda misli na mene. Međutim, možda misli i na Vučića. Kad napada Šešelja da je bio ratni huškač, napada i Vučića, on je bio generalni sekretar u Šešeljevoj stranci. Zaklinje se u Vučića, a prva će da ga srubi - javno priča Đukanović ono što Vučić misli.

Strah od Zorane Mihajlović je opravdan. Kad dođe do raskola u SNS, ona će predvoditi najjaču i najozbiljniju antivučićevsku frakciju. Sticajem okolnosti, zapala joj je uloga predvodnika svih prevarenih naprednjaka. Toga je svestan i Vučić, zato je povremeno provlači kroz blato svojih medija i predstavlja kao lenju, nestručnu i slabu osobu. Naravno, kad dođe stani-pani, od priča o Zoraninim gaćama od sto evra, neuspešnim liposukcijama i pokajničkim suzama u jajinačkom vinskom podrumu, svakom nezadovoljnom članu SNS-a biće važnija njena podrška i zaštita.

Vučić nije te sreće da mu je Zorana jedini problem. Zastrašivanjem i podmićivanjem neće moći doveka da drži sve manju grupu saradnika na okupu. Već se uverio da ne može računati na lojalnost Nikole Selakovića i Nebojše Stefanovića. Maja Gojković i Igor Mirović su tu samo zato što nemaju gde. S vlasti otići će pravo na optuženičku klupu.

Nije mu potrebno da naprednjački brod počne da tone, pa da se uveri da je posada sastavljena od pacova. I sada zna s kim je okružen, sam ih je birao. Zato im se sveti na najpodliji način. Aleksandra Martinovića, koji je godinama srčano dokazivao da je Vučić najveći izdajnik i kriminalac u Srbiji, častio je titulom šefa Poslaničkog kluba SNS-a! Izložio ga je napadima i uvredama svih opozicionara, sve s namerom da ga potroši i odbaci. Istu vrstu spletke odigrao je s Milenkom Jovanovim. Kad ga je udomio iz Demokratske stranke Srbije, predstavio ga je kao svoju mlađu verziju. Začudo, to nije slagao. Kao što je Vučić izvršavao prljave poslove za Šešelja, tako sad Jovanov radi za njega. Postupajući po nalogu vođe, Jovanov je u kampanji pred predsedničke izbore optužio suprugu Vuka Jeremića da je šef narko-kartela. Vučić ga je zaštitio od krivične odgovornosti, ali ne i od pečata koji ga je zauvek obeležio kao bestidnog lažova. Zašto ga je Vučić izabrao za tu ulogu zna Bojan Pajtić, koga je Jovanov pozivao da se zajedno „bore protiv fašista" i molio da DS i DSS „zbiju redove jer će nas ludak pobiti".

Ludi fašista nije ubio Jovanova. Kaznio ga je još žešće, uzeo ga je u svoj kartel.

Ista sudbina je snašla i Boška Ničića. Prošle godine, kad je predvodio opozicione proteste u Zaječaru, Ničić je iznosio najteže optužbe protiv Vučića i SNS-a. I on je pozivao na otpor naprednjačkom fašizmu, a sve koji su sumnjali u njegovu iskrenost uveravao je da neće ukaljati obraz saradnjom sa SNS-om.

- Zaječarski kerovi, političarčići neostvarenih ambicija, počinju da opet proturaju istu laž da se Boško dogovara sa SNS-om, sa Vučićem, sastaje se s krmetom. Neka svi oni koji me poznaju i podržavaju mirno spavaju. Niti je toga bilo, niti će ikad biti. Sačuvati obraz važnije mi je od svake funkcije, bogatstva i privilegije - tvrdio je Ničić pre lokalnih izbora.

Kad su izbori završeni, setio se da su mu funkcije i bogatstvo važniji od obraza, prevario je svoje glasače, napravio koaliciju sa SNS-om i učlanio se u Vučićev kartel. On je dobio vlast u Zaječaru, Vučić je dobio još jednog parazita.

