Pogled iz Moskve

Do 2030. godine dug vodećih zapadnih zemalja može da dostigne 3 kvadriliona dolara

Kome preti bankrot?

Nedavno su zlobnici obećali da će naša zemlja bankrotirati za kratko vreme, a danas priznaju da Rusija pošteno ispunjava sve svoje dužničke obaveze. Spoljni dug Ruske Federacije u odnosu na BDP prvi put u istoriji pao je ispod 15%. Prema svetskim merilima on se može smatrati beznačajnim: u Kini je odnos javnog duga prema BDP-u 295%, u Japanu 264%, u SAD 123%. Ako u ovim zemljama spoljni dug stalno raste, onda se u Rusiji on stabilno smanjuje. Na kraju 2020. iznosio je 31%, do kraja naredne godine malo je prešao granicu od 26%, a godinu dana kasnije pao je za skoro 10%.

Piše: Jurij Aleksejev

Najviše iznenađuje to što se ove godine, kada je 11 paketa sankcija pritiskalo našu ekonomiju, ubrzano smanjivao spoljni dug. U prvom kvartalu on je smanjen na gotovo 15,5%, a krajem drugog kvartala smanjen je još više. Izraženo u novcu, dobili smo 343,4 milijarde dolara (u prevodu na rublje - gotovo tri triliona). Upravo toliko duguje država, zajedno sa korporacijama prinuđenim da se zadužuju u inostranstvu.

Na prvi pogled, suma izgleda velika, ali ekonomisti smatraju da je prilično skromna čak i za sadašnji budžet, opterećen malim deficitom. Ne mogu, a da se ne setim 1998. godine, kada je, zbog propusta vlasti, došlo do kašnjenja u plaćanju, a država nije mogla da izvrši plaćanja čak ni mnogo manjeg iznosa od 191,6 milijardi dolara (50,6 milijardi dolara tog duga činila su domaća neotplaćena zaduženja po državnim trezorskim zapisima). Osnovna razlika između ekonomije devedesetih i sadašnje je u tome što je tada zemlja živela u dugovima, pozajmljujući dolare i evre od MMF-a i međunarodnih kreditnih organizacija, i odmah ih trošila. Rasla je finansijska piramida državnih trezorskih obaveza. Mogućnost otplate dugova bila je ograničena zbog niske naplate poreza, pada proizvodnje, iz godine u godinu, u gotovo svim sektorima privrede i niskih cena nafte, koje su do sredine avgusta 1998. pale na 12 dolara po barelu. Danas nema ničeg ni približno ovome, tako da nema defolta, čak ni čisto tehničkih, niti nagle devalvacije rublje koju bi tako želeli da vide na Zapadu, iako zemlja kao i ranije živi u uslovima žestokih sankcija koje se niko ne sprema da ukine.

Pad rublje u 1990-im doveo je do nezamislivog rasta cena uvozne robe i istovremeno do rasta ruske industrijske proizvodnje i poljoprivrede (u vreme vlade J. Primakova), a prodaja deviznih prihoda omogućila je zemlji da poveća zlatne i devizne rezerve. Rusija je uspela brzo da restruktuira prethodno neplaćene dugove putem razmene, uključujući i evroobveznice u dolarima. Za ovo su morali da plate obični građani. Od tada je naša zemlja ne samo prestala da gomila neodržive dugove, već je prestala i da se zadužuje kod MMF-a, a obveznice i evroobveznice su smele da se emituju samo u slučajevima hitne potrebe. Stvari su se poboljšale u ekonomiji: do 2006. godine spoljni dug po glavi stanovnika iznosio je 2,2 hiljade dolara. Još nismo uspeli da dostignemo ovaj nivo.

Sadašnje smanjenje nivoa javnog duga doživljava se kao pobeda nad sankcijama. Za godinu i po dana ruska ekonomija je uspela toliko da ojača, da čak i ako usled nepredviđenih okolnosti država bude morala da poveća svoje zaduživanje do polovine BDP-a, finansijski sistem će moći da izdrži takvo opterećenje.

U savremenom svetu samo Rusija je krenula putem otplate dugova, ostale zemlje ih gomilaju. Analitičar Merve Bilkaj (turske novine Sabah), piše da je ukupni javni gud EU dostigao 13,7 triliona evra. Odnos javnog duga prema BDP-u u evrozoni, prema podacima Evropskog zavoda za statistiku, u drugom kvartalu ove godine iznosio je 90,3%. Ozloglašeni javni dug SAD, iako veliki (108% BDP-a), u apsolutnom iznosu nadmašuju dugovi Venecuele (360% BDP-a), Japana (266%), Singapura (131%), Kanade (118%), Francuske (116%), Belgije (114%). Istovremeno, retko ko može da krivi ove zemlje za nizak stepen ekonomskog razvoja

Celo pitanje je koliko ovo zadovoljstvo sobom može da traje. Po mišljenju legendarnog švajcarskog stručnjaka Egona fon Grejerca, „slom svega" je neizbežan ishod za zapadni svet. Svetska ekonomija bi doživela kolaps 2008, da nije bilo masovnih vratolomija zapadnih centralnih banaka. Istovremeno, globalni dug iznosio je 125 triliona dolara (plus derivati - derivativne finansijske obaveze). Danas je taj dug porastao na 325 triliona dolara. Do 2030. godine, prema prognozama Fon Grejerca, svetski dug može da dostigne 3 kvadriliona dolara. Centralne banke više neće moći da spasu sistem, što će dovesti do katastrofalnih defolta koji će uzdrmati celu planetu.

Svet se sada očajnički drži lažnog prosperiteta zasnovanog na lažnom novcu, lažnim moralnim vrednostima. Izgubljen u iluzijama, Zapad pokušava da ne primeti rastući talas korporativnih bankrota.

Agencija za rejting Moody's, očekuje da globalno korporativno neizvršenje obaveza nastavi da raste kako se finansijski uslovi zaoštravaju. Pritisak na tržištima komercijalnih nekretnina i stanova dovešće do talasa neplaćanja, što će zahtevati dalje štampanje novca. S&P Global izveštava da je 576 banaka u opasnosti od prekomernog kreditiranja komercijalnih nekretnina i prekoračenja regulatornih zahteva. Krah banaka od sredine marta ove godine, koji je počeo sa Silicon Valley bankom, bio je samo upozorenje.

