Razaranja

Kako se čekalo da se zaboravi ono malo bruke....

SVEČANI POVRATAK MIRJANE DIREKTORKE

Kako je izvršena svečana rehabilitacija osuđene kriminalke Mirjane Menković? Kakva je sličnost Mirjane Menković i Živke Ministarke? Ko su sve učesnici ovog kapitalnog skandala i šta je bio povod za to? Kakva je međusobna veza proslave nepostojećeg Pokreta Nesvrsishodnih sa Etnografskim muzejem? Kakva je kapitalna pseudokulturna manifestacija priređena o državnom trošku? Za šta je Menkovićka primala platu od 2005. godine? Kako su naslednici Jovanke Broz realizovali projekat "kako zajebati državu" i gde su na kraju završili kubici krpetina? Kakvi su još kapitalni poduhvati neophodni kako bi se zaokružila celina?

Stanislav Živkov

Najbolja komedija Branislava Nušića "Gospođa Ministarka" završava se kratkim monologom Živke Ministarke koja govori "Ne zaboravite da sad nisam ministarka pa ne moram više da budem otmena, i onda neka vam ne bude krivo ako raspalim jezikom po vama! 'Ajde idite kući, idite, nećete valjda do kraja da mi stajete na muku. Idite i nemojte đavo da vas odnese da me ogovarate, jer, ko zna, danas-sutra mogu ja opet biti ministarka. Samo dok se zaboravi ovo nešto malo bruke, evo mene opet, pa posle da ne budete: što nam nisi kazala...".

Na žalost pseudokulturna dešavanja poslednjih meseci su na najgori mogući način pokazala da se to malo bruke očito namerno zaboravilo pa se tako preko medija izvršilo pranje biografije osuđene bivše direktorke ostataka Etnografskog muzeja Mirjane Menković i to preko nastavka Nušićeve drame za koji bi najbolji naslov glasio „Buđenje Mrtvaca iliti povratak Živke Ministarke", što je očito pomno pripremljeno kao deo većeg idiotskog projekta pod imenom „proslava 60 godina Pokreta Nesvrsishodnih"! A o tome da je tzv Pokret nesvrsishodnih odavno pluskvamperfekt najbolje se vidi iz činjenice da su za tu tako svečanu proslavu jubileja nepostojeće organizacije, organizatori, u nedostatku iole pametnije ideje doslovce od govana pravili tortu u vidu pričice o krpetinama Jovanke Broz koja je potom svečano prodata poput muda za bubrege i magle lakovernoj javnosti koja se na svaku budalaštinu zalepi poput svinje na masnu krpu.

Ako se ima u vidu da je upravo zahvaljujući merama dotičnog ministarstva pre nekoliko godina razotkriveno brutalno pljačkanje koje se u Etnografskom muzeju neometano izvodilo za vreme upravljanja Mirjane Menković u periodu od 2014. do 2018. godine, o čemu je Magazin Tabloid naširoko pisao, ali kako tome još uvek nije kraj, red je da se opet osvrnemo na najnovije svinjarije kojim se i dalje svesrdno urušio i muzej i sama muzejska struka.

Naime, nakon spektakularnog hapšenja Mirjane Menković u samom Muzeju i donete nepravosnažne presude od strane Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, Tužilaštva za organizovani kriminal 14.07.2021. godine, po kojoj je Menkovićka osuđena na kaznu zatvora od godinu i po dana, zbog zloupotrebe službenog položaja i nanošenja štete ovoj ustanovi, zabrane obavljanja funkcije u državnim organima u trajanju od tri godine za imenovanja ili postavljenja, i izrečene zabrane rada zbog rušenja ugleda nacionalnoj instituciji kulture, kao i obaveze da nadoknadi pričinjenu štetu od gotovo osam miliona, mada je zajedno sa Ljubinkom Terzić i Rankom Dedović, Šapićevom ujnom, oštetila Muzej za mnogo više miliona, cirka oko 200 miliona, pre par meseci upravo vezano za svečanu večeru u pogrebnom preduzeću organizovanu povodom proslave 60 godišnjice od održavanja Samita Nesvrsishodnih, preko nekih medijskih kuća, konkretno RTS-a i Happy TV, organizovan je udruženi zločinački poduhvat pranja kriminalne biografije osuđene Mirjane Menković.

