Slučaj arh. Miladina
Lukića, konzervatora Republičkog zavoda za zaštitu
spomenika kulture Srbije, bivšeg pomoćnika bivšeg ministra kulture
Da mu bar oni kokošinjci i klozeti rade
Kako je
nagradu za stručni rad dobio čovek čija bi se aktivnost pre mogla nazvati
sramotom za struku i doprinosom uništavanju
kulturne baštine Srbije
Stanislav Živkov
Ovogodišnja
svečana dodela nagrade "Radomir Stanić" koju Društvo konzervatora
Srbije (DKS) tradicionalno dodeljuje 20. februara samo je pokazalo dve stvari:
da je praktično glavna aktivnost tog društva tokom cele godine zapravo sama ta
proslava, odnosno bogati koktel posle nje, kao i da ne postoje neki definisani
kriterijumi za dodelu same nagrade, o čemu svedoči sama činjenica da je ove
godine nagrada dodeljena arh. Miladinu Lukiću, konzervatoru
Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije i bivšem pomoćniku
bivšeg ministra kulture Dragana Kojadinovića.
Iz
DKS-a je saopšteno da se Lukiću nagrada dodeljuje za dugogodišnji teorijski i
projektantski rad u zaštiti graditeljskog nasleđa, kao i za savremen pristup
njegovom očuvanju. Međutim, kada se pogleda šta je sve i kako Lukić zapravo
uradio, a delom i sprečio, mora se postaviti pitanje za koje je to zasluge
Lukić uopšte dobio ovu nagradu?
Kopanja i iskopavanja
Za
ime Miladina Lukića, u vreme dok je obavljao funkciju pomoćnika ministra,
vezuje se čitav niz "slučajeva". Tako je svojedobno kulturna javnost
bila konsternirana činjenicom da je za izradu opskurnog projekta "Atlas
narodnog graditeljstva", čiji su nosioci Lukićevi pajtaši Božidar
Krstanović i Estela Radonjić-Živkov, Ministarstvo kulture dodelilo 222.000
evra. Kada je vest o ovoj dodeli sredstava stigla u javnost, ispostavilo se da
čak ni sam tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović nije mogao da odgovori
na pitanje po kom kriterijumu i ko je odlučio da se projektu "Atlas
narodnog graditeljstva" dodeli toliki novac. Tim povodom u intervjuu Kuriru
Kojadinović je rekao da nije upućen u ovaj slučaj i uputio novinare na svog
pomoćnika u Ministarstvu, Miladina Lukića, rečima: "Ja sam te poslove
poverio mom pomoćniku, arhitekti Miladinu Lukiću. Potražite njega u
Ministarstvu", prebacio je ministar loptu.
Svi
napori da se od Lukića dobije izjava povodom ovog slučaja ostali su uzaludni,
jer se pomoćnik Lukić uopšte nije javljao na telefon u kabinetu. Čak su i
zaposleni u Zavodu za zaštitu spomenika, koji su zbog straha od odmazde želeli
da ostanu anonimni, rekli tim povodom da Zavod ima mnogo značajnijih projekata
kojima je potrebniji novac nego što je to "Atlas narodnog
graditeljstva". Iako postoji veliki broj spomenika narodnog graditeljstva
koji vape za zaštitom, obnovom i revitalizacijom, utrošeni
su milioni na izradu "Atlasa narodnog graditeljstva", umesto zaštite
od propadanja objekata narodnog graditeljstva.
Sledeći
Lukićev "slučaj" bila je zabrana probnog arheološkog iskopavanja
značajnog ranovizantijskog arheološkog nalazišta Kale u selu Zlata, kod
Prokuplja. Pošto je javna tajna da se pojedini arheološki
lokaliteti u srpskoj arheologiji ne smeju iskopavati, jer ih pojedine ustanove
kao što su Arheološki institut,
Odeljenje za arheologiju Filozofskog fakulteta, kao i raznorazni zavodi, muzeji
i muzejčići smatraju svojom prćijom, očigledno je da je Lukić štitio nečije
interese kada je prof. dr Mihailu Milinkoviću zabranio iskopavanja zbog navodne
opasnosti od divljih kopača. O tome da je Lukić očigledno radio po nečijoj
direktivi vidno je i iz činjenice da je "Komisija za izdavanje dozvola za
arheološka iskopavanja predložila Ministarstvu da izda rešenje za obavljanje
arheoloških istraživanja" (citat iz Zapisnika sa 4. sastanka Komisije za
iskopavanje i istraživanja arheoloških nalazišta u 2005. posvećen Zlati),
a da je Lukić, uprkos ovom predlogu iskopavanja sprečio. O tome da se ova
zabrana morala doneti po svaku cenu svedoči čitav niz besmislica na koje se
Lukić prilikom odlučivanja pozvao: netačna tvrdnja da bi lokalitet nakon
probnog, sondažnog iskopavanja morao da se istražuje sistematski, isforsirana
konstrukcija po kojoj bi za istraživanja Zlate bila potrebna sredstva za
konzervaciju, što je po Lukićevom mišljenju bio razlog za zabranu iskopavanja.
