Esej

Građanski rat u Srbiji u četničkom ogledalu (5)

Komunizam je napast, ali je izgleda i bolest

Građanski rat u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu je najveća tema srpske literature. I svm sam učestvovao u „razradi" ove teme: kao profesor predavaio sam đacima Književnost NOB-e, isključivo sa partizanske strane, jer je četnička strana bila strogo zabranjena; kao pisac usudio sam se da sagledam i drugu stranu medalje, odnosno da uvedem četnike u literaturu („Arizani", „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije", „Crni dani Rake Drainca"). Trebalo je da prođe tri i po decenije od pojave etabliranih Ćosićevih "Deoba", da bi se literarna slika o četnicima i partizanima izmenila. Dok Ćosić ruži četnike, pojaviće se pisci koji grde partizane. Napisan je, dakle, Anti-Ćosić! U ovaj odeljak svrstao sam četiri pisca, koji daju negativnu sliku o partizanima. To su: Ljubomir Simović, "Užice sa vranama" (1996); Milovan Danojlić, "Oslobodioci i izdajnici" (1997); Žarko Komanin „Gospod nad vojskama" (2001) i Miloslav Samardžić, "Borački krš" (2007).

Ivan Ivanović

MILOSLAV SAMARDžIĆ : BORAČKI KRŠ

Miloslav Samardžić je autor mlađe generacije (rođen 1963) i nije opterećen komunističkom prošlošću. Pročuo se kao vlasnik i urednik Pogleda, izrazito antikomunističkog glasila sa sedištem u Kragujevcu. Iako po obrazovanju ekonomista, strastan je istraživač četničkog pokreta i o njemu je napisao više knjiga. Posebno bih istakao četvorotomnu biografiju Draže Mihailovića. Meni je najinteresantnija knjiga o Nikoli Kalabiću, "Istina o Kalabiću", u kojoj pisac pobija komunističku priču da je komandant gorske garde izdao svog vrhovnog komandanta

U feljtonu koji je nazvao romanom, "Borački krš", Samardžić razvija priču o dve šumadijske porodice, jedne četničke a druge partizanske. Prva je Petrovići, starinska i domaćinska, a druga Torbići (nadimak, koji im je prešao u prezime, dobili su po torbi), skorojevićka i lopovska. Petrovići su četnici, a Torbići partizani. Dakle, antićosićevska podela.

U ovu priču Samardžić je umetnuo istorijske ličnosti, teško je reći koliko autentično a koliko konstruisano. Mene ovde upravo interesuju te ličnosti, prikazaću kako ih je Samardžić predstavio.

Već na početku romana srećemo Vladimira Dedijera, budućeg Titovog istoričara i biografa. On se skriva u selu Toponici, gde mu je živeo očuh. Tu propagira komunizam. Kad su čuli za to, dvojica četničkih komandanata, major Miodrag Palošević i kapetan Dušan Smiljanić, odluče da posete Dedijera i vide da li se može s njim sarađivati u borbi protiv okupatora.

Oficiri su Dedijera zatekli sa jednom nogom u gipsu. U sobi je držao iznad glave Staljinovu sliku. "Čovek tamne puti, pravilnih crta lica, negovane frizure." Kad je video Staljinovu sliku, kapetan Smiljanić je upitao mladog komunistu zašto ne drži sliku svog suverena, odnosno kralja? Dedijer odgovara: "Gospodine kapetane, zar niste čuli da smo mi komunisti republikanci?"

Dedijer objašnjava oficirima kako će da izgleda svet kad komunisti pobede. "Mi komunisti se borimo za to da država odumre. Sve države će, gospodone kapetane, nestati. Ostaće samo jedna na celoj planeti, i to ne klasična država, već Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika." Na primedbu da, ako nema granica, Šiptari će slobodno prelaziti u srpke krajeve da ubijaju narod, Dedijer kaže da se to neće desiti jer smo "mi u bratskim odnosima sa Komunističkom partijom Albanije". U komunizmu nema unutrašnjih protivurečnosti!

