(P)likovi

Vođini specijaliteti: pljačka, laži, spletke i medijska satanizacija prijatelja, kumova i svih koji su mu pomogli da osvoji vlast

Vučić i protivnici

Samozvani vođa, Aleksandar Vučić, na vlast je došao lažima i prevarama, uništavajući sudbine svih oko sebe. Bez obzira na tragične posledice njegovih privatnih i političkih egzibicija, Srbija će imati obavezu da mu, čim ovo ludilo prođe, obezbedi fer i pošteno suđenje, kao i korektan tretman u odgovarajućoj ustanovi zatvorenog tipa, gde mu je mesto. O njegovoj kratkoj, ali razarajućoj vladavini, piše Predrag Popović, bivši urednik dnevnog Nacionala i dugogodišnji urednik Pravde.

Predrag Popović

Umesto zdravog razuma i moralnih principa, Aleksandar Vučić, u pokušajima da ispuni svoje političke i lukrativne ambicije, primenjuje samo dva načela: 1. Dobar neprijatelj je samo mrtav neprijatelj; i 2. Neprijatelji su svi koji mu zasmetaju prilikom ostvarenja ličnih interesa.

Nemilosrdan i agresivan, Vučić već više od 20 godina uništava tuđe sudbine. I ne bira žrtve, jednako žestoko udara po saradnicima, partijskim kolegama, političkim protivnicima, nepodobnim novinarima...Lažima, spletkama i medijskom satanizacijom nanosi štetu svima oko sebe, sekretaricama i šoferima isto kao i najvišim stranačkim i državnim funkcionerima. Takođe, ne priznaje minule zasluge, s istom brutalnošću napada kumove, prijatelje i sve koji su mu na razne načine pomagali, kao i trajne i nepomirljive protivnike.

Tokom karijere promenio je sve što se može promeniti, dosledan je samo u beskrupuloznoj odbrani svojih interesa. Kako se, neposredno po ulasku u politiku, borio za pozicije u stranačkoj hijerarhiji, tako i danas, kad je apsolutni vladar Srbije, obračunava sa svakim u koga posumnja da mu predstavlja prepreku na putu ka nekom cilju.

Bojkot svadbe Maje Gojković

Na beskrajnom spisku Vučićevih žrtvi, među prvima se našao Draško Marković. Njih dvojica su se u isto vreme učlanili u Srpsku radikalnu stranku. Sličnih karakteristika - mladi, moderni, rođeni Beograđani... - obojica su imali podršku Vojislava Šešelja. Za razliku od Vučića, Marković je imao zanimljiv politički pedigre. Njegov otac Mirko bio je istaknuti predratni intelektualac, jedan od osnivača Komunističke partije Crne Gore, a nepokolebljivu veru u ispravnost staljinizma platio je dugogodišnjom robijom na Golom otoku. Poštujući ideološku i moralnu doslednost dr Mirka Markovića, Šešelj je mladom Drašku otvorio vrata visoke politike, poverio mu rukovođenje Opštinskim odborom Savski venac, i promovisao ga u idola radikalske omladine. Kao poslanik u parlamentu SR Jugoslavije, Marković je postao medijska zvezda kad je, postupajući po Šešeljevom naređenju, polio vodom Radomana Božovića i izazvao skandal koji je imao i sudski epilog. Iako je dokazao vernost i spremnost da bespogovorno ispunjava želje stranačkog vođe, Draško nije imao šanse u borbi za prestiž s Vučićem.

Predatorskim instinktom Vučić je osetio da će mu šanse za uspon biti veće ako uništi rivala. Strpljivo i pažljivo, kako to obično radi, Šešelju je plasirao razne laži i poluistine o Markoviću. „Draško je odličan momak, šteta što je povezan s mafijom", govorio je Vučić, optužujući rivala da je saradnik Jovana Simendića Simende, jednog od istaknutijih žestokih momaka s beogradskog asfalta. Onako usput i slučajno, Vučić je šefu pomenuo kako je Marković osuđivan za preprodaju ukradenog cementa i ko zna čega sve još. Šaptačka diverzija urodila je plodom kad je procureo trač da je Marković za sebe zadržao 10.000 maraka koje je, navodno, neki biznismen donirao Srpskoj radikalnoj stranci. Da se ne bi dizala medijska buka, Šešelj je Markovića sklonio iz vrha partije i udomio ga u Privrednoj komori Srbije. Vučić je kasnije oprostio Markoviću što mu je uništio karijeru, pa ga i sada protežira. Kao kandidat Srpske napredne stranke Draško Marković je imenovan na mesto direktora Direkcije za ljudske resurse Telekoma.

