Tabloid istražuje
Ekskluzivno:
Organizovani kriminal u Šutanovčevom Ministarstvu odbrane (3)
Zadatak nije izvršen, Vojska još daje znake života
Ministarstvom odbrane Srbije haraju šverceri naoružanja. Umesto da bude
u funkciji odbrane zemlje, Ministarstvo je pod aktuelnim ministrom postalo leglo i
izvor najcrnjih korupcionaških afera.
O tome iz samog epicentra kriminalnih zbivanja piše pukovnik Milan Jovanović, čiju fotografiju ne objavljujemo iz razumljivih razloga
Milan
Jovanović
Predsednik
Srbije Boris Tadić izjavljuje da organizovani kriminal mora biti razbijen i da
nema nikakve šanse da u tome bude zaustavljen... Bože, koliko smo puta iz
njegovih usta čuli iste ili slične reči?
Ne
zna se šta li je to, kao predsednik Srbije i vrhovni komandant,
do sada preduzeo i šta li će to preduzeti na iskorenjivanju organizovanog
kriminala u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije?
Ne
zna se ni šta su to po pitanju spremnosti, osposobljenosti,
opremljenosti naše vojske, a radi odbrane teritorijalnog integriteta i
suvereniteta zemlje, do sada uradile demokrate, njen predsednik i njen ministar
odbrane?
Od
dolaska demokrata na vlast, umesto da bude jedna od najuglednijih i
najcenjenijih institucija u funkciji odbrane zemlje i stvarnih vrednosti države
i Vojske, srpsko Ministarstvo odbrane je postalo institucija za sprdnju.
Dolaskom
na čelo najvećeg budžetskog trošadžije, Dragan Šutanovac je, onako poletan, naočit, rečit i nov u ovom poslu, obećavao mnogo. Pored
ostalog, obećavao je nove pristupe u načinu shvatanja Vojske, doktrine odbrane
i transparetnosti svega onoga što je u poslednjih šezdeset godina bilo toliko
mistifikovano kad je Vojska u pitanju. Kako nas je samo prevario!
Izuzev
punih džepova, tajnih računa u inobankama, narastajućeg kulta ličnosti,
nebrojenih intervjua, promocija, neumerenog i neumesnog fotografisanja,
stavljanja inspekcijskih i bezbednosnih snaga Vojske pod vlastitu neposrednu
kontrolu, zavisnost i lični uticaj, pretvaranja Vojske Srbije u pomoćno
sredstvo Jugoimporta SDPR, uvođenja obaveznog harača od tri odsto
namenskoj industriji za plasman njenih proizvoda na inotržište ako posrednik
nije samozvani integrator namenske industrije Jugoimport SDPR,
smenjivanja i degradiranja ljudi od znanja i dovođenja na njihova mesta
uvlakača, švercera i kriminalaca, Šutanovac nije uradio gotovo ništa.
U
pogledu "reforme vojske" zabeleženo je gašenje nekih brigada, koje bi
ionako nestale u ovoj besparici i bez te reforme, ili uvođenje nekih novih
slovnih i brojčanih oznaka za ustanove i jedinice, kao što su recimo J1, J4...
itd.
Vojska
je postala neizlečivi bolesnik i balast svima. Svi se raspituju samo za
njenu imovinu. Zvaničnici daju samo marketinške izjave u vezi sa drugim
političkim ambicijama koje nemaju nikakve veze sa odbranom.
Kroz
navodnu reformu vojske koju sprovodi Šutanovac,
naš odbrambeni sistem
(vojska, namenska industrija) potpuno je uništen
i razbijen.
Vojska
ni fizički ni psihički ni materijalno ni borbeno, niti na bilo koji drugi način
nije spremna ni sposobna da brani teritorijalni integritet i suverenitet
zemlje, a proglašavaju je za lidera (čitaj: vojnu silu) na Balkanu.
Kada
bi u Ministarstvu odbrane, Sektoru za materijalne resurse, Upravi za
snabdevanje, na jednom mestu sabrali sve štete
koje su nastale u Vojsci Srbije delovanjem organizovanog kriminala, a sve za
vreme mandata ministra Šutanovca i njegovog kuma
Ilije Pilipovića, došlo
bi se do sume koja je veća od svih šteta zajedno nastalih u
Srbiji u raznoraznim aferama od ubistva premijera Đinđića do danas, a samim tim
i do pitanja: kako je moguće da najveći budžetski trošadžija dospe u ruke
takvih osoba?
Stručno do
uništenja
Javna
je tajna i da je Ministarstvo odbrane jedno od najkorumpiranijih u Srbiji.
