Tabloid je pozvan

Ko se "sklonio" u Javnom preduzeću Skloništa: pljačke, "kraduckanja" i stranačko zapošljavanje

Srpski pokret podvale

Redakciji Magazina Tabloid, pismom se obratio deo zaposlenih u Javnom preduzeću Skloništa, kako bi do najšire javnosti doprla istina o haosu, otimačini, nepotizmu, neznanju, nestručnosti i stranačkim zapošljavanjima. Redakcija objavljuje njihovo obraćanje bez skraćenja.

......

Direktor JP Skloništa, Vladan Skadrić (inače, kadar SPO-a) je na toj funkciji već, neverovatnih, sedam godina! Istekao mu je i redovan mandat od četiri godine i v.d. stanje od godinu dana, tako da su, pravno gledano, sva rešenja sa njegovim potpisom nelegalna.

Naravno, kao politički kadar, odmah je počeo sa zapošljavanjem žena svojih drugara sa Beogradskog Sajma gde je pre toga bio finansijski direktor, kao i polovine opštinskog odbora SPO iz Obrenovca! Sve u svemu, udomio je pedesetak ljudi, iako ovo JP redovno iskazuje gubitke u poslovanju, a zaposlenima nije jasno kakvi su to ljudski resursi i stručnjaci koji će „spasiti" preduzeće od propadanja! Takođe, samo za prijatelje sa Sajma i stranačke kolege, bez problema su vršena plaćanja za školovanje na privatnim fakultetima, tako da ima nekoliko slučajeva da su fakulteti završavani za dve godine (verovali ili ne) a zaposleni se dive tim do sada neotkrivenim „genijima" visokog školstva.

Primera radi, pomoćnik direktora za finansije Gordana Miketić (ranije Pejić), pod krivičnom prijavom je pre par godina došla u naše preduzeće iz JP Nuklearni objekti Srbije sigurna da od toga nema ništa jer je supruga direktora Skadrića sudija Višeg suda u Beogradu.

Tako je u jednom momentu, tokom 2016. godine, u JP skloništa bilo čak 148 zaposlenih! Sada je taj broj opao na 120 jer su tokom ove godine deljene visoke stimulacije za odlazak, tako da su svi koji imaju godinu-dve do penzije i oni koji su našli uhlebljenje na drugom mestu, uzeli novac i otišli. Naravno, odmah se vrši prijem na određeno, isključivo stranačkih „kadrova" SPO-a.

Veliku frustraciju zaposlenih čini i način raspodele koeficijanata, koji se dele po partijsko-sajamskoj liniji a ne po znanju i sposobnostima, tako da neki sa srednjom školskom spremom imaju po 10-20.000 dinara veću platu od onih koji imaju (državne) fakultete. Birokratskim potezom direktorovog pera i njegovih pomoćnika iz Obrenovca, čestim izmenama sistematizacije (skoro svake godine) neko radno mesto biva nagrađeno visokom platom iako je totalno u neskladu sa potrebnim znanjem ili odgovornošću koje nosi. Naravno, i to je proglašeno „poslovnom tajnom", a radnici dolaze do ovakvih saznanja u privatnim razgovorima sa kolegama koji imaju uvida koliko neko ima visinu koeficijenta. Posebna priča je i način primanja radnika na (ne)određeno vreme koji se dovode bez makar fiktivnog konkursa.

Ne bi to bio problem, da nije javašluka i „kraduckanja", zbog kojih (deo) zaposlenih moli da se imenovanje direktora što pre reši. Već dva puta je raspisivan konkurs za direktora tokom 2015. i 2017. godine, i od toga ništa...

Stimulacije, a firma u gubitku

Naše preduzeće je već tri godine u gubitku, ali to ne smeta rukovodstvu da redovno deli istim ljudima (uglavnom sebi i partijsko-sajamskom delu zaposlenih) stimulacije (sic!) od 10-30% mesečno! Na osnovu čega i šta su to značajno uradili, kada je preduzeće u gubitku i finansira se od sredstava stečenih još u vreme kada se naplaćivala naknada za skloništa (ukinuta pre 4-5 godina)? Što je najgore, lista onih koji primaju stimulaciju je proglašena „poslovnom tajnom". Zašto, pitaju se zaposleni, kada je u pitanju javno preduzeće u kome bi dostupnost takvih informacija trebalo da bude svima dostupna i okačena na oglasnu tablu! Umesto toga na oglasnoj tabli se redovno kače upozorenja zaposlenima o radnoj disciplini (a šefovi dolaze i odlaze kad god hoće), radnim obavezama i - kaznama za one nesrećnike koji su napravili neki prekršaj! Znači, kada su kazne i naredbe u pitanju - to nije „poslovna tajna", a kada se dele višegodišnje stimulacije - jeste!

