Preko pune linije

Šizofreni predsednik Srbije krenuo je Erdoganovim putem

Vučićevo vreme smrti

Aleksandar Vučić je završio pripreme za konačni obračun sa Srbima. U nezvanični ratni štab uključio je ljude od poverenja: Nikolu Selakovića, Nebojšu Stefanovića, Bratislava Gašića, Vladimira Rebića, Aleksandra Vulina, Darka Glišića, Gorana Vesića i, naravno, brata Andreja. Svi su dobili konkretna zaduženja i plan akcije koja za cilj ima definitivno zatiranje opozicije i sprečavanje otpora nezadovoljnih građana.

Predrag Popović

- Hteli su Erdogana, dobiće ga - rekao je Vučić, najavljujući primenu „turskog scenarija".

Prema tom scenariju, Vučićev ratni štab organizovaće proteste lažne opozicije, na kojima će provokatori izazvati sukobe, koji će poslužiti kao izgovor za medijsku, policijsku i sudsku hajku na sve protivnike režima. Ulična linčovanja, masovna hapšenja i drakonske sudske kazne režim će opravdavati potrebom da se „sačuva mir i stabilnost Srbije i celog regiona", a medijskom kampanjom zastrašiće se svi koji više veruju svojim očima nego Vučićevim lažima.

Po uzoru na Redžepa Taipa Erdogana, koji je takvu akciju sproveo sredinom jula 2016. godine, i Vučić namerava da prljav posao obavi preko leta. Suludu avanturu je počeo pravljenjem liste za odstrel. Na junskoj sednici Saveta za nacionalnu bezbednost prezentovao je spisak 500 lica, kako je navedeno, „za koje postoji osnovana sumnja da ugrožavaju ustavni poredak".

Zloupotrebom informacija MUP-a i BIA, suprotno svim zakonima i propisima, Vučić je targetovao pojedince koje doživljava kao pretnju. Pored lidera nekoliko opozicionih stranaka, lokalnih pokreta i nevladinih organizacija, advokata, umetnika, nepodobnih intelektualaca, na listi su najbrojniji novinari. Operativci BIA već su primenili posebne mere tajnog prikupljanja podataka za stotinak sumnjivih lica. Pošto se u toj grupi nalaze uglavnom finansijeri raznih političkih organizacija, kako bi mogla legalno da vrši uvid u njihove novčane transakcije, BIA prema njima postupa po pravilu službe, uz sudski nalog. Svi ostali izloženi su nezakonitom praćenju i prisluškivanju. Kao i ranije, deo prikupljenih informacija iskoristiće za pretnje, ucene i njihovu medijsku satanizaciju.

Spisak je sastavio lično Vučić. Na njega je stavio sve političke, poslovne i lične protivnike. Protiv nekoliko njih već je preduzeo određene korake. Prvi udar je usmeren prema dežurnim krivcima, njegovim bivšim saradnicima Vilibaldu Eriću i Đorđu Višekruni. Iako nemaju nikakav politički uticaj, nerviraju ga objavama na društvenim mrežama, a njemu je to dovoljno da krene u brutalan osvetnički pohod. Istog dana, u svim medijima pod svojom kontrolom, Vučić je plasirao uvredljiv tekst protiv Višekrune, u kome mu se ruga nazivajući ga liderom opozicije i samoproglašenim ministrom spoljnih poslova, a istovremeno ga optužuje da poziva na njegovo ubistvo.

Višekruna još ima sreće, daleko je, u Holandiji. Za razliku od njega, Erić je u Beogradu, dostupan Vučićevim kriminalcima. Umesto da ga provlači kroz medijsko blato, opomenuo ga je na žešći način.

- Ispred moje kuće neko je ispalio ceo šaržer iz revolvera. Pripadnik eskadrona smrti je zakucao na moju kapiju. Pucali su na moju kuću u znak opomene da puno pričam. Kad sam ih opominjao da ne rade kriminal, oni su se pravili nevini. Sad potežu oružje! Hvala Vučiću! Došlo vreme da i ja krenem u raj. To me raduje, neću više gledati tvoje zločine i izdaju naroda. Hvala ti na toj milosti, mali jadni čoveče. Nemoj s leđa! - napisao je Erić 18. juna.