Isti recept, zasnovan na zastrašivanju i podmićivanju, primenjuje prema svakom realnom ili potencijalnom protivniku. Sve najvažnije političke manipulacije sproveo je na taj način - medijskom satanizacijom i zloupotrebom policije i pravosuđa stvorio bi atmosferu straha, a onda bi žrtvi, u maniru svog idola don Vita Korleonea, dao ponudu koja se ne odbija.

Tako je pacifikovao Vojislava Šešelja. Dok je vođa radikala čekao presudu u haškoj ćeliji, Vučić se junačio, nazivao ga je monstrumom i malim mišom, kome će lako da stane na rep. Vest o Šešeljevom oslobađanju ipak mu je izazvala nervni slom. Uspaničen, tvrdio je da je to deo američke zavere, koja ima za cilj da ga obori s vlasti. Paranoičnu teoriju dokazivao je činjenicom da Šešelj ima cistu, a ne rak na jetri, da se iz Haga vraća zdraviji nego što je otišao.

Čim je obrisao suze, krenuo je u kontranapad. Udario je tamo gde je bivši šef najslabiji, na porodicu. Preko svojih medija plasirao je tračeve o Jadranki, optužujući je da vara Vojislava s jednim telohraniteljem. Najstarijeg sina, Nikolu, etiketirao je kao kockara i pijanca. Za Šešeljevu sestru Dragicu je pričao da se leči od psihičkih obolenja.

Vojislav Šešelj se u Beograd vratio pun osvetničkog besa. Dokazujući da robija nije promenila njegov afinitet ka crnom humoru, tvrdio je da ima dva raka - jednom je dao ime Vučić, drugom Nikolić - i da će ih oba eliminisati. „Vučić je pravo nacionalno blago, dajte mi ga na čuvanje, nikad ga niko neće naći", duhovito je predlagao Šešelj. Na stranačkim konferencijama za medije opet je iznosio poverljive podatke o pljačkaškim aferama Vučićevih kumova i saradnika, najavljujući skori konačni obračun. Međutim, ma koliko bio jurodiv, želja za osvetom je splasnula kad je shvatio da ga je učenik nadmašio i metastazirao u nemilosrdnog tiranina kome ništa nije sveto. Čim je Šešelj pokazao spremnost da podvije rep, Vučić mu je dao ponudu kakvu najviše voli. Konvertibilnu.

Goran Veselinović, glavni diktatorov multimedijalni operativac, ne krije pozadinu dogovora koji su sklopili Šešelj i Vučić. Na svoj način, zbog koga je dobio nadimak Baba, Veselinović nadugačko i naširoko opisuje kako su dvojica bivših saradnika komunikaciju uspostavili preko Petra Panića. Šešeljeva poruka je bila jasna: „Vučiću, proverio sam stanje u kasi SRS-a i utvrdio da nedostaju tri miliona evra, vrati to odmah".

Po staroj navici, gde Šešelj okom, tu Vučić skokom. Diktator je svojim tajkunima naredio da hitno pripreme poklon-paket za vojvodu. Kasnije, kad se uverio da Šešelj poštuje dogovor i da poslušno izvršava zadatke, napadajući Nikolića i Mihajlovićku, Vučić je proširio poslovnu kombinaciju. Baba Veselinović tvrdi da jedna velika državna banka za pravne usluge kancelariji poznatog udbaškog advokata mesečno isplaćuje paušal od sto hiljada evra. Advokat za svoje troškove zadrši 40.000, a 60.000 prosledi Šešelju. Iako je Vučić poznat kao ekstremna cicija, u ovu priču treba verovati, pošto ne daje svoje pare.

- Vučić se patološki plaši Šešelja, zato je bio sav srećan što može da ga podmiti i kupi mir. Takav odnos je posledica petnaestogodišnjeg Šešeljevog ponižavanja i nije se promenio. Imao sam jednog starog, debelog i nervoznog mačora. Kad sam doneo štene dobermana, mačak ga je neprestano zlostavljao. Vremenom, doberman je porastao, razvio se u opasnu zver. Međutim i takav nastavio je da drhti od straha pred mačorom. To me podseća na Šešelja i Vučića - priča Veselinović.

