Hladni rat

Šta sve pokušavaju ukrajinske vlasti kako bi zabile klin između EU i Rusije

U potrazi za agresorom

Uoči obeležavanja sedamdesetogodišnjice pobede nad fašističkom Nemačkom, pojačan je pritisak na Rusiju. Lideri nekih zemalja čak su počeli otvoreno i, iskreno govoreći glupo, da provociraju. Tako su poljske vlasti zabranile prolazak koloni od 10 bajkera, učesnika trke „Put Pobede" koja vodi od Moskve do Berlina, kao da ovi momci voze tenkove, a ne motore. Poljski primer sledili su Česi i Nemci. Ukrajinski parlamentarci su otišli i dalje - ustanovili su datum „početka rusko-ukrajinskog rata". U vreme kada su u Vrhovnoj radi tražili primere „ruske agresije", ispod prozora uvažene institucije ubijeni su organizator obeležavanja Dana pobede Oleg Kalašnjikov i, za vlasti neugodan, novinar i pisac Oles Buzina. Dva ubistva iz političkih motiva za jedan dan!

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

Sankcije protiv Putina

Čak ni Amerikanci, veliki ljubitelji sankcija protiv Rusije, ovako nešto nisu smislili. A eto, Vrhovna rada, krajem aprila, sasvim ozbiljno je razmatrala pitanje uvođenja sankcija protiv 35 visokih ruskih državnih službenika, a među njima i Vladimira Putina. Za šta „nezavisna" Ukrajina okrivljuje ruskog predsednika? Možda za to što zahvaljujući njegovom trudu Ukrajinci dobijaju prirodni gas po sniženim cenama? Ili za to što je upravo zahvaljujući Putinu Kijev pre godinu dana dobio kredit od 3 milijarde dolara po najpovoljnijim uslovima (praktično bez kamate) i još ne traži njegovo vraćanje?! Ne. Ispada da je Putin kriv za to što je u Ruskoj Federaciji bila uhapšena i čeka suđenje ukrajinski pilot N. Savčenko koja je okrivljena za saučesništvo u ubistvu dvojice ruskih novinara, Igora Korneljuka i Antona Vološina, koji su poginuli kod Luganska. Prema verziji istražitelja, Savčenko je javila artiljeriji njihov položaj.

Otkud u svemu tome predsednik? Ne znam, ali mislim da deputati Vrhovne rade „nemaju kočnice" kada je reč o Rusiji i deluju kao zombiji koje su naučili da čine zlo susednoj državi. Bez obzira na sve. Što veće, to bolje. Što su optužbe apsurdnije, to je veća nada da će im neko poverovati.

Deputati, nažalost, ne primećuju koliko smešno i ružno izgledaju u očima drugih. Zato se, očigledno, ne stide svojih postupaka, i čak glasno pozivaju „međunarodne organizacije, skupštine i vlade" drugih zemalja da slede njihov primer i uvedu ograničenja za građane Rusije. Na spisku Rade, osim Putina, nalaze se i prvi zamenik šefa administracije predsednika Vjačeslav Volodin, savetnik predsednika Vladislav Surkov, predsednik Državne dume Sergej Nariškin, šef delegacije RF u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope Aleksej Puškov i njegov zamenik Leonid Sluckij. U kakvoj su vezi ovi službenici sa slučajem pomenute N. Savčenko, ne znaju ni sami parlamentarci. Ali, njima to ne smeta. Na spisku se nalaze još i zamenik predsednika Centralne banke Rusije Aleksandar Toršin, biznismeni Genadij Timčenko, Arkadij i Boris Rotenberg... Čini se da nije daleko dan kada će Vrhovna rada, zavnično, na crni spisak staviti sve Ruse. Dragi čitaoci, moja šala i nije samo šala. Ili, kako se kaže: u svakoj šali, ima i zbilje.

Biznis na laži

Ako odbacimo šale, možemo reći da su se kijevske vlasti dobro snašle. Oni su davno shvatili za šta će Zapad i SAD davati novac, a za šta neće. Znaju ukrajinski državni činovnici i za šta je cena veća, a za šta manja. U poslednje vreme, Zapad gotovo uopšte ne daje, ili daje sasvim malo novca za optužbe protiv Rusije koje nisu potkrepljene dokumentima. Svakog dana, po ceo dan, mogle su se čuti iz usta deputata reči o ruskoj pretnji. Govorili su o tome za govornicama, na radiju, na televiziji. Govorili su do trenutka dok Zapad i SAD nisu zamolili da se pruže dokazi. Probisveti iz Kijeva su se brzo preorijentisali i počeli su da sipaju dokaze, kao iz roga izobilja. U Senat SAD, na primer, ukrajinski političari su poslali, u svojstvu dokaza o prisustvu ruske vojske na jugoistoku, fotografije na kojima se zaista vidi marš kolone ruske vojne tehnike. Senatori su predložili Kongresu da razmotri dodelu pomoći Ukrajini od milijardu dolara. Kao obrazloženje su poslali pomenute fotografije. Nedugo zatim novinari su otkrili da su ove snimke napravili reporteri agencije AP (Associated Press), ali ne u Donbasu, već u Južnoj Osetiji, i to još 2008. godine. Skandal je zataškan, a priča se da je novac izdvojen.