Na pitanje Smiljanića zašto su partizani ubili četiri nenaoružana Nemca, poštanska činovnika, kad je poznato da će Nemci zbog toga streljati četiri stotine Srba, Dedijer odgovara da neće imati kad da to urade! Za manje od mesec dana stiže moćna Crvena armija! Ali Smiljanić tera svoje: Crvena armija je sada daleko oko tri hiljade kilometara, da bi stigla na granicu Jugoslavije njena pešadija treba da prevaljuje sto kilometara dnevno! Dedijer i na to ima odgovor. Partizani skupljaju kolje po polju (ne za ogrev!) da se sovjetski padobranci ne bi povredili kad izvrše desant na Srbiju!

Oficiri vide da s ovim ludakom ne vredi dalje razgovarati. "Znao sam da je komunizam napast, ali nisam znao da je i bolest!" - kaže kapetan Smiljanić.

Samo je jedan Petrović, student Miljko, zalutao među partizane. Vidimo ga sa najdogmatskijim likom u romanu, Mikom Torbićem, kako uspostavlja vlast u tek oslobođenom Čačku, koji partizani preuzimaju ne držeći se dogovora sa četnicima o podeli pola-pola. Grad je oblepljen komunističkim parolama, sa slikama vođe svih komunista sveta, genija nad genijima - Josifa Visarionoviča Staljina. Partizani u Čačku odmah kreću sa ubijanjem nekomunista. Ljudima su zamerali sve, čak i čitanje časopisa Ideje Miloša Crnjanskog. "Već na sam pomen Crnjanskog komunisti bi skakali kao opareni. Govorili su da je građanski, buržoaski, desničarski i nacionalistički pisac i novinar."

Miljko prisustvuje egzekucijama koje vrše komunisti. Kada je jedan komunistički dželat ubio čekićem starinu seljaka, Miljko ne izdrži nego padne u nesvest. Zbog toga se i njemu sudi, jer to je malograđanska slabost.

Petroviću se sudi u kancelariji sreskog načelnika, koju su komunisti pretvorili u Komitet. Predsednik tog suda je sekretar Okružnog komiteta Komunističke partije, Ratko Mitrović. Petrović je optužen zbog oportunizma, jer je pao u nesvest. Glavni tužilac je dželat koji je ubio starog solunca, ratnika koji je prošao tri teška rata. Svi članovi Komiteta traže smrtnu kaznu za druga Miljka. Ipak, zaštiti ga Mika Torbić, na lukav način. Torbić se izjasni da unapred podržava svaku odluku Komiteta, pa i streljanje njegovog druga. Ali bi hteo da kaže da je drug Miljko uvek bio slabić. Zvali su ga Seka Persa! Kad je bio svinjokolj, vodili su ga na kraj sela, da ne čuje ciku svinja. Sekretar Okružnog komiteta je presudio: drug Miljko Petrović osuđuje se na smrt streljanjem, uslovno na godinu dana. Sutradan je Mika Torbić rekao Ratku Mitroviću da se Miljko Petrović iskreno kaje. Žao mu je što nije čovek posebnog kova. Hteo je da se ubije, ali ga je on sprečio. Tad se na tome završilo.

Zanimljivo je kako Miloslav Samardžić opisuje kragujevačku tragediju. Tu uvodi u radnju poručnika Dragoslava Petrovića, koji je u četnicima. On i Miljko su braća od strica.

Dragoslav priča o pregovorima koje su Palošević i Smiljanić vodili sa Nemcima da spasu četiristo Srba koje su Nemci nameravali da streljaju zbog ona četiri radiotelegrafista. Dragoslav je odneo pismo majora Paloševića komandantu nemačkog garnizona u Kragujevcu, u kojem se preti da će četnici pobiti zarobljene Nemce ako Nemci izvrše pretnju. No pregovori su propali.

U međuvremenu, četnici i partizani se dogovaraju o napadu na Nemce. Kapetan Smiljanić je uspeo da ubedi partizane da se ne napada Kragujevac, jer je dobro branjen. Dogovoreno je da se zajednički napadne nemačka kolona za koju se čulo da se kreće prema Gornjem Milanovcu. Komunisti su pristali da svoje jedinice stave pod komandu majora Miodraga Paloševića za taj napad.

