Ekskluzivno
Srbija pred istorijskom odlukom: Vojna neutralnost ili predaja
suvereniteta (3)
Ako uđeš ne valja, ako
ne uđeš ne valja
Može li
poslednja nesvrstana država nekadašnje Jugoslavije izbeći ulazak u NATO i šta
je čeka ako pristane na ponudu koja još nije stigla? Može li Srbija istovremeno
imati ruske energente i američke vojne baze i ko odlučuje o tome?
O ovim i drugim pitanjima, licu i naličju brojnih
vojno-političkih dilema koje opsedaju srpsko državno rukovodstvo već punu
deceniju, vođena je rasprava na
(prvom) naučnom skupu "NATO ili neutralnost" održanom u beogradskoj
Akademiji za diplomatiju i bezbednost polovinom februara 2010. godine.
Skupu je
prisustvovao i urednik Tabloida Josip Bogić, penzionisani pukovnik
Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a, koji
u trećem nastavku predstavlja izlaganje
dr Andreje Savića, redovnog profesora Univerziteta, pod naslovom "NATO u Srbiji - Srbija bez NATO-a", i dalje tragajući za odgovorom na pitanje da li je srpsko državno
rukovodstvo već neformalno (tajno) podnelo zahtev u članstvo NATO pakta
Priredio: Josip
Bogić
U političkom životu i srpskoj javnosti često se polemiše na temu za i
protiv NATO-a, pri čemu spektar argumenata ima vrlo širok krug: od korišćenja
teme NATO-a u političkoj borbi suprotstavljenih političkih stranaka u izbornim
kampanjama, preko donošenja političkih odluka koje idu od negativnog do
pozitivnog stava po pitanju evroatlantskih integracija, od skeptičnih do
apologetskih tonova, uključujući i proklamovanje "vojne
neutralnosti."
NATO kao linija političke podele na "pronatovske" i
"antinatovske" snage, odnosno za i protiv NATO-a, potencijalno je
važnija od nametnute podele na reformske i retrogradne snage, prozapadne i
proruske, globalističke i nacionalne, ili na ranije deklarisane levicu i
desnicu. Ovakva politička podela obeležila je, naročito od jeseni 2007, izbore
na svim nivoima u Srbiji, koji su rezultirali tesnom pobedom
"proevropskih", a time i "pronatovskih" snaga. Političke
aktivnosti, nakon konstituisanja vlasti 2008, dovele su do pozitivnijeg odnosa
javnosti ka evropskim integracijama (EU), ali nije postignuta politička
saglasnost o pitanju vitalnih državnih i nacionalnih interesa Srbije, dok je
odnos države prema NATO-u prepušten vojnom delu državnog aparata vlasti i
jednom broju nevladinih organizacija koje se, politički, bave promocijom
interesa ove severnoatlantske organizacije. Krhkost političkog sistema,
polarizacija biračkog tela, nedovršenost
procesa tranzicije sa brojnim socijalnim i kriminalnim problemima, negativni
rezultati srpske primene neoliberalnog modela ekonomije posle 2000, jednostrano
proglašenje nezavisnosti Kosova, ekonomski zaokret u energetskoj oblasti ka
Rusiji, javna debata nakon peticije grupe od 200 intelektualaca za održavanje
referenduma o vojnoj nesvrstanosti krajem 2009. i početkom 2010. godine koja je
pokazala da je stav prema ovoj vojnoj organizaciji većinski negativan, samo su
neki od limitirajućih faktora za aktuelnu vlast i uzroci mogućih promena
političkog kursa zemlje.
Politički kontekst se može tretirati sa stanovišta istorijske
periodizacije: odnosi Srbije sa vodećim državama NATO-a u Prvom i Drugom
svetskom ratu, odnosi bivše
SFRJ u periodu sukoba sa Informbiroom od 1947. do 1955, odnosi tokom 90-ih
godina prošlog veka i, naročito, posle političkih promena od 2000. godine.
Ne ulazeći u nepobitne istorijske činjenice o "savezništvu" Srba i sila pobednica u Prvom i Drugom
svetskom ratu, fokusirali bismo se na period od 50-ih godina prošlog veka do današnjih dana.
