Razaranje

Kandidat za titulu štetočine decenije: Marko Omčikus, propali direktor, istoričar umetnosti i uništitelj kulturnih dobara

Zapisi sa puta, kapitalnog truta

Kako je tekla štetočinska karijera Marka Omčikusa, ko je za 40 godina napisao svega 17 člančića, ko je na račun Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, hranio i oblačio porodicu, a po liniji Demokratske stranke postao direktor tog zavoda? Ko je godinama minirao projekat obnove Pećke Patrijaršije, kako je upropašćena riznica Pećke Patrijaršije, zašto su ikone ostavljene u kuli punoj slepih miševa i šta se dalje sa njima dešavalo? Ko je minirao projekat uređenja Lepenskog Vira, kako je zahvaljujući primeni savremenog metodološkog pristupa izgorelo pola Hilandara, zašto je i gde Marko Omčikus proglašen personom non grata i nekrofilom? Na ova i druga pitanja, odgovore je potražio Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač.

Stanislav Živkov

Jako je težak duševni bol kada neko ko godinama prima pozamašnu platu ne radeći praktično ništa, osim što se bavi profesionalnim štetočinstvom, muljajući pri tome sa čime je god to moguće ne bi li uzeo još koju kintu usput, napokon bude smenjen i kada se razotkriju sve razmere njegovog štetočinstva. Još je teži duševni bol kada jedna ovakva štetočina nastavi da laprda preko štampe prebacujući krivicu za sopstvene svinjarije na sve druge.

Ipak, najteži je duševni bol kada jedna ovakva štetočina napokon ode u penziju pa više nema ni plate, ni dnevnica ni putnih troškova, ni službenog vozila, ni ručkova na račun firme.

Najidealniji primer ovakve kapitalne štetočine svakako je izvesni Marko Omčikus, po zanimanju istoričar umetnosti, inače bivši konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture a daleko najpoznatiji kao smenjeni direktor iste ustanove koja je nakon njegovog smenjivanja nekoliko godina čudom radila kako treba sve dok se nije umešala Omčikusova Demokratska stranka.

O tome da je kod nas, pod izgovorom eminentne karijere, zapravo veoma rasprostranjeno prodavanje magle, najbolje svedoči i činjenica da je ova štetočina, rođena 1947. godine u Beogradu. U čitavoj svojoj takozvanoj zaštitarskoj karijeri, praktično nije radio ništa. To potvrđuje njegova autobiografija iz koje se jasno vidi da je najpre u Republičkom Zavodu radio honorarno i to ni manje ni više nego kao periodični savetnik, odnosno kao nepostojeći radnik, jer takvo radno mesto nikada nije postojalo. Potom je bio stalno zaposleni saradnik koji se navodno bavio zaštitom pokretnih kulturnih dobara, čime se po Zakonu Zavodi uopšte ne bave! Posle toga se bavio zaštitom srpskog nasleđa van Srbije, a o kakvoj se zaštiti zapravo radilo, najbolje govori napola spaljeni Hilandar.

Od 1989. godine, bio je načelnik odeljenja za zaštitu i dokumentaciju u Zavodu. Time se samo potvrdila narodna poslovica da riba smrdi od glave. Iako se nešto ne spominje u objavljenim monografijama, Omčikus je, navodno, stekao specijalno radno iskustvo sarađujući na konzervaciji Studenice i Ljubostinje kao i na identifikaciji predmeta spasenih iz ruševina nakon zemljotresa u Crnoj Gori 1979. O tome, naravno, nema nijednog objavljenog slovceta!

Od 1981. godine, Omčikus se bavio i protivpožarnom zaštitom spomenika kulture u Srbiji, a taj kapitalni posao kulminirao je 2003, godine, upravo u vreme kada je Omčikus bio direktor Republičkog zavoda najbolje govori slučaj Visan.