Palošević je izabrao za napad na kolonu jednu šumicu između Bara i Ljuljaka na putu Kragujevac - Gornji Milanovac. Celog dana Palošević je postavljao jedinice, i četničke i partizanske, na najpogodnije položaje. "Bio je od onih ljudi koji uživaju u svom poslu, a kojima je upravo to uživanje i pomoglo da nauče sve do najsitnijih detalja. Naročito se zadržavao kod partizana, koji, za razliku od četnika, većinom ni vojsku nisu služili." Pri tom je Palošević pričao o svojim padobranskim skokovima i time zadivljavao slušaoce. "Misliš da se ovo tek tako stavlja na revere", - govorio je pokazujući četničke simbole mrtvačke glave.

Napad na nemačku kolonu je, zahvaljujući izvanrednoj taktici Paloševića, u potpunosti uspeo. Nemačka kolona je zaustavljena, poginulo je desetak Nemaca, ali su komunisti napustili položaj. Uzalud je major vikao: „Gde ćete, kurve crvene!", partizani su izdali svoje saveznike četnike. Dragoslav se osećao kao za vreme aprilskog rata. Ni tada nije znao od koga više da se čuva, da li od Nemaca, ili od svojih saboraca, pre svega Hrvata. Sad je razlika u tome što su Hrvate zamenili partizani. "A i ovim ludim partizanima komanduje neki Hrvat. Ispada da se dvaput spotičemo o isti kamen", razmišljao je Dragoslav.

No uskoro je Paloševićev štab, u kojem je bio Dragoslav, dobio depešu o streljanju u Kragujevcu. O tome su Nemci objavili plakat u kojem je pisalo: "Kukavički i podmukli napadi u toku prošle nedelje na nemačke vojnike, kojom prilikom je poginulo 10 a ranjeno 26 nemačkih vojnika, morali su biti kažnjeni. Zbog toga je za svakog poginulog nemačkog vojnika streljano 100, a za svakog ranjenog 50 stanovnika, i to pre svega komunista, bandita i njihovih pomagača, ukupno 2300. Ubuduće će se za svaki sličan slučaj, pa bila to samo sabotaža, postupati sa istom strogošću." Otkud u Kragujevcu 2300 komunista? - pita se Samardžić danas. Nemci su streljali Srbe.

Zatim Miloslav Samardžić opisuje komunističke glavešine u partizanskom Užicu. Evo kako predstavlja Josipa Broza. Niko mu ne zna ime, zovu ga Tito i Stari. "Imao je žutu kosu i žute pege po licu. Telo podgojeno, noge krive." Na ruci zlatan prsten sa dijamantima! Pored njega mlada devojka, sekretarica. (Tek osamdesetih godina će se govoriti da je to bila Davorjanka Paunović Zdenka, Titova sekretarica i ljubavnica, umrla odmah po oslobođenju i sahranjena u dvorištu Belog dvora.) Tito ne zna dobro srpski, vidi se da je stranac. Posle pozdrava, generalni sekretar partije i komandant partizanskih odreda, obratio se prisutnima na tom rđavom srpskom jeziku: "Drugovi, Partija mora da zauzme stav u vezi najnovijih događaja. (Streljanja u Kragujevcu i Kraljevu.) Dajem reč vodećen ideologu, drugu Edvardu Kardelju."

Šta je Kardelj rekao u Užicu? "Drugovi, najnoviji događaji nisu iznenadili Partiju. Podsetiću vas na članak druga Tita iz Biltena od 10. avgusta tekuće godine. Već tada je drug Tito uočio da se zbog akcija naših partizanskih odreda okupatori, citiram "osvećuju na ostalim stanovnicima, uključujući žene i decu". Kao što znate, drugovi, naši gubici su i sada neznatni. Fašisti su u Kragujevcu streljali desetak-dvanaestak komunista i skojevaca. U drugim mestima, gde se sprovode represalije, još manje. Dočim, naši redovi sve više i više jačaju. Na taj način vidimo da su reči druga Tita u Biltenu od 10. avgusta tekuće godine, bile proročke. Mislim, pritom, na sledeće proročke reči druga Tita. Citiram: "To masakriranje stanovništva Srbije treba da bude podstrek za opštenarodni ustanak srpskog naroda protiv omraženih fašističkih okupatora". I jeste, drugovi, podstrek, i biće podstrek."

Kardelj je dalje govorio da u narodu postoji bojazan od represalija, ali u partijskom rukovodstvu tu nema dileme. "U ratu se, drugovi, ne smijemo plašiti represalija, uništavanja čitavih sela, masakriranja gradskog stanovništva. Jer, što je veći teror od strane okupatora, to će narod biti spremniji na oružanu akciju."