SFRJ iz 50-ih godina se, zbog ideološkog sukoba sa Staljinovim Informbiroom, okrenula Zapadu uključujući se u
program Vojne pomoći (Mutual defence Aid Programme - MDAP), potpisan u
Beogradu 14. novembra 1951. U okviru ovog
programa, u kome su bile države-članice NATO-a i države koje su bile ugrožene
od moguće sovjetske agresije, Titova Jugoslavija je dobila veliku tehnološku
pomoć i pomoć u naoružanju (mlazne avione, radare, tenkove druge generacije,
artiljeriju najvećeg kalibra i dr.). Takođe, bila je uključena i u vojno
planiranje NATO-a u slučaju rata, a posebna veza bila je ostvarena kroz
Balkanski pakt sa Grčkom i Turskom, koji je u jednom trenutku smatran i vojnim
krilom južne odbrane NATO-a.
Dalji razvoj događaja je zaustavio ovakav trend: smrt J.V. Staljina i
Tršćanska kriza 1953, otopljavanje i normalizacija odnosa sa SSSR-om posle
posete N.S. Hruščova (Beogradska deklaracija, 1955) doveli su do zahlađenja
odnosa sa Zapadom. U kasnijim decenijama, 80-ih godina prošlog veka, tadašnja
Jugoslavija je popravila odnose sa NATO-om, a njena vojna industrija zasnovana
na zapadnoj tehnologiji bila je i te kako prisutna na tržištu nesvrstanih
zemalja, gde je bila jedan od lidera.
Raspadom države, 15. januara 1992, dolazi do postepenog ulaska NATO-a u
vrtlog jugoslovenske krize, koji je manifestovan vojnom intervencijom iz
vazduha protiv Republike Srpske 1995, a kulminirao napadom vazdušnih snaga NATO-a na SR Jugoslaviju i ulaskom snaga ove
koalicije na Kosovo i Metohiju, 1999 godine.
Posle političkih promena u Srbiji 2000, jedna od najvažnijih stavki
programa nove vlasti su "evroatlantske integracije", u okviru čega je
saradnja obnovljena u velikoj meri, ali definitivan pristup Srbije NATO-u nije
ostvaren. Drugim rečima, u Srbiji su političke i naročito medijski, dominantne
"pronatovske snage", što je omogućilo da vojska bez adekvatne državne
strategije, uz odsustvo transparentnosti, i kao "autonomni centar
moći", vodi zemlju u pravcu NATO-a.
U srpskoj javnosti, kada je reč o putu ka "evroatlantskim
integracijama", postoji nekoliko limitirajućih faktora koji, recimo, nisu
bili prisutni kod drugih evropskih država.
Verovatno najznačajniji specifičan faktor jeste odnos prema vojnoj
operaciji pod kodnim imenom "Milosrdni anđeo" iz 1999. godine.
Nijedan narod nije bio bombardovan, niti je imao stigmu neprijatelja, kao što
su to imali Srbi. Veći deo srpskog javnog mnjenja, iako se podsećanja
poslednjih deset godina politički i medijski ciljno potiskuju u zaborav, i
dalje ne deli iste istorijske ocene niti moralne vrednosti sa svojim
eventualnim saveznicima koji se o tome izjašnjavaju kao o "vazdušnoj
kampanji", humanitarnoj intervenciji" i sl. Za dominantno srpsko javno
mnjenje to je i dalje agresija najmoćnije oružane formacije u istoriji na jednu
suverenu zemlju, bez povoda za rat i bez mandata Saveta bezbednosti UN za
primenu sile. Sa stanovišta moralnih vrednosti, u većinskom delu javnosti
odbojnost prema NATO-u prožeta je indignacijom, koja proističe iz
tradicionalnog morala koji savezništvo
tretira poput "kumstva", koje je, inače, rigidno ukorenjeno u
kulturnom identitetu srpskog naroda.