Vremenom, Vučićevi apetiti su rasli, sve hrabrije je spletkario protiv najbližih Šešeljevih saradnika. Omiljena, laka i pogodna meta bila mu je i Maja Gojković. S potpuno iracionalnim motivima, čisto da joj napakosti, Vučić je krajem avgusta 1993. godine sabotirao Majinu svadbu. Kad su mediji najavili venčanje potpredsednice SRS-a i mladog i neafirmisanog slikara i pojca u crkvenom horu Igora Vlaisavljevića, Vučić se angažovao da im pokvari raspoloženje. Kao „anonimni i odlično obavešteni izvor" plasirao je pikantne tračeve o tome kako se Maja zapravo zabavlja sa radikalskim poslanikom i poznatim televizijskim voditeljem Miloradom Crnjaninom.

Uzalud je mlada pričala kako će organizovati spektakularnu svečanost na novosadskom Trgu slobode i gala gozbu na Ribarskom ostrvu, koju će uveličati Vojislav Šešelj i kompletan vrh SRS-a. Zahvaljujući Vučićevoj diverziji hepening je propao. Uz izjave da bi „bilo lepo da svi budemo uz Maju", Vučić je podlo sugerisao da postoji problem samo u tome što će se tamo pojaviti „fašista" Dragoš Kalajić i njegova ženska verzija Isidora Bjelica, koja je trebalo da bude Majina kuma.

Na kraju, na svadbi nije bilo vodećih radikala, čak je i Milorad Mirčić, potpredsednik SRS i tadašnji gradonačelnik Novog Sada, za novine izjavljivao da na venčanje nije došao kao stranački kolega nego isključivo kao „prijatelj".

Ako je toliko energije i koncentracije uložio u kreiranje spletke od koje nije imao nikakve konkretne koristi, izuzev produbljenja jaza između Šešelja i Gojkovićke, može samo da se zamisli koliko se Vučić angažovao na podrivanju njenih političkih pozicija. Ogovarao ju je gde god je, i koliko god je mogao, posebno posle Šešeljevog odlaska u Hag. Materijala je imao u ogromnim količinama.

Novosadski biznismen Ilija Dević privatizovao je novosadsko preduzeće Auto-transport Vojvodina i uložio više od 30 miliona evra u izgradnju nove autobuske stanice u Novom Sadu. S predstavnicima tadašnje gradske vlasti, Majom Gojović i Igorom Mirovićem, Dević je uspešno sarađivao na izradi projekta i obezbeđivanju svih potrebnih dozvola. Svih, osim poslednje, kojom je trebalo da se saobraćaj preusmeri sa stare na novu, njegovu, autobusku stanicu. Suočen s ogromnim gubicima, Dević je na sve strane, od novosadskih, pokrajinskih i republičkih vlasti tražio da se poštuje ugovor i da mu se omogući da radi. U vreme dok je Dević štrajkovao pred zgradom vlade Srbije u Beogradu, Vučić je, anonimno, informisao medije o „prljavim poslovima" Maje Gojković, optužujući je da reketira Devića, zloupotrebljava položaj i nanosi štetu radikalima. Uspeo je, izazvao je definitivni razlaz Šešelja i Gojkovićke i njen odlazak iz SRS-a.

Na isti način podrivao je i Tomislava Nikolića. S jedne strane, ohrabrivao je Nikolića da se suprotstavi Šešelju. Tvrdio je da Šešelj namerno sabotira njegove predsedničke kampanje, odbija potencijalne koalicione partnere i kvari mu saradnju s tajkunima. U suprotnom smeru, Šešelja je obaveštavao o Nikolićevoj „izdajničkoj" bliskosti s Borisom Tadićem, brojnoj ergeli skupih automobila, izgradnji velelepnog bajčetinskog „čardaka ni na nebu ni na zemlji" i vikendica na Savi, kao i kupovini nekoliko luksuznih stanova u Beogradu.

Epilog je poznat. Vučić je iskoristio Nikolićev izborni uspeh, zahvaljujući kome je došao u poziciju da s Ivicom Dačićem formira vlast. Svog novog političkog oca izgurao je iz SNS-a, politički ga marginalizovao i izložio udaru režimskih medija. Uporedo s paklenom kampanjom protiv Nikolića, Vučić čisti SNS od njegovih kadrova. I, mora se priznati, to radi na genijalan način.

Kad su delili Srbiju kao vlastiti ratni plen, Vučić je neke značajne i bogate gradove prepustio Nikoliću. Znao je da on nema kadrove koji mogu da uspešno vode te feude. Vreme je pokazalo da je Vučić u pravu. Nezadovoljni građani, svih političkih opcija, pokrenuli su akcije za smenu Nikolićevih favorita. U nekim gradovima, poput Vršca i Užica, protiv naprednjačkih vlasti protestuju čak i lokalni odbori SNS-a. Kao pravi majstor manipulacije, Vučić na pregovore s ogorčenim stranačkim kolegama šalje Radomira Nikolića. Na taj način stvara privid da se ne meša u sukobe u Tominom rejonu, a zapravo još više iritira lokalne bundžije, produbljuje raskol i priprema se da posle sledećih izbora preotme kompletnu vlast i u tim opštinama.

