Postdemokratija

Nova budućnost

Za svaku Novu godinu predsednik nam obećava novu budućnost. Ona stara, od prošle godine, koja se nije ostvarila, očigledno nije bila budućnost. Ali, nema veze, sad počinjemo ganc novu. Logično je da čovek sa takvom prošlošću nema druge nego da priča o budućnosti, pitanje je samo u kakvu nas to budućnost vodi onaj koji nije u stanju da vidi ni godinu dana unapred. Za prošlu godinu, kad je bila nova, predvideo je privredni rast od preko tri posto, a bilo je tek dva. Garantovao je i prosečnu platu od 500 eura, a jedva smo dobacili do četiri stotine. Sad ponovo najavljuje pet stotina eura do kraja ove, 2018. godine, mada stručnjaci kažu da je to nemoguće. Čak i da se ostvare ta obećanja, bile bi to i dalje najmanje plate u regionu, a cene su već počele da rastu. Ima li tu budućnosti? Izbori u Beogradu, koji slede za koji mesec, mogli bi pokazati da bi je ipak moglo biti, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Mile Isakov

Nova godina je došla i prošla, a od budućnosti ni traga ni glasa. Ostaje nam samo eho evropske a naše mantre da se treba okanuti prošlosti i okrenuti se budućnosti.

Možemo se mi, kanda, okretati kako god hoćemo, dupe nam je uvek iza leđa. I dalje dupetom otvaramo vrata budućnosti, sedeći na dve- tri- četiri stolice. Jedino što nam ostaje za budućnost od ove Nove godine je jelka, koja će, prema stručnom tumačenju all-round eksperta, Aleksandra Vučića, trajati deset godina. Izvesnu nadu daje i saznanje da gradonačelnik Beograda Siniša Mali neće potrajati toliko, jer izgleda je konačno pao na ispitu baš po pitanju jelke budućnosti. Istrčao je pred rudu ishitrenim priznanjem da je jelka preskupa i naredbom da se sa njom raskine ugovor, a iz naknadnog objašnjenja glavnog državnog veštaka za jelke i sve ostalo, jasno se vidi da je dotična zapravo vrlo jeftino nasađena. Jesmo mi nju platili 83 hiljade evra, ali kada se to podeli na deset godina, ove nas je koštala samo tričavih osam hiljada. Skoro pa džaba. Pravo je pitanje, međutim, koliko će da nas košta veštak koji se očigledno nameračio da je kiti svojim Malim suvenirima još devet narednih.

Dakle, počinje nova budućnost tako što nam se briše memorija na prošlogodišnju budućnost koja nije došla. To je važno jer mogli bismo ih pobrkati, pošto su identične. Na početku dobijamo povećanje plata i penzije veće nego ikad, nebrojene strane investicije i nova radna mesta. I, naravno, izbore. A, onda kom obojci, kom opanci. Na kraju, ko preživi, najebo je.

Umesto da se povećava proizvodnja i bruto domaći proizvod, koji bi onda doneli i povećanje zarada svima, biće povećane samo plate u javnom sektoru, nekima pet a nekima deset posto, što neće biti dovoljno da nadoknadi poskupljenje života poslednjih godina i skok cena koji sledi i u ovoj. Penzije će biti povećane linearno za pet procenata ali će, imajući u vidu porast troškova života, realno biti manje nego 2014.

Za trećinu penzionera kojima su primanja tada nasilno umanjena, to čak ni nominalno neće biti nikakvo povećanje, već samo delimično vraćanje duga. Znači, neće se živeti ništa bolje, naprotiv, biće još teže. Sasvim logično jer će Srbija i dalje biti jedina država u Evropi u kojoj su plate veće u državnim firmama nego u privatnim, što znači da će budžet najviše puniti oni na koje se i najviše troši iz istog budžeta. To se u narodu zove presipanje iz šupljeg u prazno ili seci uši, krpi dupe. Tek, državni posao će, kao smrt, i dalje biti najsigurniji biznis. Dinar će biti stabilan i jak, tako da ćemo i po tome ostati lideri, ne samo u region nego i u Evropi, kao država koja sa najslabijom privredom ima najjaču valutu.

Kakva je budućnost Srbije u velikoj meri zavisiće od rešenja za Kosovo i Metohiju. O tome je novi predsednik najavio unutrašnji dijalog, posle kojeg će navodno doneti odluku, sam, lično i prilično. Niko njemu spolja neće govoriti šta da radi i da ne može da sedi na dve stolice. On ne vidi dve stolice, cele godine ponavlja da on sedi samo na jednoj, na stolici Srbije i niko mu ne može diktirati šta da radi. Ipak, na kraju godine je stavio prst na čelo i saopštio da za Kosovo ne može biti rešenja bez velikih sila. Koliko je to stolica?

Na svu sreću, tu iza ugla su izbori, u Beogradu sigurno a možda i u celoj Srbiji, koji bi mogli da preokrenu stvar, da zaustave te negativne trendove i otvore perspektive. Naročito oni u glavnom gradu, koji su sasvim izvesni i koje bi režim Aleksandra Vučića realno mogao izgubiti, što bi bio početak promena koje su neophodne. Najpre, bio bi to dokaz da je moguće pobediti režim koji se čini nedodirljivim i na tome gradi svoju dominaciju u Srbiji.

