Ratovanje

Promovisane su nove strategije ratovanja

Pobeđivaće najbolje integrisane vojske

Savremena karakteristika vojne sile nije samo broj aviona, podmornica i tenkova, već integrisanost svih faktora u jednu celinu. Sposobnost da se dizajniraju i integrišu nove tehnologije savremenog naoružanja i da se to oružje prilagodi novim doktrinama i modelima ratovanja biće presudno u ishodu ko je pobednik, a ko to nije. „Uspeh neće više ići zemlji koja prva razvije nove ratne tehnologije, već onoj koja je bolje integriše i adaptira svom načinu ratovanja...", bile su reči kojima se američki ministar odbrane sredinom prošlog februara obratio zaposlenima koji su na platnom spisku Pentagona, njih dva miliona, objašnjavajući američku strategiju odbrane. Ta strategija, osim što je morala da se prilagodi hibridnim i nelinearnim ratovanjima, nastavlja da se oslanja na integraciji svih potencijala zemlje. Industrijskih, civilnih, svemirskih, informativnih, pa i kulturnih. Sama vojska više ne može da dobija bitke, a zemlja koja to ne shvata, bolje da ne ulazi u ratove, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Kina je shvatila da je za vojni uspeh najvažnije da sve snage budu integrisane i da mornarica i avijacija moraju da deluju koordinirano, isto kao i druge formacije, a da se vojna snaga naslanja na ekonomsku moć. To zna i Rusija, ali njihova ekonomija nikako ne uspeva da uhvati korak sa snagom koju bi trebalo da poseduje uzevši u obzir veličinu zemlje i broj stanovnika Rusije. I dalje je staro i dobro poznato pravilo da države sa jakom ekonomijom poseduju moćnu vojnu silu. Ponekad neka zemlja troši više od onoga što ima, ali te države ne traju dugo. U skladu sa ekonomskom moći Sjedinjene Države su na prvom i suverenom mestu vojne snage. Na drugom mestu je Rusija mada ima indikacija da je Kina veoma blizu. Inače, Kina je na trećem mestu. Na četvrtom je Indija, a rivalstvo između te zemlje i Kine je veoma interesantno jer je to takmičenje između najmnogoljudnije demokratije, Indija, i najmnogoljudnijeg jednopartijskog sistema, Kina. Za peto mesto se bore Francuska i Velika Britanija. Italija je na sedmom mestu i to može da bude iznenađenje za mnoge. Nemačka, koja nema ni jedan nosač aviona, nalazi se iza Italije. Inače, po proceni stručnjaka, Ruska mornarica može da se nosi protiv italijanske, a pobednik bi bio neizvestan.

Interesantno je da je Japan na devetom mestu mada im je vojska izuzetno dobro opremljena i Japan bi mogao da bude četvrta vojna sila na svetu, ali njihov Ustav zabranjuje da se formiraju ofanzivne trupe, već samo odbrambene. Inače, ta zemlja godišnje na vojsku troši 41,6 milijardi dolara, ima 250.000 ljudi na aktivnoj dužnosti i 687 tenkova, 1.613 aviona i 131 plovila, plus tri nosača aviona. Turska se nalazi na desetom mestu i u budžetu za vojsku je odvojeno samo 18,2 milijardi dolara. Na prvom mestu po snazi i potrošnji je Amerika koja polovinu svog godišnjeg budžeta odvaja za vojne snage. To samo po sebi izgleda nestvarno, čak zvuči nestvarnije od same cifre od blizu 700 milijardi godišnje. Rusija odvaja 84,5 milijardi godišnje, Kina 216 milijardi, Indija 50. Amerika je u količini novca koji odvaja za vojne snage nedostižna, a ona iznosi isto koliko i ostatak sveta zajedno. Sjedinjene Države imaju stajaću vojsku od 1.477.896 vojnika, 8.848 tenkova, 15.293 vojna aviona, od toga 13.000 naoružanih, 290 plovila i od toga 10 savremenih nosača aviona.