Iako bi se sondažnim iskopavanjem Zlate dobili osnovni podaci, neophodni
za stavljanje jednog arheološkog lokaliteta pod zaštitu zakona, i to bez
ijednog dinara uloženog od države, jer je trebalo da radovi budu izvedeni
sredstvima Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta i dragocenom
donacijom uglednog Instituta "Jaroslav Černi", nekome su ova
iskopavanja veoma smetala, nikada nisu saopšteni pravi razlozi za zabranu
iskopavanja niti se saznalo ko iza svega stoji.
Predsmrtne
akcije
Za
ime Miladina Lukića vezuje se još jedan "slučaj" u Ministarstvu
kulture. Naime, nakon velikih protesta zaposlenih u Republičkom zavodu i nakon
više prijava zaposlenih i poseta raznih inspektora, smenjen je dotadašnji
direktor istog zavoda Marko Omčikus i za direktorku je imenovana arh. Gordana
Marković, koja je odmah shvatila da je u Zavodu stanje katastrofalno, da
spomenici svakodnevno propadaju a da zavodom gospodare neradnici. Markovićeva
je pokrenula rad na brojnim objektima i insistirala na profesionalom radu na
njihovoj obnovi. Time se automatski veoma zamerila grupi Lukićevih sledbenika
koja decenijama nije radila skoro ništa. Kako bi zaštitio svoje istomišljenike,
Lukić je započeo sistematsku opstrukciju svih značajnih projekata Zavoda, čak
je formirao tzv. veliku komisiju Ministarstva za praćenje radova na
spomenicima, čiji je glavni cilj, zapravo, bilo zaustavljanje nepoželjnih
radova. Ipak, tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović, posle upozorenja
Gordane Marković da verifikovanjem komisije dobija paralelni zavod, poništio je
rešenje o formiranju te komisije. O tome da se zapravo radi o komisiji za
zaustavljanje nepoželjnih radova svedoči i činjenica da se u njoj, pored
ostalih, nalaze i raznorazni penzioneri Republičkog zavoda, koji prethumno
pokušavaju da spreče popravku štete koju su napravili tokom svog radnog veka.
Posebnu
pažnju zaslužuje navod iz obrazloženja DKS-a da je Lukiću nagrada dodeljena za
teorijski i projektantski rad u zaštiti graditeljskog nasleđa. Kada se pogleda
urađeno vidi se da je od kulturnih dobara Lukić na svu sreću
"restaurirao" samo jedan jedini, ali da je uglavnom projektovao razne
konake i klozete. Neposredno kraj manastira Studenica, južno od
manastirskih zidina, Miladin Lukić je projektovao i
izgradio ogromnu stambenu zgradu, uz veoma "stručno" obrazloženje
urbanista konzervatora da je to mesto dobro jer - na njemu nije
nikada ništa građeno. Obrazloženje za izgradnju bilo je da se od rudokopa
ugrožena manastirska zgrada iz ušćanskog vinograda premešta u
Studenicu. Ova zgrada od 180 kvadratnih metara na Ušću usput je narasla na
deset puta veću površinu u Studenici! Za potrebe izgradnje ove zgrade
zanemareni su do tada usvojeni i realizovani planovi i projekti službe zaštite,
a pored "premeštanja", zgrada u Ušću i danas stoji na svom mestu.
Ogromni objekat sa četrdesetak dvokrevetnih soba sa kupatilima i pratećim
prostorima, očito namenjen ugostiteljstvu, pravdan je raznim namenama:
higijenskim potrebama tada sedmočlanog studeničkog bratstva, budućim
vizantološkim centrom, "stranoprijemnicom"... Za opremanje konaka
preduzeće Stik iz Ivanjice poklonilo je ogromnu količinu drvne građe, od
koje je kraljevačko preduzeće Jasen izradilo ne naročito kvalitetnu
stolariju, a usput je rasprodat deo poklonjenog parketa.
Sledeća
Lukićeva akcija bila je lociranje i izgradnja javnog klozeta u postmodernom
stilu na praznom prostoru na desnoj obali Savinog potoka, u blizini Savine
česme. Klozet je sagrađen na koti nižoj od kote uliva u veliku septičku jamu,
delom i nadzemnu, izgrađenu u manastirskom voćnjaku za potrebe novog konaka.