Naime, 24. septembra 2003. godine, Republički zavod za urnisanje spomenika i Preduzeće za ekološku i sanitarnu zaštitu "VISAN" d.o.o. iz Zemuna, ul. Tošin bunar br. 7-a, koje u to vreme uopšte nije bila registrovana za protivpožarnu zaštitu (što je naknadno učinjeno 18.04.2005. na zahtev Miladina Lukića), sklopili su ugovor iz čijeg člana 2 se vidi da je naručena izrada projektne dokumentacije. Dakle, preventivno - tehnička zaštita, kontrolno ispitivanje i servisiranje stabilnih sistema za dojavu i gašenje požara, zaštita od požara i izvođenje građevinskih, elektro, termotehničkih i zanatskih radova na objektima od posebnog kulturno - istorijskog značaja (Vraćevšnica, Mileševa, Blagoveštenje, Sretenje, Sv Trojica, Nikolje, Banja Pribojska, Kalenić, Ljubostinja, Veluće, Ravanica, Sisojevac, Pokajnica, Đurđevi Stupovi, Gradac, Žiča, Studenica, Sopoćani, Manasija, Petrova crkva kod Novog Pazara).

Iz članova 5 i 6, vidi se da je u pitanju krajnje neobičan ugovor, jer je članom 5 precizirano da Ugovorena vrednost radova iznosi 44.972.340,00 dinara, da bi se u članu 6 ugovora ispostavilo kako se naručilac obavezuje da iznos iz člana 5 ovog ugovora plati u celosti u roku od 7 dana od dana potpisivanja ugovora, na tekući račun izvođača kod Delta banke br. 160-95671-86.

Tek 2006. godine, kontrolom Ministarstva, ustanovljeno je da je nakon tri godine, od ukupno predviđenog posla obavljeno nešto više od 10% , te da je na to utrošeno oko 5.200.000 dinara a da pri tome nikada niko nije zapitao šta je u međuvremenu Visan radio sa parama koje su mu namenski prebačene na račun tri godine ranije!

Da je u svakom slučaju bio štetan ugovor, najbolje govori činjenica da je za tri godine Republički zavod, da je novac stajao na zavodskom računu, mogao samo na kamati da zaradi jedno sedam miliona dinara (računato sa kamatom od 5% godišnje)!

U službenoj biografiji se čak navode brojni objavljeni članci, izveštaji i prevodi u stručnoj periodici te pisanje enciklopedijskih odrednica, brojna saopštenja na raznim kongresima te kao posebno kapitalni domet učešće na raznoraznim radionicama te laprdanje na regionalnim skupštinama Icomosa te doživotno predsedavanje Društvom istoričara umetnosti Srbije.

Međutim, stvari postaju mnogo jasnije jer se kod Omčikusa zapravo radi o gradnji navodne naučne karijere ni na čemu. U tom pogledu, Marko Omčikus je najidealniji primer. Najbolje o tome govori činjenica da je za svega četrdesetak godinica koliko se baktao u struci istorije umetnosti, prema uzajamnom katalogu biblioteka u Srbiji COBISS, objavio svega 17 bibliografskih jedinica. Od toga, dobar deo čine laprdanja po dnevnoj štampi i fantomskom časopisu Glasnik podjednako fantomskog Društva konzervatora Srbije.

Konzervatorovi prohtevi: litar ptičjeg mleka dnevno!

Sve u svemu ispada da je Omčikus ponešto objavljivao otprilike na svake dve i po godine što pokazuje kakav je ovo zapravo naučni pregalac. Kada se pogledaju samo naslovi, postaje jasno o kakvom se kapitalom primerku prodavanja magle zarpavo radi. Pošto se tamo nalaze kapitalni dosezi poput uradaka Devalvacija nasleđa, Sa čipom ili bez njega, Kulturni itinereri Posle NATO bombardovanja: da li su srednjovekovn crkve prepuštene tihom umiranju, Primedbe na Nacrt Drugog protokola Haške konvencije iz 1954. godine, Kontakt sa svetom po ukidanju sankcija...

I kao kulminacija svega: Šta nam je donela "godina kulture" ili Kakvo nam je Ministarstvo za kulturu potrebno, svojevremeno objavljeno pod pokroviteljstvom Žutog preduzeća!