Prisutni pozdravljaju Kardeljeve reči aplauzom, no jedan seljak ga ipak upita kako da narodu objasne što ustanak nije dignut u Hrvatskoj? No komunistički ideolog se nije dao zbuniti, citirao je stav Kominterne: "Srpski narod mora danas najviše da trpi zbog zločinačke politike koju je dvadeset i dve godine sprovodila srpska kapitalistička klika".

U nešto povoljnijem svetlu naslikan je Sreten Žujović Crni, a razlog tome nije teško odgonetnuti. O njemu razgovaraju dva partizana, Mika Torbić i Miljko Petrović. "On je zračio nekom zastrašujućom energijom. Vitak stas, hitri pokreti, oštar, promućuran pogled. U svemu sušta suprotnost drugu Titu, od boje kose, lica i očiju, pa do najsitnijih detalja, kao što je običan, jevtin prsten." A Žujović je, za razliku od drugih komunističkih probisveta, iz gazdaške kuće, od Mladenovca. Imao je sedamnaest-osamnaest godina u prvoj okupaciji. Iskrao se nekako iz okupiranog Beograda i otišao u Francusku. Bio je dobrovoljac u francuskoj armiji. Po završetku rata završio je prava na Sorboni. Tu je pristupio komunističkom pokretu. Iz Pariza je otišao u Moskvu. Kominterna ga je odmah ubacila u Centralni komitet KPJ. U Moskvi nije završio kao Gorkić, Sima Marković, Filip Filipović i mnogi drugi. Vratio se u zemlju. Naivni Miljko postavlja pitanje: "Pa zašto, onda, Crni nije šef Partije nego Tito?" Prepredeni Mika Torbić mu objašnjava da za to ima dva razloga: jedan je što je školovan, a drugi što je Srbin! "Kanda si zaboravio da je u ovoj državi i kralj bio Srbin, i predsednik skupšptine, i predsednik vlade, i komandant armije... Velikosrpska hegemonija! Samo još fali da i generalni sekretar partije bude Srbin! Kako bismo onda okupili narodne mase drugih naroda i narodnosti?"

Izvesni Vidan Mitić traži odlikovanje, jer je ubio sto ljudi! I to macolom u glavu! Miljko je time zaprepašćen, kao i za sve drugo traži objašnjenje od Mike. Ovaj ga pita: "Kako zamišljaš revoluciju bez ubistava klasnih neprijatelja?" Objašnjava mu da proletarijat može da dođe na vlast samo nasilnim obaranjem buržoazije. "Komunisti izjavljuju otvoreno da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog poretka. Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom. U njoj proleteri nemaju šta da izgube sem svojih okova. A dobiće čitav svet!" Mika u diskreciji poverava Miljku da partizani nameravaju da napadnu četnike! "Naši sutra kreću u lokalne provokacije, da bi ispalo da nismo mi prvi počeli." Tako je došlo do borbe na Karanu, u kojoj su partizani potukli četnike i krenuli na Požegu.

Kako se taj sukob razvijao dalje, u romanu objašnjava kapetan Smiljanić jednom seljaku. "E pa, čiča, loše nam ide." Kad je Draža video kuda vodi saradnja sa partizanima, naredio je kapetanu Vučku Ignjatoviću da okupi odrede oko Užica i da ih napadne u Užicu. (Vučko Ignjatović je tražio od Draže odobrenje da likvidira Tita prilikom pregovora u Struganiku, ali mu Draža to nije odobrio.) Partizani su se izvukli sa svih frontova protiv Nemaca, okrenuli su se protiv četnika. Ali Vučka niko nije podržao, a četnički komandanti Užica su otkrili partizanima da Vučko priprema napad. Kapetan Dragoslav Račić, prvi komandant za kojim su Nemci raspisali poternicu, junak koji se nosio sa Nemcima mesec dana, bio je sa tri hiljade četnika na domak Užica, ali nije hteo na braću! Kapetan Jovan Derok prihvatio je da napadne komuniste, ali je naredio svojim vojnicima da pucaju samo uvis! I dok su partizani gađali u meso, Derok je mislio da će da ih uplaši. Ubili su ga iz zasede. Major Radoslav Đurić, kad je dobio naredbu da udari na komuniste kod Kraljeva, nasmejao se i pocepao papir. Tako je kapetan Vučko Ignjatović ostao sam i poražen je na Karanu.

