Ruska Federacija je operacijom u Ukrajini započela promenu svetske paradigme i to je sasvim sigurno proces koji je nezaustavljiv. Dakle, stari poredak je pred umiranjem, a novi se još nije uspostavio, što prema Antoniu Gramšiju predstavlja period krize u kojem monstrumi dolaze do punog izražaja. Ako se dosledno držimo ove definicije možemo izvući zaključak kako u stvari pravo vreme za Aleksandra Vučića i njegovu mafiju tek dolazi, jer po svim karakteristikama oni neodoljivo podsećaju na one koje je Gramši smatrao monstrumima. Baš zbog toga ne treba da čudi to što su se Vučić i njegovi tako dobro snašli u novonastaloj situaciji jer prosto rade po karakteru, ali bez da lično imam bilo kakvu dilemu, to je sve vrlo kratkoročno i u suštini svi oni će dosta brzo biti zbrisani uspostavljanjem novih odnosa u svetu, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Miroslav Parović
Razlozi za ovaj moj javno izraženi optimizam leže u nekoliko po mom mišljenju veoma važnih stvari. Pre svega, ideja da je moguće zauvek zadovoljavati interese svih globalnih igrača je bila realna samo u mirnodopsko vreme, a momentom ispaljivanja prvog metka prestala je mogućnost za tako nešto.
Na ovaj način se Vučiću pred očima raspala platforma na kojoj je stajao svih ovih godina, nakon čega se on našao u ličnoj krizi. Prema savremenim definicijama kriza predstavlja vremenski ograničen gubitak ravnoteže ličnosti kojoj uvek prethodi promena u spoljašnjoj realnosti, što angažuje onaj nivo adaptivnih moći individue koji je van njene svakodnevne kontrole. Dakle, ono što se sasvim sigurno može reći je to da je sada Vučić u fazi neuravnoteženosti ne samo zbog sopstvenog karaktera već i zbog realnih spoljnih uticaja što će svakako dovesti do sve većih i nepopravljivih političkih grešaka koje će praviti (tj. već pravi).
Druga važna stvar je to što aktuelna vlast traje već (pre)dugih deset godina. U tom periodu stvorio se jedan krug prebogatih ljudi koji su na sve spremni samo da sačuvaju pokradene pare.
Iz tog razloga Vučić i njegovi nisu prepoznali kakve se opasnosti spremaju po državu već su sve snage preusmerili na premeštanje kapitala iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina u britanske banke u Hong Kongu.
Ideja im je bila da su oni i pare najbezbedniji ako se drže pod tim britansko-kineskim duplim ključem. Međutim, to koncentrisanje kapitala u domet Velike Britanije ih je doveo u, po mom mišljenju, onaj završni probelem iz kojeg izlaza nema, a to je odnos prema Rusiji i pogotovo prema njihovim energetskim projektima.
Naime, nakon pripajanja Krima u proleće 2014. godine započet je prvi talas sankcija prema Ruskoj Federaciji. Jedna od najvažnijih stvari, a na čemu su pre svega insitirali predstavnici Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije, bilo je zaustavljanje svih ruskih energetskih projekata na teritoriji Evrope. Kao rezultat ovog velikog pritiska usledilo je odbijanje Bugarske da realizuje svoju obavezu oko izgradnje gasovoda Južni tok, da bi konačno prvog decembra 2014. godine Vladimir Putin objavio kako se odustaje od tog, na taj način planiranog projekta.
U tom momentu su se u Srbiji prvi put snažno aktivirali glasnogovornici ideje da treba raskinuti energetski sporazum sa Rusijom i da NIS treba nacionalizovati uz obrazloženje da ruska strana nije ispunila svoje obaveze. U tom periodu neposredno nakon obustave projekta Južni tok pritisak je bio dosta jak i tada je Aleksanadr Vučić po prvi put počeo da priprema teren pričom o niskoj rudnoj renti koju plaća Gasprom, a njegovi saradnici iz redova tzv. građanske opozicije (pre svih Čankova LSV i LDP Čedomira Jovanovića) su tada dobili ogroman prostr u medijima da naširoko pričaju o navodnim štetama koje Srbija trpi.
Međutim, imajući u vidu da je vrlo brzo potpisan mirovni ugovor u Minsku čime je okončan tadašnji sukob u Ukrajini uz garancije koje su dale Rusija, Nemačka i Francuska, to je onda ovu ideju gurnulo u drugi plan jer pre svega unutar EU nije postojalo raspoloženje za tako radikalne mere.
Takođe, važan događaj koji se desio u tom periodu jeste i ruska intervencija u Siriji koja je u osnovi imala kao glavni cilj da spreči izgradnju alternativnog gasovoda koji bi povezao energetske izvore iz Persijskog zaliva sa Evropom, čime je industrija EU ostala bez nade da postoji adekvatna zamena ruskom gasu. Nemajući kud, evropske države su nakon ovoga brzo odmrzle sve energetske projekte sa Rusijom.
Ovde je važno istaći da je tada na vlasti u SAD bila administracija Baraka Obame, a da je Džo Bajden bio zadužen za sve američke operacije u Evropi. Nakon dolaska na vlast Donalda Trampa izbila je kriza u samoj Americi što je u mnogome iskorišćeno da se velikom brzinom završe projekti Turski tok i Severni tok 2 čime je pre svega EU dobila još dva pravca snabdevanja. Takođe, Rusija je taj period iskoristila da zajedno sa Kinom napravi gasovod Snaga sibira 1, kao i planove za Snagu sibira 2 čime je dobila mogućnost da gas prodaje i na drugom tržištu, a ne samo evropskom.