Svi ukrajinski činovnici su počeli da lažu, i to ne samo u svojoj zemlji, već i na međunardonom nivou. Ministar unutrašnjih poslova Ukrajine Arsen Avakov je objavio na svojoj fejsbuk stranici video snimak u kome su kobajagi snimili transport antiraketnog sistema Buk kroz grad Krasnodon, u Luganskoj oblasti, u pravcu ruske granice. Prema mišljenju ministra, taj snimak dokazuje dostupnost raketa dobrovoljačkih snaga, a to znači da su upravo oni pogodili malezijski boing 777. (O toj tragediji Tabloid je pisao.) Laž je odmah provaljena: na video snimku se vide stari ukrajinski raketni bacači, kakve Rusi odavno nemaju. Ali, ono što iznenađuje je da do dana današnjeg zapadni stručnjaci nisu odgovorili ko je gađao putnički avion. Od laži ne zazire ni sam predsednik Petar Porošenko. Evo i primera. U vreme govora na konferenciji o bezbednosti u Minhenu, 7. februara, on je pokazao slike pasoša i vojnih legitimacija koje kobajagi pripadaju ruskim vojnicima koji su, kako je istakao Porošenko „zalutali u Donbasu". Posle toga on je kao pravi glumac mahnuo rukama i zapitao prisutne u sali:

- Kakve još činjenice su vam potrebne, kakva svedočanstva o prisustvu ruske vojske u Ukrajini?

Lep gest, naravno, samo kada bi pasoši i vojne legitimacije bile prave, a ne lažne. Ali, začudo, na Zapadu, a posebno preko okeana, ima političara koji će poverovati u ovu besmislicu. Oni kao da ne vide da je za ukrajinske vlasti laž postala biznis. Njome trguju na unutrašnjem i spoljašnjem tržištu.

Govor licemerja

Više od svega, kijevski činovnici lažu o tome šta se događa u Donjeckoj i Luganskoj Narodnoj Republici, gde se sprovodi tzv. antiteroristička operacija - ATO. Tabloid je već pisao o tome da je za godinu dana sprovođenja ATO, poginulo 50.000 ljudi, najviše mirnih građana, a među njima i 200 dece. Sporazum u Minsku, u čijoj razradi su učestvovali šefovi Rusije, Francuske, Nemačke i Ukrajiine, i koji je trebalo da prekine bratoubilački rat u Donbasu, Kijev ne ispunjava. To je već priznala Evropa, a SAD kao i obično veruje Porošenku koji nastavlja licemerno da govori da od 12. februara, odnosno od trenutka potpisivanja Sporazuma u Minsku „nijedan metak nije ispaljen od strane ukrajinskih vojnika po mirnim rejonima Donbasa". Međutim, za vreme „primirja" poginulo je oko 150 mirnih građana, a njih 140 je ranjeno od municije koja je doletela sa mesta na kome se nalaze ukrajinski vojnici.

Još više kijevske vlasti obmanjuju EU i SAD u oblasti ekonomskih reformi. Nikakve reforme se ne sprovode. Štedi se tako što se radnicima ne isplaćuju plate, penzionerima penzije, podižu se cene proizvoda, komunalnih usluga itd, itd. Najznačajnije uštede za budžet pravi Donbas koji ratuje. Nemojte da se čudite, ali već skoro godinu dana, stanovnicima „separatističkog" regiona ne isplaćuju se ni penzije, ni plate. Ovde se ne isporučuju nikakvi proizvodi, ovde je likvidiran bankarski sistem i sva štednja građana je „otišla" u Kijev. Ukrajina ne plaća ni gas kojim Rusija snabdeva Donjecku i Lugasnku republiku. Bez obzira na ovakvu „štednju", poslednjih godinu dana životni standard je pao tri puta, kurs nacionalne valute grivne je pao četiri puta, 30% preduzeća ne radi, nezaposlenost je postala totalna. Više od dva miliona Ukrajinaca je otišlo na rad u inostranstvo. Gde, šta mislite? U zemlju „agresora", odnosno u Rusiju. A za to vreme premijer Jacenjuk, govoreći tim licemernim jezikom, javno odgovarajući na pitanja građana, priča sasvim suprotnu priču: plate se, po njegovom mišljenju, isplaćuju, čak i penzije rastu... Rekao bi čovek da u ovoj zemlji vlada raj! Kada ga neko pita šta traže rudari koje sede u Kijevu ispred zgrade vlade i već nedelju dana lupaju šlemovima, on odgovara: da, postoje nedostaci, ponegde ljudima ne isplaćuju plate, ali shvatite, mi se nalazimo u ratnom stanju, nas je napao agresor - Rusija. I rat sa tako jakim neprijateljem traži snagu i ogromna sredstva. Evo, veli, pobedićemo, i onda će...

