Kako Nemačka obezbeđuje strategiju SAD u Evropi i azijsko-tihookeanskom regionu

Dobrodošli u Četvrti rajh?

Veliki broj zanimljivih izjava dao je u intervjuu francuskom časopisu Le Soir predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker. Ispostavlja se da nisu ni ekonomija, ni uzajamno poverenje, niti želja da se bude zajedno, već da je strah koji preovladava u EU ono što je pomoglo da se postigne saglasnost između Grčke i partnera iz evrozone. Prema rečima Junkera, u EU se pojavio strah prema faktičkom kidanju veza solidarnosti. „Mi smo izbegli najgore, ne zato što smo bili naročito mudri, već zato što smo se bojali. Postizanje sporazuma dozvolio je strah. Posle straha uvek nastupa olakšanje", izjavio je ovaj zvaničnik. Mislim da je moguće složiti se gotovo sa svakom njegovom izjavom, posebno onom o nedostatku mudrosti sadašnjeg rukovodstva EU, ali teza o „olakšanju" izaziva sumnju

Valerij Panov

U bliskoj budućnosti EU može da doživi korenite promene, kako po vertikali, što će uticati na sve upravljačke strukture, tako i po horizontali, što će se negativno odraziti na široke narodne mase. Radi se o tome da sledeće godine Velika Britanija namerava da sprovede referendum o ostanku ili odlasku iz EU. O tome je, verovatno desetak puta u poslednje dve godine, govorio premijer Dejvid Kameron. EU opet napeto iščekuje šta će biti. I ne bez osnova. Britanski list The Independent, pozivajući se na dobro obaveštene izvore u vladi, piše: ..."gospodin Kameron je sada ubeđen da su evropski političari prepoznali potrebu za promenama, i želi da Velika Britanija ponvo igra lidersku ulogu u evrozoni."

Kameron sigurno dobro shvata da ni Berlin, ni Pariz svoje liderstvo neće prepustiti Londonu (ono se, kao i vlast, mora izboriti, oteti, uzeti). I više od toga, oni su već izbrojali da sa izlaskom Britanije EU neće doživeti značajnije ekonomske gubitke.

Drugim rečima, stavili su do znanja Britaniji da se bez nje može, odnosno da Evropskoj Uniji neće biti bolje bez nje, ali da neće ni doći do katastrofe. Britanija takođe neće mnogo propatiti ako izađe iz EU, iako će, prema rečima istog tog Kamerona, zemlja morati da se suoči sa izvesnim ekonomskim teškoćama.

Dakle, Britanija želi da izađe iz igre koja se vodi u kontinentalnom delu Evrope, i kao i uvek želi da igra svoju igru; Evropskoj Uniji će, bez Britanije, biti odrešene ruke za one unutarpolitičke bitke koje se tamo odvijaju. Pre svega, tu se radi o liderstvu u EU na koje odavno i bezuspešno pretenduje London. Ovih dana časopis Focus je pisao o, u tom smislu, veoma značajnoj istoriji.

Ovaj časopis je imenovao uzrok krajnje oštre pozicije nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea na pregovorima o Grčkoj. Ministar je ne jednom govorio da će svima, i Grčkoj, i članicama evrozone, biti bolje bez Grčke. Prema mišljenju političkog analitičara časopisa, Tomasa Jagera, „grekzit" (izlazak Grčke iz evrozone) daje Nemačkoj sredstvo za pregovore sa Francuskom, kako bi je zastrašila, napravila je savitljivijom i sklonijom saradnji. Suština konflikta je u predaji Briselu od strane Pariza punomoćja za donošenje budžeta Francuske.

Focus piše da za ovakvo Šojbleovo ponašanje prema Francukoj postoji još jedna potvrda. Tako se, naprimer, bivši ministar finansija SAD, Timoti Gajtner seća razgovora sa nemačkim kolegom iz jula 2012. godine. Tada je, navodno, Šojble rekao da je izlazak Grčke iz evrozone poželjan, jer će to dozvoliti da se zastraše druge vlade i da se učine predusretljivijim, kada je o odricanju od finansijskog suvereniteta reč.

To se tiče mnogih država, ali pre svega onih koje imaju teško naplative dugove.

Spoljni dug koji obimom prevazilazi BDP, osim Grčke, imaju još četiri zemlje: Italija, Belgija, Kipar i Portugal.

