Istraživanje
Davljenje u lancima
ishrane-industrija genetički modifikovane hrane (GMO) protiv ljudske
civilizacije (4)
Američki
eksperimenti u Srbiji
Zbog odsustva
ozbiljnijih javnih rasprava o genetički modifikovanoj hrani (GMO) Tabloid
objavljuje delove iz knjige "Hrana budućnosti ili bioterorizam-primena
genetičkog inženjeringa u poljoprivredi" u izdanju "Službenog
glasnika", autora dr Tatjane Papić
Brankov, naučnog saradnika Instituta za ekonomiku poljoprivrede iz Beograda,
kako bi javnost u Srbiji i u celom regionu bolje razumela kakvu joj hranu
prodaju multinacionalne kompanije, zainteresovane samo za profit ali ne i za
ljudski život
dr Tatjana
Papić Brankov
Granica Srbije u više navrata je bila porozna za ulazak krijumčarenog semena GM biljaka. Izvori relativno česte kontaminacije GMO (prvi put 1997. godine u Sojaproteinu
iz Bečeja, potom 1999. godine na maloj parceli u blizini Novog Sada, 2000.
godine na poljima u Bačkoj i Sremu, 2001. godine u okolini Novog Sada na tri
parcele ukupne površine 5-7 hektara ...2005.
godine u Mačvi na 370 hektara kod 270 proizvođača i na području Surčina na 55
hektara ...2010. 200 hektara na području Odžaka,
selo Ratkovo, 11 parcela u Mačvi) su najverovatnije ilegalno uneseno seme iz
Rumunije i pomoć u hrani. GMO su u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) prvi
put dobili publicitet 2001. godine, kada je nakon velike suše 2000. godine koja
je izazvala nedostatak stočne hrane, zbog drastičnog smanjenja prinosa uvezeno
50.000 tona GM soje u okviru programa američke pomoći. Tada je jugoslovenskim
vlastima rečeno da će kontaminacija biti manja od 5 odsto. SRJ je dva puta odbila američke donacije (prvi put Savezno ministarstvo
za poljoprivredu a drugi put Crna Gora) jer se pošiljka sastojala od celih zrna
soje i kukuruza.
Teritorija Kosova i
Metohije, koja je u više navrata primila velike količine američke pomoći u
hrani, smatra se ozbiljnim i nekontrolisanim izvorom
GMO.
Stupanjem na snagu novog zakona o GMO
(„Službeni glasnik RS", broj 41/09 od 2. juna
2009) prestao je da važi Zakon o GMO („Službeni list SRJ", broj
21/01 i „Službeni glasnik RS", broj 101/05). Novi zakon propisuje da
nijedan modifikovan živi organizam (MŽO), kao ni proizvod od GMO, ne može da se
stavi u promet, odnosno gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Republike
Srbije.
Time se zabranjuje uvoz sojine sačme koji
je bio dozvoljen po starom zakonu. Novim zakonom se uređuje postupak za izdavanje
odobrenja za upotrebu u zatvorenim sistemima i za namerno uvođenje u životnu
sredinu GMO i proizvoda od GMO, uslovi za upotrebu u zatvorenim sistemima i za
namerno uvođenje u životnu sredinu GMO, rukovanje, pakovanje i prevoz GMO i
proizvoda od GMO, kao i druga pitanja koja su značajna za GMO i proizvode od
GMO. GMO se ne smatraju poljoprivredni proizvodi biljnog porekla koji
količinski sadrže do 0,9 odsto primesa GMO i primesa poreklom od GMO, kao i
semenski i reproduktivni materijal ukoliko količinski sadrže do 0,1 odsto
primesa GMO i primesa poreklom od GMO. Propisuje se osnivanje Stručnog saveta
za biološku sigurnost koji:
1) procenjuje tačnost podataka iz
prijave koja se podnosi za izdavanje odobrenja za upotrebu u zatvorenim
sistemima i za namerno uvođenje u životnu sredinu na osnovu priložene
dokumentacije, pri čemu se koriste podaci iz svetske prakse; 2) vrši procenu
rizika pri namernom uvođenju u životnu sredinu; 3) daje stručno mišljenje
ministarstvu nadležnom za poslove poljoprivrede o ispunjenosti uslova za
dobijanje dozvole za upotrebu u zatvorenim sistemima; 4) daje stručno mišljenje
Ministarstvu o ispunjenosti uslova za davanje odobrenja za namerno uvođenje u
životnu sredinu; 5) razmatra rezultate namernog uvođenja u životnu sredinu; 6) razmatra
predloge za izmenu propisa o GMO; i 7) razmatra druga stručna mišljenja koja se
odnose na GMO i proizvode od GMO.