Naravno da će s leđa, tako su obarani i prethodni njegovi protivnici. Vučić je, u vreme svog prvog boravka na vlasti, predvodio hajku na Slavka Ćuruviju, vlasnika Dnevnog telegrafa, koja je završena sa 17 metaka u leđima i jednim, za overu, u oko. Oliver Ivanović, lider opozicione Građanske inicijative Srbija-Demokratija-Pravda, u januaru je ubijen sa šest metaka u leđa. Krvavi trag koji ga povezuje sa Ćuruvijom, Vučić je prikrio montiranom istragom, optužnicom i sudskim postupkom koji je osuđen na propast. S Ivanovićem to ide teže, grob je svež, a mnogo je svedoka, dokaza i indicija.

Upravo zbog tog slučaja Vučić je u vrh crne liste stavio Sašu Mirkovića, lidera pokreta Cela Srbija i producenta emisije „Rikošet". S rediteljem Goranom Markovićem i grupom novinara, Mirković se od početka juna nalazi na Kosovu i Metohiji gde snima dokumentarnu seriju „Ko je ubio Olivera Ivanovića". Zasad je snimljeno pedesetak sati razgovora sa predstavnicima kosovske vlasti, policije i tužilaštva, stranim diplomatama, lokalnim albanskim i srpskim političarima i novinarima, Ivanovićevim saradnicima, prijateljima i članovima porodice. Mirković je neka od prikupljenih saznanja objavio u saopštenjima produkcije „Rikošeta".

- Srpski političari, koji su na vlasti u Severnoj Mitrovici, drže se omerte, pa ne žele i ne smeju da govore o ubistvu Olivera Ivanovića. Zna se i da su neki od njih uticali na istragu, prikrivali i uništavali dokaze, što je dovelo do toga da ni pet meseci posle atentata nije podignuta optužnica. Ipak, na Kosovu ima mnogo Albanaca i Srba koji žele da se reši taj slučaj.

Na osnovu informacija koje smo dobili od njih, formulisali smo određena pitanja na koja bi trebalo da odgovore pojedinci iz srpske vlasti i medija. Zahteve za razgovor poslali smo Aleksandru Vučiću, Ivici Dačiću, Rasimu Ljajiću... Za istragu bi bilo značajno da, recimo, Marko Đurić objasni po čijem nalogu je pretio Ivanoviću i kakvu ulogu su u tome imali Goran Rakić, Milan Radojičić i Vučićev „poštar" i batinaš Zoran Milojević Zelja. Došli smo do šokantnog saznanja da je nekoliko režimskih novinara boravilo na Kosovu neposredno pred atentata. U jednoj kući nadomak Leposavića u decembru su boravili Željko Mitrović, vlasnik Pinka, i Dragan J. Vučićević, vlasnik i glavni urednik Informera. Tamo su imali sastanak s nekoliko funkcionera Srpske liste i jednim operativcem iz Izvršnog odbora Srpske napredne stranke. Prema informacijama kojima raspolažemo, tema sastanka je bila priprema medijskog prostora ukoliko se „nešto" desi Ivanoviću, odnosno, kako je Mitrović izgovorio „priprema kriznog saopštavanja za javnost".

Urednički kolegijum „Rikošeta" javno je postavio pitanje Mitroviću i Vučićeviću kako su znali da će se „nešto" desiti Ivanoviću. Da li je Mitrović zbog toga poslao televizijsku ekipu u Kosovsku Mitrovicu na dan ubistva? Zna se da je Mladen Mijatović s mesta zločina izveštavao samo 15 minuta posle atentata. Tom prilikom, Mijatović je rekao da je Ivanović ubijen iz „tetejca", a policija je našla „dugu devetku", koju je poslala u Nemačku, na balističko veštačenje. Mitrović i Vučićević odbili su da govore za našu emisiju - rekao je Saša Mirković za Magazin Tabloid.

On je pozvao i Ivanovićevu udovicu Milenu da pred kamerama odgovori na nekoliko pitanja.

- Odmah posle atentata, Milena je rekla da zna „ko je ubio Olivera". Na koga je mislila? Koga smatra odgovornim? Zašto pet meseci ćuti? Kakav je njen odnos s Markom Đurićem, šefom vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju? Za istragu bi bilo važno da objasni i koliko puta je i kojim povodom, u vreme dok je Oliver bio u zatvoru, dolazila u Beogradu, kod tadašnjeg premijera Vučića. O čemu su razgovarali i šta su radili? Da li je za ćutanje nedavno nagrađena zaposlenjem u kabinetu Ane Brnabić? To je samo deo tema koje će biti obrađene u seriji „Ko je ubio Olivera Ivanovića" - kaže Mirković, dokazujući da je zaslužio laskavo prvo mesto na Vučićevoj listi za odstrel.