Najveći porast nacionalnog duga ima Italija - više od 135% BDP-a (u početku godine dug je iznosio 132,1%). Sledi Francuska u kojoj je dug sa 95,6% porastao na 97,5%. Obe ove zemlje prevazilaze stagnaciju ekonomije, mada sa teškoćama smanjuju deficit u budžetu. I Nemačka je uspela da malo smanji dug, a takođe i Kipar i Portugal koji su, kao i Grčka, dobijali međunarodnu finansijsku pomoć. Ali, slučajeva snižavanja duga u zemljama EU je malo, bez obzira na proces obnavljanja njihovih privreda posle krize. Britanska privreda, na primer, prošle godine je doživela rast za 3%, iako se pritom uvećao i dug, sa 87,3% od BDP-a na 89,4%. U prvom kvartalu 2015. godine dug zemalja koje koriste evro kao valutu dostigao je, u proseku, 92,9% BDP-a. Ugledne novine Financial Times primećuju da su, bez obzira na krizu u Grčkoj, koja je pokazula do čega može da dovede aktivno zaduživanje, evropske vlade nastavile da u prva tri meseca ove godine aktivno uzimaju nove kredite.

U vezi sa tim želim da istaknem i sledeću činjenicu. Još u martu 2010. godine nemačka kancelarka Angela Merkel je govorila da evro preživljava najteža vremena od trenutka kada je postao zajednička valuta zemalja EU. „Upravo zato je sada posebno važno shvatiti činjenicu da je to naša zajednička valuta, i neophodno otkriti osnovne uzroke problema sa njom. A uzroci su visoki deficit grčkog budžeta i gubitak kreditne sposobnosti." Od tada se situacija primetno pogoršala. EU se javno približava katastrofi: ako evro doživi kolaps, savez će se raspasti. Čini se da recpet za spas leži na površini: za početak, treba prestati sa davanjem kredita zemljama koje nisu platežno sposobne, ne gurati ih dalje u finansijsko-političko ropstvo kao što se desilo Grčkoj. Ali, rukovodstvo EU rešenje problema vidi u drugoj ravni.

Neophodno je stvoriti jedinstveno ministarstvo finansija, takvu ideju je najavio još krajem 2012. godine tadašnji predsednik Evropske komisije Žoze Barozo. Evrozona treba postepeno da dobije prava koja se mogu uporediti sa ovlašćenjima nacionalne vlade, putem formiranja jedinstvenog ministarstva finansija, isticao je on.

Takođe, Barozo je predložio da se hitno napravi prototip budžeta evrozone. O neophodnosti jačanja integracije, lideri EU su govorili zbog finansijske krize u evrozoni, koja je u težak položaj dovela nekoliko zemalja regiona, uključujući Španiju, Grčku i Portugal (sada je taj spisak znatno duži). Ispostavilo se da EU nema punomoć za ukazivanje pomoći zemljama koje se nalaze na ivici propasti i za kontrolu nad razvojem njihovih ekonomija i finansijskih sistema posle davanja sredstava.

Glavni protivnik ovih predloga tada je bila Nemačka. Ideja je bila odložena. Kriza u evrozoni se nastavila. To je, prirodno, imalo negativan uticaj i na ekonomije drugih zemalja, onih koje ne ulaze u evrozonu. I, danas su u EU ponovo počeli da govore o jedinstvenom ministarstvu finansija.

Sadašnji predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, u izveštaju objavljenom 22. juna, pozvao je zemlje evrozone da stvore jedinstveno ministarstvo finansija do 2025. godine. Saglasno predloženoj šemi, nakon stvaranja takvog finansijskog organa, deo odluka u sferi poreske politike i budžetskih rashoda ostaće u nadležnosti vlada zemalja evrozone. Zajedno sa tim, ističe se u izveštaju, postoji sve veća potreba za donošenjem kolektivnih rešenja zbog čega je i potrebno zajedničko ministarstvo finansija. Želeo bih da primetim da su, osim Junkera, u pripremi dokumenta učestvovali i ljudi na takvim položajima kao što su predsednik Evrogrupe Jerun Diselblum, predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, predsednik Evropske centralne banke Mario Draga i predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc.