Stručni savet radi po principu „slučaj po
slučaj", a u svom radu se rukovodi podacima koji su zasnovani na naučnim
saznanjima i poštuje princip predostrožnosti (kamen temeljac politike EU).
Zakonom su predviđene novčane kazne u iznosu od 500.000 do 3.000.000 RSD za
pravno, odnosno od 30.000 do 50.000 RSD za fizičko lice koje upotrebljava GMO u
zatvorenim sistemima ili ga namerno stavlja u promet ili gaji u
komercijalne svrhe, a nije dobilo odobrenje Ministarstva.
"...Nastavićemo da vršimo
pritisak!"
Slabost Zakona je nepostojanje dodatnih
odredbi koje propisuju da dozvoljena kontaminacija GM materijalom od 0,9 odsto
(što je saglasno sa evropskim propisima) mora biti nenamerna, kao i da je
dozvoljena kontaminacija samo sa GMO koji imaju pozitivnu procenu rizika. Bez
ovih ograničenja, ipak ostaju otvorena vrata ulasku netestiranih i potencijalno
štetnih GMO u Srbiju.
I stari i novi zakon dozvoljava
izvođenje ogleda pod kontrolom države, pa je multinacionalna kompanija Monsanto
u saradnji sa nacionalnim istraživačkim institucijama (Institut za ratarstvo i
povrtarstvo, Novi Sad; Institut za kukuruz, Zemun polje) u Srbiji od 2001. do
2009. godine eksperimentisala sa GM kukuruzom.
Poslednja, jednogodišnja dozvola za
sprovođenje eksperimenta izdata je Monsanto kompaniji 2009. godine. Od 2010.
godine nijedna strana kompanija nije uključena u biotehnološka istraživanja u
Srbiji.
U Srbiji su akreditovane tri laboratorije
za detekciju prisustva GMO: Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi
Sad, SP Laboratorija Viktorija grupe (Victoria Group) i Ebajotek
(Abiotech) laboratorija (Univerzitet Educons).
Restriktivan Zakon izazvao je
oštru reakciju SAD i Svetske trgovinske organizacije, te ima nagoveštaja o usvajanju amandmana Zakona kojim će se dozvoliti uvoz i proizvodnja GMO pod kontrolom
države, u skladu sa Direktivama EU.
U poslednjih deset godina Srbija je
promenila veći broj ministara poljoprivrede, koji su imali različite stavove o
pitanju bezbednosti GM hrane. U skladu sa njihovim mišljenjem menjala se i
nacionalna politika. U domaćim medijima je najčešće pominjano ime I. Dulić
Marković, kao velikog pobornika biotehnologije. Odnos tadašnjeg, srpskog Ministarstva
poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede prema biotehnologiji, Amerikanci su ocenili pozitivnim, pozdravljajući najavljeno pojednostavljenje procedure uvoza sojine
sačme i oslobađanje uvoznika od administrativnih taksi.
Sledeće godine američka Ambasada je
izrazila zadovoljstvo zbog odluke srpskog Ministarstva da produži dozvolu za sprovođenje poljskih ogleda na RR NK 603 kukuruzu, Monsanto kompaniji.
Depeša američke Ambasade iz Beograda,
od 6. jula 2009, dostupna na linku www.cablegatesearch.net daje signal
da u Srbiji, ipak, postoje političke stranke i pojedinci koji se zalažu za fleksibilni
odnos prema transgenoj tehnologiji.
