Druga strana

BALTIMORSKA PRIČA

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju opisuje proteste u Balitmoru, povodom smrti jednog crnca u policijskoj stanici. Da li je, nakon baltimorske i drugih priča u Americi, komentator Met Dradz u pravu kada dramatično upozorava da se sama Amerika "može urušiti", pitanje je koje se nameće u njegovom tekstu

Vlado Dragićević

Baltimorska priča ne započinje smrću 25-godišnjeg crnog mladića, Fredija Greja. Nemiri na ulicama ovog grada u Merilendu, SAD, su posledica oslabljene ekonomske situacije, upropašćenog i propalog sistema obrazovanja i godinama zanemarivane reforme pravosuđa i policije, koje, same po sebi, egzistiraju u ljušturi sopstvene nepogrešivosti.

Nemiri u Baltimoru su započeli odmah nakon Grejove sahrane, tokom kojih su demonstranti pljačkali i uništavali radnje, palili stambene i druge objekte i počeli da se fizički obračunavaju sa pripadnicima organa reda. U pomoć policiji su prispele i trupe Nacionalne garde, a protesti su se proširili i na druge naseobine. Dugo se spekulisalo da li je prema Greju primenjeno preoštro policijsko postupanje, pa je ovaj, usled povreda zadobijenih tom prilikom, kasnije i preminuo u bolnici. Među afro-američkim stanovništvom vlada uverenje da je njihova pripadnost ovoj rasi, u stvari razlog što su postali policijska meta. Međutim, u Baltimoru su i gradonačelnik, većina većnika Gradske skupštine i polovina ukupnog broja policajaca, takođe afro-amerikanci.

Dakle, u baltimorskoj priči se ne može govoriti o simpatijama ili ogorčenosti prema demonstrantima i onome što su činili tokom jedne noći. Amerikanci, pre svega, treba da budu zabrinuti kako je američka politička elita uspela da, u periodu od oko četiri decenije, iz ovog američkog grada protera biznis srednjeg staleža i izveze ga na treća tržišta (Kina, na primer), prepuštajući na desetine miliona američkih radnika ekonomskoj propasti. Kao posledica ovoga država je postala sve agresivnija i militantnija, kontrolišući svoje građane na svakom koraku, a sve to opravdavajući činjenicom da služi svojim građanima kako bi osigurala njihova građanska prava i zaštitila ih od kriminalaca. A ovi kriminalci nisu ništa drugo do neopravdano osiromašena populacija koja je prinuđena da živi po sve nižim standardima određenim za život jednog normalnog državnog subjekta.

Nemiri u Baltimoru su nastavak protesta širom SAD-a zbog smrti pripadnika crne rase, a nakon reagovanja, sada već, militantne policije. Ako je verovati podacima magazina TAJM, od slučaja Trejvon Martina, 2012. godine na Floridi, do sada je registrovano 14. slučajeva ubistava crnaca od strane belih pripadnika policijskih snaga. Istina je još poražavajuća kada se zna da je u SAD-u, ove godine, bez ili sa razlogom, policija ubila oko 150. svojih građana.

Tri procenta od 15.000 stanovnika predgrađa Sendtaun-vinčester, u zapadnom Baltimoru, je po zatvorima, što državu, po zatvoreniku, godišnje kosta 37.000 američkih dolara. Od kako je, osamdesetih godina prošlog veka, američki predsednik Ronald Regan, objavio rat drogi, SAD su počele da u zatvore, bez presedana, trpaju svoje građane.

Potpomognut smanjenjem minimuma kazne za posedovanje droge i eksplozijom u građenju novih zatvora za Administracije Bila Klintona, devedesetih, naglasak na hapšenju ljudi, a ne radu sa tim istim ljudima, kako ne bi činili pomenuta krivična dela, imao je razarajući uticaj na mesta kao sto su Sendtaun-Vincester, Mondavlis, Ferguson...