Sve
najveće nabavke i prodaje naoružanja i vojne opreme (NVO) u Ministarstvu
odbrane od početka mandata ministra Šutanovca do danas realizovane su preko
Sektora za materijalne resurse (Ilije Pilipovića, "pomoćnika
ministra za pranje para") i njegovih " dobrih dečaka" iz Uprave
za snabdevanje (Savić "Debeli", Filipović "Diplomata",
Jovičević "Mister Pet Posto", Mikša "Doktor", Ristić
"Rile", Milojković "Madam").
Uz
saglasnost Ilije Pilipovića i takozvanog (bolje rečeno samozvanog) integratora
namenske industrije Jugoimporta SDPR, uz pomoć i prisustvo predstavnika Zastava-oružja
Svetozara Crnogorca i neizostavno Gromovića, a u organizaciji
švercera naoružanja Zorana Damjanovića i Petra Crnogorca (sin
Svetozara Crnogorca), u hotelu Moskva se, kod izvesnog gospodina Marinkovića,
uglavnom planira i dogovara realizacija i podela kolača.
Planiranju,
pored pomenutih, skoro uvek prisustvuje neko od sadašnjih i bivših članova
Uprave za snabdevanje (obično su to Rile, ili Mister Pet Posto,
ili Doktor, i pukovnici u penziji Veselin Rudić i Radovan
Ivanović).
Ovim
aktivnostima iz senke rukovode članovi Atlantskog saveta Srbije
(produžene ruke SAD i NATO), preko "kralja čelika" (smeštenog u
zgradi ATLAS grupe, koju vodi Duško Knežević, a za koju rade
general-major u penziji Milun Kokanović, bivši pomoćnik ministra
odbrane za materijalne resurse, i general Kosovac, sadašnji predstavnik Vojske Srbije u NATO savezu).
Bivši
članovi Fonda za reformu vojske, članovi Atlas grupe sa svojim
operativcima i novoformiranim balkanskim lobijem za šverc naoružanja (Z. Damjanović, P. Crnogorac i V. Rudić) odigrali su
ključnu ulogu u potpunom urušavanju sistema odbrane i doveli Vojsku u stanje
skoro potpunog uništenja. Što se tiče finansiranja, očigledno je da im novac ne
nedostaje.
Da
bi sve bilo jasnije dovoljno je baciti pogled na "zakonite"
kriminalne afere, u kojima je u veoma kratkom roku učestvovao Šule, sa svojim
"pomoćnikom za pranje para" i uvlakačima Debelim, Diplomatom,
Misterom Pet Posto, Doktorom, Madam i ostalim saradnicima:
-
"zakonita nabavka" nove telekomunikacione opreme,
-
"zakonita nabavka" sanitetskih vozila za potrebe Univerzijade,
-
"zakonita nabavka" vozila za VBA u vreme Univerzijade,
-
"zakonita nabavka" točkova za avione,
-
"zakonito nestajanje para", koje su iz NIP-a bile obezbeđene za
remont vazduhoplova. Nije remontovan peti mig-29 i helikopteri ruske
proizvodnje,
-
"zakonito uslovljavanje" pojedinih fabrika namenske industrije za
plasman njihovih proizvoda uz određenu proviziju preko posrednika, tzv. integratora
namenske industrije Jugoimporta SDPR,
-
isključivanje Zavoda "Momo Stanojlović" iz ugovorenog remonta borbene
tehnike libijske armije i uvođenje u posao remonta privatne kompanije čiji je
vlasnik Šuletov prijatelj,
-
zaključenje ugovora sa Irakom i Alžirom koji ne može da se završi bez uzimanja
sredstava od Vojske ili lažnog deklarisanja kvaliteta uz lepljenje određenih
nalepnica u Krušiku,
-
pljačka u ime viših državnih interesa (slučaj Jugoimport Mont), gde su
uključeni najviši državni i vojni rukovodioci,
-
slučaj Evaco (prodaja municije po nižim cenama preko stranih državljana
i ofšor kompanija),
-
nameštanje dogovornog pobednika na nadmetanjima (slučaj CPR Impexa),
-
pljačke pri izgradnji vojne baze Cepotina i izgradnji i završetku stanova za starešine...
O
"zakonitim" radnjama Ministarstva odbrane, Sektora za materijalne
resurse, Uprave za snabdevanje, moglo bi se nabrajati u nedogled.
Evo
još jednog "zakonitog" primera koji će za našu zemlju sigurno imati i
te kakve političke posledice.
Bugarska
(koja je sada članica NATO) rešava se viškova naoružanja i vojne opreme veoma
praktično i korisno tako što državi Makedoniji, preko svoje kompanije, poklanja
50 tenkova radi dobre međudržavne i susedske saradnje.
