Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića
Milentije Pešaković
Kada su izašle teze Edvarda Kardelja o nacionalnom dohotku kao svojini nacije na čijem se području stvara, i s tim u vezi neophodnosti „čistih ekonomskih računa" među YU republikama, lansiran je ozbiljan problem i predlog za njegovo razrešenje. Najkraće: Beograd je glavni grad Jugoslavije, ali je na teritoriji republike Srbije. U Beogradu, kao glavnom gradu, dejstvuje više od šezdeset stranih diplomatskih i konzularnih predstavništava. U njima je zaposleno možda oko 3.000 osoba. Sve one imaju visoke plate, sve se one uglavnom sa životnim namirnicama, pićem, itd. snabdevaju u beogradskim trgovinskim i ugostiteljskim objektima.
U Beogradu je zaposleno oko 13.000. službenika, sa porodicama u Beogradu, koji u proseku imaju veće plate nego su plate državnih službenika u republičkim i gradskim, opštinskim institucijama. Tu je i nekoliko hiljada oficira i armijskih službenika. Svi oni nabavljaju životne namirnice i drugu robu u beogradskim trgovinskim i ugostiteljskim objektima.
Na osnovu zakona o porezu na promet, koji najvećim delom pripada saveznom budžetu, deo toga poreza pripada i lokalnim zajednicama, opštinama i gradovima. U ovom slučaju Beogradu. S pozivom na načelo "čistih ekonomskih računa među republikama" pri sadašnjem stanju stvari Beograd je, s time i Srbija, privilegovan. Deo toga poreza na promet treba da se "obsiguje" i uplati u savezni budžet, jer se iz toga budžeta finansira toliki broj zaposlenih; plus diplomatski hor.
Ali kako utvrditi koliki je iznos toga lokalnoga prihoda od poreza na promet, koliki deo oduzeti od Beograda i sliti u saveznu kasu?! Aproksimativno, "od oka" proceniti sumu-ne dolazi u obzir, suviše je arbitrarno, kako rešavati eventualne žalbe, itd. Registarske kase u trgovini i ugostiteljstvu? Tehnički neizvodljivo, jer kasir ne zna da li je kupac robe, usluge diplomatsko osoblje , zaposlen u organima federacije; jednostavno nikakva tehnika ne nudi prihvatljivo rešenje. Moglo bi samo da kreira "zlu krv", stalne diskusije, prigovore.
Konačno, napuštena je ta ideja!
Ali, ne i namera da se doskoči Beogradu, pre svega namere iz Hrvatske!
Radi preciznosti moga mišljenja, uverenje: Slovenci su se uvek rukovodili pre svega svojim ekonomskim računicama, pa i u slučaju protivljenja da se na Novom Beogradu sagradi nova, luksuzna zgrada Savezne narodne skupštine. Hrvati bi rado finansirali tu u svaku drugu akciju ako ona ide na štetu, ili bar neki otežavajući položaj Srbije. Voleo bih da se varam u tome, ali na osnovu brojnih, konkretnih primera, ne samo ekonomskih, ispisah u prethodnoj rečenici svoje mišljenje i svoj stav. Greh na moju dušu!
Godine 1971., u zgradi CK SKJ na Novom Beogradu, u velikoj Sali na 23. spratu, održana je sednica Komisije CK SKJ za društveno-ekonomski razvoj. Predsednik komisije bila je dr. Savka Dapčević-Kučar, tada i predsednica CK SK Hrvatske. U radu komisije učestvovao sam kao savetnik za ekonomska pitanja u Izvršnom birou Predsedništva CK SKJ.
U jednom trenutku reč uzima dr. Branko Horvat, čuveni ekonomista, i ekonomski teoretičar, tada Direktor Instituta ekonomskih nauka u Beogradu. On predlaže, ne veli izrikom, ali očigledno u ime nekoga važnoga iz Hrvatske, da ubuduće glavni grad Jugoslavije bude Novi Beograd, a ne Beograd. I da u tome slučaju teritorija Novoga Beograda bude van teritorije Srbije, poseban distrukt, kao što je slučaj sa Vašingtonom u Americi-Vašington je van teritorije američkih država ujedinjenih u USA.