Istog dana kad je ubijen Ivanović, Vučić je pred najbližim saradnicima održao dramatičan govor u kome je tvrdio da su to organizovali i izvršili agenti CIA kako bi optužili njega, kao nekad Slobodana Miloševića za ubistvo Ivana Stambolića. Isti monolog ponovio je kad je javnost saznala da je nestao novinar Stefan Cvetković, kome je pretila sudbina Ćuruvije. Na sreću, taj epilog je izbegnut.

Čim je objavljena vest da je nestao novinar koji je istraživao ubistvo Olivera Ivanovića, sumnja je pala na Vučića. Većina opozicionara i Cvetkovićevih kolega odmah su uprli prstom prema vladaru, a to uverenje su delili i režimski mediji, koji su ignorisali slučaj. Upravo izbegavanjem te teme dokazali su opravdanost sumnje da su otmicu izvršili kriminalci bliski vlastima.

Vučić ne može da pobegne od tog usuda, kojim je medijski tetoviran još kad je bio ministar Miloševićevog informisanja. Agresivan i primitivan, uživao je u progonu Ćuruvije. Iako su vlasnika Dnevnog telegrafa mnogi vlastodršci iz crno-crvene koalicije želeli da vide zakopanog na Novom groblju, samo Vučić mu je javno pretio. Prošlo je mnogo vremena, ali on se nije opametio. Opet je javno pretio i Cvetkoviću, zasipajući ga uvredama na svojim konferencijama za medije. Na kraju, sve se dobro završilo. Vučić je skinuo masku i ovim slučajem pokazao pravo lice, a novinar je preživeo. Verovatno ga je, iz groba, spasao Ćuruvija. Da nije te paralele, ko zna šta bi bilo...

Smrt i Vučić, to su stari drugari, već dugo idu ruku pod ruku. Neraskidivo partnerstvo traje i danas. Vučić to i ne krije. Ne može, nagon za nasilnim uništavanjem protivnika jači je od njegove inteligencije. Zato je, ljut na građane koji su protestovali zbog poskupljenja goriva, iskreno poručio da se „zakače na bandere". Uživao bi gledajući bandere okićene obešenim žrtvama njegovih političkih avantura.

Uvek spreman da tuđu smrt upotrebi za sticanje marketinših poena, Vučić je tokom tih protesta priredio još jedan morbidni performans. Da bi kompromitovao protestante, preko svog biltena Alo plasirao je vest s naslovom: „Tuga do neba - Zbog blokade puteva u Srbiji umrla beba". U dramatičnom tekstu navodi se da je „pala i prva žrtva blokade puteva u Srbiji, koju organizuju pojedine stranke nekadašnje koalicije DOS. Tragedija podseća na istu koja se desila kada je organizovan i državni prevrat 5. oktobra 2000. godine. Trudnica iz Belosavca kod Topole izgubila je dete zato što je zbog blokade saobraćajnica prema Beogradu bila sprečena da stigne u bolnicu i dobije adekvatnu lekarsku pomoć." To je za Alo rekao anonimni izvor, ne navodeći ni ime žene koja je, navodno, izgubila dete.

Monstruoznu laž preneli su mnogi režimski mediji, da bi je, po istom diktatu, svi skinuli s portala čim je ispunjen zadatak uznemiravanja javnosti.

Teško je proceniti stepen mentalnog oboljenja čoveka koji je spreman da smrt nečije bebe, bez obzira da li je izmišljena ili stvara, zloupotrebi u borbi protiv političkih neistomišljenika. S druge strane, već se videlo kakvu kampanju je režim pokrenuo protiv čoveka koji je na Tviteru objavio čitulju Vučiću. Zbog neumesne šale, ekspresno su reagovali režimski mediji, policija i tužilaštvo. Na osnovu toga može samo da se pretpostavi šta bi bilo s novinarima i novinama koje bi objavili lažnu vest da se, recimo, postiđen postupcima svog oca obesio Danilo Vučić. Po kratkom postupku bili bi streljani i autori takvog napisa, a i čitaoci.