Prema sadržaju depeše, tadašnji
ministar ekonomije, M. Dinkić (G17), je Amerikancima obećao da će izvršiti
pritisak na Ministarstvo poljoprivrede da brzo sačini predloge amandmana, kojim
će se nedavno usvojeni zakon izmeniti.
Na kraju se, između ostalog,
komentariše da su zvaničnici Ambasade SAD zabrinuti da S. Dragin, tadašnji
ministar poljoprivrede, može da izbegne usvajanje izmena zakona o GMO u bliskoj
budućnosti kako bi pridobio naklonost domaćih proizvođača. Istovremeno su
izrazili uverenje da će uticaj M. Dinkića onemogućiti takvo odugovlačenje. U
poslednjoj rečenici se zaključuje: „Nastavićemo da vršimo pritisak na sve
strane, sa ciljem brzog razrešenja ovog pitanja".
Sledeća depeša, u vezi sa transgenom
tehnologijom u Srbiji, od 10. januara 2010, dobro ilustruje mehanizme za
osvajanje tržišta opisane u prethodnim poglavljima.
Navodi se da ambasada SAD želi da
iskoristi pomenute okolnosti da bi dobila podršku javnog mnjenja Srbije, te
zahteva sredstva za kampanju, u iznosu od 19.060 USD.
Prema njihovom mišljenju, srpska
javnost nema čvrsto formiran stav o transgenoj tehnologiji, te treba sprovesti
edukativnu kampanju usmerenu na: medije, vladine službenike, potrošače,
farmere, prehrambenu industriju, istraživače, ekološke organizacije,
poljoprivredne škole i fakultete, uz poseban osvrt na gradove u manje gradove
Srbije, koji su poljoprivredni regioni.
Prema planu, Ambasada dovodi dva eksperta
koji će na seminarima, radionicama, radnim grupama, informisati publiku o
dostignućima transgene tehnologije. Jedan ekspert sa akademskim, istraživačkim
zvanjem će govoriti o rastućoj tendenciji prihvatanja tehnologije širom sveta,
o pravilima Svetske trgovinske organizacije, kao i o pozitivnom uticaju
transgene tehnologije na zdravlje i životnu sredinu.
Drugi ekspert, verovatno predstavnik
farmerskih ili semenarskih udruženja, će govoriti o komercijalnim i praktičnim
prednostima tehnologije. Na taj način pokriće i urbanu i ruralnu ciljnu grupu.
Ambasada takođe, predlaže i tri prezentacije u srednjim školama i fakultetima.
U depeši se navodi da je američka ambasada i ranije ulagala sredstva u popularizaciju transgene tehnologije u Srbiji, ali
da su ta sredstva uglavnom bila usmerena na naučnu zajednicu.
Politika Ruske Federacije
Zakoni u vezi sa
istraživanjem, testiranjem i registracijom GM poljoprivrednih i prehrambenih
proizvoda važeći u Ruskoj Federaciji do 2003. godine, rezultirali su
registrovanjem nekoliko GM useva za uvoz i ishranu, ali su administrativne i
zakonodavne reforme posle 2003. zaustavile proces registracije GMO.
Trenutno, u Rusiji
nema GM biljnih kultura uvedenih u komercijalnu proizvodnju. Uvezena hrana koja
sadrži GMO mora da bude registrovana u Rospotrebnadzoru (Federalnom
centru za zaštitu ljudskih prava), a uvezena stočna hrana u Federalnom
veterinarskom i fitosanitarnom centru. Anti-GMO kampanje su intenzivirane tokom
2009. godine, kada su Belgorodska oblast i Krasnodarski kraj, proglašene zonama
slobodnim od GMO.
Belgorodska oblast i
Krasnodarski kraj su glavni poljoprivredni proizvodni regioni Rusije, te se na
ovaj način štiti konvencionalna domaća semenska proizvodnja.