I dodaje: Novi Beograd je bio pesak i pustara, njega su izgradile omladinske radne brigade iz svih krajeva Jugoslavije, na teritoriji Novoga Beograda već se nalazi zgrada Savezne vlade, Kabinet Predsednika republike, Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije...Ja tada pomislim: pa da, da je još izgrađen Muzej socijalističke revolucije i Narodno oslobodilačke borbe naroda i narodnosti Jugoslavije, pogotovu da je izgrađena i planirana nova zgrada Savezne narodne skupštine na Novom Beogradu, bila deo kombinacije da se Novi Beograd proglasi glavnim gradom Jugoslavije! Još i ovo: šta bi bilo sa teritorijom Novoga Beograda kao samostalnoga distrikta, van teritorije Srbije i drugih republika kad se Jugoslavija raspala!?
Horvat u diskusiji naglašava da bi ovo rešenje bilo pozdravljeno u mnogim sredinama u Jugoslaviji.
Začudio sam se lično ovom Horvatovom predlogu jer sam Horvata deceniju i više odlično poznavao i s njim debatovao, sarađivao. Bio sam novinar-komentator u listu "Ekonomska politika" a Horvat je bio šef tročlane grupe (on, Tričković i Radunović) za metodologiju planiranja u Saveznom zavodu za društveno planiranje. Direktor Zavoda Vojin Guzina i njegov pomoćnik dr. Dušan Čobelić stimulisali su ovu trojicu da se služe stokastičkim računima, kibernetskim postupcima, ekonometrijskim analizama, a sve radi unapređenja sistema planiranja u Jugoslaviji. Za mene su bile intelektualne poslastice kada bih razgovarao sa pomenutom trojicom, a bar jednom u sedam dana „razmenjivali smo" mišljenja, komentarisali novosti...Ova grupa se raspala posle promena u rukovodstvu Saveznog zavoda za plan. Horvat je u Železniku sagradio veliku porodičnu kuću-samo njegova biblioteka imala je 50 metara kvadratnih!
Ukratko: posle rata i u Generalštabu bila je slična trojka čiji je zadatak bio "da mozgaju": napadnuta je Jugoslavija iz Italije-šta i kako organizovati odbranu, napadnuta je iz Austrije-isto tako-razrada spasonosnih varijanti odbrane. Tu ekipu "mozgova" sačinjavali su pukovnici: Veljko Kadijević, Franjo Tuđman i dr Dušan Bilandžić. A kako je ona završila? Bilandžić je doktorirao, napustio je Generalštab. Na kraju: Franjo Tuđman je bio komandant vojske HDZ Hrvatske, Veljko Kadijević, ministar vojni Jugoslavije. I međusobno su ratovali! O tempore, o mores!
Razume se Horvatov predlog o Novom Beogradu kao budućem glavnom gradu Jugoslavije i posebnim distriktom, van teritorije bilo koje republike-nije realizovan. Verovatno i zbog pojava Mas-poka u Hrvatskoj, odstranjivanja Savke Dapčević-Kučar i Mike Tripala iz rukovotstva i Saveza komunista!
I za kraj još jednu "gromoglasnu" caku?!
Kada sam Horvata posle sednice Komisije pitao: „...Šta je sad ovo Branko. Kao i da ti okrećeš ćuran naopako?" Odgovorio mi je onom poznatom Ovidiusovom maksimom: Omnia mutantur, nihil internit! Sve se menja, ništa ne propada!
Pred smrt dr Blagoje Nešković se molbom obratio CK SK Srbije da bude vraćen u partiju, želja mu je da umre kao član partije, koju je u Srbiji inače on, Nešković osnovao 1945. godine .(Ranije je bio Pokrajinski Komitet KPJ za Srbiju; u Hrvatskoj i Sloveniji Centralni komitet i Partije Slovenije i Hrvatske). Predsednik komisije za rešavanje Neškovićeve molbe bio je Slobodan Milošević, članovi Špiro Galović i I. Mirić. Molba nije usvojena sa obrazloženejm: Bila bi to odluka protiv Titove odluke o Neškoviću!