Takođe, bez obzira na činjenicu da su ove nedolične, promiskuitetne žene na samom suđenju priznale da su, kako kažu, "delimično počinile krivična dela" koja im se stavljaju na teret, mada su javnosti nadaleko poznate po istim nedelima, one su od strane pravosudnog sistema i ostalih društvenih institucija, kako sada stvari stoje još i nagrađene.

I pored toga što je Tužilaštvo za organizovani kriminal u presudi izreklo zabranu rada Mirjani Menković zbog rušenja ugleda nacionalnoj instituciji kulture, ona je ipak rehabilitovana od strane novopečene direktorke Tijane Čolak-Antić Popović Vasić, koju je njen rođak Vladan Vukosavljević postavio na čelo ove jadne, opljačkane ustanove, kako bi zajedničkim snagama ponovo prali fasadu, jer su svi fondovi, od strane Menkovićke, već bili obršćeni.

Dakle, odluku suda ne samo da ne poštuju medijske kuće, već je ne poštuje ni Tijana Čolak-Antić Popović Vasić, koja je do preuzimanja direktorske funkcije takođe pljačkala isti muzej u kome je inače bila jedino poznata po čuvenom slučaju volšebnog nestanka vibratora, dilda i lutke na naduvavanje, kao i po višegodišnjoj švaleraciji sa mužem članice UO Olge Vasić, koja je podmuklo, kako to već kukavice rade, osuđenu kriminalkinju vratila na posao, gde je ona i dalje primala platu iz budžeta a nije radila ništa.

Kao i svaki psihopata, prepoznatljiva je po nemilosrdnosti, nesposobnosti da voli, bezobzirnosti i neosetljivosti na mogućnost povrede. Ne može da razume emociju, zato što je i sama nema i zato i ne saoseća. Ne oseća kajanje sto je mentalno, fizički i emocionalno povređivala druge pa je nabiranje, drapiranje, plisiranje, štepovanje i štopovanje ne mogu pomoći da se opere, jer nju ne mogu da operu ni Sava ni Dunav.

Sticajem negativne selekcije desilo se da je očito po nekoj direktivi ista ta Mirjana Menković, osuđena kao lopov, uspela da čak dva puta bude gost izvesnoj Miri Adanji-Polak kojoj ta činjenica ni najmanje nije smetala da sa dotičnom snimi čak dve emisije iz kojih se belodano jasno saznalo da osuđena lopuža iz Etnografskog muzeja od 2005. godine nije radila svoje poslove za koje je primala platu i bila dužna po sistematizaciji radnih mesta, ali joj je tolerisano da u radno vreme radi privatne, za šta je odavno trebala da dobije nogom u pozamašno dupe, ali nakon gledanja istih emisija samo se može konstatovati da je našla krpa zakrpu, pošto se sa pljačkašicom našla da priča oblajhana i izveštačena novinarka sa krajnje nefonogeničnim piskutavim glasom koja u cvetu starosti od 80 godina zamišlja da je u cvetu mladosti, pa onda paradira naokolo u džak haljini stalno trpajući ruke u džepove i vadeći ih napolje, a pritom, iako se sve snimalo u enterijeru, na nosu drži fotogrej naočare. S obzirom na brojne kič razgovore koje je dotična tokom decenija snimala, onda ni najmanje ne čudi da se u kič emisiji kod kič voditeljke na kraju pojavila i kič persona, tj Mirjana Menković, prepoznatljiva po mnogobrojnim skandalima koji su obeležili rad Etnografskog muzeja u poslednjih desetak godina tako da je snimanjem ove dve kič emisije samo potvrđena izreka "našla krpa zakrpu"!!!