U posedu Amerike su 7.000 nuklearnih bombi. Rusija ima više tenkova, 15.398, manju stajaću vojsku, 766.055 i manji broj aviona, 4.498. Imaju 352 plovna objekta, ali donekle zastarela i samo jedan stari nosač aviona. Kina takođe ima jedan nosač aviona, ali u svakom trenutku na raspolaganju ima 2.335.000 vojnika. Kina ima najveći broj podmornica posle Amerike. Snaga i agilnost vojnih snaga ogleda se u logistici jer svaka vojska može da ispali iz topa, ali ne mogu sve taj top da dovedu u zonu delovanja.

Zbog svoje nedovoljno jake ekonomije Rusija je, kako je sam to rekao i ruski predsednik Putin, lokalna sila. Nije čak ni regionalna. Ali, stvar je jasna da je Rusija nuklearna supersila. Nuklearna jeste, ali vojna nije. Italija takođe spada u lokalne sile, ali Britanija je regionalna, dok je Francuska zbog vojnih baza koje ima širom sveta skoro globalna sila. Najveće iskustvo u ratovanju ima, naravno, Amerika koja je pokrenula ili učestvovala u nekih 13 ratova u poslednjih dvadesetak godina.

Rusija je tek sada u slučaju sukoba u Siriji došla u mogućnost da proveri svoje moderno oružje, komunikaciju i taktiku. Od napada Al Kaide od 11. septembra, Amerika se usredsredila na ratovanje protiv snaga koje ne pripadaju nijednoj državi, kao što je Al Kaida i Islamska država. U strategiju ratovanja uveli su značajne stavke kao što je brzina, prilagođenost situaciji i postojanost. Cilj im je da vojne snage učine ubojitijim, a to bi moglo da se shvati kao odluka da se koriste veće bombe, između ostalog. A najverovatnije je da prvo pucaju, a posle postavljaju pitanja. U sklopu novih strategija važnu ulogu igra i dobro obučeno, školovano i inovativno civilno stanovništvo koje razvija tehnologiju upotrebljivu u vojne svrhe. Poslednji put kada je Amerika mibilizovala u današnjoj meri privatnu industriju bilo je za vreme Hladnog rata. Na takvoj integraciji civilnog i vojnog sektora radi i Kina, pa i Rusija, ali Moskva na tome još dosta treba da poradi.

Od Drugog svetskog rata pa naovamo SAD je vojno dominirao svim aspektima mogućih i realnih nuklearnih i konvencionalnih sukoba. To je ubrzalo osmišljavanje i realizaciju hibridnih ili nelinearnih ratova koji su smanjili mogućnost Amerike da pokrene svoju mašineriju na „otvorenom bojnom polju". Suprotstavljanje konvencionalnom naoružanju sa gerilskim i terorističkim napadima, isto kao i upotreba civilne infrastrukture i odeće daju vojno slabijoj strani veću prednost. Takva prednost neprijatelja smanjuje upotrebnu vrednost američkog oružja i njihove taktike i to pre svega zbog zagarantovanih civilnih kolateralnih žrtava i jer se takvim načinom ratovanja smanjuje mobilnost američkim trupama. Amerika je morala da menja svoju taktiku i ostvari mogućnost da locira, izoluje i onesposobi neprijatelja, a da pri svemu tome nema, ili ima veoma malo, žrtava u svojim redovima. Takvi „hirurški zahvati" zahtevaju i primenu novih tehnologija pogodnih za takvu sortu ratovanja. Amerika je morala da se prilagodi da u svoj način ratovanja integriše sve doktrine koje je posedovala ranije i da doda nove aspekte. Da dominiraju u nuklearnim, konvencionalnim, gerilskim, digitalnim i nelinearnim sukobima. Naravno da su se za takvu vrstu ratovanja pripremale i druge svetske vojne sile, ali nije obavezno da je svaka od njih uspela da uspešno u svoje taktike integriše sve nove elemente modernog ratovanja.

