Postdemokratija

Politička pozadina politike

U modi su pozadine, Stanijina, Vučićeva, Angelina, Putinova, Trampova, pa je tako ponovo na naslovne strane stigla i politička pozadina ubistva Zorana Đinđića. Pokrenuli su je Šešelj i Čeda, koji, boreći se za pozadinu Aleksandra velikog, optužuju jedan drugog a zajedno sa dokazanim atentatorima najveću krivicu svaljuju na Nebojšu Čovića. Aca se pravi lud, mada je očigledno da je sve on naručio, jer obojica hajkača su na njegovom platnom spisku a celu igru vodi njegov "Kurir". Pozadina ove kampanje svakako su predstojeći izbori. Vučić time želi da se prikaže kao reformator- mučenik poput Đinđića i da navede birače da misle o njegovim a ne svojim problemima, jer on je po tom poređenju spreman i da pogine za njihovo dobro. Dakle, sve je politika, a politička pozadina politike je uvek novac, tako da i pozadinu političkog ubistva treba tražiti tragom novca, a ne poterom za političkim vešticama, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Hteo sam već da odustanem od ovog teksta kada sam, dok sam ga dovršavao, video naslovnu stranicu nedeljnika "Vreme" na kojoj ispod Đinđićeve slike stoji krupan naslov Pozadina "Političke pozadine". Na mah mi se učinilo da je isti kao moj ali kad sam bolje pogledao i naslov i tekst zaključio sam da je slično, ali ni nalik. "Vreme" se bavi pozadinom takozvane političke pozadine atentata, a ja pozadinom politike u kojoj je to moguće. Dakle, "Vreme" traga za odgovorom kome je i zašto baš sad potrebno da ponovo otvora priču o političarima koji navodno stoje iza Đinđiveg ubistva, dok moj naslov sugeriše da postoji pozadina politike koja je dovela do toga. Ta pozadina politike stvorila je ambijent u kojem je atentat na premijera bio moguć i u kojem je i danas moguće tu likvidaciju zloupotrebljavati u političke svrhe. Moje je uverenje, dakle, da je politika toliko duboko zaglibila u korupciju da iza gotovo svakog njenog poteza stoje interesi prljavog kapitala, koji je opet povezan sa kriminalom.

Da iza nesumnjivo političkog ubistva, ne stoji politika nego biznis i kriminal u kojima je ta politika ogrezla. Motiv je, kao što najčešće biva, pre svega lova, a politički je samo indirektno, u onoj meri u kojoj je "kontroverzni biznis" imao interes da politiku stavi pod svoju kontrolu. Nažalost, to je i danas tako pa je nova hajka na političku pozadinu samo način da se zametnu tragovi. U tom smislu nije u pitanju politička pozadina nego pozadina politike.

Pri svemu tome uopšte ne isključujem mogućnost da su i neki političari bili upetljani u tu zaveru, naprotiv, sve je jasnije da pojedinci iz političke nomenklature imaju prljave ruke ili bar nečistu savest i njih nikako ne treba amnestirati od odgovornosti. Ali nisu oni ti koji su o tome odlučivali, tako da jurnjava za njima vodi istragu u slepu ulicu, što nekome očigledno odgovara. Odgovara i Vučiću, koji je očigledno naručio ovu hajku zbog izbora. Nije njemu stalo do toga da se stvar razreši, već samo da ponovo obmane birače kako je on taj pravednik koji vodi bespoštednu bitku protiv kriminala i korupcije, kao što je pred nedavne izbore najavio rešenje ubistva Ćuruvije, čak formirao i komisiju za taj slučaj, pa opet ništa. Ovo sad sa Đinđićem mu dobro dođe da podseti građane na svoje navodne sličnosti sa njime, koje mu je priznala čak Đinđićeva udovica, te da iim tim poređenjem skrene pažnju kakvim je sve opasnostima i on izložen i na kakve je sve žrtve spreman za njihovu dobrobit. Što svakako zahteva određenu zahvalnost i podršku, pa to treba imati na umu pri glasanju. Inače, ne pada mu na pamet da istinu o pozadini ubistva Zorana Đinđića istera na čistinu jer ona bi mogla biti opasna i po njega.

Ako ne sasvim direktno onda bar posredno. Prava istina bi ugrozila kriminalnu hobotnicu koja je svoje pipke uveliko obavila i oko njegovog vrata. Uhvatio se i on u to kolo iz kojeg se ne može izaći. Najbolji primer su Šešelj i Čeda, koji moraju da igraju po tom taktu kad god se to od njih zatraži. I dok oni besomučno lažu, Čović uporno prećutkuje. Nije samo jasno da li je Čović meta ili mamac, pošto nije više u politici a vodi Vučićevu Zvezdu. A možda je i jedno i drugo, zec kojeg jure da bi isterali lisicu, sa rezervnim planom da mu se onako usput preotme najuspešniji klub u zemlji i zajedno sa dva miliona navijača i nekoliko hiljada istetoviranih jurišnika pokloni, recimo, bratu Andreju koji mnogo voli košarku i lovu.