Naše pak Ministarstvo odbrane, bez traženja ikakvih
garancija da tenkovi neće završiti na nekom drugom mestu, komisionim ugovorom
br. 90-93-3-10 od 22. januara 2010. godine radi izvoza, prodaje 50 tenkova
"privrednom gigantu" sa dvojicom zaposlenih CPR Impexu za
iznos od 825.000 USD. Taj "privredni gigant" sa dvojicom zaposlenih, CPR
Impex, uz posredovanje MDI iz Podgorice vlasnika Zorana Damjanovića,
pomenute tenkove po mnogo višim cenama prodaje bugarskoj kompaniji,
istoj onoj preko koje je Bugarska izvezla tenkove (poklon Makedoniji), radi
lagerovanja istih u nekom od skladišta
u Bugarskoj.
Nezvanično,
na sajmu lovačkog i sportskog naoružanja i municije u Nirbergu u Nemačkoj,
mogli su se čuti komentari da su tenkovi namenjeni - Gruziji. A stvar je sasvim
logična. Zna se da je Amerika saveznik Gruzije, koju godinama naoružava i
obučava njenu vojsku. Zna se i da je američki potpredsednik Bajden nedavno
odbio da Gruziju snabde dodatnim količinama oklopnih borbenih sredstava da ne
bi izazvao reakciju Rusije, koja je životno zainteresovana za stabilnost na
Kavkazu.
S
druge strane, Gruzija se ipak naoružava. Moguće je da SAD gruzijsku armiju
naoružavaju prikriveno, posredno, na sledeći način:
Bugarska
kompanija zvanično nabavlja tenkove iz Srbije za potrebe Iraka, koji se lageruju
u Bugarskoj. Posle izvesnog vremena se, tokom transporta, pravi lažna
dokumentacija u koju se kao krajnje odredište umesto Iraka unosi Gruzija.
Ovakve transakcije su za švercere naoružanja formata Z. Damjanovića ili P.
Crnogorca igračka, jer su za prethodne dve do tri godine uhodali tajne puteve i
mehanizme transporta NVO. Ova transakcija će zasigurno izazvati veliki skandal,
poremetiti partnerstvo Rusije i Srbije i razoriti zvaničnu politiku
"četiri stuba" (EU, Rusija, SAD i Kina).
Zastava oružje, jedna od najpoznatijih fabrika naše
namenske industrije, zbog poznatih zbivanja na prostoru bivše SFRJ sredinom
devedesetih, uvođenjem embarga a samim tim i gubitkom tržišta, našla se u veoma
teškoj situaciji. Država nije mogla da pomogne. Prepušteni su sami sebi. Da bi
nekako preživeli formiraju u Beogradu svoju filijalu pod nazivom Zastava
Impex, na čije čelo postavljaju Svetozara Crnogorca.
Zadatak Zastave Impex je
bio da ne birajući sredstva iznađe
puteve za plasman proizvoda Zastava-oružja. Pruženu šansu Svetozar Crnogorac
maestralno koristi uspostavljajući direktan kontakt sa sumnjivim posredničkim
kompanijama (švercerima naoružanja) te uz debele provizije
za njih i
sebe kako-tako održava Zastavu-oružje u životu.
Po
završetku sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, da bi zadržao i lično
iskoristio kontakte i pozicije koje je stekao, Svetozar Crnogorac obnavlja
saradnju sa američkim kompanijama tako što zajedno sa sinom Petrom u
inostranstvu formira više ofšor kompanija za promet naoružanjem. Uspostavljaju
se kontakti uz pompeznu halabuku u sredstvima za informisanje, sklapaju ugovori
sa KBI... na kraju i sa Remingtonom za plasman Zastavinih
proizvoda na američko tržište.
U
ime američkih kompanija kod Zastave-oružja nastupa - Svetozarov sin
Petar.
Plasman
Zastavinih proizvoda na američko tržište nije išao u skladu sa potrebama
zaposlenih, pa Svetozar i Petar iz senke koriste sindikalne rukovodioce i
organizuju štrajkove, kanališući vodu na svoju vodenicu.
Direktori
se menjaju kao na traci. Smenjuje se Nestorović, pa Petrović, pa Grujević, pa
Aleksić, pa... Na kraju stupa na scenu večiti komercijalista, Svetozarov kadar
Gromović.
