Finansije

 

Bankrot Srbije i njegova slika: nenaplativi krediti, otimanje iz budžeta, zelenaške kamate, bekstvo investitora...

 

Sigurna smrt sa odloženim plaćanjem

 

Da bi spasla tri banke koje su nemilice delile kredite vlastodršcima i njima bliskim tajkunima ne uzimajući zauzvrat nikakve garancije, Srbija se krajem prošle godine zadužila na stranom tržištu za pola milijarde evra, što će budžet na kraju da košta preko 700 miliona evra. U nedostatku pravih investicija iz inostranstva i ekonomski opravdanih kredita, Srbija se sve više okreće vlasnicima prljavog kapitala u nadi da će bar oni biti spremni da ovde investiraju neki evro. Konačni rezultat ovakvog ponašanja je da su svi ozbiljni investitori izgubili poverenje u Srbiju između ostalog i zato što vlast godišnje kroz mito ukrade i do dve milijarde evra.

 

Milan Malenović

 

Srpske vlasti su postale svetski velemajstori u disciplini nazvanoj "kako iz budžeta preliti pare u privatne džepove", a što je najgore tu šampionsku titulu solidarno dele sve vlasti Srbije u poslednjih 12 godina.

Samo prošle godine, Srbija je za spas tri banke kojima nije bilo spasa izdvojila 52 milijarde dinara, odnosno nešto manje od 500 miliona evra. Agrobanka, koja je na kraju ugašena, a ono što je ostalo od njene aktive pripojeno Poštanskoj štedionici (gde je opet država Srbija većinski vlasnik) koštala je srpski budžet 10,4 milijarde dinara. Tim parama banka nije spasena, niti je stabilizovan celokupni srpski bankarski sektor, već su jedino popunjene finansijske rupe nastale tako što je poslovodstvo po nalozima odozgo delilo šakom i kapom kredite nesolventnim preduzećima u vlasništvu političke elite.

Osam puta manje para, tačnije 1,99 milijardi dinara, država je uložila u stabilizaciju Privredne banke Beograd za koju malo ko i da je čuo. Ova banka je datim novcem u poslednjem trenutku spašena od neminovnog bankrota, a danas tavori čekajući da joj država nađe strateškog partnera koji će od nje, po principu spasavanja Agrobanke, da preuzme zdravu aktivu, a dugove će da ostavi u nasledstvo državnoj Agenciji za osiguranje depozita.

Najviše para, međutim, otišlo je u Razvojnu banku Vojvodine. U nekoliko dokapitalizacija njoj je iz budžeta plaćeno 12,5 milijardi dinara bez da je ova finansijska injekcija bilo šta postigla. Pajtićeva igračka, pomoću koje je on u trenucima kokainskog zanosa hteo da glumi ozbiljnog bankara, od početka je služila samo da bi se novac transferisao preduzetnicima po ukusu vlastodržaca, tako da je ovakav kraj bio predvidiv.

Razlika od pomenutih svota do 52 milijarde su troškovi koje je država na sebe preuzela prilikom prebacivanja Nove Agrobanke pod skute Poštanske štedionice, odnosno to su rizici nenaplativih kredita. S obzirom da je Razvojna banka Vojvodine davala daleko više rizičnih kredita od Agrobanke (između ostalog i Demokratskoj stranci u predizbornoj kampanji), za očekivati je da će i rizik da oni nikada neće biti naplaćeni, a koji bi morala na sebe da preuzme država, biti daleko viši od tridesetak milijardi dinara, koliko je ostalo iza Nove Agrobanke.

Po sadašnjim procenama, Razvojna banka Vojvodine ima 110 miliona evra osiguranih i još 100 miliona evra neosiguranih plasmana.

Iste te, prošle godine Srbija se zadužila 335,5 milijardi dinara na domaćem tržištu i 1,75 milijarde dolara kroz devizne obveznice, što znači da je svaki šesti dinar domaćeg zaduženja otišao na sanaciju samo tri banke u Srbiji.

 

 

Elita puni svoje džepove, da bi bila "socijalno mirna"...

 

 

U toku 2013. dospeva za otplatu 178,5 milijardi dinara hartija od vrednosti u domaćoj valuti, oko 300 miliona evra obveznica stare devizne štednje, 72 miliona dolara obveznica za Londonski klub i oko 513,5 miliona evra hartija od vrednosti denominovanih u evrima emitovanih na domaćem tržištu. Ovo su svote koje se ne razlikuju bitno od onoga što je Srbija već platila 2012. godine.

U isto vreme kada je država iz budžeta isplaćivala pola milijarde evra za spas pomenute tri banke, Srbija se novembra 2012. godine na svetskom tržištu prodajom obveznica zadužila za dodatnih 750 miliona dolara, odnosno po tadašnjem kursu upravo za onoliko koliko je investirano u propale bankarske projekte.

