Kontranapad

Predlog o kome ne treba mnogo razmišljati: bojkotujmo fudbal u Srbiji sve dok huligani ne budu proterani sa stadiona

Divlja plemena iz drugih vremena

Odigran je 148 derbi između Crvene Zvezde i Partizana, u kome nije bilo pobednika (0:0). Kao i uoči svakog derbija, tako je i poslednji dočekivan u posebnoj atmosferi. Partizan je na čelnoj poziciji sa pet bodova prednosti u odnosu na Crvenu zvezdu, koja je prošle sezone stigla do naslova nakon šest godina gledanja u leđa komšijama iz Humske 1. Nakon raspada bivše Jugoslavije, to je najsušniji period za naš najtrofejniji fudbalski klub.

Miroslav Vislavski

Tokom minulih četvrt veka, beogradski crveno beli su imali još jedan sličan post bez titule prvaka države. Bilo je to vreme od 1995 do 1999 godine, u kome je Partizan bio trostruki prvak, a jedne sezone titulu je poneo Obilić (1997/98) sa Željkom Ražnatovićem Arkanom na čelu kluba. Bio je to jedini slučaj od raspada nekadašnje države da je šampionat osvojio neko treći, mimo dvojca Partizana ili Crvene zvezde. Minuli derbi je bio od izuzetne važnosti. Jednako za aktuelnog, kao i za bivšeg šampiona Srbije.

Pobedom, Zvezda bi uvećala šanse da odbrani naslov. Nakon odlaska Dragana Džajića sa funkcije predsednika kluba, koji je na toj dužnosti bio upravo sezonu u kojoj je Crvena zvezda teškom mukom povratila šampionski primat, nova titula bi osokolila rukovodstvo u kome više nema najveće Zvezdine ZVEZDE.

Dala bi ona doktoru Zvezdanu Terziću i prvom čoveku kluba iz senke Slaviši Kokezi (zamenik predsednika kluba) legitimitet pred nikad zadovoljnim delijama, ali i pred celokupnom Zvezdinom javnošću koja ih prima sa dozom rezerve. Ta rezerva je uzrokovana činjenicom da su njih dvojica po meri Aleksandra Vučića, „mandatara" aktuelnog sastava Upravnog odbora Crvene zvezde, a nikako po zaslugama ili razboritim kriterijumima. Ne bude li Zvezda prvak, moglo bi da znači da su doktor Terzić i Kokeza izneverili svog „mandatara". A ko njega izneveri, ne piše mu se dobro. To se odnosi na njegovu stranačku infrastrukturu, ministre u Vladi Srbije koju je formirao, ali to se odnosi i na Zvezdinu Vladu u kojoj je Aca Vučić alfa i omega njene sadašnjosti i budućnosti.

Sa druge strane, Partizan je prvu godinu bez dugogodišnjeg predsednika Dragana Đurića, neomiljenog kod „grobara", ali sa kojim su crno beli bili vrlo uspešni u domaćim takmičenjima, pa donekle i na međunarodnom planu, mereno rezultatima srpski klubova u evropskim takmičenjima. Ni novo rukovodstvo sa Zoranom Popovićem na čelu nije naročito omiljeno kod najvatrenijih partizanovaca, po najviše zbog prodaje onih igrača za koje su tvrdili da ih neće staviti na transfer listu. Zato bi im eventualni podbačaj u prvenstvu još više otežao položaj u komunikaciji sa južnom tribinom svog stadiona. Doduše, za razliku od najvećeg rivala koji je eliminisan u osmini finala u duelu sa Radom, Partizan ima šansu 20 maja u finalu kupa Srbije u duelu sa Čukaričkim da se okiti bar jednim od dva domaća trofeja.

Šta smo dobili od minulog derbija? Rezultatski epilog u kome nije bilo pobednika, ide na ruku Partizanu i daje psihološku prednost u završnici Jelen super lige. Po prikazanoj igri i odnosu snaga na terenu, Partizan je mogao više. Morao je da pobedi i šest kola pre kraja prvenstva da široko otvori vrata novoj tituli šampiona. Novi strateg na klupi Partizana Zoran Milinković je u potpunosti nadmudrio svog kolegu Nenada Lalatovića. Odavno u derbiju jedna ekipa nije bila tako superiorna i sigurna u odnosu na protivnika. Partizan je dominirao tokom celog meča igrački, trkački, taktički. Bio je daleko ispred Crvene Zvezde i prava je šteta što igru nije krunisao golom na ovom meču. Zaslužio je to iz igre kroz nekoliko izuzetnih prilika. Ali, ako nije bilo sreće (ili umeća), pošteno bi bilo da je arbitar utakmice Milorad Mažić sa svojim pomoćnicima video prekršaje koji su postojali u šesnaestercu Zvezde i sankcionisao barem jednim kaznenim udarcem. Bila bi to velika šansa Partizanu za postizanje pogotka.