Ruska akademija
nauka - Centar za bioinženjering i Ruska akademija poljoprivrednih nauka -
Institut za poljoprivrednu biotehnologiju, su dva vodeća biotehnološka
istraživačka centra, ali fokus njihovog rada je razvoj preparata za kontrolu
bolesti i štetočina, kao i kloniranje biljaka.
EU ostaje primarno
tržište za izvoz ruskih proizvoda, te u mnogim segmentima Rusija prati
standarde Evrope, pa i u obaveznom obeležavanju GMO. Formiranje nove
carinske unije, 1. jula 2010. između Rusije, Belorusije i Kazahstana izazvalo
je frustraciju i konfuziju kod uvoznika, jer svi registrovani GMO moraju biti
iznova registrovani do januara 2012. godine. Iako ne postoji oficijelna,
postoji de facto zabrana kultivacije i poljskih testiranja GMO-a. Poslednji ogled sa transgenim kulturama izveo je
Monsanto u periodu od 2000. do 2004. godine.
Monsanto, Bajer
krop sajens i Sindženta su jedine tri
kompanije koje imaju registrovane GM useve za uvoz u Rusiju. Reč je o 17 GMO (devet sorti kukuruza, četiri soje, jedna pirinča, jedna šećerne repe, i četiri sorte soje ) koji mogu da se uvezu u Rusiju za
upotrebu u hrani i stočnoj hrani.
Iako je, prema mišljenju Amerikanaca, odnos Ruske federacije
prema GMO nedosledan i promenljiv, jer sa jedne strane V. Putin i
ministar poljoprivrede smatraju razvoj biotehnologije jednim od glavnih ciljeva
ruske nauke i podržavaju inovacije i korist koje biotehnologija može doneti
poljoprivredi, a sa druge strane država kontroliše uvoz GM hrane preko
obaveznog registrovanja, sertifikacije i obeležavanja i izdvaja veoma mala
sredstva iz budžeta za ove namene, izgleda da ova država zauzima definitivan
stav o GMO i vidi svoju šansu za povećanje konkurentnosti poljoprivrede
preuzimanjem liderstva u proizvodnji organske hrane. Odluka o izjednačavanju
limita za obeležavanje (0,9 odsto) sa
evropskim verovatno je doneta, delimično, i zbog želje Rusije da izvozi
organsku hranu u EU. Rusija ima preduslove za proizvodnju organske hrane:
velike raspoložive obradive površine, podršku javnosti (koja je slično
evropskoj, uglavnom protiv GM hrane), nevladinih organizacija i lokalnih
uprava, a zaštićena je od ulaska GMO preko pomoći u hrani, jer je ne prima,
izuzimajući povremene isporuke Svetskog programa za hranu UN, Čečeniji
(uglavnom pšenica i pšenično brašno). Na najvećem tržištu Rusije, Moskvi,
organska hrana je sve više zastupljena (najveći kupci su najbogatiji
stanovnici), a nekoliko velikih proizvođača reklamira svoje proizvode kao
ne-GMO.
Tendencije u ostalim delovima sveta
Vrednost trgovinske
razmene poljoprivrednim proizvodima između SAD i Indije dostigla je 1,9 milijardi USD, u odnosu
2 : 1, u korist Indije. Indija izvozi u SAD: mahagonijum, začine, pirinač,
etarska ulja, prerađeno voće i povrće, čajeve, biljna ulja i druge orijentalne
proizvode. Glavni poljoprivredni proizvodi koji se iz SAD uvoze u Indiju su:
badem, sojino ulje, mahunarke, pamuk i sveže voće. Rafinisano sojino ulje
poreklom iz GM soje je jedini GM proizvod dozvoljen za uvoz u Indiju. Tokom
2009. godine u ovu zemlju je uvezeno GM ulje u vrednosti od 120 miliona USD. Bt pamuk koji učestvuje sa 90 odsto u površinama pod
pamukom u ovoj zemlji je jedini biotehnološki usev odobren za komercijalnu
proizvodnju. Zahvaljujući Bt pamuku poljoprivredna biotehnologija je treća biotehnološka
grana ove države po ostvarenim prihodima (318 miliona USD u 2009. godini). Ministarstvo za životnu sredinu i šumarstvo je, u
februaru 2010, proglasilo moratorijum na proizvodnju GM plavog patlidžana.