Sada su se tako lepo, iako postoji presuda nakon hapšenja i istrage od strane Tužilaštva za organizovani kriminal, što je presedan, našle njih dve da javnosti podmeću nekakvu priču o haljinama Jovanke Broz koje s etnologijom i muzeologijom imaju veze kao dupe i milihbrot! Uostalom, sama Adanja-Polak bi pre snimanja ovakvih budalaština najpre trebala da se zapita koga od građana uopšte zanimaju doslovce kubici krpetina neke babe koja je umrla 2013. godine a sa kojima niko nije znao šta da radi pa su naslednici našli po njih najbolje rešenje a to je da temeljno zajebu državu i to tako što su svu furdu poklonili državi i još uslovili da se krpetine razvrstavaju i konzerviraju o trošku države u Etnografskom muzeju, zatim da se napravi izložba krpetina koju očito nijedan muzej nije hteo da prihvati pa je zato cirkus organizovan u galeriji RTS-a, da bi na kraju kubici krpetina bili predati na čuvanje Muzeju primenjene umetnosti koji em nema rešeno pitanje smeštaja pošto se nalazi u zgradi koja je predmet restitucije, em pride plaća 5.000 evra mesečno kiriju za deo nenacionalizovanog prostora zgrade u vlasništvu starih vlasnika!

tome koliko je Mira Adanja Polak bila u stanju da obmanjuje javnost videlo se u prvoj emisiji u kojoj je Menkovićka prikazivala knjižurinu pod nazivom Savremena žena, Odnos među polovima u Srbiji u XX veku u svetlu antropoloških proučavanja odevanja i ženske štampe. Inače malo je poznato da je to zapravo naziv doktorata Mirjane Menković, koji ona zapravo nije napisala, već se zna da su isti napisali izvesni Miloš Matić inače stručnjak za muzeološku obradu lutaka na naduvavanje vibratora i dilda, koji je napravio model doktorata, i Danijela Velimirović, profesorka na Odeljenju za etnologiju i antropologiju, Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja je isti punila "mesom". Naravno Adanja Polak je bila potpuno neobaveštena kao Koštunica, jer da je bila obaveštena znala bi da je recimo sve troškove doktorskih studija odbrane i štampe same doktorske disertacije platio sam Etnografski muzej što se saznalo tek kada je izbio rat između Menkovićke i prethodnog direktora Tasića oko toga ko će biti novi direktor pa se tada napokon saznala i glavna stvar a to je činjenica da je Menkovićka par godina pred odlazak u penziju od Tasića molbu za uplatu rata za odbranu doktorske teze pod nazivom Savremena žena: odnos među polovima u Srbiji u dvadesetom veku u svetlu antropoloških istraživanja odevanja i ženske štampe.

Sigurno su još više bili oduševljeni kada je potvrđeno da je VD direktor Miroslav Tasić muzejskim parama platio troškove doktorata Mirjani Menković u iznosu preko 300.000 dinara, kao i lekturu i korekturu istog u iznosu od 80.000 dinara što joj je u ime muzeja obećano još 2014. godine kao i kofinansiranje skarednog tzv. naučnog projekta centra Mnemosyne pod čudesnim nazivom Mirjana Marić-de lux pret-a-porter srpske i jugoslovenske mode koji je navodno bio izuzetno važan doprinos širenju i istraživanjima muzejskog znanja kolekcija i njihovog kulturološkog tumačenja.

Na kraju preporuke navodilo se da će to biti prvi put u kulturi u Srbiji (ali i u regionu) da se proceni mogućnost i učinak formiranja Muzeja srpske mode (The Culture of Fashion Museum) i da se razvije muzejska interpretacija novih kolekcija i njihov doprinos kulturi u Srbiji! U drugom dopisu Tasić je ispred Muzeja Ministarstvu uputio potvrdu o sufinansiranju projekta po kojoj će podržati projekat Centra Mnemosyne Mirjana Marić i to iznosom od 385.000 dinara koje će Muzej opredeliti od sopstvenih sredstava zaboravljajući pri tome dve činjenice i to da se modom u Srbiji već decenijama bavi Muzej primenjene umetnosti, te da krpetine i kožure Mirjane Marić, osim ako nisu istkane i uštavljene na Kosovu, nemaju ama baš nikakve veze sa očuvanjem nasleđa Kosova i Metohije, a samim time još manje sa Centrom za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije - Mnemosyne pod kojim imenom je zapravo u agenciji za privredne registre do pre par godina bila registrovana ova parazitska NVO.