Naravno, ovako kapitalnom neradniku i intelektualnom trutu veoma su zasmetali svi pokušaji da se spreči propadanje makar nekih spomenika kulture koje je navodno štitio Republički zavod za urnisanje spomenika kulture kojim je par godina direktorovao sam Omčikus.

A o tome koliko je obim Omčikusov štetotočinstva, najbolje svedoči čitav isfabrikovani „slučaj" kada je nakon više od 20 godina nerada i arčenja novca napokon sanirana i zaštićena Pećka Patrijaršija čime su bili demaskirani kako Omčikus, tako i njegovi saučesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu.

Tim povodom se Omčikus "proslavio" izjavom: "...Način na koji se radi rekonstrukcija Pećke patrijaršije, bez institucije, pre svega Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, samo idu na ruku Albancima".

Međutim, malo je poznato da je ovo bio samo kraj neuspele Omčikusove kampanje kako bi se po svaku cenu sprečili radovi u Pećkoj patrijaršiji.

U Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture Omčikus godinama nije prihvatao program sanacije s obrazloženjem da treba još ispitivati a u isto to vreme prihvatao je i podržavao rad slikarsko konzervatorskih štetočina Dragana Stanojevića i Zvonimira Zekovića.

Tako je Stanojević izradio slikarski program radova i predvideo manji obim radova ispitivanja i tražio za svoj tromesečni rad 157.240 evra; njegove tromesečne dnevnice su 6.750 evra i još tromesečni honorar 7.500 evra, iako je za svo to vreme trebao da primi i platu, a bio je zapeo kao svinja na masnu krpu, da se hitno izgradi nova zgrada za konzervatore u kojoj bi bila njegova zasebna soba s kupatilom i posebno radna soba! Ukratko uz sve ovo, tražio je litar ptičjeg mleka dnevno!

U isto vreme se u Pećkoj patrijaršiji odvijao Stanojevićev pilot-projekat, čišćenje fragmenta neugroženog dela živopisa u Bogorodičinoj crkvi.

Omčikus sa Zekovićem nalazi tada i privremeno rešenje za sanaciju od vlage kupovinom pletenih korpi po ceni od tadašnjih 1.000 maraka po komadu! Ovi stručnjaci prema uputstvima "pronalazača iz Beča" i njihovih pomagača montirali su korpe od vrbovog pruća u crkvi Svetih apostola i priprati Pećke patrijaršije. Namena specijalnog uređaja firme "Akvapol" bila je da odstranjuje vlagu iz zidova!

Seoba pod maskama

Naredne, 2003. godine, Omčikus i dalje ne prihvata predlog radova na sanaciji crkava Pećke patrijaršije, već se samo posvećuje istraživanjima. Uzgred, usvaja predlog Stanojevića da 20 slikara radi četiri meseca na opservaciji, merenju i istraživanju živopisa, uz izgradnju nove zgrade u porti samo za slikare. Naravno, Omčikus se proslavio evakuacijom kompletne riznice iz Pećke Patrijaršije. Usred noći, lica u maskirnim uniformana ukrcala su je u kamion i pod privremenom aerodromskom rasvetom iskipovali je u kulu-zvonaru manastira Studenica. Tu je ležala više od decenije na drugom spratu, čekajući da se uruši kula, da sve izrđa i istruli pod naslagama ptičjeg izmeta. Potom je preneta u magacin suvenirnice, da se dodatno napije vlagom. Na kraju je završila u igumanovoj sobi, da se ikone dobro osuše iskrive i potklobuče!

Na kraju se sve završilo tako što je Slaviša Žikić, u tajnosti, godinama vršio sanaciju opservacije, uz dnevnice, honorar i ptičje mleko, da bi se riznica uopšte mogla preneti u Beograd. Omčikusu i njegovim satrapima kojima je očito zlatna koka izletela iz ruku, a sa njom višegodišnje dnevnice i honorari, najvažnije je bilo da po svaku cenu spreče rad na zaštiti i prezentaciji Pećke Patrijaršije koja je do tada bila idealan poligon za nerad i arčenje novca. Uglavnom nakon uspešno završenih radova koji su trajali nekoliko meseci, rušitelji srpske kulture izlaze u javnost i napadaju sve one koji žele da sačuvaju Pećku patrijaršiju. Marko Omčikus, kao vođa komisije ispred Republičkog zavoda, nakon odlaska u Pećku patrijaršiju, počinje da napada radove Marije Jovin i Siniše Temerinskog.