Svetozar
ne ostaje pasivan, pomaže sinu Petru da registruje svoju kompaniju pod nazivom CPR
Impex sa sedištem u Makedonskoj br. 21 (neposredna
blizina Zastavine filijale u Beogradu, Bulevar despota Stefana br. 12,
gde je Svetozarovo sedište), studiozno
planiraju, a uz naklonost odgovornih iz Sektora za materijalne resurse, Uprave
za snabdevanje, obilaze vojna skladišta po Srbiji. Druže se sa rukovaocima,
upravnicima. Uz ručkove, lumperajke, poklone, davanje "pozajmica",
plaćanje računa za školovanje, lečenje, plaćanje godišnjih odmora i
sponzorisanja prilikom proslava ostvaruju potreban kontakt stvarajući imidž
uspešnih privrednika.
Sve
svoje kontakte, Svetozar sa Zastave usmerava na CPR Impex. U ime CPR
Impexa prisustvuje pregovorima, vrši isporuke i dr. Tako je nastao "privredni gigant" sa dvojicom
zaposlenih CPR Impex.
Osnovna poenta, koja proističe
iz navedenog, jeste činjenica da mito i
korupcija nisu fenomeni koji se mogu definisati kao krivično ili
prekršajno delo, već pre svega
kao fenomeni institucionalnog integriteta. Reč
je o oligarhijsko-kriminalnim strukturama
za koje je opstanak na vlasti
samo nastavak koruptivnog načina razmišljanja
koji ih inače
karakteriše, koji je po svoj prilici
bio i ostao glavni integrativni "lepak" za njihovu partijsku formulaciju i opstanak
na vlasti.
Prema
podacima same fabrike, Zastava čak preko 95 odsto izvoznih aranžmana
ostvaruje preko posredničkih kompanija (u koje svakako spadaju i CPR Impex
i ostale kompanije Petra i Svetozara Crnogorca, za tu svrhu formirane u
inostranstvu).
Kada
bude čitao ovaj članak, običan čitalac, umoran od "velikih dostignuća i
uspeha" aktuelne vlasti, svakako će biti "ponosan" na Vojsku
Srbije i srpske oficire kao što su pukovnici Savić, Filipović, Jovičević,
potpukovnik Mikša.
Očigledno
je da se najodgovorniji u Ministarstvu odbrane, u atmosferi nakon mnogih
skandala, zarad ličnog interesa ne odriču koruptivnog načina razmišljanja i
njegovog sprovođenja u delo. Da li im treba stati na put, neka svako prosudi
sam.
Pet odsto za izdaju nacionalnih interesa
I pešadijsko naoružanje, čiji
izvoz je u jednom danu ugovorio "privredni gigant" sa dvojicom
zaposlenih CPR Impex sa Upravom za snabdevanje po komisionim ugovorima
od 12. februara 2010. godine (Br.
170-93-7-10
na iznos od 576.000 USD; br.
170-93-8-10
na iznos od 135.620 USD; br.
170-93-9-10 na iznos 1.499.721 USD; br. 170-93-10-10 na iznos
115.345 USD; br. 90-93-5-10
na iznos od 47.500 USD) završiće kao i tenkovi (komisioni
ugovor br. 90-93-3-10 na iznos od 825.000 USD) u Gruziji ili pak u
Ingušetiju, Dagestanu, Čečeniji...
Po napred navedenim komisionim
ugovorima sklopljenim između Uprave za snabdevanje i privrednog giganta sa
dvojicom zaposlenih CPR Impexa u jednom danu, u vrednosti 3.199.186 USD,
CPR Impex će samo za obradu papira, uz pokrivanje svih troškova, pored
pet posto komisione provizije (koja iznosi preko 159.000 USD) zaraditi preko 1.500.000 USD. Jasno je zašto Debeli, Diplomata, Mister
Pet Posto, Rile i Madam iz Uprave za snabdevanje nameštaju tendere i poslove dodeljuju
privilegovanim kompanijama. Jasno je i zašto
je nameštanje tendera u Upravi za
snabdevanje Ministarstva odbrane postalo pravilo.
Scenario: Bugarska
kompanija zvanično nabavlja tenkove iz Srbije za potrebe Iraka, koji se
lageruju u Bugarskoj; posle izvesnog vremena se, tokom transporta, pravi lažna
dokumentacija u koju se kao krajnje odredište umesto Iraka unosi Gruzija.
Uz saglasnost Šutanovčevog pomoćnika
za prljave poslove Ilije Pilipovića i Jugoimporta SDPR, uz pomoć i
prisustvo predstavnika Zastava-oružja, a u organizaciji švercera naoružanja
Zorana Damjanovića i Petra Crnogorca, u hotelu Moskva se, kod izvesnog
gospodina Marinkovića, uglavnom planira i dogovara realizacija i podela kolača.