Veliki novac se koristio na ova mesta, a ne u njih. Stopa nacionalnog kriminala je ostala ista kao kada je po zatvorima bilo 200.000 ljudi, a sada ih ima osam puta vise. Politika masovne izgradnje zatvorskih kapaciteta, ne samo da je dovela do smanjenja bezbednosti populacije, već je napravila nešto mnogo gore. Pokušaji rehabilitacije pojedinih delova su tako bili minimizirani. Grad Baltimor i njegova predgrađa su dobijali novac za obrazovanje svoje populacije i izgradnju objekata za življenje, ali je takođe oko 17. miliona dolara otišlo na izgradnju zatvorskih kapaciteta. Rezultat svega ovoga je bila kontinuirana visoka nezaposlenost i nizak standard uslova života.

Noć demonstracija i nereda u Baltimoru je upravo pokazala da je nivo odnosa između stanovništva i policijskih snaga dostigao opasnu tačku. Tačno je da policijske snage grada Baltimora u svojim redovima imaju više afro-amerikanaca nego belaca. Neko bi pomislio da bi ova činjenica bila od presudnog značaja za smanjivanje tenzija između policije i crnog stanovništva. U stvarnosti, slika je posve drugačija. Crni pripadnici čuvara reda grada Baltimora su viđeni kao kolaboracionisti u sistemu rasne represije. To su moderne "Čiča Tome", koje uporno ponavljaju priču o mirnom protestu, a, u stvari, tako čuvaju jedan socijalni sistem koji marginalizuje upravo one koji su pod represijom.

Danas je u SAD-u postalo tako obično da se ubije mladi crnac, a da izgleda da se ništa nije preduzelo, kako bi se ovako nešto sprečilo u budućnosti. Mirnih protesta i marševa je bilo u izobilju, a kakav je bio rezultat? Naravno, SAD raspolažu zakonima koji sankcionišu prekoračenje ovlašćenja, ali šanse da policajac koji je to svoje ovlašćenje prekoračio bude osuđen, su minimalne. Tačno je da se policija suočava sa kriminalcima koji su naoružani i spremni da pucaju, pa se tako, u odbrani ovog prekoračenja ovlašćenja, uglavnom pozivaju na to da su bili "u strahu za svoj život".

Militarizacija policije takođe predstavlja razlog zašto se na ulicama američkih gradova koristi oružje iz vojnih arsenala. Kriminalci sve više koriste automatsko oružje da bi se oduprli blindiranim vozilima policije, sličnim onima korišćenim u Iraku i Avganistanu. Način razmišljanja policije počinje da liči na razmišljanja bele populacije u doba ropstva. Da li je crna žrtva kriva ili ne, nije bitno. Bitno je crnoj populaciji poslati poruku šta ih čeka. Da li onda ubijanja mladih crnaca po gradovima Amerike predstavljaju nastavak rasne kontrole? U Baltimoru, jedan od trojice muških stanovnika može očekivati da, bar jednom u životu, provede neko vreme iza rešetaka.

Teška ekonomska situacija, ograničena socijalna mobilnost, narastanje neravnopravnosti, učinili su da manjina lepo živi, srednja klasa postaje pritisnuta i polako nestaje, a onih sa malim primanjima je sve više. Za mlade ljude, uhvaćene u mrežu multisiromaštva, ulično nasilje predstavlja uobičajenu stvar u životu. Sendtaun-Vočester u Baltimoru je bio poprište nemira i 1968. godine. Znači, više od 40. godina kasnije, može se malo toga boljeg videti u zajednici koju čini 96% crnog stanovništva, a u kojoj 47% dece živi na ivici siromaštva. Baltimorska priča je priča o dekadama neulaganja, pa čak i dislokacije uglavnom siromašnog crnog stanovništva Istočnog Baltimora na primer, kako bi se omogućilo proširenje Džons Hopkins Univerziteta.

I za jedne i za drug aktere, poslednjih nekoliko dana u ovom gradu su samo najnoviji u istoriji međusobnog nepoverenja i straha. Ono što je još užasnije je činjenica da kad se dim bude razišao i ulice budu očišćene, ni jedna strana neće promeniti mišljenje o drugoj.

Da li je, nakon baltimorske i drugih priča u Americi, komentator Met Dradz u pravu kada dramatično upozorava da se sama Amerika "može urušiti".