Polakova takođe nije pojma imala da je protiv Menkovićke pisana i prijava Ministarstvu kulture u kome je pisalo da imenovana u dugom vremenskom periodu nije izvršavala svoje osnovne, radne i stručne obaveze utvrđene opštim aktima Muzeja i standardima muzeološkog rada. Ovu odluku doneli su najugledniji stručnjaci Muzeja koji godinama vode stručna odeljenja i najznačajnije delatnosti Muzeja. Nakon toga su se u Ministarstvu krstili i levom i desnom ne verujući u to šta su pročitali.

Na žalost nikome u Ministarstvu nije zasmetala činjenica da se Menkovićka, kao kustos Etnografskog muzeja, umesto da se bavi upravo onim za šta prima platu dakle etnologijom u radno vreme bavila tzv "savremenim ženama" koje ruše sve tradicionalne predrasude što je svojevremeno rezultiralo skandalom oko jedne izložbe i cepanjem lista iz kataloga. Ni ovo sve ne bi bilo čudno da se ovakav naslov za doktorat izabere recimo na Fakultetu za primenjenu umetnost, ali ono što pre svega bode oči je to da sam naslov, kao ni tema kojom se ova spodoba bavila, nemaju nikakve veze sa etnologijom, mada je ona kustos Etnografskog muzeja trideset godina, i za tu poziciju je primala platu, pa je normalno da se očekuje da da doprinos na polju etnologije.

U emisiji nije rečeno zašto se kustos Etnografskog muzeja bavi nečim što ne pripada njenoj zbirci, zašto ova kolekcija, koja na kraju treba da dospe do Muzeja primenjene umetnosti, uopšte ide preko Etnografskog muzeja, dok se Menkovićkina zbirka zlatoveza sa Kosova apsolutno raspala. Želeći da svoj beznačajan rad pretvori u dubokoumno istraživanje, ona navodi da se ovom temom bavi od 2005. godine i sama priznaje da od 2005. u Etnografskom muzeju ne radi ništa.

Čak smatra, da ovom kolekcijom, koja je celovita i jedninstvena - nedeljiva, kao da se radi o atomu, treba da se bavi jedan multidisciplinarni tim. Dakle, po njenom mišljenju ceo tim bi trebao da se bavi ovim krpetinama koje ni glodari nisu hteli da diraju.

Istina je da je Jovanka Broz imala prefinjen i istančan ukus, da je bila žena od stila, što se za Mirjanu Menković to nikako ne može reći. Ona je oličenje krajnjeg neukusa. Sama je passe, kao što joj je i tema kojom se bavi passe. Drugu emisiju Ekskluzivno - Iz ormana Jovanke Broz, Mira Adanja Polak emituje 12.09.2021. godine, dakle, dva meseca nakon izrečene presude Tužilaštva za organizovani kriminal. Napominju da su svi predmeti poklonjeni državi Srbiji, a zapravo se radilo o tome da od smrti Jovanke Broz njeni naslednici nisu imali pojma šta da rade sa kubicima krpetina a kuću je trebalo isprazniti radi rekonstrukcije, te su rešili da ih se otarase na taj način sto će pokloniti državi po sistemu „brigo moja pređi na drugoga"!

Interesantno je to da je kolekcija stigla baš 2017. godine, a to je godina kada je policija radila u Muzeju i kada je Menkovićka bila uhapšena. Sve dok se Menkovićka baktala haljinama Jovanke Broz, paralelno je priređivala orgije nasilja u Muzeju uz svesrdan blagoslov Aleksandre Fulgosi iz Ministarstva kulture i pravnu pomoć advokatske kancelarije Aligrudić, Mijailović... koja je došla u istom paletu i koji su beskrupolozno otimali budžetski novac, sve praveći se da ne shvataju da kao privatna kancelarija ne mogu da zastupaju Etnografski muzej, pošto isti ima radno mesto "sekretar muzeja". Pranju prljavog veša Etnografskog muzeja priključio se i Milomir Marić koji je dana 30.03.2021. godine u jutarnji program doveo kriminalku Mirjanu Menković koja je gledaocima uživo pokazala koliko se uopšte razume u modu pošto način na koji se odevamo govori puno o tome ko smo. Sa psihološke strane, poznato je da su osobe koje insistiraju na beloj boji, zapravo, veoma prljave. To što joj je garderoba bela, ne znači da joj obrazi nisu crni. Menkovićkini obrazi su toliko crni, da bi se od njene kože mogli napraviti nepoderivi opanci.