Interesantno u vezi ovog vanrednog zaduživanja u novembru, samo mesec i po dana pošto je Srbija već prodala obveznice u vrednosti od milijardu dolara, jeste to da ove obveznice na naplatu dospevaju tek za pet godina, a Srbija će u međuvremenu plaćati kamate od 5,45 odsto godišnje. Iako se za iste ovakve obveznice Sjedinjenih Američkih Država daje godišnja kamata od samo jedan odsto, Srbija je u novembru prošle godine još i dobro prošla, jer za obveznice prodate u septembru 2012. plaća godišnju kamatu od 6,625 odsto, a vlada Mirka Cvetkovića se u periodu finansiranja predizborne kampanje zaduživala i po kamatnoj stopi od fantastičnih 7,5 odsto godišnje.

Poređenja radi, Bugari čijoj privredi daleko da cvetaju ruže, ali im je zemlja u EU, u julu su se zadužili za 950 miliona evra sa kamatom od 4,25 odsto. Makedonija ima privredu u lošijem stanju od srpske, a u aprilu je prodala obveznice po godišnjoj kamati od 6,83 odsto, kada i Hrvati, po 6,3 odsto.

Mlađan Dinkić je krajem prošle godine najavio mogućnost da se Srbija zaduži u visini od 60 odsto svog bruto domaćeg proizvoda, što bi u novcu iznosilo 20 milijardi evra, odnosno za preko pet milijardi više od ukupnog zaduženja sa stanjem u leto 2012. godinu!

Da su pare bar potrošene da bi se razvila srpska privreda, bilo bi manje štete. Kako Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) za svako novootvoreno radno mesto stranim mešetarima prosečno iz državnog budžeta isplaćuje sedam hiljada evra, to je za 500 miliona evra datih za sanaciju tri banke moglo da se otvori 71.429 novih radnih mesta. Umesto toga, kada je Nova Agrobanka pripojena Poštanskoj štedionici, bez posla je ostalo gotovo 500 ljudi, uz isplaćene otpremnine od 300 evra po godini staža.

Dok se država bukvalno razbacivala novcem iz budžeta kako bi pokrila minuse na računima banaka koje su finansirale političare i njima bliske biznismene, istovremeno je priliv deviza u zemlju drastično opao.

 U prvih deset meseci 2012. godine u Srbiju je ušlo 2,68 milijardi evra, što je za čak 24,3 odsto manje nego u istom periodu 2011. godine. U novcu to je iznosilo 523,8 miliona evra, odnosno skoro isto onoliko koliko je kroz pomenute tri banke opljačkano državnih para. Analizom dostupnih podataka stručnjaci su zaključili kako je u periodu januar - maj 2012. ostvaren visok trgovinski deficit zbog uvećane državne potrošnje, a to je upravo period koji se poklapa sa predizbornom kampanjom. Narednih pet meseci prošle godine došlo je do smanjenja deficita jedino usled sezonski povećanog izvoza, što znači da država ni pod novom vlašću nije drastično smanjila svoje izdatke.

  Po procenama Privredne komore Srbije, deficit u 2012. godini je dostigao 10,6 odsto bruto domaćeg proizvoda, odnosno svaki deseti dinar zarađen u Srbiji prošle godine je vlast nenamenski spiskala na veštačko održavanje socijalnog mira i punjenje džepova odabranima.

  Za ovu godinu Privredna komora Srbije predviđa strane investicije od 2,5 milijardi evra. što bi bilo manje od deficita ostvarenog za prvih deset meseci prošle godine, ali je veliko pitanje da li će uopšte doći do toliko velikih ulaganja u Srbiju. Mihajlo Vesović, potpredsednik PKS-a, ističe da je ovo moguće uz prodaju preostalih preduzeća u državnom vlasništvu, kao što su Telekom ili Galenika.  Problem je jedino u tome što su ovo svima dobro poznate udavače koje godinama nikako da nađu dovoljno bogate mladoženje.

 

 

Rusija goni Berezovskog, srpska kriminalna elita ga čuva

 

 

  Godine 2006. je nekadašnji Mobtel prodat norveškom Telenoru za 1,513 milijardi evra, dok je 2011. pri poslednjem pokušaju da se privatizuje Telekom dobijena samo ponuda Telekoma Austrija u visini od 1,1 milijarde evra. Ni pri ponovnom pokušaju privatizacije ne treba očekivati značajnije višu cenu, jer je srpsko tržište postalo potpuno neinteresantno za strane investitore. O vrednosti Galenike tek ne treba gubiti reči, jer je ovaj farmaceutski gigant dosledno uništavan poslednjih godina i danas jedva da ima bilo kakvu pomena dostojnu vrednost.