Da je Marko Omčikus samo istoričar umetnosti i propali direktor, dokaz su "činjenice" koje nakon obilaska Pećke patrijaršije iznosi u javnost. Ti njegovi javni napadi su napravili konfuziju kod mnogih stručnjaka u Srbiji.

No, Omčikus se nije dao pa je izjavio: "Komisija zavoda je bila u u Pećkoj patrijaršiji, svi članovi su napisali svoje mišljenje, a ja sam tamo putovao kao turista". Ali, zaboravio je da je svake godine u nepoznatom svojstvu odlazio i u manastir Hilandar, i dobijao dnevnice od strane zavoda. Naime, Omčikus je, iako Republički zavod nije imao pravo da radi na obnovi Hilandara, svake godine odlazio tamo kao pravi turista i fotografisao, iako mu monaštvo i iguman nisu dali blagoslov da uđe u bilo koju prostoriju.

Naravno, ovako kapitalnom stručnjaku poput Marka Omčikusa, nikada nije na pamet palo da vrati državi dnevnice koje je ukrao odlazeći na Hilandar i da ih da za obnovu Pećke patrijaršije.

Inače, u Hilandaru se Omčikus proslavio svojim konzervatorskim znanjem i to tako što je pobrkao fresko i seko slikarsku tehniku i tako neupućen prelepio seko slike lucelniksom gazom i sada niko pojme nema šta sa time da se radi, pošto će gaza sa sobom odneti i bojeni sloj!

Omčikus je takođe napao i mitropolita Amfilohija Radovića ističući da Crkva nije kompetentna da nešto dozvoljava ili ne dozvoljava kad je u pitanju konzervacija, i da to nije posao mitropolita i čak najavio tužbu protiv Amfilohija Radovića jer je doveo ljude van Republičkog zavoda da rade na Pećkoj patrijaršiji.

Upravo zbog ovakvih izjava i razmišljanja Marka Omčikusa, mitropolit Amfilohije Radović izjavio je da Marko Omčikus ima nekrofilski odnos, koji je svima nama poznat, prema spomenicima kulture Srbije. On nema ni malo poštovanja prema crkvi koja je iznedrila kulturu Srbije i koja i dalje tu kulturu razvija i održava u životu.

Drugovi iz Republičkog zavoda i dalje imaju komunistički odnos prema spomenicima kulture, kao da su to mrtve stvari, a ne živa crkva koja živi već vekovima. Zaboravili su da je vreme komunizma prošlo, ali to će biti samo na njihovu štetu. Omčikus se toliko zaneo u napadanju same crkve, koja je vlasnik svih objekata na kojima radi Republički zavod, da je počeo da se zamera skoro svim episkopima u Srbiji.

Tako je Omčikus prozvao episkopa vranjske eparhije, gospodina Pahomija, tvrdnjom Dok sam ja bio direktor, obnovljen živopis u crkvi u Vranju, koji nije bio mnogo ugrožen, ali je trebalo prezentovati da se nešto radi na "vrućem" području, na granici sa Kosovom.

Politika može da bude razlog i ove obnove a nikome normalnom nikada nije razjašnjeno šta je zapravo Omčikus želeo da postigne ovakvom izjavom i iznošenjem neistina, osim što je defitiivno pokazao da govori o stvarima o kojima pojma nema! Ipak na sveopštu žalost, Omčikus je bio veoma uspešan u praktičnoj primeni narodne poslovice čega se pametan stidi, time se lud ponosi!