Kapetan Dušan Smiljanić je takođe zastupao tezu da je reč o podeli srpskog naroda. "Inače, podela je dobra: kod njih ološ, kod nas domaćinska Srbija!" (Ovu tezu, u celom svom pisanju, zastupa i Miloslav Samardžić.)

Da bi pokazao intelektualnu stranu četničkog pokreta, Samardžić organizuje filozofsku raspavu među oficirima o životu i smrti. Pored oficira koje smo upoznali, u raspravi učestvuju i dva pesnika: rezervni poručnik Janko Tufegdžić, brat od strica Vojislava Tufegdžića, Račićevog zamenika u Cerskom odredu, i takođe rezervni poručnik jeromonah Georgije Bojić, doratni iguman manastira Tronoša. Tufegdžić je novinar i pesnik, priče su njegovo polje. Georgije je takođe pisao pesme, a Račića je osvojio time što je u aprilskom ratu uspeo da skloni bateriju topova! Kapetan Dušan Smiljanić sa četnicima-pesnicima pokreće svoju omiljenu temu o spiritualizmu.

Drugi pesnik u četničkom taboru, sveštenik Georgije Bojić, prihvata "veliku temu" o spiritizmu. "Čoveku umire telo, dok duša čovekova, njegov duh, živi večno." Crkva prihvata teoriju spiritizma, Hristovo rođenje su najavili anđeli. Ali postoje i demoni. Rat između anđela i demona je večan. Borba između dobra i zla je večita. Samardžić je naveo ovu raspravu da bi stao na stanovište da su se u našem građanskom ratu takođe tukli anđeli (četnici) i demoni (komunisti). A omiljena lektira oca Georgija su knjige Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. Nažalost, crkva nije imala razumevanja za Avu Justina, pa nije objavljena nijedna njegova knjiga, a njegov časopis Hrišćanski život zabranjivan je.

Zanimljiva je priča o kapetanu Dragoslavu Račiću, koji će biti jedan od najpouzdanijih Dražinih komandanata. Račić je pristalica ruskih klasika, pre svih Tolstoja i Dostojevskog. Ceni "Rat i mir", ali obožava "Anu Karenjinu". Za to ima ličnih razloga. Ćerka pomoćnika bana Drinske banovine, Mihaila Krečkovića, najlepša Sarajka, zaljubila se u stamenog oficira, tada potporučnika Račića. Kako roditelji nisu odobravali ovu vezu, Verica uzme pištolj, uperi ga sebi u slepoočnicu i kaže im: "Ili on ili zbogom živote!" Na sreću, roditelji su bili razumni, pa se ova ljubav završila srećno. Pošto su mladenci dobili Aleksinac, odlazili su često u Gornji Adrovac, u crkvu Svete Trojice. Ta crkva je podignuta u znak zahvalnosti velikom borcu za Srbiju, oficiru ruske vojske Nikolaju Nikolajeviču Rajevskom, alijas Vronskom iz Tolstojevog romana "Ana Karenjina". Ubrzo se Verica razbolela i umrla a kapetan Dragoslav Račić se više nije ženio.

Kapetan Smiljanić je ozbiljno zabrinut razvojem događaja. Najveći francuski pesnik, Viktor Igo, je 1876. godine objavio članak "Za Srbiju", a ruski pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski gine za Srbiju. "Dok sada, 1941. godine, nema na mapi ni francuske, ni ruske države."

Na kraju Janko Tufegdžić recituje okupljenim oficirima svoju patriotsku pesmu "Na Ceru", u kojoj poručuje Nemcima da su na toj planini jednom već potučeni.

Eto kako izgleda četnički duhovni život, a za to vreme član Vrhovnog štaba i Politbiroa, Milovan Đilas, propagira komunizam po Crnoj Gori. On piše članak za Borbu. "Ima li veće sreće i radosti od osećanja da ti je Staljin najprisniji i najdraži drug? Bez Staljina sunce ne bi sijalo! Staljin je tvorac staljinističkog ustava, pobedonosne poeme slobode i bratstva među ljudima i narodima. Staljin je jedini državnik mirne savesti i darežljiva srca. Staljin je najsavršeniji čovek od svih ljudi. Njemu je svojstveno sve što je ljudsko."