Nakon rata sa Irakom bilo je svima jasno, svima osim Sadamu Huseinu, da je frontalno suprotstavljanje velikoj vojnoj sili u najmanju ruku glupa taktika. Operacija Pustinjska oluja oduvala je iračku vojsku koja na papiru i nije izgledala tako loša, ali su na terenu gubili i po 200 tenkova dnevno, da se ne broje kamioni puni elitnim članovima Republikanske garde. Sadamu je bilo „ispod časti" da vodi nelinearni rat. Takođe je ruska intervencija 2014. u Ukrajini pokazala mnoge primere nekonvencionalnog rata.

Izveštaji sa ukrajinskog fronta opisuju „separatiste" koji su navodno bili dobro naoružani i dobro uvežbani i koji su se kretali u konvojima vojnog stila i koristili samohodnu artiljeriju, ali nisu nosili uniforme i njihova vozila nisu imala oznake. Bili su to uglavnom pripadnici ruskih oružanih snaga koji su se „prerušili" u separatiste.

Takođe je rat u Libiji iz 2006. godine dobar primer nelinearnog ratovanja. Hezbolah snage su oborile izraelski helikopter, onesposobile patrolni brod sa krstarećom raketom i uništili teško oklopljene tenkove sa navodećim raketama ispaljenim iz skrivenih bunkera. Takođe su koristili leteće dronove za obaveštajne zadatke, komunicirali su sa šifrovanim mobilnim telefonima i pratili kretanja izraelske vojske sa opremom za noćna posmatranja. Tada Izraelske odbrambene snage (IDF) nisu bile trenirane da se bore u manjim grupacijama, a tenkovi i druga oklopna vozila bili su isuviše „trapavi" za borbu protiv gerile. IDF je imao nepotrebne gubitke i bile su zaustavljene od mnogo slabijeg neprijatelja. Rat je završen i pobednik nije mogao da se proglasi. Nekoliko hiljada ratnika uspešno je pariralo najjačoj vojnoj sili u tom delu sveta.

Izrael je posedovao sofisticiranu vojnu opremu i izvestan kult tehnologije, ali im je to poverenje u tehnologiju zasmetalo u sukobima „telo uz telo" i sakupljanju neposrednih borbenih informacija. Taj je rat pokazao da je teško, ako ne i nemoguće, uništiti sposobnu gerili boreći se na plazma monitorima. Ipak, tehnologija od pre desetak godina je napredovala i prilagodila se novim uslovima ratovanja i danas je daleko sposobnija da porazi dobro obučenu gerilu.

Danas Izrael ima najbolju armiju na Bliskom istoku čiji su sektori dobro integrisani, a i ostatak zemlje, uključujući pre svega civilno stanovništvo i ekonomiju čine jedinstveni blok odbrane zemlje.

Svojevremeno je Izrael konstruisao svoj višenamenski laki borbeni avion, nazvan Lavi, koji je sasvim dobro ispunjavao prostor u koji je kasnije zauzeo američki F-16 Vajper. U prvo vreme Lavi je upotpunjavao borbene zadatke u kombinaciji sa uvezenim američkim F-15 Igl. Lavi vizuelno podseća na F-16 i najverovatnije da je „kopiran" od američkog originala. Bilo kako bilo, Izrael je doturio svoj Lavi Kinezima) i time u suštini F-16 i američki Kongres je zbog toga zabranio izvoz F-22 Raptora. Svojevremeno, nakon što su Francuzi 1967. zabranili prodaju oružja Izraelu, Izraelci su se dokopali planova francuskog Miraža (uz najverovatniju saradnju ljudi sa vrha francuske vlasti) i uz pomoć tih planova napravili svoja dva nova aviona.

