Dežurna

Ko će i kako upisati Vučića u istoriju kako njima odgovara

Srbija između Svazilenda i Diznilenda!

Hajde da napravimo jedan misaoni eksperiment. Zamislimo da tamo negde krajem jula meseca ove godine bude zakazano još jedno u nizu vanrednih obraćanja predsednika Srbije, Aleksandra Vučića. On se pojavljuje ispred novinara u majici u bojama srpske i ruske zastave, na grudima ispisan simbol Z ispod koga piše „Srbi i Rusi braća zauvek!", zamišlja kolumnista Magazina Tabloid Miroslav Parović, predsednik Narodno slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Počinje konferenciju gde naciju podseća kako nas je NATO bombardovao i ubio Milicu Rakić, da su nam posle oteli Kosovo i Metohiju, a da nam sada ugrožavaju i opstanak Republike Srpske.

Na kraju konferencije mirnijim tonom i bez srdžbe saopštava kako Srbija uvodi sankcije Rusiji i kako je to znak da vodimo suverenu politiku i da on lično ne haje ni za istok ni za zapad.

Nakon toga počinje specijalna emisija na Pinku u kojoj Dragoslav Bokan objašnjava da je to u stvari tajni dogovor Vučića, Putina, Orbana, Sija i Erdogana i da ko je god protiv toga u stvari radi protiv srpsko-ruskih odnosa, ali i protiv opstanka Srbije i srpskog naroda pošto, ako slučajno oborimo Vučića onda nas čeka novi Jasenovac.

Na njega se nadovezuje Dragan J. Vučićević kritikom neodgovorne „stoke bezrepe" koja interese drugih država stavlja iznad interesa Srbije, a posebno se ustremljava na one koji nose majice sa Putinovim likom i koji su na bilborde širom Srbije stavljali Putinovu sliku kako bi reklamirali svoju firmu pitajući se pri tome kako je moguće da je nekome tako nešto uopšte padalo na pamet da uradi i kritikujući vlast što je bila bolećiva i nije na vreme kažnjavala „taj ološ".

Za to vreme, onaj deo nacionalnih političkih opcija koji su ušli u parlament na temi „NE sankcije Rusiji" se bave ponovnim uspostavljanjem monarhije i od novog ambasadora Sjedinjenih Američkih Država traže pomoć i podršku da se obnovi srpsko američko prijateljstvo kroz temu sudbine četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu. Sa druge strane, onaj deo građanske opozicije koji je ušao u parlament snažno osuđuje Aleksandra Vučića zbog toga što je toliko dugo čekao sa uvođenjem sankcija Rusiji i traži od njega da ne napravi istu grešku sa Kinom već da tu budemo avangarda i prvi uvedemo sankcije ovoj državi. Uz to, građanisti naglašavaju da bez obzira na to što je malo oklevao ipak opraštaju Vučiću deo ružne prošlosti i da u zanak dobre volje više neće spominjati bratiju i mafiju.

Da li možete da zamislite ovakvu situaciju? Ja mogu, a uveren sam da i najveći deo stanovništva takođe može, jer mi kao nacija živimo u imaginarujumu u kojem već trideset godina konstantno pobeđujemo, a da pri tome imamo sve manje stanovništva, teritorija, resursa i kapitala.

Trideset godina gomilamo zaslužne heroje za bitke u kojima smo poraženi, tako da se i narod već navikao na to da živimo u državi koja je kombinacija Svazilenda i Diznilenda. Afrički Svazilend po standardima, a Diznilend po načinu na koji se naše stvarno stanje prikazuje kroz bajke u koje ne bi poverovao ni moj petogodišnji sin Nemanja, ali veruje preko dva miliona odraslih i punoletnih ljudi koji su glasali za Aleksandra Vučića, a ranije za Borisa Tadića ili Slobodana Miloševića .

Dodouše, nije da nas kroz istoriju nisu trenirali da živimo u lažima, čak i da ih slavimo kao nekakva vrhusnka dostignuća. Primera radi, mislim da ne postoji niti jedan čovek koji nije čuo priču o tome da se za vreme Tita moglo spavati u bilo kom parku na klupi i da te niko nije popreko pogledao. U stvarnosti su ustaše 1968. digli u vazduh bisokop u sred centra Beograda, 1971. desilo se „Hrvatsko proleće", 1972. „bugojnska grupa" ubila je 15 jugoslovenskih vojnika (uzgred, Vučić je javno pričao da je kao beba bio meta ove grupe!!!).

U čitavom periodu SFRJ trajao je progon Srba sa Kosova i Metohije uz njihova jeziva svedočenja o tome, ali ništa od tih činjenica nije uspelo da promeni sliku tadašnjeg imaginarijuma. Takođe, nema ko danas ne priča o eknomksom blagostanju u SFRJ iako je ta država nekoliko puta bankrotirala pa je probleme sa prilivima deviza i nezaposlenošću rešavala organizovanim slanjem radnika u Nemačku, Austriju i druge zemlje tadašnje Zapadne Evrope.

Ne treba zaboraviti ni to da su se automobili zbog nestašica nafte dugo vremena vozili sistemom „par - nepar" što je značilo da se jedan automobil smeo voziti svaki drugi dan i to se određivalo na osnovu početnog broja na registarskoj tablici.