Dužnička kriza koja se nadvija nad Zapadom zabrinjava sve zemlje sveta, pa i Rusiju. Shodno prognozi MMF-a, nivo globlanog javnog duga dostići će 90%. Na savetovanju MMF-a i Svetske banke, održanom u Maroku, ruski ministar finansija Anton Siluanov je izjavio da dužnička kriza predstavlja glavni rizik za globalnu ekonomiju.

Veliku zabrinutost izaziva situacija sa nivoom javnog duga u nekim razvijenim zemljama i MMF „neće ćutati o tome", jer će situacija nastaviti da se pogoršava. Siluanov nije prećutao da je i svetska ekonomija negativno pogođena uvođenjem trgovinskih ograničenja od strane zemalja i pozvao fond da predloži rešenja za različite zemlje za ukidanje trgovinskih barijera. Da li će zapadne kolege poslušati predloge i brige ruskog ministra? Diskusija o predstojećoj krizi na plenarnom sastanku Međunarodnog monetarnog i finansijskog komiteta (MMFC) bila je toliko burna da se učesnici sastanka nisu mogli složiti oko odredbi završnog saopštenja. To znači da nisu svi spremni da priznaju svu ozbiljnost pretnji povezanih sa neuspehom penzionog sistema i sistema socijalne sigurnosti. Da bi se spasla zapadna ekonomija, moraće da se podižu porezi i primenjuju nepopularne mere. I što duže Zapad bude živeo iznad svojih mogućnosti i gomilao dugove, to će biti teže prevazići krizu za otplatu poverilaca i to će biti veći udar na globalnu ekonomiju i siromašne. Ali, za sada, oni koji danas dobro žive ne žele da razmišljaju o tome. I nije ih briga šta će biti sutra.

U nepravednom svetu kapitala, najbolje pokazatelje odnosa javnog duga i BDP-a imaju samo države koje žive siromašnije nego razvijene zemlje sa ogromnim javnim dugom. U mnogima od njih inflacija se meri stotinama i hiljadama procenata, a ima na milione prosjaka. Nije potrebno da se ugledamo na takve zemlje.

Rusija živi u drugoj dimenziji. Ne dozvoljavamo sebi da trošimo više nego što možemo da zaradimo. Zato, bez obzira koliko špekulanti obezvređivali rublju, i da bi finansijski sistem bio održiv, budžet ne dozvoljava nikakve ekscese u poređenju sa drugim državama koje su navikle da žive u velikoj meri iznad svojih mogućnosti.

Niko ne zabranjuje povećanje zaduživanja, ali pod jednim uslovom: dug mora „ostati u sigurnim granicama". Uostalom, nije važna veličina javnog duga, već sposobnost njegovog korišćenja. Ako se ekonomija jedne zemlje razvija na pozajmljenom novcu i od njega zarađuje više nego što mora da vrati poveriocima, onda je sve u redu. Loše je kada se krediti troše nasumično, ne donoseći nikakvu korist ni kompanijama ni državi.

U budućnosti, Ministarstvo finansija će morati da pribegava zaduživanju, jer budžet zemlje ima deficit. Potrebni su trilioni za podršku ekonomiji, potrebe odbrane, obnavljanje četiri nova regiona. Neke stavke troškova će možda morati da se smanje. Zatvaranje budžetskih rupa počeće zaduživanjem na domaćem tržištu. Zapad, gde je ranije bilo moguće bez problema podizati kredite sa niskom kamatom, sada je zatvoren za nas. Uz to, spoljno zaduživanje u uslovima sankcija nije isplativo jer se tako troše dolari i evri kojih ionako nema dovoljno na našem unutrašnjem tržištu. A emisija državnih obveznica, nominovanih u valutama prijateljskih zemalja, na primer, u kineskim juanima, za sada je komplikovana zbog raznih tehničkih, koordinacionih i političkih faktora.

Povećanje državnih obaveza propisanih novim nacrtom budžeta za još 5,1% BDP-a zahtevaće privlačenje najmanje 7,8 biliona rubalja - i tu nije granica. Planirano je da maksimalni nivo javnog duga bude postavljen na 20 odsto BDP-a. To je, kako smatraju u ministarstvu finansija, granični nivo koji ne bi trebalo da pređemo ni u najkritičnijoj situaciji. Ako se uzme u obzir da naša zemlja po veličini javnog duga nekoliko godina zauzima 94. ili 95. mesto na svetu, onda je predviđeno povećanje vladinih obaveza u granicama finansijske bezbednosti.

Ali, ne zaboravimo da na ekonomiju, od odnosa javnog duga prema BDP-u, više utiču troškovi servisiranja kredita. Ministarstvo finansija RF pruža odlične uslove bankama, kako bi one bile spremnije da kreditiraju državu. Nadmoćniji smo u odnosu na mnoge zemlje i po stopi kupona (prihoda od obveznica) i po popustima na nominalnu vrednost OFZ-a (obeznice saveznog zajma sa kuponima koje je izdala ruska vlada). Na primer, ove godine, kupovinom hartija od vrednosti banke će dobiti garantovanu dobit od 10-11%. Zbog popusta na cene obveznica, država je krajem prošle godine izgubila 150 milijardi rubalja. A nije morala da ih izgubi.

Ministarstvo finansija ima pravo da ukaže kreditnim institucijama šta da kupe i pod kojim uslovima. Na kraju krajeva, ono ima uticaj na banke sa državnim učešćem, kao i na Saveznu agenciju za upravljanje državnom imovinom i Fond nacionalnog bogatstva, na koje su upisane njihove akcije. Ali, Anton Siluanov radije se ponaša liberalno: bolje je preplatiti, nego plašiti kupce državnih obveznica. Odnosno, ispostavlja se da je trezor spreman da ispuni svoje obaveze u bilo kom trenutku kako bi velikodušno nagradio bankare koji ove godine već imaju rekordnu dobit. Što je veća ključna kamatna stopa, veći je prinos na obveznice. Ove godine će troškovi servisiranja državnog duga iznositi oko 1,6 triliona rubalja ili 4,8% svih troškova budžeta. Ali, već 2026. godine, iznos će se udvostručiti. Pritom, ukupan obim javnog duga će rasti umerenim tempom. Tako, prema OFZ-u, u periodu 2024-2025. on neće premašiti tri triliona i tek će 2026. preći tu granicu.