Već sam sastav grupe autora govori ne samo o značaju problema, već i o stepenu njihovog uticaja na evropske strukture. Bez obzira na to, predsednik Francuske Fransoa Oland hrabro je dalje razvio ovu ideju. U intervjuu novinama Journal du Dimanche nedavno je izjavio da je za bolju koordinaciju aktivnosti u vreme krize slične grkoj, potrebno da 19 evropskih zemalja koje koriste evro kao svoju valutu imaju zajedničku vladu, parlament i budžet. Njegovo mišljenje je da se, bez obzira na jedinstvenu valutu, fiskalna i ekonomska politika ovih zemalja nalazi, uglavnom, u rukama svake pojedinačne vlade. Na ovaj način Pariz pokušava da vodi svoju igru u evropskoj areni. Jasno je, takođe, da je Pariz, pre nego što je istupio sa ovom inicijativom, verovatno analizirao moguću reakciju Nemačke, i da je zaključeno da postoje šanse da Nemci podrže njihov predlog o stvaranju opšte vlade evrozone, bez obzira na njihovo stremljenje ka hegemoniji u Evropi. Ali, dijalektika razvoja EU sastoji se u neophodnosti tesne saradnje te dve glavne države evrozone, iako to ne isključuje u potpunosti postojanje i dubokih neslaganja među njima. Neslaganja su postojala, postoje i postojaće. Pritom se ona redovno intenziviraju. Jedno od tih pogoršanja odnosa dogodilo se kada je Francuska pokušala da malo omekša previše strogu poziciju Evrope prema Grčkoj, koju je usvojio Brisel pod pritiskom Nemačke.

U Berlinu se, naravno, zalažu za dalju integraciju, ali obavezno pod rukovodstvom Nemačke. Po mišljenju Nemačke, poslednju reč u važnim stvarima treba da ima najvažnija evropska država.

Istovremeno, glavni nemački prioritet ostaje stvaranje takvog državnog formata koji će uslovno moći da se nazove Sjedinjene Države Evrope (o čemu je još Lenjin pisao).

To znači da će Nemačka promovisati ideju daljeg političkog, fiskalnog i ekonomskog ujedinjavanja, prvo evrozone, a zatim i cele Evrope. Njena uloga u još čvšrće ujedinjenoj Evropi samo će porasti. U krajnjem slučaju, Nemci se veoma tome nadaju. Oni, takođe, računaju na to da će, pre svega uz pomoć saveznika, ostvariti odlučujući uticaj na opštu evropsku politiku. Oni imaju i istorijske i ekonomske veze sa severom i centrom kontinenta. Jug, oličen u Francuskoj, Španiji, Italiji i trenutno im pridruženoj Grčkoj, često istupa protiv pozicije Berlina. Nemačka se tradicionalno oslanjala na zemlje Beneluksa, Austriju i severne države. Posle širenja EU na Istok, kao i širenja NATO-a gotovo do ruskih granica, Nemci su dobili još saveznika. Tzv. nova Evropa možda i gleda prema SAD, ali u većini spornih pitanja podržava Berlin.

Sadašnji odnosi zemalja EU veoma podsećaju na Evropu tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, ujedinjenu pod Hitlerom. Jasno je da je Britanija u toj konstrukciji suvišna. Pritom je šef evropske vlade, onaj koji zagovara integracione ideje, Žan-Klod Junker, poznat i kao lobista kompanije sa multinacionalnim kapitalom, predložio stvranje jedinstvene evropske armije na bazi armija Nemačke i Francuske. „Evropska armija može značajano da uštedi kupujući naoružanje razvijeno zajedničkim naporima", rekao je Žan-Klod Junker.

Zaista, Grčku su nemački koncerni tako naoružali, da ta zemlja ima najmoćniju tenkovsku armiju u EU sa 1.462 tenka. Između ostalog, i zbog toga u EU nisu želeli da je puste da „slobodno pliva". (Uzgred, Nemačka ima samo 322 tenka.)