Pošto je neradnicima u Zavodu jako smetalo da neko nešto uopšte radi, već u samom Zavodu pokušana je blokada projekta zaštite Lepenskog Vira i to tako da je tadašnji direktor Republičkog zavoda Marko Omčikus čitave dve godine, dakle sve do svoje smene, uporno odbijao da potpiše već izrađeni projekat. Naime, to je bio period kada je Marko Omčikus bio direktor (2001-2004), a Miladin Lukić šef Arhitektonskog odeljenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

U to vreme, baš kao i sada, ništa nije moralo i sve je moglo. O projektima se odlučivalo prema ličnim afinitetima, u najmanjem krugu upućenih među upućenima, u svojevrsnoj "velikoj loži" Republičkog zavoda uz neizbežno arčenje para na dnevnice, monitoring, ćevape, honorare, komisije, lozu, kisele krastavce, ptičje mleko i druge delicije. Tako je Marko Omčikus odbio da potpiše završen projekat zaštite Lepenskog vira (u kome je učestvovalo desetak stručnjaka Republičkog zavoda, Narodnog muzeja i Nacionalnog parka Đerdap), i to na zahtev Miladina Lukića, sa stavom da takvi projekti treba da se rade u privatnom birou, a ne u Republičkom zavodu, koji samo treba da izdaje konzervatorske uslove. A onda je Miladin Lukić, zbog svojih "zasluga" naprasno po prvi put postao pomoćnik ministra kulture.

Zidanje, rušenje i novo zidanje...

Nakon direktorovanja Milete Milića, Stanićevog zamenika, kao direktor je nakon promena 2000. imenovan Marko Omčikus, istoričar umetnosti, koji je sa suprugom Vesnom Bižić-Omčikus iz Etnografskog muzeja dugi niz godina uzurpirao Nacionalni komitet ICOM-a.

Za vreme Omčikusovog direktorovanja u Zavodu je ustanovljen čitav niz finansijskih malverzacija i zloupotreba. Omčikus je konačno smenjen na zahtev sindikata jer je njegova osnovna koncepcija bila da ometa normalan rad u Zavodu, osujećuje ljude na pojedinim radilištima; bilo je nenamenskog trošenja novca i ostalih mahinacija.

Čak je zahtevano njegovo krivično gonjenje. Takođe su pronađeni brojni kafanski računi za svakodnevne ručkove Marka Omčikusa žene mu Vesne Bižić Omčikus i dece, ustanovljeno je korišćenje službenih vozila za odlazak na odmor, kupovina HTZ opreme , odnosno oblačenje cele porodice na račun Zavoda, pa čak i plaćanje putnih naloga Jovanu Despotoviću koji uopšte nije radio u Zavodu. O tome šta se sve plaćalo čak govori i sam Omčikus u tekstu Moje kćerke nisu snobovi gde navodi: "... Ne bih rekao da su moje ćerke snobovi".

Mnoga znanja su stekle i izvan školskog programa (muzičke škole, baletske škole, strani jezici, radionice, inostranstvo i konačno: porodično i društveno okruženje) - dakle, sve što je potrebno za prepoznavanje pravog vrednosnog sistema. Ne mislim pritom da su mi ćerke neki izuzetak, mislim da one pripadaju onoj zdravoj većini mladog stanovništva, sa izgrađenom otpornošću prema iskušenjima i za sada sa jednakom početnom šansom da u budućnosti postanu deo društvene elite.

Sve u svemu za vreme mandata Marka Omčikusa primenjivan je tzv savremen metodološki pristup koji je ostavio trajne posledice po baštinu. Rad na spomenicima zamenjen je samo pričom o znanju napabirčenom po kursevima u Italiji. Tako je period od 2001. do 2004. doneo našoj baštini nesagledivu štetu: izgoreli su crkva u Nišu i pola Hilandara, trošili su se milioni na izradu Atlasa narodnog graditeljstva, umesto zaštite od propadanja objekata narodnog graditeljstva, trošena su sredstva, 15 miliona dinara, na uređenje zaštitarske kancelarije u Sremskim Karlovcima umesto zaštite Sremskih Karlovaca.