I iako su vrednosti koje je postavilo Ministarstvo finansija, kako veruju stručnjaci, generalno normalne, ne treba se zavaravati. Država bi mogla mnogo da uštedi na servisiranju duga kada bi Centralnoj banci bilo dozvoljeno da kupuje OFZ direktno od države po povoljnim cenama, što ni na koji način nije u suprotnosti sa modelom suverenog finansijskog sistema.

Narvno, i ovde su potrebne granične linije. Emisija OFZ-a mora da bude strogo regulisana, a dobijena finansijska sredstva ne smeju da se troše, već da se namenski koriste za investiranje. U tom slučaju je rast ekonomije garantovan, a inflacija će prestati da raste.

Može li buntovni TV voditelj postati potpredsednik SAD

Da li će Taker Karlson doći na vlast?

Pretpostavke o tome da bi popularni američki TV voditelj Taker Karlson mogao napraviti veliku karijeru u politici, izgleda počinju da se ostvaruju. Kako je nedavno izjavio Donald Tramp, koji se opet kandiduje za predsednika SAD, on razmatra kandidaturu Takera Karlsona za svog potpredsednika na izborima zakazanim za 2024. godinu.

Piše: Vladimir Mališev

Tokom intervjua u programu „Šou Keja Trevisa i Baka Sekstona", Trampa su pitali da li razmatra mogućnost da predloži Karlsonu da se kandiduje s njim za mesto potpredsednika.

„Veoma mi se dopada Taker, tako da mislim da - da", odgovorio je Tramp, dodavši da je Karlson osoba zdravog razuma.

Taker Karlson je bivši voditelj TV kanala Fox News, koji je prošle godine udaljen sa tog mesta zbog svojih reportaža u kojima je oštro kritikovao sadašnju administraciju predsednika Bajdena. Izgleda da bi se danas predviđanje o njegovoj političkoj karijeri moglo i ostvariti. Uostalom, mesto potpredsednika može postati zgodna odskočna daska za popularnog televizijskog novinara, sa mogućnošću da se kasnije oslobodi prefiksa „pot".

Odmah pošto je napustio Fox News, mnogi u SAD i u inostranstvu su govorili o takvoj mogućnosti za voditelja. Čak i američki mediji koji su potpuno lojalni sadašnjem predsedniku Bajdenu, kojeg je Karlson žestoko kritikovao.

Podsećamo da je nedeljni Karlsonov tok-šou na Fox News-u bio najpopularniji u SAD, ali to nije smetalo ovoj televiziji da raskine ugovor sa njim. Detalje ove odluke rukovodstvo kanala nije saopštavalo, ali kažu da je ogromna odšteta (skoro 800 miliona dolara) koju je kanal platio kompaniji koja proizvodi glasačke mašine iskorišćena kao izgovor. Karlson je, naime, tvrdio da je pomenuta oprema posebno rekonfigurisana tako da Tramp izgubi predsedničke izbore 2020. godine - nikakvih dokaza za to nema, tako da je Fox morao morao da vansudski namiri potraživanja proizvođača.

Ali svi su shvatili da je to samo izgovor.

Kako je objavio Blumberg, na vest o smeni jednog od najpopularnijih lica kanala, kapitalizacija Foks njuza je smanjena za više od 690 miliona dolara, a akcije su pojeftinile za 5,4%.

Uoči, za SAD sudbonosnih, izbora 2024. godine, skloniti Karlsona, najaktivnijeg i najtalentovanijeg kritičara Džoa Bajdena, koji ima nameru da se ponovo kandiduje, postalo je stvar principa za sadašnji američki establišment.

Sada se ispostavlja da je sklanjanje neprijatnog TV voditelja, za zakulisne vladare Amerike isto kao da su sami sebi pucali u nogu. On ne da nije nestao iz infomativnog polja, nego je otvorio sopstveni kanal, koji nastavlja sa oštrom kritikom američke administracije.

Zato razgovori o tome da on može da uđe u visoku politiku ne samo da nisu utihnuli, nego su obnovljeni s još većom snagom, a sada, posle Trampove izjave, već deluje da nisu u domenu mašte. Štaviše, ima i onih koji smatraju da bi u perspektivi Taker Karlson mogao da se kandiduje za predsednika.

Takvu budućnost zvezdi američke televizije odavno je predskazao britanski Gardijan u tekstu pod naslovom: „On bi mogao biti dobar predsednik: Taker Karlson - sledeći Donald Tramp?" Članak opisuje, na primer, utiske o Karlsonovom govoru na Samitu porodičnog liderstva u Ajovi. Autor člnka Dejvid Smit pisao je da je vodeći Foksov novinar „ušao u salu uz oduševljene aplauze, bestidno laskao svojim domaćinima, pričao im o svojoj političkoj viziji i prodavao im robu koja nosi njegovo ime". Pojavljivanje Takera Karlsona u Ajovi delovalo je kao početak predizborne kampanje, tvrdio je autor teksta u Gardijanu. „Karlson je održao 42-minutni govor, koji je ispunio neke od uslova tipičnog potencijalnog kandidata."

On je u tom govoru rekao, za SAD, neverovatne stvari. „Nisam branilac Putina, ma šta pričali o meni. On nije moj predsednik. On ne vodi moju zemlju, ali ono što radi u Ukrajini smatram istorijski značajnim, bez sumnje značajnim za Ukrajince, ali za mene ništa manje značajnim od toga koliko košta gas."

Kao odgovor, u sali je odjeknuo buran aplauz. Slične stvari Karlson stalno govori. Ranije je TV voditelj Fox News-a rekao da dok se SAD susreću sa rekordnim rastom inflacije zajedno sa povećanjem cena benzina i hrane, Bela kuća više voli da troši milijarde na podršku Ukrajini.

