(H)umorna
priča
Povodom
dvestotog broja
Uzalud vam
trud, svirači
Predsednik
nam Tadić rekao: uzalud vam trud svirači, nema izbora dok ja ne kažem. A bivši
nam predsednik Voja mu opet poručio: biće - i još dodade: vi nemate ekonomski
program za izlazak iz krize, mi imamo isto što i vi samo što naš ima više
stranica
Piše
Nebojša (čitaju oni koji moraju da se
prekrste i levom i desnom rukom)
Ono
što
se događa u
Srbiji, čini
se, nema nigde na svetu. Hoćemo da budemo ono što
nismo.
Ono
što
jesmo to nećemo. Po tom pitanju smo sigurno gori od Slovenaca i
Hrvata. Oni znaju šta hoće, dosta toga su od tih želja već i postigli - doduše
preko naših leđa, ali ko te pita za cenu kada drugi plaća. Tu su nas pretekli i
Crnogorci, koji su koliko vidim i rekli: sve što utekne iz Srbije, jer ga juri
policija, azil može da potraži u Crnoj Gori - i dobiće ga. Tamošnjoj policiji
može i sam da se javi i žali se kako ga u Srbiji proganjaju zbog nekoliko tona
kokaina i, eto, on mora da se sakrije u toj državi od koje traži državljanstvo.
Kako stvari stoje, ovi će P. P. Njegošu
oduzeti državljanstvo i proterati ga iz Crne Gore zbog
antinacionalne propagande.
Kod
Slovenaca je druga priča. Sve što mogu da nam uvale uvaliće. Bave se trgovinom
na našem i proizvodnjom za naše tržište. Srbi u Sloveniju ne mogu ni litru
rakije da prošvercuju, a kamoli da naprave neko tržište
i veleprodajni centar. Ista priča i sa Hrvatima. Ali da bi shvatili
šta
se sve ovde događa moramo svratiti u blisku, a bogami i dalju prošlost.
Srbija
je država
koja zna gde su joj granice, ali čini se da više
od pola sveta to ne zna. Druga polovina sveta i ne zna gde je Srbija.
Uzdamo
se u sud koji će belom svetu da objasni kolika je ova država. Imamo državu u
kojoj ne znamo ni koliko ima stanovnika, a koliko ima i koliko joj treba birača
to određuje svaka vlast kada se namesti. Imamo ministarstvo za pokrajinu koju
nemamo i imamo pokrajinu za koju nemamo ministarstvo. Imamo ministra koji ode u
pokrajinu koju nemamo, oni ga uhapse i deportuju.
Šta
bi ovi naši sve dali da uđemo u Evropsku uniju. Oni bi i Miloša Obilića da
pošalju u Hag gde bi mu se sudilo za međunarodni terorizam i kršenja običaja i
pravila rata. Mislim da bi i car Lazar završio u Hagu
pod optužbom
da je u boju na Kosovu napravio genocid i posekao više Turaka nego što je
normalno.
Imamo
ambasadorku za UNESKO u Parizu za koju se ladno plaća zakup stana veličine
jedne veće osnovne škole i to za naše pare. Ministar za inostrane poslove u
izjavi na televiziji i ne trepne kada slaže da to tako mora i da ne može isti
posao da se radi u našoj ambasadi u Francuskoj. Mi ne možemo, a Makedonija,
Crna Gora, Hrvatska i ko zna koliko još njih mogu....
Imamo
popa koji je lopatom i bokserskim rukavicama lečio narkomane koji su trošili
samo par grama od onih par tona koje nesmetano prolaze kroz ove krajeve. Imamo
popa koji mlati štićenike, a sada imamo i popove koji
se makljaju između sebe i to pred svetskim TV kamerama. A sve zbog episkopa koji se, kažu,
počeo
baviti privatnim biznisom.
Nije
to prvi put, setite se Ćire i Spire koje nije izmislio nego
nam istinitu priču preneo pisac Stevan Sremac. Verovatno je takvih događaja
bilo još,
ali nije bilo televizije i pisca da to zabeleže.
Čudo
neviđeno!
