Druga strana
Odlazak svega što je naše, nada da će nešto ostati, ili kako živeti
dalje
Pod teretom
demokratije
Današnja politička klasa,
leva i desna,
krštena i
nekrštena, potomak je i naslednik
svih ranijih režima u Srbiji, ali i čvrsti
garant da ovde demokratije neće i ne sme da
bude. O tome se početkom
prošle decenije izjasnila i nemačka obaveštajna služba (BND) u jednom dokumentu, a danas, mnogo glasnije
i jasnije, razočarani ruski prijatelji i nekadašnji pragmatični američki neprijatelji. Kako su od
naroda izabrane pljačkaške koalicije
stigle dovde i mogu li
dalje?
Nikola Vlahović
Pre nego će tragičnom smrću otići
u istoriju, bivšem srpskom premijeru
Zoranu Đinđiću dostavljen je jedan dokument nemačke tajne službe
(BND), u kome je doslovno
pisalo da Srbija trajno neće i ne može biti
demokratska zemlja.
Prema svedočenju nekadašnjeg pomoćnika
ministra za telekomunikacije (trajno nastanjenog u jednoj od država EU), Đinđić je tim povodom,
a pomoću svojih najuticajnijih veza u vrhu nemačke politike,
zaključno sa Joškom Fišerom,
mesecima pokušavao da dobije
odgovor o čemu je u stvari
reč, ali je svakom prilikom nailazio na zid ćutanja
čak i kod
proverenih prijatelja. Opravdano je smatrao da je reč o velikoj opasnosti pa je u više navrata tražio bilo kakav
način saradnje sa Zapadom. Jednom
prilikom je čak upotrebio rečenicu: "...Makar i ovako
kao Milo".
Đinđićeva višemesečna nastojanja da sazna
zašto je u tom dokumentu BND
sahranjena ideja demokratske Srbije, potpuno su propala.
U međuvremenu je i on stradao u atentatu.
Od samog državnog i političkog prevrata
u oktobru 2000. godine pa
do današnjih dana, počelo je pranje novca, te
je prema procenama upućenog Tabloidovog
izvora iz Beča, za deset
godina otkako je srpsko društvo
proglašeno demokratskim, oprano oko 23 milijarde evra, a da od
toga u državnoj "pepeljari"
nije ostalo ni 2-3 milijarde evra nego je najveći deo otišao u džepove onih
istih ljudi koje je Marko Milošević, nadobudni sin pokojnog Slobodana Miloševića, uredno reketirao dok je mogao.
Čak i u slučaju
da ima mesta
raspravi o visini opranog novca, nema nikakve sumnje
da je Srbiji danas, nakon
deset godina divljačke pljačke, u vlasništvu ostala
samo zemlja i voda.
A kojim tokom teku
procesi bez
alternative, neće ni to dugo
trajati...
Teret ove i ovakve
demokratije ne može više niko da podnese.
Poslednji bastioni finansijskih operacija sa idejom ogoljene
pljačke države jesu političke stranke i preostala
javna preduzeća. U okolnostima kad ruski preduzetnici dobijaju upozorenje od svog ambasadora
u Beogradu da se ne šale da nešto kupuju jer ovde niko
ne zna šta prodaje, a sa druge
strane Međunarodni monetarni fond (MMF) od srpske vlade dobija
lažna uveravanja da će javna potrošnja biti smanjena,
Srbija je s pravom viđena kao brod
koji tone.
Odlazak Radovana Jelašića sa pozicije
guvernera Narodne banke i njegovo
protivljenje politici demokratskog centralizma demokratske koalicije, svakako nije iz
ličnih razloga.
Tabloidovi izvori iz kancelarije
misije MMF-a u Beogradu kategorički tvrde da je Jelašić
imao profesionalan odnos prema funkciji
guvernera, ali da je baš zbog
toga došao u sukob sa petooktobarskim oslobodiocima, tvorcima
jednog internog
šerijata u kome je svako sebi propisao
pravo na pljačku.
Ali, za
bolje razumevanje istorijske otimačine sprovedene za samo
deset godina, treba postaviti nekoliko razumnih pitanja. Recimo, zašto su srpske
banke bačene u stečaj kad im
je samo smederevski Sartid dugovao 1,2 milijarde evra? Ili, zašto je Agencija za privatizaciju jedna opasna i
nekontrolisana institucija koja može, ali
po zakonu i ne mora, da
pozove u pomoć Agenciju za sprečavanje
pranja novca ako joj se učini
da je onaj koji kupuje preduzeće
kriminalac? Još bolje, ko je bio zakonodavac koji je predložio a Skupština izglasala
da je fizičkom licu koje kupuje
preduzeće multimilionske vrednosti dovoljna lična karta i
uverenje da nije pod istragom? Da neko nesmotreno
ne bi zabadao nos u poreklo novca ukinuta
je i nekadašnja Uprava za
borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK).
Na ovakve i slične načine, napravljen je ambijent za demokratsku sahranu privrednih tekovina ranijih generacija voljene radničke klase, a njegovi tvorci danas uživaju u plodovima svoje operacije.
Biće da sve ovo
odlično zna i Jelašićev Mefisto, Mlađan
Dinkić, ali i njegovi podozrivi
koalicioni partneri iz svih srpskih
vlada u kojima je bez prekida ministrovao
do današnjih dana. Mora da o tome još više znaju i operativci nemačke
obaveštajne službe (BND) koji su na ovom
delu Balkana upoznavali demokratski centralizam i njegove
finansijske tokove, još od izgradnje
termoelektrane Kosovo B u ravnicama oko Obilića
ranih osamdesetih godina prošlog veka, pa sve do današnjih
dana i uvođenja
kompanije WAZ u posed velegradske
imovine i najstarijih medijskih kuća.
Gde je danas Srbija stvarno?
Na putu prema članstvu u Evropsku uniju ili na
putu bez povratka? Nažalost, i bez tajnih
dokumenata vidljivo je propadanje. Državu poput ove, nakon
svega, mogu da sačuvaju samo
Božja volja i dogovor nekoliko
svetskih siledžija. Ali, to
je već viši nivo demokratskih procesa natovaren na leđa ovdašnje sirotinje.
Na njima je teret, u njima je nada.