Đilas proklamuje da se "teorija pretvara u praksu". Prva faza revolucije - vlast je osvojena u skoro celoj Crnoj Gori. Druga faza revolucije - uništavanje narodnih neprijatelja. "Đilas priča zanosno kako su likvidirane čitave porodice narodnih neprijatelja. Komunisti nisu poklekli ni pred najtežim iskušenjima. Sin, komunista, likvidirao je oca, narodnog neprijatelja. Sestrić ujaka. Bratanac strica. Svi su položili ispit. Na delu su pokazali da su ljudi posebnog kova." Đilas se hvali da su pasja groblja njegov izum. Naime, na obali Tare, kod Kolašina, gde je likvidirao najveći broj narodnih izdajnika, napravio je svojim rukama krst i na njemu razapeo leš crknutog psa u vidu Isusa Hrista! "Eto im njihov krst! Eto im njihov Hrist, - smejao se Đilas mahnito, sevajući očima." Samardžić ga opisuje u crnoj uniformi, obrijane glave, sa šmajserom u ruci. Žari pogledom!

Pa sad, neka čitalac uporedi četničke i partizanske vođe, - poručuje eksplicitno Miloslav Samardžić. Prvi raspravljaju na velike teme, pišu patriotske i rodoljubive pesme, a drugi seju pasja groblja!

Interesantan je Samardžićev stav o pobedi komunista na opštinskim izborima 1920. godine u Kragujevcu. Komunisti jesu osvojili većinu glasova, ali nisu pobedili! Nisu uzeli vlast, iako su na to imali pravo. Kako je do toga došlo?

Komunisti su dobili najveći broj glasova u Kragujevcu zahvaljujući pre svega profesorima Gimnazije, koji su se nekritički "zaleteli" u Komunističku partiju. Samardžić ih nabraja: Dragoljub Zekavica, Stevan Jakovljević, Miloje Pavlović, Dušan Trpković i Ilija Pavlović. Oni su bili ugledni ljudi, solunci, vratili su se iz rata okićeni ordenjem. Komunisti su postali iz idealizma, naivno poverovavši u komunističku laž o bratstvu i jedinstvu među ljudima. Kragujevčani su glasali za ove viđene ljude, ali vrh Komunističke partije nije hteo da čuje za njih. Oni su Partiji bili dobri samo dok su joj obezbedili pobedu, a posle je Partija u Kragujevac poslala svoje ljude. Tako komunisti u Kragujevcu nisu mogli da uspostave vlast! Sami su je se odrekli! Za Kragujevac nije važilo ustaljeno mišljenje da su komunisti izgubili vlast u opštinama kad je KPJ zabranjena, 1921. godine tzv. obznanom, pošto je komunista Alija Alijagić u Delnicama ubio ministra unutrašnjih poslova, Milorada Draškovića. Tu Samardžić ispravlja istoriografiju. Ti istorijski komunisti su odmah posle izbora napustili Partiju: profesor Zekavica, matematičar, prvi na komunističkoj listi 1920. godine, postao je istaknuti radikal i prišao Milanu Stojadinoviću; Stevan Jakovljević, pisac poznate knjige "Srpska trilogija", postao je Velikosrbin, član Srpskog kulturnog kluba; Trpković, direktor Gimnazije, postao je monarhista; Miloje Pavlović, direktor više škola, Gimnazije i Učiteljske škole, ostaće zapamćen kao veliki rodoljub, koji nije hteo da napusti svoje đake prilikom streljanja u Šumaricama 21. okotbra 1941. godine, iako su ljotićevci hteli da ga izvedu iz stroja, nego je otišao u smrt sa rečima: "Pucajte, ja i sada držim čas!" To je junak, to je potpukovnik sa Solunskog fronta.

Mene je posebno zaintrigirala rasprava u knjizi o budućem svetskom poretku. Iako o tom projektu u feljtonu (romanu) govore ličnosti iz knjige za vreme rata, pisac o tome priča iz ovog vremena i u priču unosi svoja politička ubeđenja. Stoga sam sklon da zaključim da pisac sebe projektuje u tu raspravu, što predstavlja dodatnu slabost ovog u osnovi neuspešnog romana. (Romanom se bavim da bih pokazao kuda vodi premoć politike nad literaturom, odnosno koji su dometi tendenciozne književnosti.)

