Istočni front

Razmeštanje protivraketnih sistema SAD u Južnoj Koreji nastavlja da zabrinjava susede

Protiv koga je usmeren THAAD

Raketni sistem THAAD okrenut sa jugoistoka Azije ka Rusiji i Kini, faktički će se nalaziti u rukama Pentagona, a samo formalno će biti potčinjen sedmoj Vazduhoplovnoj armiji Južne Koreje. Ruski analitičar Dmitrij Meljnikov razmatra sve okolnosti ove nove vojne provokacije Vašingtona

Dmitrij Meljnikov

Iako se u zajedničkom saopštenju ministarstava odbrane Južne Koreje i Pentagona tvrdi da će to oružje (THAAD) „biti iskorišćeno isključivo za zaštitu od narastajućeg nuklearnog i balističkog potencijala Severne Koreje", za nas i Kineze to ne zvuči sasvim ubedljivo. U izjavi ministarstva na čijem čelu je S. V. Lavrov, kaže se da „slične akcije, bez obzira na argumente, najnegativniji uticaj imaju na globalnu stratešku stabilnost". Još dalje su otišli Kinezi koji su, ni manje ni više, izjavili da Južna Koreja, odlučivši se na ovakav potez, može da izgubi svoju nezavisnost - jasno je da su imali u vidu da će to nepristojno mnogo ojačati zavisnost Seula od Vašingtona.

Ne suviše odlučni da se konfrontiraju, Južnokorejanci su pokušali nekako da smire situaciju, donevši rešenje o razmeštanju THAAD ne tamo gde su već počeli da raščišćavaju prostor, u gradiću Pjongtek koji se nalazi na oko 100 km od granice između dve Koreje, već u Songdžuu koji se nalazi u jugoistočnom delu zemlje, oko 300 km dalje od Kine, tako da radari protivraketnih sistema ne mogu da snimaju teritoriju najmnogoljudnije zemlje na svetu. Ali, sve je bilo uzalud. Kina pokazuje svoje nezadovoljstvo. Jedna od manifestacija nezadovoljstva je pojava bezbroj ribarskih brodova na ušću reke Hagan, u neposrednoj blizini glavnog grada Južne Koreje. Bespomoćni vazali SAD ništa ne mogu da urade, dok u međuvremenu raste nezadovoljstvo korejskih ribara i uopšte stanovništva - ipak trenutno, i to u vreme kada mu je sezona, ne može da se ide u ribolov, a i osećanje nacionalnog ponosa, zbog bespomoćnosti svoje morske policije, opada. To bi bilo isto kao kada bi se finski ribari bezobrazno ponašali na ušću Neve. Situacija se usložnjava zato što bezvredna ideja sa protivraketnom odbranom preti da dovede do odliva kineskog kapitala iz Južne Koreje, do pada trgovinske razmene sa velikim susedom, najvećim trgovinskim partnerom Južne Koreje. I sve to u trenutku kada ekonomija Koreje preživljava ne baš najbolja vremena.

Svima je jasno da dejstva u Severnoj Koreji predstavljaju samo izgovor za svetskog hegemona. Kao lakums test ovde može da posluži razmeštanje protivraketnih sistema na teritoriji naših bivših saveznika, Poljske i Rumunije. Doduše, tada su takođe svi zapadni mediji izlivali mutnu reku laži - da su protivraketni sistemi namenjeni isključivo za zaštitu od iranskih raketa koje će uskoro moći da ponesu nuklearne bojeve glave. Ali, početkom ove godine, Teheran je, mada ne bez našeg aktivnog učešća, odlučio da se odrekne sna o nuklearnom maču. Zato, čak i ako hipotetička raketa Persijanaca stigne do bilo koje tačke u Evropi, u slučaju malo verovatnog konflikta sa Starim svetom, to će biti obična raketa opremljena konvencionalnom bojevom glavom. Bez obzira na to, od planova za razmeštanje protivraketnih sistema u navedenim zemljama niko nije odustao. Tako su i sadašnja razglabanja o međusobnoj koordinaciji kontrole Severne Koreje razmeštanjem THAAD-a, samo dežurni izgovor za naše poznate „geopolitičke drugove" i njihove saputnike.

Postoje i posledice druge vrste - zračenje radara THAAD je toliko jako da može da postane uzrok smrti za ljude koji se nalaze u njihovoj blizini. Nisu isključene ni smetnje u signalima mobilnih telefona i televizije.

Bezbedno razmeštanje protivraketnog sistema traži dovoljno veliki prostor, što za malu Južnu Koreju sa velikom gustinom naseljenosti može da predstavlja ozbiljan problem. To dobro shvata loklano stanovništvo koje se već pobunilo - o dolasku u glavni grad grupe zabrinutih građana već je obavestila javnost većina medija južnog dela poluostrva, koje u svakom trenutku može da se pretvori u bure baruta napunjeno nuklearnim bojevim glavama. Još očiglednija epizoda - blokada, u autobusu, od skoro sedam sati, korejskog premijera koji se osmelio da govori sumnjičavim građanima o dobrobitma od razmeštanja novih američkih „igračaka". Treba primetiti da je taj državni službenik u trenutku incidenta bio ostavljen da se brine o zemlji: Park Geun Hje, predsednica države, koja sebe predstavlja kao harizmatičnog lidera nacije, nalazila se u petodnevnoj poseti Mongoliji. Povrh svega, premijera koji se našao u nezahvalnoj situaciji, gađali su jajima.

Da, Južna Koreja, koju naši liberali toliko hvale zbog demokratije, u suštini je veoma surova država - bilo kakva neposlušnost ovde može da se podvede pod Zakon o nacionalnoj bezbednosti, a budndžije i njihovi saradnici da se okrive za „pomoć neprijatelju", tj. Severnoj Koreji.