Šta je uticalo da naš najbolji sudija koji ima već sada izuzetna iskustva u vođenju našeg najvećeg derbija, a još više deljenjem pravde na velikim klupskim i reprezentativnim mečevima u Evropi, ne dosudi jedanaesterac za Partizan u 62 minutu nakon starta Jovanovića nad slovenačkim internacionalcem Balažicom? Poznavajući njegov put u sudijskoj karijeri, njegove roditelje sa kojima sam živeći u Vrbasu bio u najneposrednijem komšiluku, ubeđen sam da nije tendenciozan i da nije podlegao ni "autoritetima" ni ambijentu. Njegov previd načinjenog prekršaja na igraču Partizana u kaznenom prostoru Crvene zvezde sam video kao jednu grešku koju načini čovek, bez obzira što sudija ne sme da greši! Zbog toga mu ne treba seći glavu!

Milorad Mažić je u ovakvom tužnom srpskom fudbalu, jedina stvarna vrednost na međunarodnom planu koja učestvuje u domaćem fudbalu. On je fudbalski Đoković! Ko to ne vidi i ne prepoznaje, isuviše je strastven! Kao što se Novaku nalazi greška po svaku cenu, pa ga moj idol Duci Simonović kritikuje zbog toga što kao patriota ne plaća porez u Srbiji (!?) ili što mu odbojkaški veteran i novinar Danilo Marinković iz Novog Sada zamera zbog imena koje nosi njegov pas, koje je dobio po najvećem pronalazaču Nikoli Tesli.

I, koliko god su u pravu kritičari njegovih poteza i ponašanja van teniskog terena, ne bi trebali zanemariti veliku misiju koju vodi u korist Srbije. Milorad Mažić se može kritikovati zbog načinjene očigledne greške na derbiju, ali se mora poštovati njegov doseg u statusu do kog je došao u evropskoj konkurenciji najboljih arbitara. A kada je o kritici grešaka reč, nisu li je više zaslužili igrači Partizana koji su imali stoprocentne šanse, a nisu ih iskoristili. Pobedu su mogli doneti realizacije šansi Babovića, Balažica ili Živkovića. A mogli su i šutevi Brašanca, Drinčića i Grbića ka golu rivala, da je barem jedan od njih završio iza Rajkovićevih leđa. Dakle, da su oni bili prisebniji i precizniji, Mažićeva i greška njegovog pomoćnika iza gola Zvezde Danila Grujića se ne bi ni pomenula. Na njihovu sreću Crvena zvezda nije bila zrela za pobedu, pa je remijem sačuvana Partizanova prednost uoči derbija od pet bodova i nije ugrožena sudijskim greškama što mu i dalje otvara vrata da prvi prođe kroz cilj i vrati titulu šampiona Srbije.

Nedosuđeni jedanaesterac za Partizan je pozvao statistiku u pomoć. Ispostavilo se da u korist Partizana punih dvadeset godina nije dosuđen kazneni udarac na prvenstvenim derbijima! Neverovatno je da nije bilo nijedne situacije na pedesetak derbija koji su u međuvremenu odigrani u kojoj bi se sankcionisao prekršaj nad igračem crno belih! Utoliko je ovaj primer sa 148 derbija drastičan i izazvao je pažnju javnosti, a Mažića načinio "zločincem" u redovima Partizanovih pristalica.

Po čemu i da li se razlikovao 148 po redu od ostalih derbija? Sa umiranjem nekadašnje Jugoslavije krajem osamdesetih i uspostavljanjem nove države SRJ aprila 1992, derbiji su od fudbalskog praznika prerasli u ratničku histeriju suprotstavljenih strana. Prvi drastičan slučaj ratovanja navijača dva najpopularnija kluba u Srbiji, desio se 17 septembra 1989. na 85 derbiju. Na terenu su viđene najbrutalnije scene tuče. Sevale su palice, motke, bezbol palice. Javnost je govorila da je reč o "domaćoj verziji Hejsela". Novinari su nakon ovog skandala javno postavljali pitanje da li se sezona može završiti bez ljudskih žrtava. Za podsećanje, Briselski Hejsel je sinonim tragedije na fudbalskim stadionima, jer se radi o prvom događaju velikih razmera u kome je život izgubilo 39 ljudi, a 600 bilo povređeno nakon sukoba navijača Juventusa i Liverpula u finalu Kupa šampiona 29. Maja 1985. Tragedija je rezultirala zabranom igranja engleskih timova u svim evropskim takmičenjima na nekoliko godina.