Državne institucije
Indije ne mešaju se kompanijama u određivanje cene semena, niti tehnološke
takse. Indijski farmeri generalno nisu naklonjeni upotrebi GM semena (osim Bt
pamuka), jer se oslanjaju na sopstvenu konvencionalnu proizvodnju. Osim toga, izvoznici basmati pirinča i soje su zabrinuti za
izvozna tržišta, naročito tržište EU.
Anti-GMO kampanje su
intenzivirane poslednjih godina. Tradicionalno, Indija je u Komisiji za Kodeks
alimentarijus (Codex Alimentarius) zagovornik obaveznog obeležavanja
GMO.
Argentina je
2009. godine, nakon dvanaest godina provedenih na drugom po veličini
proizvođačkom mestu biotehnoloških useva, zauzela treće mesto, a Brazil je
prešao sa trećeg mesta na drugo. Skoro sva soja koja se proizvede u ovoj zemlji
je modifikovana, kao i 97 odsto proizvedenog pamuka i 83 odsto kukuruza (od
toga 31 odsto sa kombinacijom više osobina). Sedamnaest sorti (jedna soje, trinaest kukuruza i
tri pamuka) GMO je odobreno za proizvodnju i
komercijalizaciju.
Argentina
nastavlja ulogu aktivnog pomagača SAD u širenju transgene tehnologije.
Stimulisanje biotehnoloških istraživanja i inovacija je državni prioritet. Nema
obeležavanja i odvajanja ne-GMO od GMO hrane. Slabost biotehnološke industrije
u ovoj državi je neadekvatna zaštita patentnih prava. Farmeri su obavezni da
plate taksu samo prve godine, za originalno GM seme, a kasnije nastavljaju
proizvodnju iz sopstvenog semena. Prema raspoloživim podacima, 20 odsto ukupnih
površina pod sojom je zasejano semenom kupljenim od registrovanih dilera, 30
odsto je sačuvano seme iz prethodne godine, a 50 odsto semena je selektovano i
prodato u nelegalnim kanalima.
Nezadovoljstvo
multinacionalnih kompanija postojećim stanjem najbolje ilustruje primer
Monsanto kompanije, koja poslednjih sedam godina preti da će obustaviti
ulaganja u istraživanja i prodaju GM soje i koja nije tražila ni dozvolu za
uvođenje u proizvodnju nove generacije RR2 soje, sa čijom proizvodnjom je
počela ove godine u Brazilu i Paragvaju. Semenske kompanije i organizacije
farmera pregovaraju o iznalaženju prihvatljivog rešenja o plaćanju autorskih
prava.
Ostvarena vrednost
poljoprivredne razmene SAD i Brazila iznosila je 3,4 milijarde USD u 2009. godini. Brazil je u SAD
izvezao robu u vrednosti od tri milijarde USD, uglavnom: soju, pamuk, šećer, kakao, kafu, smrznuti
sok od pomorandže, govedinu, piletinu, svinjetinu, duvan, kožu, voće i orahe,
ribu i drvne proizvode.
Često su SAD i
Brazil konkurenti na trećim tržištima. Veliko uvećanje površina pod GM
kulturama u Brazilu u poslednje dve godine (20 odsto) izazvano je izdavanjem velikog
broja odobrenja za uzgoj GM kukuruza, kao i povoljnim subvencionisanim
kreditima za proizvodnju. Od ukupnih površina modifikovano je: pod kukuruzom 55
odsto (8 miliona hektara), pod sojom 78 odsto (19 miliona hektara), pod pamukom
22 odsto (200.000 hektara). Validno je odobrenje za upotrebu u preradi, hrani
ili stočnoj hrani za 21 GMO (jedanaest sorti
kukuruza, šest pamuka i četiri soje).