Takvo objašnjenje teškog položaja u ekonomiji i pada nivoa životnog standarda nalazi svoj odraz u zvaničnim dokumentima i čak i u školskim udžbenicima. Ne verujete? Evo, reći ću: nesaglasnost sa zvaničnom pozicijom povodom glavnog neprijatelja Ukrajine već je donelo nekim Ukrajincima veoma neprijatne posledice. I, uzgred, sada se u Ukrajini kažnjava, po zakonu, svaka nesaglasnost sa elitom koja vlada zemljom.

Od školske klupe

Jedan od poslednjih dokumenata koje je razmatrala Vrhovna rada zove se „O krivičnoj odgovornosti za javno poricanje ili opravdanje vojne agresije Ruske Federacije na Ukrajinu, 2014-2015. godine". Ovaj zakon predložio je deputat Bloka Petra Porošenka, Igor Artjušenko. Podsećam da je 27. januara Vrhovna rada Ukrajine, većinom glasova donela zvanično saopštenje u kojem je Rusiju označila agresorom, državom krivom za zločine protiv čovečnosti. I sada deputat predlaže da se kazne svi oni koji se usude da istupe protiv takvog mišljenja članova parlamenta. Deputat Artjušenko u objašnjenju kaže: „Veoma su česti slučajevi javnog poricanja ili opravdavanja vojne agresije RF protiv Ukrajine, a takođe i proizvodnja ili širenje različitih vrsta materijala koji poriču ili opravdavaju ovu agresiju." Za delovanje ove vrste narodni poslanik predlaže kaznu od „500 do 1000 neoporezivih minimalnih prihoda građana ili 6 meseci zatvora ili ograničavanje slobode u trajanju do tri godine sa mogućnošću odlaska u zatvor na isti rok". Ako se „poricanje ruske agresije" ponovi više puta, ili ga iskaže neki funkcioner, predlaže se lišavanje slobode na rok od 3 do 5 godina.

Još jedan biser u poslednje vreme. Deputati Vrhovne rade su 21. aprila prvi naveli tačan datum onoga što oni nazivaju „početak ruske agresije" protiv Ukrajine: 20. februar 2014. godine. Za donošenje ovog dokumenta glasalo je 259 od 316 deputata koji su prisustvovali zasedanju parlamenta. Datum je određen, kobajagi, zato što su tog dana ruske vojne snage bile „primećene na ukrajinskoj granici u rejonu Kerčenskog moreuza". Osim toga, u to vreme Rusija je kobajagi izvela vojne jedinice „za blokiranje ukrajinskih jedinica na Krimu". Sve ovo je nategnuto i ima brojnih „rupa", jer po dogovoru sa Ukrajinom, ruske vojne jedinice su bile bazirane na Krimu. Njihov broj (više od 20.000 ljudi) nije bio povećavan čak ni u vreme sprovođenja referenduma o vraćanju Krima i Sevastopolja u sastav Ruske Federacije. Jasno je da su, donoseći dokument, deputati imali konkretan cilj: naterati Zapad da Ukrajini da materijalnu pomoć u borbi sa „zlim neprijateljem". Istina, na ovaj poziv niko se nije „upecao".

Zato su činovnici ministarstva obrazovanja Ukrajine primetno reagovali na pozive da se RF prizna za zemlju-agrsora. Oni su razradili i uneli u školske udžbenike poglavlje o „ruskoj agresiji". Dodato je oko 30 strana nove istorije zemlje u udžbenike koji su razaslati u više od 18.000 škola. Navešću samo jedan citat iz teksta koji govori sam za sebe: „Revolucija dostojanstva 2013-2014. godine i rat ukrajinskog naroda protiv ruske agresije postali su centralni događaji novije istorije ne samo Ukrajine, već i cele Evrope i čak celog sveta." Eto, ovako malim Ukrajincima, od školskih klupa stavljaju na znanje ko je za njih neprijatelj broj 1. Da li je sledeće - Hitlerjugend?!