Najveći bezbednosni problem Srbije danas je amputacija Kosova. Ukoliko
Srbija može taj problem da reši ulaskom u NATO, onda se i odnos najvećeg dela
srpske javnosti menja u korist evroatlantskih integracija, a NATO dobija
lojalnog, ne servilnog ali možda najvažnijeg člana u regionu. Ukoliko se trend
kažnjavanja i aminovanja dezintegracije Srbije od strane NATO-a nastavi, onda
će većinsko javno mnjenje, izvesno, otvoriti pitanje čemu ulazak u integraciju,
ako je Srbija konstantni gubitnik?
Od drugih specifičnih faktora u jednoj maloj, ali i značajnoj balkanskoj
zemlji poput Srbije, poznatoj po istorijskoj zainteresovanosti za očuvanje
državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta u oba svetska rata, treba
pomenuti atmosferu neprivlačnosti organizacije koja je od odbrambenog prerasla
u ofanzivni oružani savez baš u vreme bombardovanja Srbije, potpunim
svrstavanjem na antisrpsku stranu u jugoslovenskoj krizi, dvostrukim
standardima o terorizmu i sl. Tu se može dodati i činjenica da Srbija, za
razliku od bivših članica Varšavskog
ugovora, nije bila ni u jednom vojnom savezu, pa nema izgrađen - koalicioni mentalitet.
Argumenti
za ulazak Srbije u NATO
Od brojnih argumenata za ulazak u NATO čini se da, s obzirom na
aktuelnu političko-bezbednosnu procenu, pažnju zaslužuju sledeći:
- Ulaskom u NATO Srbija bi ušla u sistem kolektivne odbrane, čime bi
trebalo da se poveća bezbednost države. Pridruživanjem najmoćnijem vojnom
savezu stekla bi saveznike među najuticajnijim državama sveta, pre svega SAD.
Za bezbednost malih zemalja poput Srbije, od presudnog je značaja da imaju
velike prijatelje, na koje mogu da računaju. Srbija bi simboličkim vojnim
doprinosom operacijama NATO-a mogla da ojača svoj politički kredibilitet, imidž
i poziciju u Vašingtonu, Briselu i ostalim evropskim prestonicama. Osim toga,
Srbija bi ovim pridruživanjem učvrstila demokratski pravac unutrašnje i spoljne
politike i stvorila uslove da konačno definiše državne i nacionalne interese.
- Na ekonomskom planu, Srbija bi poslala signal potencijalnim
investitorima da je njena teritorija bezbedna za ulaganja. Time bi se povećao
kreditni rejting i ubrzao ekonomski prosperitet zemlje.
- Raspoloženje građana Srbije za ulazak u EU je dominantno. Međutim,
ukoliko bi pristupanje Uniji bilo uslovljeno, formalno ili neformalno,
prethodnim učlanjenjem u NATO, onda je i to značajan razlog za realizaciju
preovlađujućeg interesa građana Srbije.
- U NATO su ušle
skoro sve evropske postkomunističke države. Ako Srbija ostane van NATO-a, sa
svih strana bila bi okružena njenim članicama. Neizvesnost oko daljeg širenja
NATO-a u kontekstu globalne finansijske krize, kao i aktuelnih odnosa SAD i
evropskih saveznika oko budućnosti NATO-a, takođe će uticati na političke
opcije Srbije.
- Veći broj objektivnih analitičara tvrdi da kriza na prostoru prethodne
Jugoslavije nije kvalitativno prevaziđena i da opet može da dođe do njene
eskalacije, koja može da potencira i nove teritorijalne probleme. Ako bi Srbija
tu situaciju dočekala van NATO-a ili suprotstavljena toj alijansi, jasno je da
bi ponovo pretrpela velike gubitke.
- Ulazak u NATO pojačava mogućnosti Vojske Srbije da se modernizuje,
profesionalizuje i specijalizuje. Reforma po NATO standardima, u sistemu
kolektivne odbrane, mada još uvek nije izvedena ekonomska računica, zahteva
značajna sredstva. Međutim, neulazak košta mnogo više,
jer kada sami garantujete svoju bezbednost, morate da razvijate mnogo širi dijapazon vojnih sposobnosti.