U Nemačkoj su Junkerovu ideju podržali mnogi političari, između ostalog ministarka odbrane Ursula fon der Lajen, predsednik međunarodnog komiteta Bundestaga N. Retgen (iz CDU-a, partija Hrišćansko-demokratska unija), socijaldemokrata i šef komiteta za odbranu H. Bartels koji je izjavio da nema potrebe da se dogovora sa svih 28 zemalja članica EU, već da je moguće početi sa zaključivanjem bilateralnih sporazuma. „To bi bio signal za Rusiju da se mi ozbiljno odnosimo prema zaštiti evropskih vrednosti", kazao je šef Evropske komisije. Ovde je nemoguće ne primetiti da je Žan-Klod Junker, dok je bio premijer Luksemburga (najveće svetske of-šor države), oslobodio multinacionalne korporacije od plaćanja poreza. Na ovaj način je prebacio teret krize na pleća stanovništva. Bio je to ogroman skandal u Evropi, mnogi političari su protestovali protiv postavljanja Junkera na mesto predsednika Evropske komisije. Danas se postavlja logično pitanje: ne radi li ponovo taj čovek podrivene reputacije u ime velikih lobista, ovoga puta vojno-industrijskog kompleksa? Pritom, taj vojno-industrijski kompleks nije samo i nije toliko nemački i francuski, koliko je američki.

Stvar tu nije toliko u kontrolisanju Rusije, reč je o borbi za globalno liderstvo u kome američku hegemoniju podriva rastući uticaj Kine.

U toj borbi, Amerika, izgleda, gubi, što provocira njenu vladajuću elitu na dalju agresiju. Njen objekt je postala Rusija koja se, saglasno evropskoj geopolitičkoj tradiciji, smatra centralnom državom. Po ubeđenju anglo-nemačkih geopolitičara, kontrola nad Rusijom obezbeđuje kontrolu nad celim svetom. Posle hladnog rata između SAD i SSSR-a, nakon raspada SSSR-a, SAD je preuzela globalno liderstvo na račun prednosti u razvoju informaciono-komunikacionih tehnologija i uspostavljanja monopola na emisiju svetskog novca.

Danas se formira novi socijalno-ekonomski sistem. Centar svetskog razvoja premešta se u Jugoistočnu Aziju, zbog čega veliki broj istraživača govori o početku novog, azijatskog, vekovnog ciklusa akumulacije kapitala. Uspostavljanje kontrole nad Rusijom, uz dominaciju u Evropi, Srednjoj Aziji i na Bliskom Istoku, daje SAD stratešku prednost pred Kinom koja je u usponu, u kontroli nad osnovnim izvorima ugljovodonika i drugim prirodnim resursima od suštinske važnosti.

Pre nekoliko godina Daniel Estulin, autor knjiga o Bilderberškom klubu, tom prototipu svetske vlade, govorio je za portal Libertynewsonline, kako se ta vlada sprema da kontroliše svetske procese. Prema njegovim rečima, Bilderberški klub bavi se formiranjem gigantskih kartela. „Oni, kao i pre, smatraju da svetom vlada onaj ko kontroliše energiju, puteve njenog transporta i distribucije. Običnim ljudima (njih oni nazivaju „prljavcima") je proturen mit o svemoći informacija i kompjuterskih tehnologija. Ali, isključite električnu energiju i taj svet pada kao kula od karata", govorio je ovaj politikolog. I on je u pravu.

Estulin takođe smatra da u toj organizaciji postoji značajna mogućnost suprotstavljanja građanskom protivljenju globalizaciji: „To je veštačko izazivanje svetske krize gigantskih razmera, kada globalni BDP pada za 30%, a ljudi su prinuđeni da se bave preživljavanjem a ne borbom sa silnicima celog sveta."

Proces koji je ovde opisan, kako se priča, već se odvija, što se posebno dobro vidi na primeru Evrope. Danas više nema sumnji u to da je kriza u Grčkoj - ljudska tvorevina. Grčku su uvukli u zamku duga, kako bi bila poslušna i kako bi se njome lako moglo upravljati spolja. Tim putem idu i druge zemlje-dužnici. Tačnije, vode ih po tom putu. Ukrajina će uskoro „tamo" biti. Ali, za razliku od zemalja EU, ona praktično nema s koje strane da očekuje pomoć. Kao država, Ukrajina je Zapadu neinteresantna, ona ga interesuje samo kao polje žestoke konfrontacije sa Rusijom.

Ekonomista, predsednik kompanije Neokon, Mihail Hazin kaže: „...zašto je SAD destabilizovala Ukrajinu? To je bio pokušaj da se blokira kopneni prolaz Kini do EU. SAD kontroliše more, ali na kopnu nemaju takvu kontrolu. To je razlog zašto su oni razbili Ukrajinu, a sada pokušavaju da razbiju Srednju Aziju, za sada bezuspešno."