U mesto opomene i drakonskih mera koje su bile neizvodljive u suton raspada velike Jugoslavije, iskustvo sa ovog i drugih derbija (Dinamo - Zvezda, Hajduk - Partizan), postao je model za scenarija koja su nadalje obavezno pratila bezmalo svaki derbi. Antagonizmi i mržnja se preselila na tribine naših najvećih stadiona. Incidenata i skandala je bilo i kada su u pitanju druge navijačke (huliganske) grupe ne samo u Beogradu. Najčešće su se dešavali na fudbalu ili u povodu fudbala, ali bilo ih je i u drugim sportovima, košarci, rukometu, odbojci...

Baklje, petarde, rakete, dimne bombe, vatrometi, lomljenje stolica, logorske vatre od zapaljenih stolica, vatrogasna kola, šmrkovi, tuče Delija i Grobara, tuče navijača i policije i žandarmerije su nezaobilazni kolorit derbija...Veliki neredi, demoliranje tribina, stambenih objekata u okruženju, materijalne štete, povrede, izgubljeni životi... Tenzije su rasle iz derbija u derbi, da bi se dogodilo i ubistvo na utakmici oktobra 1999 godine. Poginuo je navijač Crvene zvezde sedamnaestogodišnji Aleksandar Radović iz Opova, učenik trećeg razreda Prve beogradske gimnazije. Raketa ispaljena sa južnog dela stadiona smrtno je pogodila Radovića koji se nalazio na severnoj tribini. Utakmica nije prekinuta!?

Na žalost ovaj tragičan epilog, prvi u navijačkim obračunima nije bio poslednji. Bilo je više žrtava, istina van tribina stadiona. Najčešći su akteri pripadnici navijačkih grupa Zvezde, Partizana, Rada, Voždovca, Vojvodine... Pre trinaest godina nekoliko navijača partizana je prebilo vremešnog Božidara Šiškovića koji je preminuo od posledica prebijanja, 2005 je ubijen Bojan Majić pristalica FK Voždovac u napadu njegove grupe koju su presreli navijači Rada. Godinu dana kasnije nova tragedija je izazvana tučom navijača Zvezde i Partizana u kojoj je smrtno stradao Aleksandar Panić, a pre sedam godina u tuči navijača Partizana i Vojvodine, ubijen je novosađanin Dejan Dimitrijević. Žrtva je bio i stranac, francuski državljanin Bris Taton koji je 2009. preminuo od posledica iz bliskog susreta sa navijačima Partizana. Poslednja žrtva je bio navijač Crvene zvezde Marko Ivković, koga su prošle godine u novembru prilikom gostovanja košarkaša Zvezde u Istanbulu ubili navijači Galatasaraja.

Poslednji, 148 po redu derbi je trajao TRI poluvremena! Prvo poluvreme je proteklo bez igrača na terenu. Ovaj derbi je po prvi put igran na novoimenovanom Stadionu „Rajko Mitić". Započeo je megdanom Delija na severnoj i istočnoj tribini protiv policije i žandarmerije. Taj deo „utakmice" je utisak celog derbija u kome je igra na terenu ostala u senci dešavanja na tribinama. Sve što je usledilo u drugom i trećem (!?) poluvremenu, brzo će biti zaboravljeno. Ostaje pitanje šta će doneti 149 derbi? Po reakcijama institucija, Fudbalskog saveza Srbije, nadležnih ministarstava, sportskih saveza,konačno DRŽAVE, izgledi da se ne ponovi scenario minulog derbija su veoma mali.

A kako su to uradili odgovorni za tragediju Hejsela, najbolje je podsetiti se reči Margaret Tačer, ondašnjeg premijera Velike Britanije koja je poručila Englezima: "...Nema reči, nema mogućeg opravdanja. Krivica je potpuno engleska!" Nakon toga je ušla u odlučni boj sa huliganizmom. Englezi su bili pet godina izopšteni iz evropskih takmičenja. Zakoni doneti posle tragedija na engleskim stadionima, a posebno u Briselu, menjali su strukturu publike, ali i imidž fudbala. Činjeno je to odlučno, istrajno, ozbiljno, odgovorno, dosledno... A kako Srbija da reši probleme huliganizma kada to nije u stanju više od četvrt veka iako je imala razno razne vladavine i vladare. Ovom poslednjem, Čelična lejdi je uzor u mnogo čemu. Pa zašto svoju odlučnost u borbi protiv korupcije i kriminala ne proširi na borbu protiv huliganizma?

Da li njegovo priznaje da država nema snage da privatizuje Partizan i Crvenu Zvezdu predstavlja odgovor o spremnosti da se huliganima stane na put? Ili su huligani pod direktnom komandom nekadašnjeg momka sa severa. U svakom slučaju dok se to ne reši, nema izgleda da se veliki srpski derbi vrati u okvire nekadašnje svetkovine. A, poruka urednim i normalnim ljubiteljima fudbala, umesto propagande koja poziva "Dođite na stadion", jeste: BOJKOT fudbala dok se huligani ne proteraju sa stadiona!