Sve ovo ukazuje na elastičnost izraelske odbrane i brzu i efikasnu prilagodljivost, a to su kvaliteti koji će zahtevati ratovi 21. veka. Danas izraelsko ratno vazduhoplovstvo poseduje najmodernije američke F-35 kojima je već prilagođen softver za izraelske uslove, a i odbrana te zemlje u mnogome zavisi od saradnje sa Amerikom. Raptori još nisu za izvoz.

Takozvana Treća vojna revolucija počela je da se odvija i radi se o robotici i o robotima. Tehnologija razvoja robota i veštačke inteligencije neminovno će se pojaviti na bojnim poljima, kako to obično i biva. Primera radi, Amerikanci pripremaju robota „nosača" koji će da ide zajedno sa četom vojnika i nosi im do pola tone tereta koji će se skinuti sa leđa vojnika.

Takođe se isprobavaju pojačanja za leđa i noge s kojima bi vojnik mogao da ponese više opreme na svojim plećima. Međutim, to je samo početak, a cilj je da se u bitke uvedu autonomni roboti, bilo u obliku vozila, bilo u približno humanom obliku koji se izlagati opasnosti umesto ljudi. Na tome rade i Amerikanci i Rusi, a Kinezi „mudro ćute", što će reći, rade i oni. Moskva je o tome nedavno i govorila.

Dovoljno je zamisliti da nekoliko robota koji sami odlučuju, po svojim algoritmima, da pucaju na neprijatelja s kojima se vijaju između stena. Ljudske trupe bi pratile kretanje, ali se ne bi prve izlagale opasnosti. To bi bila željena i savršena integracija tehnologije i borbenih dejstava. A na na tim projektima u Americi, a i Kini, rade privatne kompanije, vojne takođe, ali privatne više. Tu se stvaraju i problemi jer privatne kompanije mogu da imaju drugačije moralne i etičke aršine. Više od tri hiljade zaposlenih u Guglu potpisalo je otvoreno pismo u kome se zahteva da njihova kompanija ne učestvuje u projektu Mejven, programu Pentagona za razvoj samostalnih dronova.

Taj projekat Pentagona, tvrde radnici Gugla, u suprotnosti je sa guglovom misijom i motom: „Ulazeći u taj ugovor Gugl ce se pridružiti grupi kompanija...A, argument da Amazon i Majkrosoft takođe učestvuju ne čini sve ovo manje rizičnim za Gugl. Guglove izuzetna istorija i njegov moto 'Ne budi loš' i njegovo direktno povezivanje sa životima milijardi ljudi smešta nas u odvojenu kategoriju."

U pismo takođe stoji da potpisnici veruju da ne bi trebalo da budu u biznisu rata i traže da Gugl stopira svoje učešće u projektu Maven. Zaposleni u Guglu nisu jedini koji se protive učešću njihove kompanije u razvijanju vojne tehnologije, sličan stav zauzeli je i pedesetak stručnjaka za razvoj veštačke inteligencije širom sveta rešeni da bojkotuju južnokorejski institut KAIST. Inače KAIST je tandem bostonskom fakultetu MIT.

Protest je odgovor nakon što je ta cenjena institucija oformila laboratoriju za oružje sa veštačkom inteligencijom. KAIST je u projekat krenuo sa kompanijom Hanvha koja je već na lošem glasu zbog proizvodnje klaster municije uprkos dogovora u Ujedinjenim Nacijama. Predsednik KAIST-a je odmah odgovorio da njegov fakultet neće učestvovati u stvaranju autonomnog oružja. Problem je u tome što neki dron, na primer, može da ubije iz vazduha veću grupu ljudi, ali s tom letilicom još uvek upravljaju ljudi piloti koji mogu da sede negde daleko, a kod autonomnih dronova kompjuterski program odlučuje na koga i kada da opali. Pitanje je etike i morala.