„Pedesettrogodišnji Karlson", tvrdio je Gardijan, „još je jedan politički novajlija i slavna medijska ličnost koja se reklamirala kao potencijalni Trampov naslednik, koji bi mogao da se kandiduje za Belu kuću, šireći isti plamen populizma, politike belog identiteta i žeđi za čovekom koji govori ono što misli - što nečuvenije to bolje."

Ko je Taker Karlson, za kojeg Tramp kaže da bi mogao da bude njegov potpredsednik, ako pobedi na izborima 2024? Taker Svonson Maknir Karlson, što je njegovo puno ime, rodio se u San Francisku, u dobrostojećoj porodici. Njegov otac Ričard Karlson bio je direktor radija Glas Amerike, predsednik Korporacije za javnu radiodifuziju, ambasador SAD na Sejšelskim ostrvima. Taker je završio istoriju na Triniti koledžu u Hartfordu. Pokušao je da se zaposli u CIA, ipak njegova molba je odbijena, pa je odlučio da nastavi karijeru u novinarstvu i veoma brzo je postao popularan TV voditelj koji je imao svoju informativnu emisiju.

Karlsona nazivaju protivnikom progresivizma i kritičarem imigracije, opisuju ga kao vatrenog nacionalistu. Bivši ekonomski libertarijanac, sada podržava protekcionizam, protivi se kontroli oružja i abortusu.

Suprotno Bajdenovim horor pričama, on ne smatra Rusiju ozbiljnom pretnjom za SAD i pozvao je na saradnju sa njom protiv ISIS-a, zajedničkog neprijatelja u građanskom ratu u Siriji. Takođe je bio protiv teorije o mešanju RF u predsedničke izbore u SAD 2016. godine i više puta je govorio protiv antiruske politike Vašingtona.

U svojoj popularnoj emisiji stalno je kritikovao politiku Bajdenove administracije i nastavlja i danas to da radi. Tako je, na primer, nedavno izjavio da je Džo Bajden odlučio da žrtvuje svoju zemlju zbog spašavanja korupcionaške Ukrajine. Prema njegovim rečima, prvi čovek Bele kuće odbio je da pruži pomoć svom narodu usred ekonomske krize. Sada građani SAD moraju da plaćaju benzin više nego građani Meksika.

„Zato se postavlja pitanje: ako preplaćujemo benzin zbog toga što je „Putin povećao cene", zašto u Meksiku zbog Putina ne preplaćuju benzin? Zašto inflacija rate, a plate se smanjuju?", ogorčen je Karlson. Kako su primetili na MSNBC, „uticaj Karlsona na javno mnjenje u SAD je veoma veliki".

Kako raste popularnost Takera Karlsona, njegovi protivnici, pre svega iz Demokratske partije, aktivno se trude da ga diskredituju, strahujući da on može da se preobrati u uticajnog političara, lepeći mu, na Zapadu već poznate, etikete „Putinovog agenta" i „propagandiste Kremlja", koje su ranije dodeljivali Trampu.

CNN je odmah objavio nekoliko navodno „otkrivajućih" priča pod naslovom „Zašto ruska državna TV voli Takera Karlsona". Ali on je i bez toga odavno ubrojan u neprijatelja demokratske elite. Njujork tajms je njegovu emisiju Tucker Carlson Tonight na Fox News-u nazvao „najrasističkijom u istoriji kablovskih vesti". Rezultat je bio da je niz velikih oglašivača, između ostalih i Dizni, T-Mobile i Papa John's, povukao svoje reklame iz njegove emisije.

Naravno, jasno je da Karlson nema ničeg zajedničkog sa Rusijom i sa položajem ruskih medija. I to je primetno čak i u pričama koje su ga optuživale.

Tako je u jednoj od emisija priznao Moskvi pravo na odbranu svojih zapadnih granica i izrazio razumevanje za zabrinutost Rusije zbog približavanja NATO-a. Takođe, Karlson je zamerio Bajdenu zbog „slabosti" u odnosima s Rusijom i izrazio svoju glavnu zabrinutost: takvom politikom Vašington gura Moskvu „u zagrljaj Kine". Zato je teško takvu poziciju nazvati „prokremaljskom".

Istovremeno, upravo Taker Karlson oličava danas onu Ameriku koja odbacuje bezumnu politiku Džoa Bajdena i u ekonomiji, i u vezi sa Ukrajinom, i u odnosima sa Rusijom. A ako Tramp, koji danas po svim anketama vodi u odnosu na Bajdena u predizbornoj trci u SAD koja je već počela, drugi put dođe na mesto šefa države, onda izgleda da je pred Takerom Karlsonom blistava karijera. Njemu je tek 54 godine. Njegov program, koji se pojavio na Tviteru/X-u, privlači desetak puta više ljudi nego u vreme kada je emitovan na TV-u. Na primer, premijernu epizodu programa na ovoj platformi je za manje od 24 sata pogledalo više od 50 miliona ljudi!

Ukrajina kao glavni instrument SAD za rušenje evropske ekonomije

Kraj istorije suvereniteta?

SAD su zainteresovane za destabilizaciju situacije u bilo kom kraju sveta, rekao je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u intervjuu Pavlu Zarubinu za TV Rusija-1. „Ako se pogledaju sve inostrane avanture SAD u poslednjih, verovatno 50 godina, počevši od Vijetnama, nije bilo nijedne u kojoj su zaista doneli korist zemlji, regionu u čije su se poslove umešali. To samo potvrđuje zaključak da je u njihovom interesu da destabilizuju sve", istakao je ministar. „I onda čekati da neko dođe i počne da računa na njihove dolare koje štampaju u ogromnim količinama, pa da SAD opet nekome počnu da „pomažu"."

Piše: Valerij Panov

Jedan od takvih destabilizovanih regiona na svetu je Evropa, tačnije onaj njen deo koji ulazi u zonu odgovornosti NATO, uključujući i Ukrajinu. Drugim rečima, bez Ukrajine, Vašington ne samo da ne bi uspeo da u tolikoj meri potpkopa evropsko političko-ekonomsko jedinstvo, već ne bi uspeo ni da zgnječi EU sa njegovim rukovodstvom, kako celu ovu strukturu generalno, tako i većinu evropskih zemalja. Danas se očigledno može reći da su SAD u svoju koloniju pretvorile Evropu koja se, praktično, nalazi pod njenom vojnom okupacijom od 1945. godine.