No, pokušajte samo da nekom iz tih starijih generacija da kažete kako ih je Tito lagao proćićete kao kada biste gledaocima Pinka i Hepija objašnjavali kako ih Vučić laže i da mi nismo nikakva vojna i ekonomska sila već mafijaška prćija. Pokušajte da tim ljudima objasnite kako je sud u Srbiji oslobodio pevača Darka Lazića koji je pijan i drogiran bez vozačke dozvole izazvao saobraćajni prekršaj i to ko zna koji u nizu, dok je isti dan sud u Nemačkoj na dve godine zatvora osudio tensiku legendu Borisa Bekera zbog poreskog prekršaja. Ispričajte im da kvalitet njihovog života i života nekog Nemca direktno zavisi od toga kako im funkcionišu sudovi i da pred zakonom svi moraju da budu jednaki, dobićete odgovor da će se Nemačka smrzavati na zimu i da nemaju hleba i ulja dok smo mi potpuno bezbedni.

Da ne bude zabune, u sličnom imaginarujumu žive i oni koji sebe nazivaju građanskom elitom ovog naroda. Oni danas od Vučića traže da poput nekada Tita kaže „istorijsko ne" vladaru iz Moskve i da Srbiju okrene ka zapadu kako bi nam ponovo bilo lepo kao u SFRJ. Ikone tzv. građanista Jelena Obućina i akademik Dušan Teodorović su javno obećali Vučiću da će mu biti oprošteni svi znani (a za njega mnogo važnije i neznani) gresi samo ukoliko iskoristi ovu situaciju i upiše se u istoriju.

U tom smislu interesantno je navesti nekoliko vrlo važnih činjenica. Prvo, Tito je prilikom donošenja Rezolucije Inforbiroa za svaki slučaj bio na Bledu kako bi lako i brzo mogao da pobegne na zapad ukoliko dođe do vojne intervencije.

Drugo, kada je bilo izvesno da neće biti vojne reakcije organizovan je Peti kongres KPJ gde se sam Tito javno zakleo na vernost SSSR-u i svoj govor završio sa zdravicom i hvalospevom o Staljinu za šta je dobio frenetičan aplauz svih prisutnih delegata. Istovremeno, hapsio je sve one koji su čak i šapatom govorili ono što je on izreako o Staljinu javno i za to bio pozdravljen od svih.

Dakle, jasan primer imaginarijuma kakav i Vučić danas koristi. Ali ono što je ključno, Tito zaista jeste odbio da zatvori jedini tadašnji preostali tranzitni put koji je Zapad povezivao sa Bliskim istokom.

Na taj način je pokvario mnoge Staljinove planove, a jedan od njih je bio i preuzimanje kontrole nad Valjenskom patrijaršijom, a za šta mu je trebalo da Grčka i Tusrka budu kopneno (makar privremeno) odsečene od zapada. Za ovakav potez ondašnja Jugoslavija je dobila mogućnost da postane država posrednik u razmenama roba i kasnije osnivač Pokreta nesvrtstanih.

Ovakva, neutralna pozicija, omogućila je razvoj nekoliko industrijskih i trgovačkih giganata (Geneks, Energoprojekt, Energoinvest itd.) i to je bilo ono najvrednije i najznačajnije što bi se moglo uzeti kao Titova zaostavština.

Aktuelna situacija je takva da se od Vučića traži da ukine jedinu teritoriju u Evropi na kojoj Rusija nesmetano može da ostavruje svoje političke i ekonomske interese i veze sa kompanijama i institucijama EU. Dakle, ako bi se reklo novo istorijsko ne Moskvi (čak i na način na koji je to Tito uradio) to bi dovelo skoro do potpunog obustavljanja veza istok-zapad, što je suprotno od onog ranijeg ne koje je naprotiv omogućilo da se te veze nastave.

A ukioliko bi pak Vučić rekao istorisko ne zapadnim pritiscima da se uvedu sankcije Rusiji (i verovatno u bliskoj budućnosti Kini) to bi bila analogija sa 1948. i onda bismo na bazi toga mogli da ponovo uspaostavimo Srbiju kao neutralnu zonu i mesto susreta suprostavljenih sila. Takvu ulogu i poziciju Srbije u ovoj krizi je život već uspostavio jer trenutno imamo hiljade preduzetnika iz Rusije i Ukrajine koji svoj biznis, ali i svoje porodice dovode u Beograd i Novi Sad gde planiraju da nastave život i rad. Imate i takve slučajeve gde Ukrajinci iz Lavova u istoj zgradi sa Rusima i Moskve imaju kancelarije, a svi zajedno žive sa nama Srbima bez da ih iko popreko pogleda.

Slobodno se može zaključiti da bi Srbija prestala da bude Svazilend pre svega mora da prestane da bude Diznilend. Jer taj neprestani bajkoviti imaginarijum od stanovništva sve više pravi urođeničko pleme koje umesto institucija i uređenog sistema stalno traga za magijskim vođom koji će na kraju nkeke mračne šume ili na vrhu nekakve litice da pronađe sveti gral.

Ova svetska kriza će se završiti tako što će u jednom momentu za neki veliki sto sesti predstavnici onih naroda koji su sposobni da na određenoj teritoriji uspostave istinski održivi život. To će podrazumevati sposobnost proizvodnje vode, hrane, energije, potom garantovanje lične i kolektivne bezbednosti, te obrazovanje i kulturu stanovništva.

Mi kao narod imamo potencijal da se nađemo za takvim stolom, ali je preduslov da pregovarač u naše ime više ne bude Aleksandar Vučić. Kako ćemo to izvesti?! Možda možemo pitati Putina čime je on ubedio Jeljcina da se povuče i prepsuti mu vođenje Rusije, pa da onda i mi primenimo taj metod.

Očito da politički zapad i njihovi ovdašnji glasnogovornici neće dozvoliti da na izborima promenimo vlast jer njima Vučić odgovara baš ovakav kakav jeste, uplašen i ucenjen pa samim tim spreman da ga oni upišu u istoriju kako njima odgovara.