Argumenti
protiv ulaska Srbije u NATO
Argumenti protiv ulaska Srbije u NATO, dobrim delom, proističu iz
limitirajućih faktora, koji svoju osnovu crpu kako iz racionalnih, tako i
iracionalnih razloga, od kojih pažnju zaslužuje sledeće:
- Ulaskom u NATO Srbija bi indirektno priznala legitimitet vojnoj
intervenciji protiv SRJ 1999. godine i svim eventualnim odlukama o konačnom
statusu Kosova koje se kose sa njenim interesima.
- Srbija bi teoretski mogla da uđe u EU, a ostane van NATO-a kao što su
to učinile zemlje poput Irske, Austrije, Finske, Švedske, Malte i Kipra. Samo
članstvo u EU je solidna garancija bezbednosti. EU ima autonomnu zajedničku
bezbednosnu i odbrambenu politiku i sopstvene vojne snage, za sada slabo
razvijene. Pored toga, činjenica da je neka zemlja članica EU, u
zadovoljavajućoj meri odvraća treće države od ideje da je napadnu, bez obzira
na to da li je ona članica NATO-a ili ne.
- Ulaskom u NATO Srbija bi nanela štetu strateškim
interesima Ruske Federacije, koja je tradicionalni, mada ne uvek pouzdani
saveznik; posle 150 godina prisustva na Balkanu, Rusija se 1999. povukla sa
ovih prostora. Sprovođenje političkih (Kosovo) i ekonomskih (snabdevanje energijom)
interesa koji zavise od podrške Ruske Federacije bilo bi dovedeno u pitanje.
- Iako se ulaskom u NATO smanjuje šansa za konvencionalni i simetrični napad neke države na Srbiju,
teoretski se povećava njena izloženost novim transnacionalnim i asimetričnim
pretnjama kao što je, na primer, međunarodni terorizam islamskih
fundamentalista.
Od kraja 2007, uoči jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, u Srbiji je bio postignut politički
konsenzus stranaka. Za narodnjačku koaliciju, predvođenu Demokratskom strankom
Srbije, vojna neutralnost je predstavljala manifestaciju otpora u odnosu na
NATO i projektovanu nezavisnost Kosova, dok je za prozapadni blok, predvođen
Demokratskom strankom, vojna neutralnost bila nebitna, pošto i statusno međunarodno priznate neutralne države (Austrija, Švedska,
Finska i Švajcarska) kao članice procesa Partnerstvo za mir imaju svoje mirovne
vojne snage u raznim misijama i usko sarađuju sa NATO-om. Pošto ova
deklarativno-politička odluka Narodne skupštine Srbije kao poslednji apel
Zapadu da ne podržava secesiju Kosova nije uspeo, došlo je do pada Vlade i raspisivanja prevremenih opštih izbora.
Još nema odgovora na pitanje kakve su konkretne koristi ili štete od
pokušaja da se bude vojno neutralan. Za sada je sigurno samo to da se
neutralnost još ne može tumačiti kao zaokret ka Rusiji, već kao izvestan zastoj
u približavanju Atlantskoj alijansi, ili
pre kao predah u situaciji kada nema lakih niti lepih rešenja.
Srbija je, kao faktički neutralna zemlja, uprkos jednosmernom kretanju
ka Zapadu od 2000, pokušala
da uspostavi neku vrstu vojno-političke ravnoteže, ali je zanimljivo da se na
neutralnost ne poziva nijedna tranziciona zemlja. Isto tako neutralnost, kako
je u Rezoluciji formulisano, uopšte ne isključuje tesnu bilateralnu saradnju ni
sa NATO-om, niti sa nekom državom pojedinačno. A to je ono što bi u ovoj odluci
moglo predstavljati najveći problem, ali i istovremeno najveću prednost.
Zagovornici ove ideje smatraju da je vojna neutralnost najprikladniji
način da se postojeća bezbednosna ugroženost Srbije pretvori u aktivni faktor
samoodbrane. Time se dobija manevarski prostor u strateškoj saradnji sa zemljama bez ograničenja, a u skladu sa sopstvenim
državnim i nacionalnim interesima.