Po svemu sudeći, jedini novac koji u Srbiju realno može da stigne jeste ili onaj iz kredita ili onaj iz sive ekonomije.

Svaki učesnik Beogradske berze se sa setom seća perioda kada je ovde ulagao Darko Šarić, jer je u to vreme trgovina hartijama od vrednosti bila na istorijskom maksimumu. Da bi se privukao strani kapital na ovo siromašno tržište, srpske vlasti su spremne da zažmure i na oba oka. Tako je nekadašnji predsednik Komisije za hartije od vrednosti Milko Štimac medijima priznao kako je Komisija proverila kod nadležnih međunarodnih organa i da se među licima čijim investicijama Salford upravlja nalazi i Boris Berezovski. Investicioni fond Salford je u Srbiji kupio više mlekara, Knjaz Miloš i Bambi - Banat.

U međuvremenu je iz Rusije stigla dokumentacija o tajkunu sa poternice, Berezovskom, i njegovim ulaganjima u Srbiji, ali se domaće vlasti i dalje prave nevešte ne pokazujući nameru da u okviru međunarodne pravne pomoći zamrznu njegovu imovinu. Kako da uzmu pare od onoga ko ih je mitom već zadužio?

Poverenje u srpsko tržište vlast tako podriva na dva načina: štiteći prljavi kapital i potkradajući finansijske institute.

Posle Razvojne banke Vojvodine na redu je i propast Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine, preko koga su oprane i pokradene milijarde evra uzetih iz pokrajinskog budžeta. Prethodni direktor Fonda Momčilo Milović u junu 2011. iznenada je napustio ovu funkciju i privremeno sigurno utočište našao na mestu generalnog konzula Srbije u Trstu. Ovih dana, međutim, saznalo se da se Mirović, svestan svoje uloge u krađi državnih para, skriva u Sloveniji gde kuću, ali i neke finansijske investicije ima i sam Bojan Pajtić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine. Koliko je ukupno para iz pomenutog fonda preliveno u privatne džepove daće tek neka buduća istraga koju sadašnja vlast još uvek nema hrabrosti, ali ni želje da pokrene.

Spas i za Razvojnu banku i za Fond za kapitalna ulaganja pokrajinske vlasti vide u njihovom fuzionisanju u Fond za razvoj Vojvodine, koji tek treba da bude osnovan, pa će tako da se ponovi priča kako se spajanjem dve propale finansijske institucije rađa treća, takođe na propast osuđena.

Evropska agencija za borbu protiv korupcije OLAF procenjuje da se godišnje u Srbiji na osnovu mita ukrade i do dve milijarde evra. Iskrenom borbom protiv korupcije država bi svake godine mogla da uštedi više para nego što se zadužila u 2012. godini. Problem je jedino u tome što vlastodršce nikada nije interesovalo blagostanje naroda, već samo stanje na njihovim privatnim računima. Zbog toga treba očekivati da će i 2013. Srbiji da donese nove Agrobanke i Fondove za kapitalna ulaganja, rupe bez dna u koje se slivaju pare iz budžeta samo da bi na kraju iste završile u džepovima izabranih.

 

 

 

A 1.

 

Pet milijardi evra troška oko državnih nekretnina

 

Investicioni fond Salford je jedan od najznačajnijih kanala kojim prljav kapital ulazi u Srbiju. Direktor Salforda za Srbiju i Crnu Goru je Slobodan Petrović, koji je samom sebi dodelio titulu "majstor za preduzeća". Karijeru je ovaj sedokosi gospodin započeo u Energoprojektu koji je u međuvremenu propao sa ili bez njegovog "majstorisanja".

Kada je Salford u potrazi za novim žrtvama stigao u Srbiju, glavni partner mu je postao upravo Energoprojekt iz koga Petrović na vreme odlazi i 2003. godine prelazi u pomenuti investicioni fond i to kao njegov direktor. O njegovim poslovnim sposobnostima dovoljno govori podatak da je najavljivao kao će 2010. godina biti zlatna godina za srpsku privredu?!

Petrović je i veliki zaljubljenik u konje i ima više galopera. "To je jako lep hobi. Nije čak ni preskup. Naravno, nije za svačija primanja, ali konjima može da se bavi svako ko malo više zarađuje. Dobrog konja u Engleskoj moguće je kupiti po ceni od 800 do 2.000 funti. Mesečni troškovi tog zadovoljstva u Srbiji su oko 300 evra", kaže Petrović.