Smrtonosna tačka mišljenja

Ali, to je u redu, i predlog zakona i neki zakoni, odluke i propisi koje je doneo parlament, čak i izjave sadašnjih vladara, mogu se smatrati plodovima uspaljene mašte ne sasvim zdravih mozgova. Problem je u nečem drugom: „maštu" mnogi Ukrajinci prihvataju kao smernice za delovanje. I, to se dešava na svim nivoima - od običnog građanina do državnog službenika, od običnog vojnika do oficira. Ne treba pritom zaboraviti to da u Ukrajini nacistička ideologija postaje preovlađujuća. Ko nije sa nama, taj je protiv nas. I tu više nije važno ko si - Ukrajinac, Rus, Jevrej...

Ako uzmemo kao osnovu to da je Rusija neprijatelj br. 1, onda se poricanjem ovog „postulata" može proglasiti sve što poželite. Ako želite mir, ako pozivate da se obustavi ATO protiv donbaskih separatista, to može da znači da vi ne smatrate Rusiju agresorom, poričete da je napala Ukrajinu, a moguće i da na neki način pomažete proruskim snagama. Evo vam prema članu zakona, izvolite u zatvor! Samo za poslednjih pola godine, prema nekim podacima, iza rešetaka se obrelo više od 3000 „separatista", „nelojalnih" i „izdajnika domovine". Na ulicama se danas mogu videti plakati sa pozivima da se policiji i Službi bezbednosti Ukrajine (SBU) prijavi svaki građanin koji liči na separatistu. Navedeno je i to kako prepoznati „izvornog domaćeg separatistu": on ne poštuje nacionalne simbole i čeka dolazak „ruskog mira". Kako sve to prepoznati u čoveku? Na to pitanje nema odgovora.

Ali, postoji sajt na kome se skupljaju osude svih koje neko smatra nepouzdanim. I opet se ne šalim. Taj sajt čitaoci mogu da nađu na internetu. Sajt se zove „Mirotvorac". Kao što vidite, bogohuljenje vreba već u naslovu. Ali, to nije sve. Preporuka je da ovaj sajt ne koristi bilo ko, već pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i deputat Vrhovne rade, A. Gerašćenko. Na sajtu je moguće postaviti podatke o bilo kom čoveku za kojeg sumnjate da je nelojalan prema vlasti. Tu se može naći i njegova adresa, porodično stanje, adresa rođaka itd. - svi lični podaci. Nije važno što je objavljivanje ličnih podataka, bez dozvole čoveka čiji se podaci objavljuju, zabranjeno zakonom. Pišite, objavljujte, niko vas neće dirati. Ali, mogu da diraju onoga čiji je taj sajt. Poslednja dva ubistva to dokazuju jasno, da ne može biti jasnije.

Bukvalno dva dana pre tragedije u Kijevu, na sajtu Mirotvorac pojavili su se podaci o dve poznate ukrajinske javne ličnosti - Olegu Kalašnjikovu i Olesu Buzini. Oleg Kalašnjikov se bavio organizacijom obeležavanja 70 godina od pobede nad Hitlerom. Podsećam da je uoči Dana pobede, praznik kojim se obeležava pobeda u Velikom otadžbinskom ratu bio praktično zabranjen. I više od toga: sa znanjem predsednika Porošenka članovi organizacije UPA (Ukrajinska pobunjenička armija, u godinama rata je sprovodila kaznene operacije protiv mirnih građana - Poljaka, Ruska, Jevreja, Mađara, Belorusa) nazvani su oslobodiocima Ukrajine. Oleg Kalašnjikov nije podržavao ovu odluku i... 15. aprila uveče, na ulazu u svoj dom, bio je ubijen. Ispaljena su četri hica, plus jedan „kontrolni", u glavu. Po istoj šemi (četiri hica, peti „kontrolni" u glavu), samo 12 sati kasnije, 16. aprila, ubijen je opozicioni pisac i novinar Oles Buzina. On je istupao protiv ATO u Donbasu i tzv. Revolucije dostojanstva na Majdanu. Ovaj blag i svetao čovek, često je nastupao na ruskoj tv pozivajući na mir, na ujedinjenje Rusa, Belorusa i Ukrajinaca. Posle njegovog ubistva, deputat i savetnik Avakova, Anton Gerašćenko je sa ironijom koja ne priliči pristojnim ljudima, prokomentarisao tragediju: „Izgleda da se ubijanje svedoka koji pripadaju Antimajdanu (svi koji ne smatraju prošlogodišnji poduhvat vlasti revolucijom, u Ukrajini su pod istragom SBU), nastavlja. Sve koji su učestvovali u organizaciji i finansiranju Antimajdana ili su se bavili drugim protivzakonitim radnjama protiv revolucije na Majdanu i osećaju da im je život ugrožen, molimo da se jave organima reda, kako ne bi krenuli putem Kalašnjikova i Buzine."