Tek kada je ovog proleća po naredbi Vlade Srbije u okviru preduzeća morala biti oformljena radna grupa za dostupnost informacija, u kojoj neki članovi nisu bili po volji direktora, postavilo se i to pitanje na koje je direktor srezao da mu je "...dosta tih komunističkih fazona". Tada je, po prvi put posle sedam godina, pod pritiskom da će biti prijavljen, odlučio da uz julske plate ne bude više stimulacije! Da li je to zaista tako, zaposleni ne znaju, jer se odmah suzio broj ljudi koji imaju uvid u primanja zaposlenih.

Program ASW: Drpanje na veliko

Dolaskom Vladana Skadrića za direktora JP Skloništa, odmah je pala odluka da se menja kompletan program u koji zaposleni ubacuju podatke o stanju skloništa, inventaru preduzeća itd., koji je deset godina bio u funkciji i dobro radio. Preko noći je raspisana javna nabavka na kojoj je „pobedila" do tada (a i sada, jer se na internetu može naći samo na dva mesta) anonimna programerska kuća ASW iz Beograda. Za taj novi program je plaćeno 2,5 miliona dinara! Sad dolazi ono pravo - svake godine se raspisuje javna nabavka za održavanje ASW programa na koju se javljaju samo oni (što je i logično, kada su ga i napravili) i „pobeđuju" za sumu od dva miliona dinara!

Informativno, ta ista usluga je 2013. koštala 400.000, 2014. godine 750.000 dinara (a od tada pomenuti iznos). Znači svake godine se, malte ne, kupuje novi program! Zaposleni nisu glupi, opštepoznato je da se održavanje programa za manja preduzeća kao što je naše, plaća od 150.000 do 300.000 dinara godišnje. Kome idu tolike pare?

Marketinška agencija: drpanje na veliko

Pored toga što živimo u svetu interneta i većinu informacija možemo saznati za nekoliko trenutaka, direktor Skadrić je odlučio da angažuje jednu marketinšku agenciju (naravno, kao javnu nabavku male vrednosti: na tri ponude) koja ima zadatak da prati pisanja o preduzeću i eventualne probleme u skloništima koja izađu u javnost. E, ta usluga, do koje može svako doći za nekoliko sekundi na internetu ukucavanjem pojma „JP Skloništa", „sklonište",„atomsko sklonište", itd., - košta (treba li spominjati uvećanje dogovorene cene kroz aneks ugovora?) 180.000 dinara mesečno! Godišnje - 2.000.000!

GPS - Praćenje vozila: drpanje na veliko

Direktoru je jednog lepog dana pre dve godine sasvim slučajno pala na pamet ideja da se u službena vozila (osim, naravno, njegovog) ugradi GPS praćenje: ruta kretanja, prosečna brzina... To bi bilo od koristi za sprečavanje zloupotreba vozila u privatne svrhe kada bi ih imali 50 ili 100, ali problem je što ih imamo svega 15. I onda ista priča: na tri ponude, prođe onaj koji je trebao i plati mu se 1.200.000 dinara plus 800.000 godišnje za održavanje sistema?! Da ne govorimo sada o tome kako su službena vozila ostajala bez struje jer su se akumulatori istrošili tokom vikenda (inače, vozila se vikendom parkiraju u zaključanoj garaži, a GPS ostaje aktivan...) i koliko je akumulatora kupovano, važno je napomenuti da se sada došlo do odluke da se proda čak sedam vozila da bi se kupilo jedno novo, za direktora Skadrića naravno. A šta sa uloženim parama za GPS praćenje 15 vozila? Zašto niko nije razmišljao da će se neka vozila (opravdano ili ne) prodati zarad „zanavljanja voznog parka", tj. kupovine jednog vozila? Oglas za prodaju vozila je objavljen na sajtu preduzeća.