Dakle, kako je Nikola Ljubičić jednom po Titovoj smrti kliknuo: "I posle Tita -Tito"!
I još jednom kuriozitet. Po okončanju Novinarske i diplomatske visoke škole, u jesen 1952. raspoređen sam za novinar u Radio Beogradu, ali izvesno vreme biću u radio Nišu, kao ogranku Radio Beograda, specijalno zbog Bugarske-vreme Infobiroa. Bio sam i član tzv. Partijskoga aktiva Oblasnoga komiteta Partije za nišku oblast.
Početkom 1953. godine, u Niš dolazi Milovan Đilas i u Domu armije govori o Šestome kongresu KPJ/SKJ 1952. održanom u Zagrebu. Slušaoci su politički, partijski aktiv Druge proleterske divizije (njeno sedište bilo je u Nišu) a Đilas je bio delegat Druge proleterske divizije na VI kongresu. Dakle: Đido "polaže račun svojoj bazi". Tome sastanku sam prisutan, kao i drugi članovi partijskoga aktiva Oblasnoga komiteta Partije. Đilas detaljnije govori o VI kongresu, promeni imena KPJ u SKJ, ali prilično i o slučaju Blagoja Neškovića, razume se, sa dosta kritičkih rečenica na račun Neškovića.
Godinu dana kasnije, u istoj sali za iste slušaoce govori Milentije Popović o Trećem plenumu CK SKJ 1954. godine, na kome je kako on reče: "Pocepana zastava Milovana Đilasa". Na tome Plenumu Đilas je odstranjen iz rukovodstva sa teškim ideološko-političkim osudama.
Godine 1970. Miko Tripalo govori u Maloj Sali Kolarčevoga univerziteta. Drvlje i kamenje na Rankovića i ostale. Tripalo je inače bio najaktivniji član Komisije koja pripremala Brionski plenum i osude Rankovića.
Nepune dve godine kasnije, dolazi zagrebački filozof Antun Žvan i u istoj sali Kolarčevoga univerziteta, uglavnom opet su isti slušaoci, govori o Tripalu kao čoveku koji je zaplivao u nacionalističke, pa i fašističke vode. Žvan citira pasus iz nekoga Muslonijevoga govora, pa zatim pasus iz Tripalovoga govora, pa tako 4-5 puta. Sve slično ko jaje jajetu.
Ja sam užasnut šta sve doživljavam: Đilas i Popović u Nišu, Tripalo i Žvan u Beogradu. Napišem o tome izveštaj-komentar za članove Izvršnoga komiteta Predsedništva CK SKJ sa pitanjem: „Drugovi, na šta ovo sve liči? U kakvoj to Partiji ja živim i dejstvujem?"
Navukao sam grdne potajne kritike, čak po Titovom naređenju da se pojačaju reflektori koji me već godinama iz minut u minut osvetljavaju, prisluškuju, osuđuju! I za kraj ovoga dela moga teksta o Beogradu-glavnom gradu...O jednom krešendu, što me je skoro i života ugrozilo.
Godine 1973., na dvadeset trećem spratu, u velikoj sali, u zgradi CK SKJ na Novom Beogradu, trajao je sastanak nas svih zaposlenih u stručnoj službi CK SKJ. Tu je bila i delegacija zaposlenih u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova i zaposlenih u Generalnom sekretarijatu Saveznog izvršnog veća.