Građani Beograda su bolje informisani, pa bolje prepoznaju probleme i njihove uzroke, a zahvaljujući boljoj infrastrukturi mogu brže i bolje da se organizuju i bez političkih partija. To je osnovna njihova prednost koja im daje i veće šanse na izborima, a njihova pobeda bila bi primer svima ostalima u Srbiji, kojima je takođe pun kofer lažnih obećanja i čekanja budućnosti koja se ni ne nazire. Nema Beograd ni bolju političku ponudu, ni veći izbor od takozvane provincije, ali ima bogatiju mogućnost alternative. Ima u manjim sredinama itekako pametnih, sposobnih i čestitih ljudi, ali su više izloženi pritiscima režima, jer štrče pa su vidljiviji. A pritiska ih bogme i opozicija, ako se njoj priklone, jer im podrepaši i karijeristi iz centrale ne daju prići vrhu gde se odlučuje.

Mnogo je lakše vaninstitucionalno delovati u velegradu, naročito ljudima koji nisu skloni preteranom eksponiranju. Veći je manevarski prostor i veća gužva, a poznato je da su se ilegalci uvek najbolje prikrivali tamo gde ima najviše sveta.

Obrni okreni opet dođosmo do političkih stranaka kao najvećeg problema političkog života u Srbiji. Pri tom normalan čovek nema šta da brine za ovu koja je sad na vlasti, jer ona se sama otpisala svojim ponašanjem koje suviše liči na ozloglašenu praksu, jedna zemlja, jedan narod, jedna partija, jedan vođa.

Zabrinjava stanje u opziciji koja nikako da se pronađe i pozicionira u tom sistemu u kojem se manipulacijom demokratskih sredstava stvara nedemokratski režim, sa nultom tolerancijom za drugačije mišljenje i delovanje. Dobar deo aktuelne opozicije objektivno ni ne može da se snađe jer sadašnji vlastodršci su upravo od njih preuzeli i sistem i metodoligiju njegovih zloupotreba. Ne mogu oni sad biti protiv evropskog puta, koji su sami trasirali a nisu izgradili, isto kao što ne mogu biti za priznanje Kosova, kad su se kao vlast zaklinjali da to nikad neće uraditi.

Ne mogu biti ni protiv pregovora sa Prištinom koje su sami započeli, kao što ne mogu biti ni protiv bliske saradnje sa Rusijom kojoj su upravo oni prodali najvredniju državnu firmu, NIS, sa sve pravom na eksploataciju prirodnog bogatstva ove zemlje. Ne mogu da se bune ni protiv krađe glasova na izborima i u Skupštini, kad su i sami to radili. Ne mogu ponovo da protestvuju protiv TV Bastilje, kad su i sami doprineli da se takva njena tradicije nikad ne prekine. Ne mogu da zahtevaju odlučniju borbu protiv korupcije, kad bi ako se to istera do kraja i oni došli na tapet. I šta im onda preostaje da rade kao opozicija. A ne mogu ni da napuste politiku, po narodnom iskustvu, daš dinar da uđeš u kolo a dva da izađeš. Dokle god učestvuju u igri, mogu bar donekle da je kontrolišu, imaju makar sa čime da trguju. Dogod viču živi su, ako prestanu može mrak da ih pojede i da niko ne pita za njih.

Ne znam samo zašto se i ovi novi sa njima mešaju i tako upliću ko pile u kučine. Ili možda ni oni nisu sasvim novi. Neće biti da ne mogu bez njihovog znanja i iskustva. Šta oni znaju pokazali su dok su bili na vlasti, a kako se to završilo svi znamo, tako da njihova iskustva mogu da posluže samo kao nauk kako ne treba raditi.

Pisao sam na ovoj stranici već nekoliko puta o Saši Jankoviću i njegovom Pokretu slobodnih građana, priznavajući da ne razumem šta će im bivši Vuk Jeremić ili Dragan Đilas, pored toliko novih i čistih, priznatih i uvaženih stručnjaka najrazličitijih profesija. Vidim po najnovijim istraživanjima da im ni sa njima rejting nije porastao ni za jotu, i dalje su na oko 15% koliko je imao i Janković na predsedničkim izborima. Imao je on, doduše, 16%, ali uz podršku DS koji sada sa Šutanovcem kao kandidatom za gradonačelnika i Živkovićem u zaleđini, ne dobacuje dalje od 5-6 procenata, što će možda biti i dobro za tu stranku, jer će joj valjda doći iz dupeta u glavu da u svojim redovima ima lidera sa većom specifičnom težinom od sadašnjeg.

Da su novi ljudi budućnost srpske politike pa tako i Srbije, dokazuju procenti koje zasad imaju Aleksandar Šapić (15%), Luka Maksimović (6%) i pokret „Ne davimo Beograd"(3%) , sve skupa oko 24%, što je više nego PSG zajedno sa opozicijom bivših. Istina Šapić nije sasvim nov, ali nije bio ni klasičan političar ni vlast, a kad beograđani povežu Luku Maksimovića sa Belim Preletačevićem biće tu još koji procenat, možda i okruglih 10. I "Ne davimo Beograd" sigurno može duplo više od sadašnjih 3%, koje ima bez ikakve kampanje i prisustva u medijima.

Uz malo više reklame ove tri grupe građana mogle bi da osvoje više glasova nego Vučić koji je sve vreme u kampanji i sakupio je tek nešto malo preko 30 procenata. A zasad svi nastupaju potpuno samostalno i bez većih ulaganja. Ako i Jankovićev pokret, bez začina, uračunamo u nešto novo i drugačije od političkih partija, onda bismo u zbiru dobili preko 40% novih glasova za novu budućnost Srbije.