Ali, čak i u takvim uslovima, ljudi su se osmelili da izraze svoje mišljenje. Treba li reći kako to može da se odrazi na pozicije desnih liberalnih snaga koje zastupaju dalje jačanje saveza sa SAD, oličenih u sadašnjem seulskom rukovodstvu. U tom kontekstu smešno izgledaju pokušaji desničarske južnokorejske elite da sadašnje proteste predstavi kao delo „spoljnih sila" - odgovarajuće instrukcije su poslate vodećim medijima. Toliko o hvaljenoj slobodi govora.

Poslednji događaji u Republici Koreji faktički stavljaju težak krst na planove ovih američkih miljenika da ostanu na vlasti, ali izgleda da su konzervativci (desnica) odlučili da idu napred.

Iako ne mare o svojim neposrednim političkim perspektivama, to može da znači da im je neko otkrio primamljiviju perspektivu - šta bi to moglo biti ako ne obećanje Bele kuće da će im pružiti pomoć po pitanju vraćanja izgubljene „polovine carstva", drugim rečima, preuzimanje Severne Koreje.

Faktički, THAAD će se nalaziti u rukama Pentagona, samo formalno će biti potčinjen sedmoj Vazduhoplovnoj armiji Južne Koreje.

Ipak, najzanimljivija je pozicija Severne Koreje. Ona je, kao i uvek, beskompromisna. Ako mi još pokušavamo da razgovaramo kitnjastim jezikom diplomatije, onda poklonici džuče ideje (severnokorejska zvanična državna ideologija) više vole pravolinijske izraze, pri čemu u ulozi glasnogovornika nastupaju ljudi u uniformi koji bez preterane učtivosti prete da će pretvoriti mesta na kojima će biti postavljeni hvaljeni prekookeanski protivraketni sistemi odbrane u šaku pepela. Reči su ipak jedno, ali su realni koraci uvek mnogo važniji. Da bi dokazali svoju odlučnost, poklonici ideje džuče su ostvarili, uprkos očajničkim protestima Zapada, nekoliko lansiranja raketa srednjeg dometa, kako sa zemlje, tako i iz podmornica. Prema tvrdnjama naših „geopolitičkih prijatelja" svi su oni bili neuspešni - jedna od raketa, namenjena Seulu, letela je samo desetak kilometara. Dobro znajući vrednost sličnih izjava, probaćemo da pažljivije analiziramo ta dešavanja. Prvo, lansiranju je prisustvovao Kim Džong Un, što je dovelo do pojave, u severnokorejskim medijima, velike količine lepih fotografija sa mesta događaja. Drugo, primećeno je da su rakete stigle do ranije određenog prostora.

Nepisani zakon medija Zemlje jutarnjeg mira glasi da vođa ne prisustvuje neuspelim događajima. Zašto bi se sada odstupilo od tih principa?

Možda nešto nije u redu sa izveštajima medija neprijateljski nastrojenih prema NDR Koreji? Detaljno proučavanje pitanja pokazuje da je to sigurno tako. Da, rastojanje između tačke lansiranja i tačke prizemljenja „železnih ptica" iznosi nekoliko stotina kilometara - kada je reč o raketama napravljenim tako da pređu nekoliko hiljada kilometara, to je nedovoljno. Ipak, postoji jedan bitan detalj - putanja ovih raketa podsećala je na neverovatno izduženu elipsu sa zenitom približno 400 km, odnosno faktički su rakete izvršile suborbitalni let i uspešno su savladale etapu spuštanja u atmosferu. Na taj način je Pjongjang jasno nagovestio mogućnosti koje ima da pogodi ciljeve na rastojanju od nekoliko stotina kilometara, što i jeste distanca do južnih delova Južne Koreje.

Pritom, putanja koja na prvi pogled deluje neobično, veoma umanjuje osetljivost na kompleks THADD kome je granična visina na kojoj pogađa ciljeve oko 150 km, mada im je optimalna visina mnogo niža. Takođe, brzina severnokorejskih raketa u ovom slučaju može da dostigne 5-7 brzina zvuka, što takođe prevazilazi mogućnosti pomenutih sistema protivraketne odbrane, jer brzina presretača treba da bude tri puta veća od brzine cilja, a THAAD nije mnogo brži. Isto važi i za uglove - ako se severnokorejski „Nodoni" budu približavali svojim ciljevima pod uglom od 90 stepeni, radari THAAD-a ih jednostavno ne mogu uočiti.

Severnokorejske rakete uskoro će moći da stignu do Busana, pa će biti gotovo nemoguće za Amerikance i njihove saveznike da kroz ovo transportno čvorište isporučuju tehniku i pojačanje. Južnokorejska armija moraće sama da se bori licem u lice sa severnokorejskom armijom, što praktično garantuje brz poraz. Vašingtonu ne ostaje ništa drugo nego da digne glas u UN i izdejstvuje dozvolu za pokazne letove svojih B-52 iz baza stacioniranih na teritoriji SAD.

Moskva i Peking, zabrinuti zbog razmeštanja THAAD, već su sproveli nekoliko rundi konsultacija o bezbednosti u Severoistočnoj Aziji.

Predloženo je premeštanje „Iskandera" na Daleki istok, za suprotstavljanje ovim elementima protivraketne odbrane ako (kada) dođe vreme. Ali, možda i neće biti potrebno preduzimati ove korake, ako se setimo da je Severna Koreja spremna da učini uslugu koja nema cenu, da samostalno uništi THAAD. Možda ne treba zanemariti ni to ko je spreman da podeli sa nama bar deo vojnog bremena, bez obzira na stroge sankcije pod kojima se nalazimo.