Predsednik Komisije CK SKJ za izgradnju SKJ, Kolj Široka, upoznaje nas sa odlukom Predsedništva CK SKJ da se u organima federacije zaposlenim u Beogradu osnuju posebne partijske organizacije i partijski komitet koji bi objedinjavao rad i vršio još neke statutarne obaveze prema tim novim partijskim organizacijama. Najkaraće obrazloženje, saopštava Kolj Široka: dosad su članovi SKJ u organima federacije pripadali, "bili vezani" , teritorijalnim organizacijama prema mestu stanovanja, te osnovne organizacije bile su "vezane" za opštinske komitete. Komitet u Beogradu, konačno: CK SK Srbije. Politika CK SK Srbije može i da divergira od politike Saveza Komunista Jugoslavije (Marko Nikezić, Latinka Perović), a to je opasno...
Ja sam odmah prvi ustao i dugo govorio o nestatutarnosti te odluke, diskriminišućim sadržajima, itd. I podvukao: "Ta se odluka po Statutu ne može sprovoditi".
Ukratko navodim svoje osnovne prigovore: ako se tvrdi da je politika Saveza komunista Srbije tu i tamo različita od politike SKJ, a tako je bilo i pre godinu-dve kada su razjureni Savka i Tripalo-to onda znači da nema jedinstva u politici Saveza komunista Jugoslavije. A naša je stalna i osnovna teza: Jedinstvo komunista Jugoslavije je garancija jedinstva države Jugoslavije, bratstva i jedinstva. To su opasne teze i opasna politika!
Dalje, delegate za kongrese SK Jugoslavije sada po Statutu biraju kongresi saveza komunista republika i organizacija SK u JNA, koja u ovom i nekim drugim važnim detaljima, ima prava i rang organizacija Saveza komunista republika. Mi ne pripadamo niti jednoj republici , niti smo u sastavu armijske organizacije-to znači da mi nemamo prava da učestvujemo u izboru delegata za kongrese SKJ , niti iko od nas može da bude biran u organe Saveza komunista Jugoslavije, niti "svoje" republike. Dalje, po novom Statutu žalbeni postupak na odluku protiv nekoga člana i-ili organa Saveza komunista završavaju se u Statutarnim i Kontrolnim komisijama republičkih centralnih komiteta ili armijskome komitetu. Mi ne pripadamo niti jednoj republici, niti organizaciji Armije-znači lišeni smo prava na drugostepeni postupak protiv nekih odluka. Statutarna i Kontrolna komisija CK SKJ više ne rešavaju po žalbama članova i komiteta Saveza komunista .
U svim ovim detaljima u drugom su, statutarno regularnom položaju, zaposleni u organima federacije, ali koji rade u Zagrebu, Ljubljani, Ohridu itd. Itd-carinici i kontrolori granica i pasoša, itd. A takvih ima nekoliko hiljada...
Ustane Kolj Široka i izjavi: "...Pešakoviću preteruješ, uostalom ja radim kako mi je naređeno!" Ja onda pitam: "...Kolj, ko Vam je naredio, jedini naredbodavac u ovom slučaju je Statut SKJ!" Kolj odgovara da mu je tako naredio sekretar Izvršnoga biroa Stane Dolanc, koji je i potpisao odluku Predsedništva. To mi prekipi, pa graknem: "...Dolanc je često veliki uzurpator, po poslovniku o radu Predsedništva CK SKJ njegove odluke potpisuje Predsednik SKJ, a to je Tito, ili član Predsedništva koga je Tito ovlastio da sednici Predsedništva o čijoj je odluci reč predsedava neki član Predsedništva...". U ovom slučaju to je bio Veselin Đuranović, a ni on nije potpisao tu odluku!
Prema tome, ni oz formalnih, proceduralnih razloga ta odluka nema pravno dejstvo, i molim da mi ne gubimo vreme na dalju diskusiju. Tako je i bilo. Razišli smo se bez osnivanja partiske organizacije u Stručnoj službi CK SKJ.
Sutradan otišao sam kod Veljka Vlahovića, ćlana Predsedništva SKJ i upoznao ga sa mojim argumentima . Kazao mi je da sam potpuno u pravu, „ali postoji i druga strana medalje".