Sve komotniji, Vučić opušteno i javno dezavuiše Nikolića. U državne medije pripušta Šešelja samo da bi vređao i klevetao Tomu i Dragicu, a onda, da bi svi shvatili pozadinu igre, i sam Vučić iznosi tvrdnje kako je Šešelj najozbiljniji opozicionar. Naravno, sve to su samo najave pakla kroz koji će Nikolić proći ako se usudi da se suprotstavi Vučiću.

Savez s mafijašima i lopužama

Medijsku harangu, kreiranu u Vučićevoj laboratoriji zabluda, već su prošli mnogi njegovi politički protivnici. Imitirajući Šešelja, još kao mladi jurišnik, Vučić se obrušavao na sve i svakoga.

Slobodana Miloševića, naročito posle propasti Krajine, javno je nazivao ustašom i najvećim izdajnikom u srpskoj istoriji. Gorljivo mu je predlagao da sledi primer svojih roditelja, pa da se ubije i prekrati muke i sebi i Srbiji.

Zoranu Đinđiću je, na oproštajnom mitingu pred Šešeljev odlazak u Hag, pretio je da će ga „istrebiti kao gubu iz torine". I kad je „istrebljen", Đinđić je ostao meta najprljavijih Vučićevih optužbi. Ne samo što je organizovao prelepljivanje uličnih tabli sa Đinđićevim imenom, nego je medijima doturao informacije o spornoj ostavinskoj raspravi i nepostojećem testamentu ubijenog premijera. Promovisao je Šešeljeve knjige o Đinđiću - šefu mafije i hvalio patriote iz „Crvenih beretki".

Zbog izvinjenja Hrvatima za zločine koje su počinili Srbi, Vučić je za Borisa Tadića tvrdio da je „psihopata" i „ustaša". U velikosrpskom zanosu, plasirao je „pouzdane informacije" da Borisova majka Nevenka Kićanović zapravo potiče iz poznate ustaške porodice i da je njen ujak Jure Francetić bio komandant zloglasne „Crne Legije". Pored nacionalne, Vučić je preispitivao i seksualnu podobnost tadašnjeg predsednika Srbije. Ne mareći za logiku, istovremeno je tvrdio da je Tadić homoseksualac i da ima dve vanbračne ćerke, naravno s dve različite švalerke. Takođe, Vučićevom zaslugom u javnost su, prvo Aleksandar Tijanić a zatim i Vladimir Popović, puštali trač o tome da je Tadić prevremene predsedničke izbore 2012. raspisao na nagovor jedne vračare.

Bolji tretman nije imao ni Dragan Đilas. Vučić ga je trpeo dok je morao. Kad su se odnosi promenili, dolaskom naprednjaka na vlast, usledila je osveta. Kampanja koju su predvodili Pink, „Kurir" i „Informer" oterala je Đilasa iz politike. Od zatvora, navodno, izvukao se zahvaljujući višemilionskom otkupu gospodareve milosti.

Žestinu Vučićevog besa osetili su i mnogi njegovi bivši protivnici koji su se vremenom transformisali u saradnike, saveznike i sponzore.

Stanko Subotić Cane, koga je radikalski generalni sekretar, svojevremeno optuživao da je „kralj duvanske mafije" i naručilac ubistva policijskog generala Radovana Stojičića Badže, opametio se 2007. godine, dok se nalazio u bekstvu od zakona. Umesto Interpola, preko zajedničkog prijatelja Nikole Petrovića, našao ga je Vučić. Saradnja se isplatila, posebno Subotiću.

Dolaskom na vlast, Vučić je povukao poternicu i omogućio Canetu da na slobodi sačeka da sudski postupak ode u zastarevanje. Ipak, Cane nije ostavljen na miru. Apelacioni sud u Beogradu, u veću u kojem je i Vučićev trabant Duško Milenković, predsednik suda, i sudija Milena Rašić, koja ga je prethodno osudila na šest godina zatvora, otvorilo je glavni pretres, što ukazuje a će oslobađajuća presuda biti preinačena, i Subotić ponovo biti osuđen. Ako ne plati iznova tešku globu. Cane je svestan toga i zbog bolesti odugovali postupak.