U knjizi Samardžićevi junaci slušaju Radio-London, odnosno izlaganje ministra u Čerčilovoj Vladi Emerija povodom godišnjice Kosovske bitke. Emeri hvali ponašanje Srba pre 553 godine, koji su odbili da prihvate turski diktat novog svetskog poretka. "Srpski kneževi", govori na radiju Emeri, "lako su mogli da zadrže svoj položaj, plemići da očuvaju svoja imanja, a seljaci da spasu svoje njive. Malo se od njih tražilo - samo da se odreknu hrišćanske vere i prihvate turski novi poredak. Oni su odbili da pođu ovim lakim putem. Izabrali su slavni put - put sigurnog poraza. Ali su spasli dušu i opstanak naroda. To je, izgleda mi, stvarni smisao odluke cara Lazara, da se privoli carstvu nebeskom, a ne zemaljskom." Emeri dalje kaže da su se Srbi pre petnaest meseci ponovo našli u istoj dilemi kao u vreme cara Lazara: "Mir uz gubitak svega što vam je drago i sveto, ili sloboda bez obzira na žrtve. Još jednom vi ste izabrali teži ali slavniji put poraza i patnje." Razume se da britanski ministar govori u skladu sa politikom svoje Vlade. On hvali generala Mihailovića koji drži prikovane nemačke divizije na drugom frontu koji u Evropi postoji. (Ovu tezu će komunisti prisvojiti za sebe!) Emeri hrabri Srbe da izdrže u toj borbi, a nagradu će dobiti na kraju rata u vidu obnove Kraljevine Jugoslavije.

Sledeći ovu misao, Samardžić priređuje raspravu četnika o novom svetskom poretku. Novi komandant Druge kragujevačke brigade, kapetan Čeda Jovanović, pokazuje komandantu Šumadijskog korpusa, kapetanu Dušanu Smiljaniću, u štabu iznad Boračkog krša, nemačke plakate upućene na ćirilici srpskom narodu. Pažnju privlači letak sa krupnim slovima: Mir, red, blagostanje i socijalna pravda. "Onog časa kada izvori svih međunarodnih saboterskih akcija presahnu, Evropa će krenuti napred, ali bez diktature kapitala, bez diktature Jevreja i bez diktature Treće internacionale i marksista. Na nacionalnoj osnovi, a uz priznanje prava na rad i plodove toga rada, biće stvorena nova evropska solidarnost. Ni Čerčil ni njegov najnoviji saveznik Staljin neće i ne mogu Nemačku sprečiti u tom nastojanju." Šta obećavaju Nemci Srbima, ako budu poslušni? "Srpski narod postaće član velike evropske porodice. Nestaće straha od novih ratova, a srpski narod će se posvetiti podizanju svog i opšteg blagostanja, uz podršku Ujedinjene Evrope."

Pošto vojnici ne mogu politički da se slože, traže da Smiljanić presudi. (Smiljanićeva žena je Hrvatica, ali niko to ne zna u štabu.) Kapetan objašnjava da je pravi razlog nemačke mržnje na Srbe taj što oni odbijaju da se uklope u Hitlerov projekat Ujedinjene Evrope. "Đeneral Draža je simbol otpora. Oni hoće da unište taj simbol. I naravno, potpuno da slome naš otpor. Istorija se ponavlja, gospodo. I u prošlom ratu ti naši susedi bili su uz okupatora." Kao argument za ovu tvrdnju, Smiljanić uzima dva svedoka: Boga i Dragišu Vasića! ("Samo da onaj gore i dalje ostane sa nama!") Seljacima kaže: "Čitali ste kako je to lepo objasnio Dragiša Vasić u knjizi "Karakter i mentalitet jednog pokolenja!" (Razume se da seljaci to nisu čitali, ali je čitao pisac, pa im to projektuje!)

Da zaključim: i Ćosićevsko ruženje četnika, i Antićosićevsko grđenje partizana, predstavljaju samo dve strane jedne iste medalje. U oba slučaja radi se o originalu falsifikata, kako je to definisao jedan pisac. Pozornica je ista, različiti su akteri. I jedni i drugi znaju samo za svoju istinu, stradala je literatura.