Njen autfit, za osobu koja se bavi modom, odaje duh malograđanštine, skorojevićke, i palanačke potrebe da bude moderna... Njena nedefinisana, ogavna frizura u najmanju ruku liči na kamen za kiseli kupus. Jer ona bi, da se bavila modom, a ne pljačkom, znala da se biseri ne nose na sabajle, već u večernjim satima. Satenski šal ima ulogu da prikrije njenu degenerisanu građu tela, posebno rame. Sve skupa deluje kao da se udaje za Marića.

Interesantno je to da je dotično rame probala da iskoristi u ključnom trenutku 2017. godine dok je radila policija, a ona bežala skoro dva meseca, te je kao direktor morala da se vrati na radno mesto 20. septembra, zato sto je tog dana Dan Muzeja. Kako bi izbegla komunikaciju sa policijom, ona je smislila da je to rame zapravo polomila, te da iz tih razloga ne dolazi na posao, a ustvari je, znajući koliko je opljačkala, bežala od policije. I to nije sve, već je na Dan Muzeja angažovala drugove svoga sina, sa kojima je inače pljačkala, da joj u kancelariji direktora, tobože, letvama imobilišu rame.

Tako se paralelno sa radom policije u Muzeju, odvijao i svojevrstan cirkus u kancelariji direktora, kako bi lakše podnela prisustvo policije. S obzirom na celokupno katastrofalno izdanje ove spodobe, koja s modom nema ama baš nikakve veze, što je najpre na njoj očigledno, ona još insistira na nekakvom "Muzeju mode", kako bi krunisala svoj nerad kao etnolog, jer se svojim poslom, za koji je plaćena, nije nikada ni bavila, s obzirom na činjenicu da joj se Zbirka Kosova i Metohije potpuno raspala, a da o tome nije nikada nikog obavestila, niti je ikad napisala neku službenu belešku, već se to sakrivalo više od dvadeset godina.

U istoj emisiji Menkovićka je objašnjavala Mariću rad kriminalne NVO Mnemosina koju je sama organizovala kako bi se lakše dočepala budžetskih sredstava iz fondova za KiM, i sedište ove lopovske NVO je registrovala u Etnografskom muzeju, a sve se svelo na priču da se radilo o udruženju građana gde su se srpski stručnjaci angažovali oko spasavanja nacionalne baštine na KiM, a svi su navodno imali puno iskustva!

Na žalost, Marić nije znao da je upravo ovo ad hoc skrpljeno društvance, pod izgovorom zaštite kulturnog nasleđa, zapravo sistematski muzlo državni budžet za nepostojeće nazovi projekte, da bi se tek 2018. godine, nakon prijave uzbunjivača Biljane Nojković Agenciji za borbu protiv korupcije ispostavilo da je kriminalna NVO Mnemosina sve do 2018. godine, protivzakonito radila, nakon čega je Mnemosina po hitnom postupku ugašena. Naravno u rečenoj emisiji nije bilo ni reči o tome zbog čega je to udruženje kvazistručnjaka zapravo ugašeno?

Takođe nikada nije postavljeno pitanje šta se desilo sa kulturnim nasleđem na KiM kao rezultat njihovog zalaganja i koncepta dugoročne zaštite? Ali zato je glavno da je po nečijoj direktivi 1999. godine u Etnografski muzej kao podstanar prispeo nepostojeći muzej u Prištini sa ukupno 11 budžetski pokrivenih radnih mesta, a 4 popunjena, a doživotni direktor istog je inače dvostruki robijaš rusofil Branko Jokić, inače takođe doživotni ljubavnik Menkovićke koga je dovukla u svoju kancelariju pod izgovorom neraskidive, dugogodisnje "saradnje".