Obrni okreni, politička pozadina savremene politike je novac. I moć koju donosi vlast, takođe je novac, jer bez para se ne može ni doći do vlasti, a onda vlast je najlakši i najsigurniji put do još više novca. Uostalom, sa novcem se može biti moćan i bez vlasti, a sa druge strane vlast bez novca nema ni moć. I kratko traje. Nažalost, svi oni koji žive od politike time se bave pre svega zbog novca, a ne zbog bilo kakve politike. Stoga razlike među njima i sve njihove razmirice nisu političke prirode, nego materijalne, za neke čak egzistencijalne, jer ne znaju od čega bi živeli da im nije politike. Ne svađaju se oni oko vlasti zato što bi da nešto urade sa njom za opšte dobro, pa time i za sebe, nego obrnuto, prvo im je na pameti da se oni obezbede a društvo će se već nekako snaći. Kako reče Krleža, nikad nije bilo da nekako nije bilo. Da ne bude zabune, to ne znači das u političari čitali Krležu, naprotiv, to samo znači da je Krleža pročitao njih. Omiljena uzrečica naših bogobojažljivih desničara je da je i Bog prvo sebi bradu stvorio, dok oni koji se predstavljaju kao levičari najradije citiraju Marksa kad kaže da nema bogatog društva bez bogatog pojedinca, uz napomenu da su i oni pojedinci.

Znajući sve to, kao i sve aktere na političkoj sceni lično, ja odavno govorim i pišem da je povika o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića čisto zamajavanje, nego da istraga o tome treba da krene tragom novca. Naravno, pošto je ubijen političar i premijer, to je politička stvar par exelans, dakle događaj od velikog političkog značaja i interesa, ali to nije pozadina, već naprotiv fasada, samo lice politike, koje bi moralo pocrveneti svima koji su ga u to vreme predstavljali.

Svi smo, manje ili više, doprinosili ambijentu u kojem je eto i tako nešto bilo moguće. Dozvoljavam da su neki političari znali nešto više i nešto pre od drugih, dozvoljavam da su neki priželjkivali Đinđićevu političku likvidaciju, možda i radili na tome, da su neki čak likovali posle ubistva. Sve je to moguće i svega je verovatno bilo, ali ništa od toga nije dokaz o učešću u samom zločinu, još manje da su ga naručili ili organizovali. Međutim, pošto insistiranje na političkoj pozadini podrazumeva upravo to, pošto upućuje na potragu za organizatorima atentata među političarima, sumnjam da se iza svega krije namera da se istraga navede na pogrešan trag a pravi naručioci likvidacije oslobode svake sumnje, kako bi i dalje mogli da kontrolišu političare i politiku ove zemlje.

Tako sam se i sam našao u sred nove parodije na temu „politička pozadina" ubistva Zorana Đinđića, koja je ovog puta poprimila tragikomične razmere već samim tim što ju je započeo Vojislav Šešelj, zahtevom da se pokrene nova istraga koju bi on predvodio. Ni manje, ni više. Ničim izazvan, javio se jarac da dobrovoljno čuva kupus, na šta su brojne koze i jarići počeli da bleje. Podigla se velika halabuka, povađene su ratne sekire i prašnjave fascikle, a počelo se i sa kupusanjem raznih knjiga, među kojima je i moj „ParaDos". Pošto sam pominjan u raznim medijima, citiran nekad korektno, nekad tendeciozno, moram da reagujem da ne bih sad naknadno bio uvučen u taj brlog od kojeg sam zazirao i kad sam imao VIP propusnicu za njega. Neću da kažem ni da sam bio pametniji ni pošteniji od drugih koji su se tad bavili politikom, pravio sam ja razne gluposti u životu pa i u politici, ali sam, kanda, više od drugih bio opterećen starinskim naukom da treba birati društvo, jer s kim si, onaki si.

Kad god se toga nisam baš dosledno pridržavao u glavi mi je odzvanjala poruka moje babe, koju mi je od malena uporno ponavljala: Ne mešaj se sa pomijama da te svinje ne pojedu! Naravno, da te onda ni oni o kojima tako misliš ne žele u svojoj blizini. Pošto sam zbog toga bio najmanje upućen u zakulisne radnje u DOS-u i njegovoj vladi, bio sam i u boljoj poziciji da o svemu što je iz toga proizašlo objektivnije sudim. Tako sam napisao knjigu "ParaDos", koju sam, bez istorijske distance i naknadne pameti, objavio već početkom 2004. godine, a u kojoj između ostalog stoji: "Takvi dominantni tipovi, po pravilu obrazovaniji od svoje okoline, bolje su i obavešteni, brže misle, nametljivo su sugestivni i zrače samopouzdanjem koje je zarazno. I razoružava. Čak i oni koji nisu fascinirani njima polako im sve više popuštaju i na kraju se predaju, a onda i oni sami gube osećaj realnosti i meru. Pošto su sve oko sebe ubedili da su bogom dani i svemogući, to im se vraća kao bumerang. I sami počnu da veruju u to. Tako je i Đinđić poverovao da može da se igra i manipuliše sa svima, pa i sa ubicama i mafijom. Donekle je i uspeo da ih zavara i da ih zavadi. Ali, ma koliko bio pametniji od njih, u šta se, mislim, najviše uzdao, nije mogao pobediti u njihovoj igri, na njihovom terenu i po njihovim pravilima, koja ne poznaje. A pravila su da nema pravila".

Slične prilike i ponašanja prepoznajem i danas.