Ova kratka istorijska retrospektiva mi je bila potrebna da bih ukazao na to da je u novoj i ovog puta radikalnojoj krizi u Ukrajini ponovo aktiviran plan da se Rusija potpuno izbaci sa evropskog energetskog tržišta. Za sada je najveći uspeh u tom pogledu postignut vezano za Severni tok 2, ali on svakako nije bio operativan pa je i bilo najlakše, a ujedno i najbezbolnije po sve aktere.
Naredna operacija je vezana za Turski tok i Naftnu industriju Srbije. Aleksandar Vučić je dobio dosta jasne poruke pre svega od strane SAD i Velike Britanije da je neophodno izvršiti nacionalizaciju Naftne industrije Srbije i to na način da Gasprom bude bukvalno najuren iako je u vlasništvu ove kompanije gotovo 60% NIS-a, ali i preko 50% magistralnog gasovoda i skladišta gasa u Banatskom dvoru. Slično kao što je rađeno u toku 2014. ponovo je preko medija započeta kampanja da će ukoliko Rusi ostanu u našem energetskom sektoru to dovesti do totalnog kolapsa i opasnosti po narod i državu.
Vodeći provladini mediji koji inače vode prorusku uređivačku politiku su među glavnim promoterima priče o nacionalizaciji NIS-a čime se pravi utisak u javnosti da se to radi u dogovoru sa Rusijom.
Istine radi, ruska strana i jeste raspoložena da izađe u susret Srbiji i da privremeno prepusti deo svojih akcija čime bi se NIS ponovo (formalno) našao u većinskom vlasništvu države, a samim tim i van zone opasnosti da se nađe pod udarom sankcija.
Međutim, oni traže jasne garancije o privremenosti takve operacije, a pogotovo o tome da Srbija neće svoj udeo da ponudi nekoj trećoj strani jer se već spominje da su britanske kompanije Šel i Britiš petroleum jako zainteresovane da uđu u naš sektor nafte i gasa.
Ovde dolazimo do kritične tačke jer ako Vučić prihvati dogovor sa Rusima o fiktivnom preuzimanju NIS-a od strane države Srbije, onda milajarde pokradenih para ostavljenih u Hong Kongu mogu da mu budu blokirane ili čak konfiskovane jer je Velika Britanija glavni zagovornik oduzimanja kapitala od Rusa i njihovih saradnika.
Ako pak Gasprom ostane većinski vlasnik onda možda NIS dođe pod udar sankcija, što bi neminovno dovelo do velikih unutrašnjih problema i lomova, a ujedno opasnost da mu pare budu zaplenjene ostaje na snazi. A treća opcija da krene u nacionalizaciju NIS-a ga dovodi u direktnu konfrotaciju sa Rusima. Rečju, Vučić se nalazi pred trilemom koja se u filozofiji označava kao izbor između tri podjednako nepovoljne opcije, a što je čak mnogo gora situacija od tamnog vilajeta.
Za sada je Vučić izabrao da pregovara sa ruskom stranom, ali izbegava da im da lične i državne garancije o statusu Gasproma i energetskog sporazuma između dve države. Ovo izaziva velike sumnje u njegove krajnje namere, jer se otvara mogućnost namernog izazivanja krizne situacija sa nestašicama naftinih derivata. Bler i Beba, kao glavni medijski i politički savetnici, upravo i guraju u ovom pravcu jer se pretpostavlja da bi nestašica goriva u javnosti stvorila animozitet prema Rusiji i Gaspromu nakon čega bi usledila nacionalizacija uz obrazloženje da su srpski interesi iznad svih drugih i da narod ne sme da trpi.
Kao glavna prepreka ovakvom scenariju za sada stoje dve važne stvari. Prva je većinsko javno mnjenje u Srbiji koje je protiv uvođenja sankcija Rusiji. Drugo i svakako važnije je to što je Aleksandar Vučić kako bi prigrabio svu vlast u zemlji gradio krajnje lični i prijateljski odnos sa Vladimirom Putinom i veoma koristio njegovu ličnu pomoć i podršku. Naravno, ne bi Putin bio prvi prijatelj koga je ovaj prevario i zabio mu nož u leđa, ali ne treba zaboraviti da ruski predsednik dolazi iz KGB-a u kojem se sa neprijateljima stalno pregovaralo kako bi se pridobili, dok se izdajnicima uvek postupalo surovo.
Ovo Vučić jako dobro zna i zato će po starom dobrom običaju gledati da kupi vreme u nadi da će se kao 2015. sve samo rešiti, a u krajnjem pokušaće da nađe neko pogodno žrtveno jagnje. Zbog toga sam uveren da će sprovesti izbornu krađu kako bi sebi osigurao predsednički mandat kao položaj zgodan za bežaniju za koju se sprema. Jedan od prvih poteza koji će nakon izbora uraditi biće da ponudi građanskoj opoziciji ulazak u novu vladu koja će biti predstavljena kao krizna. Na taj način će preko ljudi koji su antiruski raspoloženi uraditi ono što od njega traže zapadnjaci. Ujedno, upravo na te snage kao i na prozapadni deo SNS-a planira da prebaci vlast i da time obezbedi sebi miran odlazak na neku egzotičnu destinaciju.
Ali čovek snuje, a Bog odlučuje! Zato svi mi koji se ne slažemo sa Vučićevom politikom, a ne želimo da on kao zamenu dovede radikalne prozapadne građaniste, moramo što hitnije da se organizujemo u jedan politički front koji će to sprečiti. Nakon decenija vlasti različitih monstruma moramo se izboriti da Srbija dođe u ruke razumnih patriota koji će znati kako da vode zemlju u novom vremenu koje nastupa.