M. Hazin takođe smatra da „raste neslaganje između SAD i Kine. U opasnosti je - tržište EU... Investicije Kine u Krim jedan je od elemenata tog neslaganja. Kina preduzima i druge korake kako bi pojačala svoj uticaj u Evropi... U realnosti, Kina i SAD su već potpuno jednaki u geopolitičkoj areni." Upravo zato je SAD zainteresovana za zaključivanje dogovora o zoni slobodne trgovine sa EU. Zašto je Amerikancima potrebna cela Evropa? Hipotetički izlazak Grčke iz evrozone ruši planove SAD. Danas Junker ističe da Grčka „greši osećajući se poniženom, zato što je Evropa učinila sve kako bi ublažila oštricu." Drugim rečima, sačuvali u EU u formatu koji odgovara SAD. Na čelu sa Nemačkom kojom se upravlja sa one strane okeana.

Između ostalog, u Evropi su Nemci sada glavni sprovodnici antiruske politike, jer u ovoj etapi to odgovara njihovim strateškim interesima i u slučaju uspeha obećava velike prednosti. Ali upravo oni mogu da postanu i protivnici antiruskih težnji i da podele jedinstven front Zapada, kao što je ne jednom bivalo u istoriji, ako konačno postane jasno da „blickrig" nije uspeo. U Nemačkoj se sve jače čuju glasovi protivnika kursa Merkelove u vezi sa konfrontacijom sa Rusijom. Ne iz pacifizma ili iz želje za saradnjom sa Rusijom. Oponenti Merkelove smatraju da se „prozor mogućnosti" koji se otvorio nakon raspada SSSR-a, zatvara. Rusija je ponovo pronašla snagu i direktno suprotstavljanje njoj može da dovede u pitanje perspektive stvaranja Četvrtog evropskog rajha...

Kada su američki magnati negovali u Evropi režim Adolfa Hitlera sa njegovim nacional-socijalizmom, sve se završilo svetskim ratom. Glavna vojna dejstva nalazila su se na evropskom kontinentu. Jedina država koja je ekonomski i geopolitički dobila u ratu bila je SAD. Fašizam su porazili sovjetski vojnici, ali korist su ostvarili bankari sa Vol strita. Glavna rezervna valuta u svetu postao je dolar. Zapadna Evropa je faktički pala u kolonijalnu zavisnost od Vašingtona. Upravo na toj osnovi je osnovana nova supersila.

Ali, u sadašnjem periodu, potencijali SAD se iscrpljuju. Zato američke vlasti ulažu ogromne napore kako bi konačno porušile globalnu bezbednosnu arhitekturu, koja je nasleđena od vremena bipolarnog sveta.

Upravo sa tim ciljevima SAD pokušavaju da zapodenu novi rat u Evropi, zbog čega su inspirisali građanski rat u Ukrajini. Sada je njihov zadatak da u taj konflikt uvuku i Rusiju. Samo, u tom slučaju, konflikt će dobiti kontinentalne razmere. Njihov glavni cilj je da se zaustavi razvoj Ruske Federacije i EU (a sa njima i Kine), kako bi SAD mogle da dobiju ekonomsku prednost u situaciji pojačane svetske konkurencije.

Za Nemačku je situacija fundamentalno drugačija. Kao i uvek u nemačkoj istoriji, njoj je potreban blickrig. Zaoštravanje sukoba je direktna pretnja liderstvu u EU, odnosno njenom pretvaranju u novu formu nemačkog rajha. Upravo s tim ciljlem su u EU započeli proces stvaranja nadnacionalnih (naddržavnih) struktura u bazi evrozone, jedinstvenih ministarstava i zajedničke vlade. Podrazumeva se da se oni stvaraju sa dozvolom SAD i pod patronatom Nemačke. Vašington na taj način ostavlja Evropi slobodne ruke i otvara široke mogućnosti za aktiviranje spoljnopolitičkih napora na azijsko-tihookeanskom prostranstvu, pre svega u konfrontaciji sa Kinom, uz oslanjanje na istorijskog saveznika i kineskog protivnika - Japan. Amerika ostavlja Evropu pod pouzdanim nemačkim „nadzorom".

U tom kontekstu, evroskeptici u Velikoj Britaniji za kritiku EU u kojoj Nemačka dominira, koriste termin „Četvrti rajh". U britanskoj štampi su još pre nekoliko godina pisali: „Hitler nije uspeo da vojnim putem pokori Evropu, savremeni Nemci su u tome uspeli putem trgovine i finansijske discipline. Dobrodošli u Četvrti rajh."