Srbi
pravoslavci slave Svetog Valentina, kao neki dan zaljubljenih?! Tražio sam u
crkvenom kalendaru, ali nema. Od silnih mučenika Srbi nemaju vremena za ljubav
i uživanje. To nije za njih. Dozvoljeno je samo da se gine i ratuje, da
ministri lažu i da se popovi bave privatničkim poslom.
To može.
Predsednik
nam Tadić
rekao: uzalud vam trud svirači, nema izbora dok ja ne kažem.
A bivši nam predsednik Voja mu opet poručio: biće - i još dodade: vi nemate
ekonomski program za izlazak iz krize, mi imamo isto što i vi samo što naš ima
više stranica.
Kada
bi izbori mogli nešto da promene, ukinuli bi ih.
Kako
je car rekao: izbora nema, zato bi trebalo sadašnjeg cara da proglasimo carem.
Eto
vidite, imamo mi još štošta.
U
ovoj državi može sve. Ovde je i nastao aforizam - TIŠINA! - PARTIJA se igra.
Srbija
je Republika. Ima cara, ali Srbija ima i kralja, koji ima dvor ali nema presto.
Nekada
je svaki dvor imao svoju budalu. Danas svaka budala hoće svoj
dvor.
Onog
što bi hteo da bude kalif umesto kalifa da ipak proglasimo za kalifa.
Ministra
vojnog postaviti za Glavnog vezira, jer šta je taj uradio srpskoj vojsci to
nije uspelo ni Muratu i Bajazitu zajedno.
Šta
bi još
ovde moglo da se uradi? Kraljević Marko bi trebalo da dobije trajnu zabranu na
dozvolu za jahanje zbog pijanstva, kao i tužbu zbog navođenja životinja na
alkoholizam i uništavanje putne infrastrukture.
Mrkonjiću
promeniti ime u Mehmed-paša Sokolović, pa će za mandata možda i napraviti ako
ne neki most, ono kao potonji paša, bar neku ćupriju. Možda će
stići
da pokrpi i rupe koje je Marko ostavio za sobom orući drumove.
Jedino
se u ovoj zemlji za prelazak van pešačkog prelaza može dobiti sedam dana
zatvora. A oni što nas stalno prelaze, oni dobijaju kabinete, fotelje,
vile i džipove.
U
ovoj zemlji bi se i Orfej drogirao i izdavao albume za "Grand
produkciju", a Šeherezada bi imala svoj "talk show" na TV
Pinku.
Malo
saveta fudbalerima pred svetsko prvenstvo. Ako ne možeš više da trčiš - padni!
Pravi se da si fauliran i odmaraj!
Nemoj
brzo da trčiš! Možeš da
se zatekneš sam ispred gola i šta ćeš
onda? Uvek se buni protiv sudijine odluke! Šta on koji
ku*ac zna o fudbalu? Vraćaj golmanu loptu što više možeš, da bi mogao da
izbegneš trčanje. Uvek se odazivaj pozivu u reprezentaciju, tako povećavaš
šanse da neko pomisli da znaš da igraš fudbal.
Došla
su takva vremena. Ni budućnost nije više što
je nekad bila.
Stalno
sanjam da će nešto da poskupi, kad gle, ujutru
stvarno nešto poskupi. Ima li veće sreće
za čoveka
nego kad mu se san ostvari?
Dolazi
Ciga sa malim sinom kod lekara:
•
Gospon doktor, ne jede mi mali ništa. Ni hleb, ni šećer, ni meso, ni
kobaje, ni ribu... ništa!
•
Zašto,
bre?
•
Pa nema se...
Mislim
da bi i Marks sada mogao u Srbiju da pošalje još jednu poruku: Proleteri svih
zemalja, nasmešite se - vic je završen.
I
na kraju, utvrđeno je zašto se na našim poštanskim markama neće nalaziti likovi
dragog nam predsednika i milih nam ministara, jer narod ne bi znao sa koje
strane marke treba da pljune.
Srbija je
država
koja zna gde su joj granice, ali čini se da
više
od pola sveta to ne zna. Druga polovina sveta i ne zna gde je Srbija.
Imamo popa
koji mlati štićenike, a sada imamo i popove
koji se makljaju između sebe i to pred svetskim TV
kamerama. I to sve zbog episkopa koji se, kažu, počeo
baviti privatnim biznisom.