Na održavanje primirja s Tomislavom Nikolićem mali Alek troši još manje novca. Iz budžeta će sledeće godine otići oko pola miliona evra u Nikolićev Nacionalni savet za saradnju s Rusijom i Kinom. Bivši predsednik SNS-a i Srbije moći će da te pare troši kako god mu se svidi, niko ga neće dirati sve dok se ne meša u dnevnu politiku i dok ne počne da nagovara Bogoljuba Karića, Dragana Markovića Palmu, Nenada Popovića i, naravno, Ivicu Dačića da formiraju novi politički pokret, koji bi razbucao naprednjački kartel. Zasad, taj pakt poštuju obe strane. Ipak, Nikolić nije u poziciji da donosi samostalne političke odluke. Možda mu se sviđa trenutno mumificirano stanje u kome se nalazi, ali ima nekoliko moćnih poverilaca, ruskih i tajkunskih, koji su u njega investirali ozbiljne pare, a one im se nisu vratile.

Kad procene da je došlo vreme, oni će Nikolića izvući iz sarkofaga u bajčetinskoj piramidi, odmotaće ga i onako mrzovoljnog poslati u boj protiv faraona Vučića.

Ostalih opozicionara, pravih i lažnih, Vučić se ne plaši. Nema ni razloga, laki su za manipulisanje.

Vučić je političku scenu kreirao prema svojim potrebama. Omogućio je opstanak korumpiranim i kompromitovanim interesnim udruženjima kao što su SPS, SPO i nekoliko fantomskih kombi-stranaka kojima upravljaju Vulin, Palma, Marjan Rističević, Milovan Drecun i slični simboli prošlosti. U naprednjački kartel i državne institucije ubacio je kadrovski otpad iz ugašenog URS-a Mlađana Dinkića. Po povoljnoj ceni poslaničke mandate i učešće u vlasti prodao je frakcijama pokojnog DSS-a.

Veštinu spletkarenja dokazao je u napadu na Demokratsku stranku. Spletkarenjem, pritiscima i obećanjima, Vučić je za pet godina smenio trojicu predsednika DS-a, a i aktuelnom ne cvetaju ruže. Posle svih turbulencija, veći deo opozicije čine derivati „žutog preduzeća", koje predvode Zoran Živković, Boris Tadić, Vuk Jeremić, Dušan Petrović, Borko Stefanović, Janko Veselinović, Čedomir Jovanović i Aleksandar Šapić, a u trci za gradonačelnika Beograda verovatno će se naći i Dragan Đilas. Svaki od njih dao je pun doprinos uništavanju DS-a. Zahvaljujući njihovom političkom diletantizmu Srbija je očerupana pljačkaškom privatizacijom, urušene su insitucije, pravosuđe je pretvoreno u stranački servis...

Na kraju, pošto „istorijsko pomirenje" sa Socijalističkom partijom Srbije nije bilo dovoljno monstruozno, Demokratska stranka je sudbinu zapečatila stvaranjem Srpske napredne stranke. Na izborima 2012. građani su kaznili „žute lopove". Poput mnogih lakovernih glasača i brojni krupni biznismeni su podržali SNS, ne sluteći da će ih snaći još veće zlo.

S tim nasleđem, Demokratska stranka tavori ispod cenzusa. Da problem bude veći pobrinuo se Saša Janković, koji je uspeo da animira dobar deo razočaranih demokrata i rezultatom na predsedničkim izborima nametnuo se kao lider građanskog bloka. No, kad je Šutanovcu teško, tu je Vučić.

Uveren da je Šutanovac mnogo prihvatljiviji partner, Vučić vodi prljavu kampanju protiv Jankovića, ne bi li što više funkcionera i članova Pokreta slobodnih građana vratio u okrilje DS-a. Naprednjački mediji godinu dana su čerečili Jankovića, optuživali su ga za sve i svašta, od ubistva do toga da pijan piša na ulici. Sve te gadosti nisu mu nanele ni stoti deo štete koju sad trpi, izložen prangijanju kolega iz opozicije. Najbliži saradnici sad ga ofiraju da je u PSG nametnuo jednoumlje. I to ne svoje, nego svoje supruge Slavice. Iz gomile tragikomičnih poteza istakli su nameru da od Vučića zahteva da mu poveri mandat premijera, iako koalicija oko SNS-a ima 160 poslanika, a PSG nijednog. Za kraj, osumnjičen je za saradnju sa Udbom.