Robot-ratnik bi mogao da se poredi sa samovozećim automobilima koji već, za sada kao testiranje, učestvuju u saobraćaju. Da ne bi udarili pešaka brinu se algoritmi i kamere. Kod robota ti algoritmi bi trebalo da prepoznaju ko je neprijatelj i da ga udare nečim, metkom na primer. Ti će roboti biti sposobni da uče iz sopstvenog iskustva, a sve skupa je jasno da je Treća revolucija ratovanja već zacrtana. Možda će se neki zaposleni pobuniti protiv učestvovanja u stvaranju takvih mašina, ali to neće promeniti situaciju ni u Kini, ni Rusiji, Indiji, a ni u SAD. Druga je priča što takvi roboti neće biti skupi i neke njihove varijante svaka zemlja će moći da proizvede, čak i terorističke organizacije.

Jedini koji bi takav razvoj budućnosti ratovanja mogli da zaustave su sama društva i preko svojih institucija. Ubijanje je loše samo po sebi, ali kad ulicom prolaze nekoliko robota i osmatraju prozore na zgradama, ko će smeti da proviri i istrese krpu za prašinu. Naravno da će roboti imati u svom softverskom programu način da prepoznaju krpu za prašinu, ali ne mora to prepoznavanje da uvek bude uspešno. A, što se vojnog balansa tiče, kada su roboti u pitanju, SAD će izgubiti dosta od svoje nadmoćnosti jer će roboti biti dostupni svim stranama što nije slučaj sa podmornicama na nuklearni pogon. Inače, današnja superiornost Amerike će potrajati još neko vreme, ali se jaz između njih i direktnih rivala svakodnevno smanjuje.

Nedavno je Moskva uz sve pompe i sav ponos objavila da ima balističke rakete toliko brze da su nezaustavljive. Takođe da su napravili krstareće rakete na nuklearni pogon koje mogu da kruže oko planete praktično neograničeno vreme. Sam Putin je isticao da Amerika neće moći više da ucenjuje Rusiju, a istakao je podatak da je američkim raketama potrebno 18 minuta da ispaljene iz Norveške stignu do ciljeva u Rusiji. Vašington se pravio da nije uplašen i da nije fasciniran. Druga je priča da je Moskva objasnila da će Amerika biti razorena nuklearnim eksplozijama, što je najverovatnije tačno, ali te ruske prebrze rakete i dalje ne mogu da zaustave američke koje će ipak, pa makar nakon 18 minuta, ili nešto duže, ili nešto kraće vreme, ipak stići do svojih ciljeva u Rusiji. Jedno je sigurno, sad će Amerikanci morati da razviju svoje hipersonične rakete i tako će se nastaviti trka u naoružanju i ekonomsko iscrpljivanje protivnika. To smo već videli.

Kina nije najavila ništa veoma brzo, ali jeste objavila da poseduje radare koji mogu da prate američke avione širom Pacifika. Peking tvrdi da novi radari mogu da prate bilo koji leteći objekat od veličine komarca pa naviše.

A 1. Srbija na 83. mestu po vojnoj moći

Organizacije koje prate vojnu snagu zemalja procenile su se Srbija nalazi na 83. mestu od 133 država. Na prvom je SAD, a na poslednjem Butan. Dve zemlje nisu uzimane u obzir jer ne postoje podaci koji mogu da se provere (u slučaju Irana i Severne Koreje).

Navode da Srbija ima 121 vojni avion, a od toga 24 borbena lovca, 41 jurišna lovca i 40 transportera. U proceni se ne diskutuje vrsta i kvalitet vojne opreme. Dalje, Srbija poseduje 805 tenkova i 575 oklopnih vozila, 72 samohodnih artiljerijskih vozila i 144 stajaćih topova. Srpska vojska takođe poseduje 19 plovila, kao i sedam patrolnih čamaca.

U ovim vrstama procena navodi se i broj stanovnika, broj vojno sposobnih, broj stajaće vojske i stanje ekonomije u ciframa. Kada se sve to skupa sabere i oduzme, dotična država stavlja se na procenjenu poziciju.