Multinacionalne
kompanije, Monsanto, Sindženta i BASF potpisale su sporazum sa ogrankom
Ministarstva poljoprivrede o saradnji na razvoju biotehnoloških useva, pre
svega: soje, kukuruza i pamuka. Obavezno je obeležavanje hrane i stočne hrane
koja sadrži više od 1 odsto GMO.
U širenju GMO, SAD
uživaju veliku podršku u oblasti južne Azije od vlasti Pakistana, u oblasti
severne Afrike i Bliskog istoka od Egipta, a u zapadnoj Africi od Burkine Faso.
Prvi put formalno, prošle godine, Pakistan je odobrio kultivaciju osam
varijeteta pamuka. Bt pamuk se gaji na 100 odsto površina pod pamukom, iako
nije patentiran, a distribuirale su ga lokalne javne i privatne semenske
kompanije. Nema zakona koji ograničava uvoz transgenih proizvoda, niti otpora
javnosti i anti-GMO kampanja. Kineske semenske biotehnološke kompanije su,
prošle godine, potpisale ugovore sa privatnim i javnim kompanijama o uvozu GM
semena, i time direktno konkurisali američkim kompanijama. Pakistan je važno
izvozno tržište američkog pamuka, kukuruza i soje.
Iako je
odobrena komercijalna proizvodnja samo modifikovanog MON kukuruza, Egipat je
veliki potrošač transgenih proizvoda od soje, kukuruza, sojine sačme i biljnih
ulja uvezenih iz SAD i Argentine. Ministarstvo poljoprivrede je veliki pobornik
biotehnologije. Dozvoljen je uvoz onih transgenih proizvoda koji su odobreni za
upotrebu u hrani ili stočnoj hrani u zemlji porekla. Nema propisa o
obeležavanju GMO. Oko 125.000 hektara površina u Burkina Faso je pod Bt
pamukom, što čini najveće uvođenje GMO u proizvodnju na afričkom kontinentu.
Komercijalizacija je ostvarena saradnjom lokalnih kompanija i Monsanto kompanije.
Značajno je pomenuti
da je 2010, Meksiko, kolevka kukuruza, ukinuo jedanaestogodišnji moratorijum na
poljske oglede sa GM kukuruzom, što može predstavljati značajnu pretnju
biološkoj raznovrsnosti i autohtonim sortama kukuruza.
A 1.
Računi se goje od
soje
U Srbiji se
nemodifikovana soja proizvodi na oko 170.000 hektara (prosečan prinos 3 tone po
hektaru). U sezoni 2010/11. ostvareni su rekordi prinosi soje od 510.000 tona.
Proizvedeno je 300.000 tona, a uvezeno 30.000 tona nemodifikovane sojine sačme
(shodno Zakonu). Ranijih godina, 92 odsto uvezene sačme je bilo GMO (71 odsto
iz Brazila, 21 odsto iz Argentine). Procenjena potrošnja sojine sačme u
Srbiji je između 400.000-420.000 tona, tako da je očekivani deficit, koji se
pokriva uvozom, između 100.000-120.000 tona. Prema podacima Privredne komore
Srbije vrednost proizvodnje soje u 2010. godini iznosila je 18.935 miliona RSD.
Ako se uzme okvirna cena, od 33 do 35 RSD po kilogramu sojine sačme, dolazi se
i do milionske vrednosti uvoza.
A 2.
U Rusiji traže i
krivičnu odgovornost za uvoznike GMO
Lokalna uprava
Moskve koja podstiče antibiotehnološku politiku, u martu 2005. godine je
osnovala Savet za koordinaciju o pitanjima u vezi sa zdravstvenom bezbednošću prehrambenih
proizvoda stvorenih iz GMO-a. Savet je
nadležan za praćenje prisustva GMO u prehrambenim proizvodima. Nacionalno
udruženje za genetičku sigurnost poziva na krivičnu odgovornost sve proizvođače
koji slučajno ili namerno upotrebljavaju GMO u prehrambenim proizvodima, a
lokalni političari pozivaju građane na bojkot američke hrane, uključujući i
piletinu (zbog ishrane živine GM sojom i kukuruzom).
(Nastaviće se)