Poslovno i finansijski je obezbedio i svoje naslednike. Oba njegova sina školovala su se u Engleskoj i takođe su uspešni u poslu. Jedan je vlasnik trgovinske kompanije iz Kladova, "Miroč", koju je kupio u privatizaciji i revitalizovao. Ta kompanija danas ima tri puta veći prihod nego u trenutku kupovine. Uz to, sa ocem radi u Salfordu. Drugi sin je u saradnji sa kompanijom Jugorendgen razvio digitalni rendgen.

Posredstvom Salforda u Rusiji na ukupno 19 godina robije osuđeni Boris Berezovski je otkupio udeo u nekoliko srpskih kompanija i to: Bambi Banat (65,45 odsto), Bambi park (100 odsto), Imlek (79,26 odsto), Mlekara Subotica (81,76 odsto), Knjaz Miloš (100 odsto), K.M.- Natura (70 odsto), K.M.- Banjaluka (100 odsto), K.M.- Montenegro (100 odsto), Sekopak d.o.o (11,11 odsto) i Belosavac 2001 (96,62 odsto).

 

 

 A 2.

 

Koliko košta Srbija ?

 

 

Umesto što se i dalje nepovoljno zadužuje, država bi, možda, mogla da se potrudi da novac izvuče iz sopstvene imovine. U bazi podataka Republičkog geodetskog zavoda država je evidentirana kao vlasnik ukupno 656.583 objekta, 107.743 stana, 15.735 poslovna prostora i 7.516 garaža. Spisku državne imovine treba dodati, naravno, i zemljište. Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, Srbija u svom vlasništvu ima 884.046 hektara poljoprivrednog, 983.111 hektara šumskog i 417.054 hektara građevinskog zemljišta. "Vrednost državne imovine na celoj teritoriji naše zemlje, prema najgrubljim ranijim procenama iznosi oko 185 milijardi evra", smatra Goran Rodić iz Privredne komore Srbije.

Što se tiče neto troškova u vezi sa ovom imovinom, koji se procenjuju na najmanje jednu milijardu evra godišnje, odmah se primećuje da u većini slučajeva izdavanja prostora prihodi ne pokrivaju ni troškove investicionog održavanja.

Realna procena troškova u vezi sa nekretninama u državnom vlasništvu, sa uračunatom amortizacijom i tržišnim obezvređenjem se vrtoglavo penje na više od pet milijardi evra godišnje! Kada bi država samo počela od vlastima bliskih biznismena da naplaćuje realne zakupe, Srbiji ne bi trebali nikakvi strani krediti...

 

 

A 3.

 

Vožnja birokratije

 

Ministarstvo finansija i privrede objavilo je krajem prošle godine Nacrt fiskalne strategije za 2013. godinu sa projekcijama za 2014. i 2015. godinu. Dobro je da je jedan ovakav dokument izrađen i objavljen, posebno jer tako i šira javnost može da sazna ono što već svi u administraciji dobro znaju. Svi ciljevi u ovom dokumentu svode se samo na administrativno - normativno približavanje Evropskoj uniji. Nijednom rečju se ne pominju građani Srbiji ili njihove nasušne potrebe. Nema čak ni pomena same Srbije! Nema ni naznaka rešenja za problem nezaposlenosti, niti dokument to na bilo koji pristojan način adresira, već bezlično navodi: "radna snaga", "tržište rada" i sl. Isto je i u vezi rasta standarda, odnosno plata.

Dokument se, u suštini, zalaže za održavanje postojećeg stanja i usmeren je na vitalnost državne uprave. Tu građana, naroda, ljudi jednostavno - nema.

Korisnici budžeta, shodno dokumentu, arče 28 odsto bruto domaćeg proizvoda, ili skoro devet milijardi evra godišnje. Tu se ne radi o platama i penzijama, one su posebne stavke, već o enormnim materijalnim i inim troškovima, kao što su "nabavke roba i usluga". Opet se planiraju visoki troškovi investicija, subvencija i sličnog.

Za troškove Predsednika Republike planirano je 2.213.147 evra godišnje, a za celu, makar i ovako beskorisnu Srpsku akademiju nauka i umetnosti 3.787.121 evro.

U svom voznom parku republička administracija ima preko hiljadu automobila. Ministarstvo poljoprivrede ima, na primer, 264 inspekcijska i 34 službena auta, a ministarstvo odbrane 111 službenih vozila. Ministarstvo zdravlja pram zvaničnim podacima, navodno, ne raspolaže službenim kolima, ali zato ima 230 inspekcijskih automobila. Uprava za zajedničke poslove raspolaže sa 154 auta visoke kategorije.

 

GLOSA

 

Imovina odbeglog ruskog tajkuna Borisa Berezovskog koju ima u Srbiji, vredi između 300 i 400 miliona evra!

 

GLOSA

 

Svaki deseti dinar u prošloj godini, vlasti su potrošile nenamenski