Danas ne može da se govori o punom suverenitetu nijedne evropske zemlje. Svaka od njih je sačuvala ostatke ili rudimente onog suvereniteta koji je poslednji put imala pre više od sto godina. Zato je nekako neprimetno za evropsku (i rusku) javnost prošla publikacija u švedskim novinama Nya Dagblade, koju je izdanje nazvalo „šokantan dokument". Istina, ničeg šokantnog nema u njemu, analitički centar RAND u osnovi ponavlja poznate evropske probleme i američku zabrinutost o mogućim evropskim savezima (Nemačka-Rusija, Nemačka-Francuska) itd. Ali ima u tom dokumentu i nekoliko momenata koji prilično dobro karakterišu odnos SAD prema Evropi.

Cilj antiruskih sankcija povezanih sa događajima u Ukrajini navodno je u tome da se „sruši ekonomija EU". I predstavljen je nekakav plan koji je „pre svega usmeren da rušenje nemačke ekonomije."

Da bi uklonila konkurente kao što su Nemačka i Francuska, Beloj kući bilo je potrebno da „obe zemlje gurne u konflikt u Ukrajini, što će ih na kraju neizbežno primorati da odustanu od isporuka ruskih energenata". Dalje, švedske novine pišu: „Glavni cilj Vašingtona, po preporuci stručnjaka, treba da bude podela Evrope, posebno Nemačke i Rusije, i rušenje evropske ekonomije, prisiljavanjem „korisnih idiota u politici" da obustave snabdevanje Starog kontinenta ruskim energenatima."

Da li je takav plan zaista postojao ili ne i nije tako važno, ali mnoge tvrdnje u publikaciji potvrđene su razvojem ukrajinsko-evropskih događaja. Rusko rukovodstvo i naši mediji odavno su definisali ove ciljeve Amerike u savremenoj Evropi, koji se, u svojoj suštini, nisu promenili od vremena Prvog svetskog rata. Ali, jedna je stvar kada ocene daju takvi „protivnici" Evrope kao što su Rusija ili Kina, koje, dopuštamo, mogu biti pristrasne u svojim sudovima, a sasvim je drugo kada evropske probleme ocenjuju članovi evropske i evroatlantske javnosti, koji su lično pogođeni ovim problemima. Naravno, i oni mogu biti subjektivni i jesu, ali u datoj situaciji mislim da njihove zaključke treba ozbiljno shvatiti.

Forbs je, na primer, pisao: ukrajinski konflikt uništava Evropu. Prema mišljenju Forbsovih autora, osim očiglednog pada ukrajinske ekonomije, koja je zahvaćena ratnim dejstvima, i ekonomskih rezultata antiruskih sankcija, najozbiljnije realne ekonomske posledice ovog konflikta osećaju u celoj Evropi.

Usporen rast velikih zapadnoevropskih ekonomija zamenjen je rastom od samo 0,5% - ili čak i manje - kao i mogućom stagflacijom. Generalno, utisak je da SAD nije pokrenula ukrajinski rat s ciljem da iscrpi Rusiju, a kamoli da je pobedi, kako često tvrde na Zapadu, već s ciljem da iscrpi Evropu, uvlačenjem u proksi-agresiju protiv Rusije, što se na Zapadu boje čak i sebi da priznaju. Istina, ne svi.

Ukrajina koja, kako smatra mađarski premijer Viktor Orban, „više nije suverena zemlja", ne samo da se efikasno samouništila kao država, već je i stvorila znatne poteškoće institucijama i organizacijama Zapada. Tamo su izračunali da su za malo više od poslednjih godinu dana, dali Kijevu ukupno oko 170 milijardi evra, ali krađi sklonom ukrajinskom režimu to je malo i on traži još. Prema ocenama stručnjaka, u ukrajinskom budžetu napravila se rupa veličine 30 milijardi dolara. A novca, striktno govoreći, više nema. Pitanje je da li će SAD štampati, jer oni mogu da štampaju novac bez kontrole što, prirodno, izaziva masu pitanja u Evropi. Na glavno od tih pitanja, koje se odnosi na finansiranje Ukrajine - Evropa je nedavno dobila odgovor.

„Za poslednjih 16 meseci mi smo već uzeli iz budžeta EU 30 milijardi evra za finansiranje podrške Ukrajini, da ne govorimo o drugim vidovima pomoći. To su bila sredstva iz „fonda za nepredviđene situacije" koji postoji u budžetu. Ona su potrošena, zato je političko pitanje na koje mi moramo da odgovorimo: kako ćemo dalje podržavati Ukrajinu?", objavila je vladama zemalja EU šefica Evropske komisije, bivša ministarka odbrane Nemačke, Ursula fon der Lajen, jedan od glavnih grobara Evrope.

Ignorišući interese država EU, frau Ursula predlaže članicama EU da izdvoje i od dodatnih doprinosa prikupe novac za „stradalni" kijevski režim, i to minimum još 66 milijardi evra. Srž ove politike je slikovito formulisala ministarska spoljnih poslova Nemačke Analena Berbok, izjavivši da ona „ne mari za to šta misle Nemci, kada je potrebno pomoći Ukrajini".

Pritom, sama Ukrajina smatra sebe skoro pa centrom „univerzuma". A evropski lideri samo jačaju ovu uverenost Ukrajine u svoju izabranost. Jedan od takvih „evroukrajinaca", ako ne i glavni među njima, je nemački kancelar Šolc.