Iako je planirano pumpanje fekalne vode, ona je iz klozeta ipak ispuštena u
potok, tako da ova urbanistička "omaška" zagađuje Savin potok i reku
Studenicu, što je najstrože zabranjeno. To je prvi objekat u Studenici, posle
Bogorodičine crkve, građen od klesanih blokova radočelskog mermera. Treba ovde
napomenuti da je čak i kralj Milutin Kraljevu crkvu gradio od sige da ne bi
konkurisao glavnoj svetinji.
Uz
klozet je, prema odobrenju manastira, nikao i drveni kiosk za prodaju suvenira
upotpunjujući ansambl sa česmom. Tok Savinog potoka, kao jedan od bitnih
elemenata zaštićenog pejzaža, u zoni klozeta je poligonalno
"korigovan" i obzidan kamenom u kanal pravougaonog preseka. Nakon
kraćeg vremena pokazalo se da je klozet krajnje nefunkcionalan, sa kabinama
širine 80 cm, te danas više nije u funkciji, već služi kao magacin robe za
obližnji kiosk sa suvenirima.
Scenografija
za Flaša Gordona
Ni
manastir Gradac nije bio bolje sreće jer je Lukić i tamo za sobom ostavio
trajan, dubok trag. Prilikom projektovanja novih objekata, skromne
potrebe male monaške zajednice nisu blagovremeno sagledane te je
gradnjom konaka bitno devastirana ambijentalna celina manastira koji sad
predstavlja nekritičku mešavinu gotičke, šumadijske i primorske arhitekture.
Novosagrađeni
konak projektovan je krajnje nefukcionalno, sa svega četiri sobe za
monahe, a velike površine zauzimaju razni hodnici
i stepeništa. Nema nikakvih ostava kao ni prostora za
ogrev, a umesto kotlarnice uređena je soba za prijem posetilaca. Kotlarnica je
nepropisno ugrađena u debljinu obimnog zida i predstavlja stalnu potencijalnu
opasnost kako za monahinje, tako i za čitav objekat. Unutar manastira sagrađen
je neprikladan zvonik, a dve ekonomske zgrade pored kompleksa. Glavni ulaz u
manastir preprečen je velikim zidanim kokošinjcem, tzv. hotelom za
kokoške, koji je
projektovao i sagradio Miladin Lukić.
Na
istočnoj strani sagrađen je parking, a usput je
probijen i ogradni zid kako bi se osposobio novi ulaz u manastir na mestu gde
ga nikada ranije nije bilo, jer je nekadašnji glavni ulaz degradiran gradnjom
kokošinjca. Pored parkinga sagrađen je i novi klozet za posetioce koji blokira
vizuru na crkvu jer ima i sprat koji uspešno zaklanja pogled na kupolu crkve. I
ovde je primenjen uobičajeni "lukićevski" konzervatorski princip te
je klozet sagrađen bez rešenog odvoda kanalizacije sa "mirisnim"
posledicama. Ni prostor skromne manastirske ekonomije nije definisan planom
tako da je ona smeštena naspram glavne kapije, tačno na putu bujicama koje su
povremeno imale katastrofalne posledice po manastirski kompleks izazivajući
rušenja i oštećenja manastirskih objekata. Uz ekonomske objekte posađen je
voćnjak koji će u dogledno vreme čitav kompleks zakloniti od pogleda sa
prilaznog puta.
Ni
manastir Mileševa nije ostao pošteđen primene Lukićevog "savremenog
metodološkog pristupa" revitalizaciji spomenika
kulture. Ipak, najveći problem Zavoda je u tome što je na čelu
eparhije vladika koji želi da je unapredi i koji ne može da prihvati da za ovaj
manastir ne može da dobije projekte uređenja zaštićene zone, izmeštanja puta,
adaptacije konaka, zvonare i da je briga o manastiru svedena samo na
odugovlačenja, zabrane rada i tužbe. Tako je u Republičkom zavodu još 2003.
godine Miladin Lukić izradio novi plan uređenja kompleksa po kome se ekonomske
zgrade "premeštaju" sa mesta na kome su izgrađene na mesto obližnjeg
zadružnog motela. A na mestu štale, čiju je lokaciju upravo Republički zavod
odredio i manastir osamdesetih godina izgradio, predviđa se gostinski konak, a
uz konak i ribnjak. Očigledno je da oni koji se zaštitom spomenika bave samo u
priči, nisu ni znali šta po Zakonu o planiranju i izgradnji mora da ima
određena vrsta projekata. Tako nisu znali ni da idejni
projekat uređenja Mileševe obavezno mora da
sadrži plan uređenja zaštićene okoline sa obilaznim, pristupnim putem,
parkingom i pešačkim komunikacijama, arhitektonske projekte sanacije postojećih
i projekte novih objekata, idejne projekte infrastrukture i studiju uticaja na
životnu sredinu, a arhitekta Miladin Lukić to sve nije uradio.
