Banat

Poljoprivrednu stručnu službu u Zrenjaninu vode nestručni, ali, podobni

Bivša seoska miss u direktorskoj fotelji

Kada si unesrećitelj mnogih oko sebe, valjda si i sam nesreća. Još kada te na funkciju direktora Poljoprivredne stručne službe u Zrenjaninu postavi beogradska centrala nazadnjaka uz pomoć ovdašnjeg snažnog DB-policijskog lobija, znaj da se srednji Banat tretira kao najobičnija provincijska „krava muzara". Punjenje privatnih džepova i naopaka selekcija kadrova, nesmetano proizvodi kontinuirano rastakanje imovine grada i unižavanje struke i ljudi

Zoltan Horvat

Kristina Salapura, (ničim izazvana) direktorka Poljoprivredne stručne službe u Zrenjaninu, poučan je primer amaterski-nestručno bezobraznog uterivanja strahovlade među zaposlene u nekadašnjem ponosu Zrenjanina, Poljoprivrednom institutu. Juče uspešan Institut sa nekoliko doktora nauka i vrhunskim stručnjakom Milicom Milovac (u penziji), danas bez doktora nauka, ali sa stručnom službom gurnutom na margine margina, predstavlja jadnu državnu firmu u „vlasništvu" direktorice i nekolicine joj privrženih. Gospođa Kristina, nekadašnja miss melenačke slave i bivša nastavnica u ovdašnjoj Poljoprivrednoj školi, već dve godine pokazuje zaposlenima da su branje voća i kopanje njiva, vrhunske poslušničke radne discipline.

Pre samo tri godine, bivša miss melenačke slave je, nekim čudom (proradila „veza" po kancelarijama ovdašnje policijske uprave), prosleđena u fotelju direktorke. Prve godine foteljisanja, valjda je „snimala" situaciju, gledala kako većina stručnih u kolektivu vrhunski odrađuje posao...Ali, uvek nešto fali kada si iskompleksirani funkcioner, nedorastao za odgovorne poslove. Recimo, zbog rada i reda, nije bilo mogućnosti da se novoprivilegovani, „ugrađuju" u posao. Pritisak na bivšu missicu bio je prejak iz njenog u Zrenjaninu poznatog rodbinsko-kumovskog DB policijskog miljea, pa je pokrenuta operacija „privatizacije" državne firme. Prvo je smenjena Tatjana Mironović, do tada više nego uspešni rukovodilac laboratorije.

Tatjana je jednostavno previše dobro i znalački radila svoj posao, nije bilo muljanja niti je to dozvoljavala. Nedopustivo za današnja nazadnjačka vremena u Zrenjaninu,pa je na njeno mesto, bez obrazloženja, ko zapeta puška „uskočio" dupli kadar, ljubiteljka missice i po koje pune čašice, Ankica Savin.

„Seča" struke u uspešnom kolektivu je prvim nebuloznim potezom tek počela, pa je za rukovodioca proizvodnje postavljen Serđo Okolišan. Čovek iz Torka je bukvalno zalutao u kolektiv, ali je on, „mustra", sestrić Danijela Petrovića, bivšeg pokrajinskog sekretara za poljoprivredu. Okolišan je dokazani mrzitelj poljoprivrede, jer je farma koja je prethodno kupljena od pokrajinskog kredita koji mu je obezbedio ujka Danijel ,„pukla ko' zvečka".

Na farmi mora da se zapne i radi, dok se kod missice, iz foteljice mile mu, mora samo zapovedati zastrašenim stručnjacima. Sledeća sedeća u foteljici novokomponovane Prognozno izveštajne službe (PIS), Snežana Parađenović, baš je po volji missice, vladarica je iz senke. Minuli rad bivše nastavnice koja je petnaestak godina vodila učenike na praksu kopanja, (ne)dovoljan je za „stručno" rukovođenje, pa Snežana „vodi kolo", za sve se pita, i teško onom ko joj se zameri. Za „uspešno" brzopotezno uterivanje straha među zaposlene, Snežana je ekspresno nagrađena prestižnom „Kapetan Miša Anastasijević" nagradom. S obzirom na to ko je sve u Zrenjaninu od vrhunski neuspešnih rukovodilaca bukvalno kupovao ovu prestižnu nagradu sa brdom para pride, Snežana se „zasluženo" našla u „eliti".

Da raspolaganje parama na teret države bude pod savršenom kontrolom, Ljiljana Miletić, šef računovodstva, bila je idealan partner u podeli novčanih stimulacija, jednima te istima, savršenim poltronima.

Sve ovo, nije bilo dovoljno da se zadovolje „narasli apetiti". Januara ove godine osnovana je privatna firma Poljo Logistika, na adresi ulica Dušana Vasiljeva 16, gde trenutno živi direktorica zrenjaninske Poljoprivredne stručne službe.