Antiruske sankcije koje je uveo Zapad, ali koje pre svega „tuku" Nemačku, prema Šolcu mogu biti ukinute samo uz saglasnost Kijeva. Zbog toga što ukrajinski režim ima... teritorijalne pretenzije prema Rusiji! Na zahtev Vašingtona i Londona, koji su zainteresovani za slabljenje EU i potpunu kontrolu nad Evropom, isti taj Šolc je raskinuo, za Nemačku uvek korisnu, ekonomsku i energetsku saradnju sa Rusijom, a rezultat toga je da nemačka ekonomija propada, a Nemci siromaše. Ali čak i tako očigledno promašena politika ne smeta Šolcu da traži prijem siromašnih zemalja Zapadnog Balkana u EU. Kao i Ukrajine, koja je u ratu. Pitanje je da li će takvo ekonomsko breme izdržati ne samo Nemačka, nego i Evropa.

Ulazak Ukrajine u EU dovešće do negativnih finansijskih posledica za siromašnije zemlje članice EU. O tome je govorila Betani Eliot, kolumnistkinja britanskog portala UnHerd. Ona piše da Ukrajina uopšte ne može da postane članica EU. Evropske diplomate su priznale da zato što Ukrajina ima status kandidata od juna 2022. godine, može da očekuje da će EU dati zeleno svetlo za pregovore u decembru. Prema prognozama EU za proširenje saveza, Ukrajina će imati pravo na oko 186 milijardi evra tokom sedam godina, što će, prirodno, kažu zemlje članice EU, dovesti do smanjivanja subvencija farmerima za oko 20%. Osim toga, pravo novih članica za poboljšanje infrastrukture takođe znači da Češka, Estonija, Litvanija, Slovenija, Kipar i Malta više neće dobijati takva sredstva, istakla je kolumnistkinja portala.

Istovremeno, francuski analitičar Tjeri Mejsan opisujući tekuću političku situaciju u svetu, direktno je rekao da SAD pokušavaju da unište Evropu kao samostalnog političkog i ekonomskog igrača. Prema Mejsanu, SAD već vode rat protiv evropskih zemalja, jer znaju da su Rusija i Kina „previše tvrd orah". Pritom, Mejsan posebno ističe da su ukrajinski oružani konflikt SAD iskoristile za uvođenje ekonomskih sankcija, bez obzira na to što UN te sankcije ne uvodi i ne podržava. „Kroz nekoliko meseci u Nemačkoj neće biti struje. Ona će postati zemlja trećeg sveta. A ako padne Nemačka, ona će povući za sobom i celu EU", zaključuje francuski analitičar.

Mnogi analitičari u Evropi već pokazuju nezadovoljstvo zbog antiruskih sankcija, konstatujući njihovu štetnost ne samo za rusku, već i za evropsku ekonomiju.

Poslednjih meseci Evropa je u potpunosti osetila sve čari svojih dela. Kako se ne setiti prvog generalnog sekretara NATO Hejstingsa Ismeja, koji je krajnje jasno i otvoreno formulisao cilj Alijanse: držati Sovjetski Savez izvan Evrope, Amerikance unutar nje, a Nemce u potčinjenom položaju. Ako se stavi Rusija umesto SSSR-a, sve ostalo ostaje i današnja strategija SAD prema Evorpi.

To je strategija zahvaljujući kojoj je Amerika postala centar za donošenje odluka u zapadnom svetu.

Šef predstavništva TASS-a u Belgiji, Denis Dubrovin je pisao da zemlje EU daju Ukrajini značajan deo svojih rezervi naoružanja i moraju hitno da ih popune. To jest, u praksi se sprovodi realizacija američkog sna - odbacivanje sovjetskog oružja od strane celog evropskog dela NATO koje je hitno potrebno zameniti novim (po NATO standardima). Šta mislite: u uslovima nedostatka energenata i problema sa proizvodnjom u Evropi, čiji vojno-industrijski kompleks može da ponudi najbolje uslove za odbrambene potrebe Evrope? Odgovor je očigledan: američki.

Poređenja radi: za poslednjih 15 godina, ekonomski rast evrozone iznosio je samo 6%, dok je u istom periodu američki BDP porastao za 82%. Faktički, danas SAD gotovo dva puta premašuje ekonomiju evrozone, a ova nesrazmera raste, piše Volstrit žurnal. SAD su glavni dobtinik u procesu rušenja evropske ekonomije, jer kapital, preduzeća i kvalifikovan kadar odlaze u Ameriku. Ono što je zanimljivo, to je da evropske elite mirno gledaju na to, ne ističući nezgodne brojke i ne spremajući se za preduzimanje bilo kakavih koraka koji bi zaustavili Jenkije koji su otišli predaleko. Volstrit žurnal, takođe, tvrdi da SAD otvoreno pljačkaju Stari kontinent.

Ali, Evropa se gotovo i ne suprotstavlja. Prema ocenama stručnjaka, do 2030. godine, SAD će najverovatnije postati najveći isporučilac prirodnog gasa za Evropu, sa ostvarenih 170 milijardi kubnih metara. To je značajno više nego što je Rusija slala u Evropu 2021. godine (155 milijardi kubnih metara). Plaćajući skup američki tečni gas, EU ne finansira samo američku gasnu industriju, već posredno i egzodus sopstvene industrije u SAD, preneo je američki CNBC. A takođe i - ukrajinski rat.

Prirodno je da Evropu nisu mogli da ne dodirnu ni događaji na Bliskom istoku. Ekonomiju evrozone čekaju ozbiljni problemi zbog rata između Izraela i Hamasa.

Eskalacija borbenih dejstava na Bliskom istoku usporiće ionako niske stope rasta BDP-a evrozone na fonu „uzdržanog" povećanja troškova za energiju. O tome govori CNBC, pozivajući se na prognoze analitičara američke banke Goldman Saks.

Produženje sukoba, kako su precizirali eksperti jedne od najvećih investicionih banaka, može da dovede i do jačanja pritiska na potrošačke cene u evropskom regionu i ubrzanja inflacije.