Ako pokušamo da odmerimo jačinu argumenata pro et contra ulaska Srbije u
NATO, možemo konstatovati da je proklamovana vojna neutralnost Srbije bila
odraz unutrašnje artikulacije
tadašnje političke elite i većinskog javnog mnjenja. Izjavu o tom statusu
Beograd je objavio 2007. godine, ali ne postoji međunarodna kodifikacija takvog
statusa Srbije, što ukazuje da su još otvorene sve izlazne strategije.
Međutim, potrebno je biti obazriv jer i ulazak i neulazak mogu imati
veliki broj različitih ishoda. Drugim rečima, postoje različiti načini da se
bude, odnosno da se ne bude član NATO saveza. Članice NATO-a variraju od
zemalja koje uopšte nemaju vojsku (Island), preko članica koje imaju ograničeno
učešće u NATO-u (Francuska), i malih država (koje od NATO-a više dobijaju nego
što daju), do država sa oružanim snagama koje mogu da projektuju moć širom
sveta. Sa druge strane, evropske države koje nisu članice NATO-a variraju od
formalno vojno neutralnih država (Švedska, Finska, Austrija, Švajcarska, Irska)
koje ponekad učestvuju u mirovnim operacijama u okviru NATO-a na ad hoc osnovi,
preko nečlanica koje su van NATO-a zbog teritorijalnih sporova (Kipar), pa do
država koje, zbog lojalnosti Rusiji, ne žele da uđu u NATO.
NATO, koji ima jasan interes u potpunom pokrivanju Balkana, za sada
verovatno neće smanjivati nivo odnosa sa Srbijom, a ni aktivnosti sa Vojskom.
Uopšte, vojna politika Srbije je do sada bila jedan od terena na kome su se
nesumnjiva neslaganja između Srbije i zapadnih sila po pitanju teritorijalnog
integriteta, brzine i nivoa evroatlantskih integracija i geopolitičkog
opredeljivanja, mogla prevazići.
Ovo je utoliko važnije što Srbija nije poslednjih godina dobro razvijala
svoju vojnopolitičku i ekonomsku saradnju sa vanevropskim zemljama i
organizacijama koje su u međuvremenu ojačale i dobile status rastućih sila, a
sa kojima su, u vreme Titove Jugoslavije, u pokretu nesvrstanih postojale
solidne veze.
Na koji način bi Srbija osmislila članstvo ili nečlanstvo u NATO-u zavisi
od toga koliko su političke elite u stanju da razviju mudru i dugoročnu
strategiju usklađenu sa sredstvima kojima se raspolaže. Nažalost, nedostaje
politički konsenzus, a nema ni jasne strategije, što je vidljivo i u
zaobilaženju javnog mnjenja, kada je reč o povlačenju konkretnih političkih
poteza po pitanju NATO-a. Tako nam ostaje da sud donosimo na osnovu tuđih
iskustava, koja navode na zaključak da će Srbija pogrešiti ako konačno ne
definiše državnu strategiju sopstvene bezbednosti i odbrane u skladu sa njenim
vitalnim nacionalnim interesima.
Najnovija javna debata po pitanju NATO-a otvorila je brojne dosadašnje,
više ili manje, skrivene političke poteze i aktere koji, sudeći po većinskom
javnom mnjenju, ne mogu biti verifikovani niti reprezenti većine biračkog tela
u Srbiji, niti odražavati opšti državni i društveni konsenzus. Iz tih razloga,
odnos Srbije i NATO-a ne treba da bude političko pitanje najvišeg prioriteta i
treba ga ostaviti po strani. Vojna neutralnost je, po svemu sudeći, u ovom trenutku
najprikladniji način da se postojeća bezbednosna ugroženost Srbije pretvori u
aktivni faktor samoodbrane. Time se dobija manevarski prostor u strateškoj saradnji sa zemljama bez ograničenja, a u skladu
sa sopstvenim državnim i nacionalnim interesima.
Nastavak u sledećem broju