Missica je, zaposlivši supruga u ovoj privatnoj firmi, januara postala istovremeno dvostruki direktor, i državne i privatne firme. Sukob interesa ko vodotoranj u centru Zrenjanina, niko zvanično nema ništa protiv njenog istovremenog dvostrukog direktorovanja. „Savršeno pokriće" za nabavku goriva i maziva državne firme od privatne, gde o istom trošku, Kristina Salapura sa Kristinom Slapurom, nikad lakše, posluje isključivo u interesu firme, koje, privatne ili državne, ko se još bavi ovakvim sitnicama?„Nezainteresovani" u policijskoj upravi i tužilaštvu, ali, dobro upućeni, ne oglašavaju se ni po ovom pitanju.

Gđa Kristina je i istaknuta zrenjaninska „reprezentativka". Obožava da izvede svoje poslušnike i preostale zaposlene u omiljeni joj, reprezentativni restoran. Renesansa u centru grada, čiji je direktor, gle čuda, Natalija Palinkaš, Kristinina sestra bliznakinja, idealno je mesto za sve jubilarne, nejubilarne ručkove, večere, proslave i slična obilna „mačevanja". Više miliona fasuje i gradska kasa za nazovi italijanske specijalitete iz Renesanse, ali, posebno je zanimljiv način na koji se tretiraju penzioneri, bivši zaposleni u ovdašnjoj poljoslužbi koji su nekadašnji Poljoprivredni Institut podigli na vrhunski nivo. Poslednja „reprezentacija" za bivše zaposlene, za razliku od današnje „elite" firme srozane na Poljoslužbu, više je nego bedna, nekoliko komadića mesa uz takođe male priloge, ali se zato račun firme, nakarikao do neba. Ko će kome da popravlja novčano stanje, no sestra sestri bliznakinji, što bi u prevodu trebalo da znači: džaba bivšim vrhunskim poljostručnjacima, znanje, rad i umeće, kada danas ima ko to da, nikad lakše, proćerda.

Da li je ovo dovoljno za opis lika i dela hiper moderne direktorice u Zrenjaninu, koja nije propustila ni jedan jedini predizborni miting stranke u prvim „borbenim" redovima?

SNS identitet daje joj moć i slavu istaknute nazadnjakinje, jer sve što se poslednje dve godine radilo u Poljoslužbi, bilo je u službi razvijanja nerazvijenosti kolektiva, favorizovanja šupljih kadrova, poltrona, uvlakača, neznalica, al, sa podobnom članskom kartom. Kad te finansira država, a plate redovne, drži se oprobanog recepta rastakanja Zrenjanina: mandat je kratak, uzmi sve ti život pruža, danas, odmah i sad, kao „zaštićena" nazadnjačka vrsta, mariši za sebe i pajtose.

Parica u privatne džepove uteruje se i iznenadnim promenama svih prozora na spratu Poljoslužbe. Jeste da je zamena dvadesetak prozora bez tendera veliki i nepotreban trošak za firmu, ali, po rečima direktorice, radi se o „neophodnom i preko potrebnom poslovnom poduhvatu". Zimus, kad mu vreme nije, betoniran je i parking od kapije do ulaza u zgradu u vrednosti od 400 hiljada dinara (zakonski minimum). Tender ni tu nije bio potreban, ali je zato neophodna bila privatna firma Skiper kojom direktoriše Kosta Kole Radaković.

Koletova firma je betonirala put do ulaza zgrade, ali je Kole, zadivljen saradnjom i umećem direktorice, zavoleo državnu Poljoslužbu. Ne samo da je ušao, već se i odomaćio u zgradi tokom radnog vremena. Omiljen je među „elitom" kolektiva, deluje više nego muževno, a iz zgrade, vedar i nasmejan, izlazi isključivo u društvu direktorice. Kada se „upare" samoproglašeni „uspešni" Zrenjanina iz državnih i privatnih firmi, nema tog zakona, policije ni tužilaštva koje može da ih pomeri iz fotelja.

Zrenjanine, nekadašnji ponosni grade na pragu neizbežnog bankrota, zaslužuješ svu nazadnjačku „elitu" koja te danas smatra sopstvenim vlasništvom.

Na kraju, još dve vesti koje podobni mediji, „nahuškani" od gradskih gazda, predstavljaju vrhunskim rezultatima Zrenjanina. Otvara se Muzej piva u gradu čiji su čelnici ne tako davno, „ubili" najjaču pivaru nekadašnje Jugoslavije. Za ovu priliku, nadležni SNS nazadnjak Jaroslav Stevanov hvali „ogromne napore" čelnika grada za dizanje „spomenika" legendarnom Svetlom pivu. I ove godine Dani piva bez domaćeg Svetlog piva...Jaroslave, preko nepotrebni šarafu nazadnjaka, idi kući i „ubij" se sam od sramote.

Druga, još lepša vest tiče se vrhunske letnje buke u Zrenjaninu. Kamiončine, špediteri i teška teretna vozila tutnje 24 časa gradskom magistralom stvarajući nesnosnu buku. Gradski oci su početkom godine obećali obećanje da će do kraja godine (koje?) biti okončana izgradnja obilaznice.

„Pokretna traka" beskrajnih lagarija, uterala je blentave sugrađane baš tamo gde im je mesto: u nazadnjački tor.