Članove Vučićeve porodice niko ne sme i ne može nekažnjeno da pominje, ali tuđa deca, pogotovo ako su mrtva, veoma su pogodna za političke spletke. To ne sme niko, osim samog Vučića. On je, odmah po dolasku na vlast, s istom morbidnošću naglašavao suicidne sklonosti sina Danila.

- Moj sin plače i viče kako će da se ubije zbog pretnji koje dobija na Fejsbuku - kukao je Vučić pred novinarima.

Danilo, srećom, nije digao ruku na sebe. Bezbedan je i inače, o tome brigu vode najopasniji beogradski žestoki momci iz klana pokojnog Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi. U njihovoj pratnji, s ministrom Vanjom Udovičićem, Danilo je specijalnim čarter letom otputovao u Rusiju, da navija za srpsku fudbalsku reprezentaciju na Svetskom prvenstvu. Na utakmici protiv Kostarike, Danilo je pobedu proslavio u društvu nekoliko istaknutih kriminalaca.

Na fotografiji Asošijeted Presa, koja se pojavila na navijačkim forumima, pored Vučićevog sina, naslonjen nogama na ogradu, stoji Aleksandar Vidojević, član Skupštine FK Partizan. Za Vidojevića se pretpostavlja da je najbliži saradnik Veljka Belivuka, koji je posle ubistva Saleta Mutavog preuzeo vođstvo u toj ekipi. Protiv njega su vođeni postupci za nasilničko ponašanje na utakmici, razbojništvo, nošenje oružja i nasilje na sportskim takmičenjima.

Iza Vidojevića, sa kačketom, proviruje Boris Karapandžić. Novinari istraživačke mreže KRIK navode da je on osuđivan zbog trgovine drogom, držanje oružja i demoliranje kafića „Holivud". Na fotogrfiji, prvi sleva, sa uzdignutim rukama, raduje se Nemanja Srećković, prepoznatljiv po tetovaži s likom Saleta Mutavog na levom tricepsu.

U crnoj majici, pored Srećkovića, nalazi se Milan Krasić, vođa Partizanove navijačke grupe „Alkatraz". koji je prvostepeno osuđen na 15 godina robije zbog ubistva Ivana Petrovića, takođe Partizanovog navijača. Presuda je poništena, a Krasić, dok čeka novo suđenje, nesmetano putuje u pratnji sina predsednika Vučića.

Objavljivanje fotografije na kojoj je Danilo okružen pripadnicima klana Saleta Mutavog, Vučić je ocenio kao nastavak kampanje koja se, eto, već danima vodi protiv njega.

- Ovim bitangama, albanskim i srpskim, neću da dozvolim da mi porodicu napadaju iz čista mira. Moj sin ništa nije ukrao, nije ništa nikome nažao učinio, ništa... Kriv je što je platio svoju kartu u ekonomskoj klasi i otišao. Sad se taj talog iživljava nad detetom. Da mu ja sad objašnjavam što su ga napali što je išao da navija za Srbiju i što je vikao „ja te volim, Srbijo". Napadajte mene, hoćete moju glavu? - zakukao je Vučić, ne objasnivši otkud njegovo dete u društvu ljudi optuženih za najteža krivična dela.

Dok se članovi navijačke garde Saleta Mutavog provode u Rusiji, u Beogradu stradaju njihove kolege. U seriji mafijaških obračuna, 19. juna, kod restorana „Franš" ubijen je Srđan Milić, pod čiji auto je postavljena eksplozivna naprava. Milić je označen kao pripadnik klana Filipa Koraća, bliskog saradnika Luke Bojovića. Pre dve godine, Milić je uhapšen zbog sumnje da je pratio Aleksandra Vučića. Nebojša Stefanović je tada tvrdio da je osumnjičeni tokom 24 sata osam puta prošao ulicom u kojoj žive Vučićevi roditelji. Mediji su opisivali Milića kao bivšeg pripadnika policije Republike Srpske i srpskog SAJ-a. Nakon što je napustio MUP, zaposlio se u agenciji za obezbeđenje „Konkot" i radio kao telohranitelj Luke Đurovića, koji je 2013. poginuo u saobraćajnoj nesreći kod Kotora.