Posebna
je priča rekonstrukcija priprate manastira Sisojevac koja je sagrađena prema
projektu Miladina Lukića. Crkva ovog manastira je prelepi primer arhitekture moravske
stilske grupe sagrađena od sige i peščara. Krajem XVII veka manastir je
zapusteo, a do naših dana crkva
je došla u ruševinama. Naos
crkve uzorno je obnovljen sedamdesetih godina XX veka po
projektu arh. Branislava Vulovića, a nisko
sačuvani zidovi priprate su konzervirani. Osamdesetih godina pokrenuta je
inicijativa za obnovu priprate. Problem je bio u tome što nisu
postojali svi podaci za njenu kompletnu obnovu, ali je bila
moguća obnova na osnovu stilskih sličnosti sa bolje sačuvanim moravskim
crkvama. U Republičkom zavodu je napravljen interni konkurs kojim je od
arhitekata Zavoda tražen projekat rekonstrukcije priprate. Nažalost, po sasvim
nejasnim kriterijumima izabran je projekat Miladina Lukića, koji je rešio
da primeni metodu kontrasta, tj. da sagradi
nešto što uopšte nema veze sa prvobitnom arhitekturom crkve. Tako je na mestu
moravske priprate sagrađena prava sandučina, mnogo viša od prvobitne priprate, koja je
obložena blokovima tesanog kamena te danas čitav ansambl izgleda kao betonski
sarkofag. Čak je na mestu prvobitnog portala postavljen novi, izliven u betonu,
koji izgleda kao scenografija za Flaša Gordona.
DDT za manastire
Postoji još jedan slučaj
vezan za Miladina Lukića, a to je dodela posla na protivpožarnoj zaštiti
21 manastira preduzeću Visan iz Zemuna, registrovanom za ekološku i sanitarnu zaštitu.
Na osnovu predloga Jovana Despotovića, tadašnjeg pomoćnika ministra kulture,
Miladina Lukića i Marka Omčikusa, tadašnjeg direktora Republičkog zavoda, 24.
septembra 2003. godine sklopljen je ugovor sa Visanom za izradu
projektne dokumentacije za preventivno-tehničku zaštitu, kontrolno ispitivanje
i servisiranje stabilnih sistema za dojavu i gašenje požara, zaštitu od požara
i izvođenje građevinskih, elektro, termotehničkih i zanatskih radova na
objektima od posebnog kulturno-istorijskog značaja označenih u spisku koji je
bio sastavni deo ovog ugovora (ukupno 21 manastir).
Članom 5. Ugovora
ugovorena je ukupna vrednost radova od 44.972.340 dinara. Pravu zanimljivost
predstavlja sledeći član ugovora kojim se naručilac posla obavezuje da iznos iz
člana 5. ovog ugovora plati u celosti u roku od sedam dana od dana potpisivanja
ugovora, na tekući račun izvođača kod Delta banke br. 1609567186.
Na osnovu tog člana
ugovora Visanu je isplaćen avans od 100 odsto ugovorene
vrednosti radova. Oko ovog posla postoji više neobičnih detalja. U vreme
sklapanja ugovora Visan uopšte nije bio registrovan za poslove na
protivpožarnoj zaštiti, a za te poslove, legalizma radi, doregistrovaće se tek
znatno kasnije, upravo u vreme kada je Miladin Lukić bio pomoćnik ministra
kulture. Štaviše, u Visanu je hitno formiran sektor za rad na
protivpožarnoj zaštiti kako bi se mogao nastaviti rad na ovom projektu.
Ugovorom uopšte nije bio definisan rok u kojem je posao trebalo da bude
izvršen, jedino je projektna dokumentacija trebalo da bude dovršena i predata
do kraja 2003. godine. Tek 2006. godine, u vreme kada je Gordana Marković bila
direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, izvršena je kontrola
rada Visana i ustanovljeno je da je posle tri godine urađeno
samo 10 odsto posla u ukupnoj vrednosti od oko 520.000 dinara i to na 16
manastira. Do danas nije ustanovljeno gde je utrošena razlika od oko 44.450.000
dinara, ali se zato zna sledeće: da je Marko Omčikus smenjen sa mesta direktora
Republičkog zavoda, da je Miladin Lukić smenjen sa mesta pomoćnika ministra
kulture, te da je istoričar umetnosti Jovan Despotović, nakon smene sa mesta
pomoćnika ministra kulture, radio kao - savetnik u Visanu.