Inače, malo je poznato da je uoči smene Ministarstvo kulture ustanovilo da Omčikus uopšte nikada nije raspisao tender za izvođenje radova u spaljenom Hilandaru, a čitava gužva koju je kasnije Omčikus kao turista napravio oko Pećke Patrijaršije, zapravo je bio svojevrsan neuspeli pokušaj propalog direktora i konzervatora da se po svaku cenu vrati na mesto direktora Republičkog zavoda! Naravno, sa ciljem da se po svaku cenu skrene pažnja sa daleko važnije činjenice a to je višedecenijski nerad i diletantizam sistematski primenjivan pri radu na spomenicima kulture širom Srbije!

Uglavnom, Omčikus je na kraju defitinivno ekspedovan u nezasluženu penziju, što mu ni najmanje nije smetalo da i dalje nastavi da laprda o stvarima o kojima pojma nema. O tome da se Omčikus najviše bavio podmetanjem klipova u tuđe točkove govori slučaj manastira Mileševa, a pre svega rušenje zvonika iz 1911. godine, kojim je bio preprečen normalan ulaz u manastirsku crkvu.

Ideja da se ukloni i izmesti zvonik ispred crkve stara je koliko i rad na uređenju Mileševe, a od 1976. godine predstavlja sastavni deo zvaničnih i usvojenih projekata Republičkog zavoda, iako je Stručni tim Republičkog zavoda izradio 1993. godine Program radova na istraživanju, zaštiti i uređenju kompleksa Mileševe, koji je usvojen, u kome se a zvonik doslovce kaže: Sa funkcionalnog i estetskog stanovišta smatramo da se građevina nalazi na neprikladnom mestu, previše blizu ulaznim vratima hrama, a svojom masivnošću smeta u sagledavanju najznačajnijeg objekta u kompleksu. Iz navedenih razloga najbolje rešenje za prostor porte bila bi dislokacija zvonare.

Iako je ova ideja još iz 1976, tek 2001. godine, odmah nakon postavljanja Marka Omčikusa za direktora Republičkog zavoda, dolazi do zaokreta u saradnji. Za samo tri godine, između Mileševe i Republičkog zavoda ostvarena je nesaradnja i netrpeljivost kakva nije zabeležena od osnivanja službe zaštite. Šta se dogodilo?

Vladika Filaret gradi 2001. godine ekonomske zgrade upravo na mestu koje je predviđeno pomenutim Programom iz 1993. godine, a 2002. kopa se ribnjak, uz pomoć vojske i lokalne zajednice. Za to vreme Republički zavod izvodi drenažu oko crkve već četvrtu godinu!

U Republičkom zavodu se 2003. godine, izrađuje novi crtež uređenja kompleksa (arhitekta Miladin Lukić), gde se ekonomske zgrade "premeštaju" sa mesta na kome su izgrađene na mesto obližnjeg zadružnog motela. A na mestu štale, čiju je lokaciju upravo Republički zavod odredio i manastir osamdesetih godina XX veka izgradio, predviđa se gostinski konak, a uz konak i ribnjak. Zvonik je predviđen za uklanjanje.

Dakle, sve je tu: i zvonik i ekonomija i ribnjak, samo ne tamo gde je izgrađeno, nego na drugom mestu! A, neko mora da plati nepotrebno rušenje i ponovno zidanje, shodno Lukićevim planovima koji uopšte ne postoje u Republičkom zavodu (ni kao projekat, elaborat ili program), ali su svejedno razmatrani na Stručnom veću i dostavljen Eparhiji.

Direktor Omčikus 2003. podnosi krivičnu prijavu protiv vladike zbog izgrađenih objekata, a vladika proglašava Omčikusa personom non grata u Mileševskoj eparhiji, jer je grupica opskurnih neradnika, predvođena ni manje ni više nego tadašnjim direktorom Republičkog zavoda Markom Omčikusom, po svaku cenu zauzela busiju štiteći nakazni zvonik podignut u XX veku ispred ulaza u crkvu iz XIII veka. Sve u svemu, nakon ovakoneverovatne štetočinske karijere, Omčikus sada prodaje toplu vodu i lamentira nad žalosnim stanjem spomenika kulture, zaboravljajući da je dobrim delom i on za to zaslužan.