Na kraju, posle 5 oktobra, taj Muzej nije poslat na Kosovo, što je trebalo da se desi, jer je svim institucijama sedište u Kosovskoj Mitrovici, na osnovu odluke Vlasti, zato što je njihova ljubavnička i zločinačka saradnja bila neraskidiva. To kulturno blago ne da nisu sačuvali, već su sami opljačkali Muzej u Prištini, pre dolaska karabinjera, a o tome da su sve te pseudokulturne NVO zapravo jako dobro povezane i užirene najbolje govori činjenica da je Menkovićka izjavila kako je plaćenička NVO Evropa Nostra nagrađena za taj izveštaj, iako se njena plaćenićka organizacija zapravo zvala NVO Mnemozina. Menkovićka je dalje lupetala o drastičnom kršenju elementarnih ljudskih prava ali bi bilo jako lepo kada bi se neko zapitao kakva su bila ljudska prava u Etnografskom muzeju dok je ona bila direktor?

Pre svega koliko je Menkovićka upropastila ljudskih života? Da li je svojom manijom gonjenja i fizičkim napadom doprinela preranoj smrti dva dugogodišnja radnika Muzeja? Da li je otrovala muzejskog mačka? Koliko je mladih ljudi - pripravnika, prevarila, dezavuisala više godina, obećavajuci im stalni radni odnos, od čega ništa nije bilo, zato što je sva njena pažnja bila usmerena na brutalno, nemilosrdno pljačkanje budžetskih sredstava? Da li je od njihovih roditelja uzimala novac da ih zaposli? Koliko je miliona opljačkala? Koliko je radnika Muzeja progonila? Šta je bio prioritet u njenom upravljanju ovom institucijom? Kako je eskaliralo njeno psihopatsko ponašanje u trenucima dok je bila direktor, te je znala jedino da obmanjuje i povređuje bez imalo savesti, da širi laži i izmišljotine kako bi uništavala nečiji ugled, a kako bi istakla svoju nedoličnost, pretvaranje i pokušaj da se predstavi u svetlu koje je daleko od nje, što zapravo ona nije, a sve s ciljem da bi nanela štetu drugima, i to pre svega materijalnu, a posle i fizičku i emotivnu.

Toliko se osilila i razjarila da je počela da tuče kustose u kancelariji direktora. Ona je stručnjak za stvaranje zabuna, pometnji i svađa. Izvrće činjenice, obmanjuje, laže, dezavuiše, izmišlja priče. Ekspert je u zavaravanju drugih svojom slatkorečivošću, jer je njena duševna hrana zapravo patnja drugih ljudi. Ne obraća pažnju na moralne norme, jer ne zna šta je to moral. Nema savesti i ne zna šta je to kajanje. Uživa u zlobi a sve pod maskom određenog stručnog rada a od njene stručnosti se sve raspada u Muzeju.

Najstručnija je bila u računovodstvu Muzeja kada je dovela svadbenog kuma njenog sina Nemanju Štulu i zaposlila ga na nepostojećem radnom mestu i s kim je bez prestanka pljačkala. Više je vreme provela u računovodstvu nego u kancelariji direktora.

Dakle sledeći put kada neko dovede u jutarnji program ovu nečasnu, promiskuitetnu osobu, treba je pitati po kom osnovu su krpetine Jovanke Broz postale deo nacionalnog kulturnog nasleđa, kakve su to okolnosti koje su htele da se ovaj materijal nađe u Etnografskom muzeju? Zašto je Menkovićka u svom dubokoumnom istraživanju zanemarila najbitnije detalje ove par excellence kolekcije, a to su mideri, brushalteri, kombinezoni, čarape i gaće Jovanke Broz?

Za sveopšte kulturno uzdizanje građana bilo bi izuzetno značajno prirediti i posebnu izložbu ovako kapitalnog muzejskog materijala. Na kraju bi trebalo pitati Ministarstvo kulture i informisanja, šta je Srbiji potrebno: normalni muzeji ili muzeji kretenizma poput "Muzeja mode", ili "Muzeja igara" o čemu sanja Miroslav Mitrović, kustos Etnografskog muzeja, a pošto je Etnografski muzej već izlagao erotska pomagala: lutku na naduvavanje , vibrator i dilda, možda bi Ministarstvo trebalo da osnuje nekoliko novih Muzeja: Muzej erotike, Muzej sekundarnih sirovina, a možda i Muzej vagine, koji bi se zvao Vagina Nostra - Ustanova kulture od nacionalnog značaja!