Ali, ovo je još i lepo rečeno. Evo šta je, na primer, napisala deputat Vrhovne rade Irina Farion: „Ubili su degenerika Buzinu. Moguće da ta iznenadna smrt na neki način neutrališe prljavštinu koju je prolio taj ološ. Takvi nikad nisu zadovoljni. Oni dolaze na ovaj svet da bismo se mi očistili od mentalnog mulja i stvorili duhovnu vertikalu. Takvi idu u kanalizaciju istorije. Večna mu tama i zaborav." U sličnom tonu govorio je i drugi deputat, Oleg Ljaško: „Još jedan pesnik je poginuo - gorušica mu je došla glave. Kako su živeli, čak ni njihova smrt ne izaziva ni trunku saosećanja..."

Iskreno govoreći, posle rečenog, počinješ da sumnjaš u to da su na vlast i u ukrajinski parlament došli zdravi ljudi. Ali, ne zapanjuje samo to. Porazno je što na Zapadu i u SAD o ubistvima dva opozicionara gotovo ništa nije bilo rečeno, čak ni saučešće niko nije izrazio, da ne govorim o osudama. Ali, ipak...

Činjenice za razmišljanje

... Ali, ipak, Evropljani, pa i Amerikanci, počinju da se otrežnjuju. Mnogi već shvataju da Ukrajina, tačnije njena vlast na čelu sa Petrom Porošenkom i Arsenijem Jacenjukom, blago govoreći, ne želi i ne može da ide u korak sa zapadnom demokratijom, da se u zemlji nikave reforme ne predviđaju u bliskoj budućnosti, da će lopovluk i korupcija, kao i ranije, vladati u Ukrajini. Zemlje EU ne žure da ratifikuju dogovor o pridruživanju Ukrajine sa EU i nepoznato je kada će ga ratifikovati. Proces je odložen. Krajem aprila u Kijevu je održan samit „Ukrajina-EU". Porošenko je toliko čekao ovaj samit, ali... U Kijev nije došla delegacija Evropskog saveta, kako se pretpostavljalo i očekivalo, već samo dva čoveka, Žan Klod Junker, šef Evropske komisije i Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta. Glavni pregovarač, odnosno šef diplomatije EU, Federika Mogerini, nije imala vremena za Ukrajinu. Ali, stvar nije samo u tome ko je došao, a ko nije. Nisu se ostvarile Porošenkove nade da će samit doneti odluku o bezviznom režimu za putovanja Ukrajinaca u zemlje EU i o još većoj pomoći u borbi protiv „ruske agresije". Nije bilo nijedne reči o ukidanju viza, a o značajnijoj pomoći, g. Tusk je rekao da ne treba „imati iluzije" povodom „direktne vojne podrške Ukrajini" od strane EU. Ništa nije rečeno ni o materijalnoj pomoći, ali zato su i Junker, i Tusk, preporučili predsedniku Porošenku da brže ispuni sve tačke Sporazuma iz Minska. I samo tada će biti moguće dogovarati se o bilo čemu. Tako je rečeno.

A što se tiče odnosa Rusije i EU, ja u potpunosti verujem mišljenju predsednika Češke Miloša Zemana: „Dugoročno gledano, Ruska Federacija će postati član EU. Ako vam se to ne dopada, možete smatrati da će EU ući u RF."

Umesto zaključka

Obeležavanje Dana pobede u Velikom otadžbinskom ratu, 9. maja, na sreću nije pomračilo čak ni to što Poljaci nisu pustili ruske bajkere iz kluba Noćni vukovi preko svoje granice. Možda je to i dobro. Poljska braća po motorima su preuzeli štafetu Pobede od „noćnih vukova" i položili su cveće na sve spomenike i na grobove vojnika poginulih u ratu, do kojih Rusi nisu mogli da stignu. Tu inicijativu podržali su i bajkeri iz Mađarske, Češke...

I još nešto, sasvim lično. Prekosutra, 9. maja, sa velikim zadovoljstvom ću gledati kako po Crvenom trgu paradnim korakom prolaze i srpski gardisti.