Vučić je za Caneta tvrdio da je šef mafije koja švercuje duvan i drogu i ubija po Srbiji. Prema Miroslavu Miškoviću, Milanu Beku, Predragu Rankoviću Peconiju i ostalim tajkunima bio je nežniji, njih je optuživao samo za pljačkaške privatizacije i korupciju. Više od 15 godina je verbalnim rafalima rešetao i Bogoljuba Karića.

- Karić je najobičnija lopuža, krade sve što stigne. Lično sam otišao u policiju i prijavio ga. U ovoj državi neće biti sreće dok Karić ne završi iza rešetaka. Ja sam jedini čovek u Srbiji koji sme da to kaže za Bogoljuba Karića - tvrdio je Vučić.

Taj citat je koristio i prilikom samohvalisavih napada na Miškovića i Dragoslava Kosmajca. Tomislav Nikolić je javno priznao da je stranka pozajmljivala novac od Miškovića, a postoje i glasine da je Kosmajac finansijski pomogao kampanju SNS-a pred izbore 2012. godine. Obojica su provučeni kroz Vučićevo medijsko blato, uhapšeni, procesuirani i pušteni na slobodu.

Brutalan obračun s istinom

Karijera Aleksandra Vučića obeležena je mnogim prljavim tragovima, a najkrvaviji među njima vuče prema Slavku Ćuruviji. Protiv novinara i vlasnika „Dnevnog telegrafa" vodio je policijsku, pravosudnu i medijsku hajku kad je prvi put bio na vlasti. Sad, kad je neuporedivo moćniji, na sličan način progoni sve koji mu se suprotstave.

Posle Zorana Živkovića, predsednika Nove stranke, i Nikole Sandulovića, lidera republikanaca, na udaru diktatora našao se Saša Janković, prvi srpski Ombudsman. Satanizaciju zaštitnika građana Vučić je počeo primitivnim klevetama o tome kako je Janković obični pijanac. Pošto nije uspeo da ga zaplaši, upotrebio je svoje najžešće oruđe - Pink i „Informer", preko kojih je konstruisao aferu u kojoj je Janković „posredno" osumnjičen da je 1993. godine ubio svog prijatelja Predraga Gojkovića. Dozirano, detalj po detalj, javnost je danima obaveštavana o „samoubistvu koje to nije" kako bi se kompromitovao čovek koji je pokušao da otkrije istinu o tuči žandarma i Andreja Vučića, kao i o spornim okolnostima helikopterskog udesa u kome je sedmoro ljudi izgubilo živote.

Policija je objavila sva saznanja iz istrage nesreće koja se pre 22 godine dogodila u Jankovićevom stanu. I treba. Neka se istina sazna, građani na to imaju pravu. Baš kao što imaju pravo da znaju sve detalje iz istrage saobraćajne nesreće u kojoj je Aleksandar Mitrović, sin vlasnika TV Pink, u julu 2013. ubio sedamnaestogodišnju Andreju Bojanić. Ne bi bilo loše ni kad bi se do kraja razotkrile okolnosti u kojima je u hotelu „Hajat", sredinom decembra 2014, umrla Iva Bodružić, ljubavnica Željka Mitrovića.

Početkom devedesetih nije samo Janković držao oružje. Mnogo agresivnije, s puškom je Aleksandar Vučić jurišao na sarajevskom Jevrejskom groblju, kao dobrovoljac u četničkoj jedinici vojvode Slavka Aleksića. Postoje i dokumenti i svedoci Vučićevih ratnih avantura, ali o njima režimska policijsko-medijska mašinerija ćuti, pošto je zauzeta progonom nepodobnog Saše Jankovića.

Uništavajući protivnike, jednog po jednog, Aleksandar Vučić pokušava da utvrdi diktaturu. Njegovoj tiraniji izloženi su svi građani Srbije. Horde naprednjačkih batinaša prebijaju političke protivnike, prete i deci onih koji pružaju otpor režimskoj patologiji, hapse i progone.

Zbog opozicione uređivačke politike hajci je izložen i magazin „Tabloid". Pritiskom na štamparije i distributerske kuće onemogućava se normalno poslovanje izdavača i rad redakcije. Svestan da urednike, novinare i saradnike „Tabloida" ne može ni da podmiti ni da zastraši, Vučić preduzima sve kako bi uništio ove novine i time sprečio širenje istine o njegovoj diktaturi koja će Srbiju neminovno uvesti u katastrofu.

Do svega što trenutno ima - vlasti, moći, para... - Aleksandar Vučić je došao lažima i prevarama, uništavajući sudbine svih oko sebe. Bez obzira na tragične posledice njegovih privatnih i političkih egzibicija, Srbija će imati obavezu da mu, čim ovo ludilo prođe, obezbedi fer i pošteno suđenje, kao i korektan tretman u odgovarajućoj ustanovi zatvorenog tipa, gde mu je mesto.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702