Nezgodno je, i neće Veljko Mićunović, recimo naš ambasador u Moskvi, član CK SKJ , koji je u partiskoj organizaciji Ministarstva spoljnih poslova, a zgrada ministarstva se nalazi na teritoriji opštine "Savski venac", itd.
Detaljno sam pisano upoznao Statutarnu i Kontrolnu komisiju CK SKJ sa svojim stavom i argumentima, i obe komisije su mi jednoglasno dale za pravo. Šest meseci bilo je „stanje mirovanja"-ne osnivaju se partijske organizacije u saveznim organima u Beogradu, niti Komitet tih organizacija. Posle šest meseci dolazi u moju kancelariju Stevan Doronjski, član Izvršnoga komiteta Predsedništva CK SKJ. Uvek je ranije on preko sekretarice Ksenije pozivao mene da odem kod njega u njegovu kancelariju.
Seda i veli mi: „...Druže Pešakoviću, Izvršni biro i Predsedništvo CK SKJ proučili su sve Vaše argumente na Odluku Predsedništva, i svi smo konstatovali da su Vaši argumenti u svemu tačni, u duhu Statuta SKJ. Ali, mi smo ipak odlučili da odluku sprovedemo radi autoriteta Predsedništva, dakle i druga Tita". Kazao sam mu: Druže Stevo, ja sam umirio svoju savest, osećao bih se neprijatno da sam glasao za odluku koja nije na Statutu zasnovana. A vi sada činite kako hoćete. Ja ću razmisliti da li ću ostati u toj nestatutarnoj organizovanoj partijskoj organizaciji. Ostao sam, međutim, u toj organizaciji, prosto iz životno-materijalnih razloga; imao sam i dva deteta učenika gimnazije...
Ponavljam: ovo moje kritikovanje pomenute odluke i ljudi koji su je doneli i insistirali na njenom provođenju navuklo je nov gnev i podozrenje prema meni. Pojačani su svako satni reflektori koji su osvetljavali svaki moj potez. O tome u jednom sledećem nastavku detaljnije.
U trećem nastavku ovoga teksta o Beogradu-glavnom gradu Jugoslavije osvrnuću se na neke vrlo važne detalje: kako su na Beograd gledali funkcioneri iz republika koji su "po rotaciji", paritetnoj zastupljenosti u organima federacije dolazili u Beograd, pa i na brojne građane iz drugih republika kako su gledali na Beograd i doživljavali „rok službovanja" u Beogradu i drugo.
Da ovaj deo teksta o Beogradu-glavnom gradu Jugoslavije, završim kratkim kazivanjem krupne istine.
Za godinu dana dejstvovanja organizacija Saveza komunista u organima federacije u Beogradu nakupilo se par miliona dinara u kasi CK SKJ od ubrane članarine. I onda Izvršni biro naredi Stručnoj službi CK SKJ da od tih para kupi 11 Mercedesa, za svakoga člana Izvršnoga biroa nova kola!
Protestvovao sam zašto Izvršni komitet sam nije doneo odluku, nego je naredio Stručnoj službi da tu kupovinu ona "u svoje ime, i za svoj račun" kupi!?
Bilo mi je onda jasno da su pre svega pare bile u pitanju za osnivanje partijskih organizacija u organima federacije u Beogradu; da se uzmu pare Beogradu i Srbiji! Kojima su po statutarnim procedurama pripadali delom od partijske članarine ubranoj na njihovoj teritoriji.
Prigovorio sam Stevanu Doronjskom: Zašto niste kupili umesto Mercedesa kola kragujevačke Zastave, u pravilu državni funkcioneri se služe kolima svoje države, recimo Francuzi Citroenim, itd. Što se niste ugledali na primer Miloša Minića, predsednika Narodne skupštine Srbije, koji se vozi "Fiatom" iz kragujevačke Zastave? Doronjski mi je odgovorio: "...Pusti Miloša Minića, staroga demagoga! Kako član Izvršnoga biroa da se vozi kolima kragujevačke Zastave, koja nisu tako stabilna i sigurna kao Mercedesi...".
(Nastavak u sledećem broju)