Janković je napad izazvao saradnjom s Draganom Đilasom i Vukom Jeremićem. Ukoliko bi Đilas pristao da predvodi listu PSG na beogradskim izborima, na velikim mukama našla bi se Demokratska stranka. Ne samo što Đilas ima veliku podršku članova i glasaša DS-a, nego ima i tapije nad imovinom svoje bivše stranke. U kampanjama 2012. i 2014. godine DS je napravila dug od 800.000 evra, zbog kojih je i danas blokiran račun stranke. Kad su uzimali kredite od banaka, mnogi funkcioneri DS-a stavili su svoje stanove pod hipoteku. Od gubitka imovine spasao ih je Đilas. Otkupio je dugove i postao vlasnik imovine DS-a. U takvim okolnostima, njegov povratak na političku scenu definitivno bi uništio i poslednje ostatke DS-a.

Taj posao, Jankoviću i Đilasu olakšaće Vuk Jeremić. Iako Janković prema njemu neguje dugu i iskrenu netrpeljivost, a Đilas ga je izbacio iz DS-a, Jeremić je pokazao spremnost da zanemari sukobe iz prošlosti i prihvati saradnju. Samim tim, prihvatio je i nove udarce Vučićevih novinarskih eskadrona. Posle optužbi da štiti kriminalce braću Burgije, sad mu je pripisano da ga finansira surčinski mafijaš Milan Narandžić Limun i da mu medijsku podršku pruža Zoran Bašanović, koga etiketiraju kao „potrčka Zaeva" i „kontroverznog biznismena", skrivajući činjenicu da je on kum Aleksandra Vučića.

Razjedinjena opozicija, obuzeta rešavanjem vlastitih problema, u ovom trenutku ne predstavlja ozbiljan problem za vlast naprednjačkog kartela. Vučiću je dovoljno da podjari sukobe između lidera otcepljenih frakcija DS-a, pa da se oni bave sobom, a ne njegovim likom i zlodelom. Kad se u tu čorbu udrobe još pokreti Dosta je bilo i Dveri, jasno je da niko od njih nema dovoljno snage, hrabrosti i mudrosti da se suprotstavi SNS-u.

Ipak, ima ko može - Aleksandar Vučić. Kao da je uklet, uništio je sve čega se prihvatio.

Njegova politička karijera i privatna biografija puni su katastrofalnih poraza. U radikalskom nadahnuću, podržavao je Srbe u Krajini, Sarajevu, na Kosovu i Metohiji, svuda gde ih više nema. Ista sudbina je sad zadesila Srbiju, iz koje je tokom njegove vladavine pobeglo više Srba nego iz bivših jugoslovenskih republika, a ovi koji su ostali pretvoreni su u zombirano roblje.

Projekat gašenja života u Srbiji, Vučić i ne krije. Naprotiv, sprovodi ga kroz institucije i zakone. Budžetom za 2018. naprednjačka vlast najavila je novo zaduženje od 675,7 milijardi dinara, odnosno 5,5 miliona evra, što će državu i građane gurnuti u družničko ropstvo iz koga neće moći da se izvuče ni nekoliko sledećih generacija.

Kad Srbija postane pravna država iz ropstva neće moći da se izvuče ni Aleksandar Vučić. Svim svojim postupcima Vučić je naneo nesagledivu štetu normalnim građanima, ali i svojim glasačima, članovima SNS-a, saradnicima, pa i samom sebi. Zato i ne čudi što je odlučio da novogodišnjim honorarom od 50.000 evra časti svog muzičkog ljubimca Acu Lukasa, osuđenog nasilnika. Valjda uživa u njegovim stihovima „Ko još peva svome srcu na umoru, kao slavuj svom životu u zatvoru", koji opisuju Vučićevu skoru budućnost.