Dva meseca ranije, u centru Beograda ubijen je Luka Radulović, koji je pažnju javnosti privukao prošlog septembra, kad je uhapšen zbog toga što je na Topčideru „bentlijem" presekao kolonu vozila Aleksandra Vučića.

Nije poznato da li su ta dva slučaja povezana ili je čista slučajnost što su obe žrtve optuživane da su ugrozile bezbednost vladara.

Uporedo sa čistkom u podzemlju, traje i veliko spremanje u Vojsci Srbije i MUP-u. Generalu Ljubiši Dikoviću, po sili zakona, radni odnos je prestao 22. maja ove godine, ali on se i dalje nalazi na mestu načelnika Generalštaba, a formacijsko mesto njegovog zamenika već duže vreme je upražnjeno. Vučiću ne smeta gaženje zakona i narušavanje operativne sposobnosti Vojske Srbije, ne žuri sa izborom Dikovićevog naslednika. Na taj način, ako Vojska bude zloupotrebljena, prebaciće odgovornost na penzionera Dikovića i ostale oficire iz Generalštaba.

U MUP-u ima manje kadrovskih problema. Uz Nebojšu Stefanovića i Dijanu Hrkalović, nesuđenu kumu Saleta Mutavog, u ulozi političkog komesara dobro se snašao Vladimir Rebić. Iako na funkciji direktora policije, Rebić neskriveno zastupa stavove Srpske napredne stranke. Dok se na beogradskim ulicama vodi rat mafijaških klanova, ministar Stefanović peva na rođendanskoj žurci Cece Ražnatović, a direktor Rebić denuncira i raskrinkava političke protivnike svog šefa.

Ranjeni lav je najopasniji. Takav je i ranjeni pacov. A, Vučić je pogođen tamo gde ga najviše boli, u džep. Povredili su ga, i to nekoliko puta, zli Amerikanci. Prvo su, prošle godine, presekli lanac za pranje para preko „Beograda na vodi", a zatim i ulaskom na srpsko marketinško tržište. Kupovinom „Direct media" Dragana Đilasa, kompanija „United group" zaokružila je sistem u kome posluje najveći kablovski operate SBB, kao i televizije N1 i Sport Klub. Uz 60 odsto internet tržišta, finansijska hobotnica koju vodi Dragan Šolak preuzela je kontrolu nad marketinškim uslugama, vrednim oko 170 miliona evra godišnje. Preko „United group" oglašavaju se sve krupne svetske firme koje posluju u Srbiji, počev od Koka kole, preko Turkiš Erlajnza, Samsunga, Delezea, Fešn kompani, pa do hrvatske Idee. Time je naneta ogromna šteta Vučićevim privatnim marketinškim agencijama, kojima je vodio njegov odbegli kum Goran Veselinović. Vučić je zadržao komitente iz državnih preduzeća i institucija, ali ne može da sportski podnese godišnji gubitak od oko sto miliona evra.

S uverenjem da iza toga stoje Amerikanci, Vučić ne sumnja u postojanje plana CIA da ga svrgne ovog vrelog leta. Zato je rešio da primeni Erdoganov način borbe protiv opozicije i normalnih građana. Pre nekoliko dana, srećan zbog gašenja protesta izazvanih poskupljenjem goriva, pripadnicima svog ratnog štaba održao je zapaljiv motivacioni govor. U monologu punom samohvale, istakao je uverenje da građani nemaju šanse, oni se bore za mizerne plate, za golo preživljavanje, a on i njegova svita za milione otetih evra.

- Koga da se plašimo? Tih bednika? Dobro je govorio Brana Crnčević, u Srbiji nije bilo krupnijeg vremena, niti sitnijih Srba. Za nas, ovo su krupna vremena, ne smemo da dozvolimo da nas pobede sitni Srbi - s firerovskim nadahnućem sokolio je Vučić saučesnike u tiraniji.

Nije shvatio da je Crnčević tom sentencom opisao sebe i, naročito, njega. Sitni Vučić nije naučio osnovnu lekciju iz istorije - svaki diktator je osuđen na propast, to je samo pitanje vremena. Građani Srbije, opljačkani i poniženi, moraće sami da se izbore za slobodu. Na izborima, treba se nadati. Vučićeva pretnja „turskim scenariom" to može otežati, ali ne i sprečiti.