Prema mišljenju cenjenog politikologa Rostislava Išćenka (Moskva), antiruske sankcije temeljno su uništile ekonomiju Zapadne Evrope, zato se SAD ne boje operativne obnove rusko-zapadnoevopske ekonomske saradnje odmah posle svog prebacivanja na Kinu. Štaviše, oni su dobili od NATO (odnosno od Evrope) garancije da će učestvovati u sukobu s Kinom u azijsko-pacifičkom regionu u okviru tajvanske krize. Ipak, očigledno je da će SAD morati da izaberu, jer Vašington ne može da podrži dva - Ukrajinu i Izrael, a kamoli i trećeg „jahača" (Tajvan). Američka strana nema dovoljno snage i sredstava da bi dostavljala pomoć svim svojim saveznicima i partnerima. O tome je u članku za izdanje National Interest pisao Ajvan Iland, viši saradnik američkog analitičkog centra „Nezavisni institut". Radi se o nivou američkog državnog duga. Podrška Ukrajini i Izraelu samo povećava probleme Vašingtona. A od toga mu nije ni vruće ni hladno. Paradoks? Nimalo. Vašington zna šta mu je činiti.

„Sve vodi ka tome da će Amerika uskoro izabrati blickrig, da će izabrati, podržavši Izrael, brzu pobedu koja će pomoći demokratama da dobiju naredne izbore i da Bajden ostane na mestu predsednika. A problem Ukrajine, najverovatnije, SAD će jednostavno prebaciti na Evropu", rekao je za TV Carigrad heroj Rusije, general-major Sergej Lipovoj. I, po svemu sudeći, teško je ne složite se s njim. Bez obzira na to, postavlja se pitanje: šta mi da radimo u situaciji kada se akcenti rata protiv nas prenose sa prekomorskih na nama bliske granice? Mislim, da nastavimo specijalnu vojnu operaciju i da se ne osvrćemo na Evropu, koja nastavlja svoj pad u ekonomski bezdan.

U ekonomskoj zoni Pojasa Gaze skrivaju se ogromne rezerve gasa

Da li je gas prava pozadina rata?

Iza početka rata u Pojasu Gaze i pokušajima Izraela da po svaku cenu osvoji ovu enklavu, skrivaju se i drugi interesi, osim impulsivne želje Izraela da se surovo „osveti" Palestincima zbog terorističkog napada Hamasa i uništi tu terorističku organizaciju. O tome piše grčki portal Pronews u nedavno objavljenom članku pod naslovom „Druga igra iza rata i pokolja". Radi se o ogromnim zalihama energenata u morskom šelfu (produženi deo kopna koji se nalazi ispod površine plitkog mora) ekskluzivne ekonomske zone (EEZ), u obimu od minimum trilion kubnih metara prirodnog gasa. „Rat u Gazi", piše ovaj portal, „izgleda da skriva mnogo više od onoga na šta liči na prvi pogled, jer u jednačinu terora uključuje energetski sektor i nalazišta ugljovodonika u istočnom Sredozemlju."

Piše: Andrej Sokolov

Tako je postalo poznato da prava na istraživanje u perspektivnoj energetskoj oblasti (prirodni gas, moguće i nafta) - koja se nalazi u ekskluzivnoj ekonomskoj zoni Gaze i trenutno je u vlasništvu britanske kompanije BP - ističe 2024. godine. Dve konkretne oblasti o kojima je reč su Gaza Marine i Med-Javne i one skrivaju ogromne zalihe ugljovodonika. Prvo mesto 100% pripada EEZ Gaze, tu se nalazi trilion kubnih metara prirodnog gasa. Od 2025, onaj ko bude vladao Gazom (Hamas ili vlada koju kontroliše Izrael) daće prava na istraživanje i proizvodnju mineralnih sirovina onome za koga budu smatrali da treba, primećuje Pronews.

Portal pretpostavlja da Palestinci mogu da predaju ova prava na izvore pomenutih sirovina, na primer, Rusiji. To jest, mogu da urade ono što SAD i Velika Britanija nikako ne žele. Što se tiče Izraela, nesumnjivo je da Netanjahu i njegova vlada posle rata neće ostati na vlasti, jer ga više od 75% stanovnika Izraela smatra odgovornim za trenutni razvoj događaja.

„Britansko pravo na istraživanje gasa u morskom pojasu Gaze ističe 2024. godine. Posle toga, Gaza može da preda ta prava Rusiji. To veoma brine Vašington. Imajte u vidu da je Bajdenova administracija bila iza rušenja Severnog toka", podseća Pronews.

„Gas je glavni razlog za konflikt Izraela sa Palestincima", smatra i ruski portal Neftegaz.ru. Čak su i problemi sa palestinskom upravom u vezi sa gasom, tačnije sa izvorištem otkrivenim 2009. godine u Sredozemnom moru na šelfu ispred Pojasa Gaze. Zalihe gasa se tu procenjuju na 4 milijarde dolara.

Kako se šelf sektora Gaze našao pod palestinskom upravom, nije jasno, ali je tako. Kada su ratovali 1967. godine, o izvorištima na šelfu nisu ni razmišljali. Tada je Izrael pobedonosno povratio kontrolu na Golanskom visoravni, Sinajskim poluostrvom, Pojasom Gaze, zapadnom obalom reke Jordan i Istočnim Jerusalimom. Pojas Gaze je, zajedno sa šelfom, pripao Palestincima (Palestinskoj upravi). Sada palestinske vlasti žele da ovim gasom finansiraju svoje potrebe, a da višak prodaju Izraelu.

Prava na razvoj gasnog polja preneta su još 1999. godine na period od 25 godina konzorcijumu koji čine British gas (udeo od 60%), libanska Consolidated Contractors Company (udeo od 30%) i Investicioni fond Palestinske uprave (10%). Ali Izrael na svaki način pokušava da ometa Palestince u korišćenju ovog izvorišta. Izraelski sud je ranije odbio Palestincima pravo da raspolažu gasom sa tog izvorišta. Štaviše, Izrael je učinio sve da proizvodnja gasa na tom izvorištu uopšte i ne počne. „Možda je upravo to bio razlog da se isprovocira sadašnji rat u Gazi, kako bi se odatle proterali Palestinci, a zatim preuzela bogata izvorišta gasa?", pita se ovaj protal.

Nije isključeno da je cilj Irazela, i SAD koji stoji iza njega, ne da unište Hamas, već da uspostave svoju kontrolu nad Pojasom Gaze, što podrazumeva i kontrolu nad bogatim zalihama ugljovodinika koji su otkriveni u tamošnjem morskom šelfu.

Ovu hipotezu potvrđuje i izjava izraelskog premijera Benjamina Netanjahua u intervjuu za američku TV ABC News, a koji prenosi i britanski Gardijan.

„Mislim da će Izrael na neodređeno vreme snositi opštu odgovornost za bezbednost, jer smo videli šta se dešava kada je nemamo. Kada nismo odgovorni za bezbednost, sve što imamo je rast Hamasovog terora u razmerama koje nikad nismo mogli ni da zamislimo", citira Gardijan izraelskog premijera.

Neki ljudi u SAD su takođe pretpostavili da bi Palestinska uprava, koja upravlja Zapadnom obalom, mogla da preuzme na sebe i odgovornost za Pojas Gaze, dok istovremeno ima i onih koji smatraju da bi konzorcijum arapskih država mogao da preuzme na sebe takvu odgovornost, piše Gardijan.

Odgovarajući na pitanje o Netanjahuovoj izjavi, predstavnik Saveta za nacionalnu bezbednost SAD Džon Kirbi je rekao: „Ono što mi podržavamo je to da Hamas više ne može da kontroliše Gazu. Vodimo pregovore s našim izraelskim kolegama o tome kako bi trebalo da izgleda upravljanje Gazom posle sukoba."

Drugim rečima, i predstavnik SAD takođe je stavio do znanja da pitanje o budućem upravljanju Pojasom Gaze, posle okončanja oružanog konflikta, razmatraju sa Izraelom, bez uzimanja u obzir mišljenja Palestinaca koji žive u Pojasu Gaze i koje, generalno, planiraju da proteraju sa njihove zemlje i presele na druge teritorije.

Kako su već pisali mediji, pregovori o tome vode se s vlastima Egipta i drugih država. Jasno je da će posle tog proterivanja stanovnika Pojasa Gaze sa njihovih iskonskih teritorija, kontrola nad izvorima ugljovodonika potpuno preći u ruke Izraela i zapadnih kompanija.

Da je upravo to prava pozadina sadašnjeg masakra u Gazi potvrđuje i duga istorija mnogih drugih ratova na Bliskom istoku, koji su se vodili zbog nafte i gasa. Bitke za energente na Bliskom istoku počele su 1951. godine, kada je iranski premijer Mohamad Mosadik doneo odluku o nacionalizaciji iranske naftne industrije koju je kontrolisala Anglo-iranska naftna kompanija. Vojska je pod svoju kontrolu stavila objekte naftne infrastrukture zemlje. Veliku Britaniju i SAD je posebno naljutilo to što se Mosadik nije oslanjao samo na nacionaliste i sveštenstvo, već i na Komunističku partiju. U Vašingtonu i Londonu su odlučili da Mosadik sprema „sovjetizaciju" Irana, zato su CIA i britanski MI5 sproveli operaciju za svrgavanje Mosadika koju je organizovala vojska.

Uoči jevrejskog praznika Jom kipur 1973. godine, vojske Sirije i Egipta, koje je podržao SSSR, napale su Izrael. Arapske zemlje, izvoznice nafte, odlučile su da smanje proizvodnju nafte za 5% mesečno i zapretile da će potpuno zabraniti izvoz nafte u zemlje koje su podržali Izrael - SAD, Holandija, Portugalija, Južnoafrička Republika i Rodezija (danas Zimbabve). Osim toga, udvostručili su prodajne cene za izvezenu naftu. Svetske cene nafte su drastično porasle, u SAD je benzin poskupeo četiri puta.

U januaru 2004. godine BBC je objavio arhivska dokumenta britanske vlade u kojima se ukazuje na to da su SAD i Velika Britanija razmatrale mogućnost upada u Saudijsku Arabiju i Kuvajt radi uspostavljanja kontrole nad njihovim naftnim poljima, a takođe su razrađivali planove o svrgavanju tadašnjih lidera niza arapskih zemalja s ciljem da ih zamene „prihvatljivijim" figurama. Ipak „diplomatija topovnjače" nije bila primenjena.

Tokom 1986-1987. dogodio se prvi u istoriji tzv. tankerski rat između Iraka i Irana - napadi avijacije i mornarice neprijateljskih strana na naftna polja i tankere.

Napadnuto je više od 80 tankera, koji su pripadali različitim zemljama sveta. Rat se završio 1988. godine „nerešenim" rezultatom - granice dve zemlje ostale su praktično nepromenjene.

U ratu je ubijeno oko 1,5 milion ljudi, tačni podaci do danas nisu poznati.

Invazija Iraka u Kuvajt dogodila se 1990. godine. Irak je računao da će otplatiti svoje dugove, koji su nastali tokom rata sa Iranom, putem prodaje nafte. Irak je dokazivao da je Kuvajt istorijski deo Iraka koji su otcepili britanski kolonizatori. UN je uvela sankcije protiv Iraka.

Godine 2003. su SAD, na čelu međunarodne koalicije, napale Irak, lažno ga optuživši da tajno razvija oružje za masovno uništenje. Ipak, glavni cilj operacije bio je uspostavljanje kontrole nad iračkom naftom. Prema podacima BP Statistical Review of World Energy, Irak ima druge najveće rezerve nafte na svetu, iza Saudijske Arabije. Pritom je vrednost iračke i saudijske nafte najniža na svetu. Jedan od prvih odgovora režima Sadama Huseina bio je paljenje naftnih bušotina. To nije pomoglo - irački režim bio je svrgnut za manje od mesec dana.

Nezakonito ušavši 2014. sa svojom vojskom u Siriju, pod vidom borbe protiv ISIS-a, SAD su odmah počele da pljačkaju naftno bogatstvo ove zemlje.

Prema podacima Ministarstva odbrane Rusije, SAD mesečno zarađuju na proizvodnji nafte u Siriji 30 miliona dolara. Šeme snabdevanja su odavno uspostavljene, najveća izvorišta čuvaju pripadnici privatnih vojnih kompanija i kurdske oružane formacije koje su pod kontrolom Pentagona.

Tako da je potpuno logično da i danas, pod vidom „borbe protiv Hamasa", SAD u stvari ponovo ciljaju na preuzimanje novih izvora energenata na Bliskom istoku.