Mafija

Vučić sarađuje i sa Ivicom Tončevim, a njegovi saradnici su svi pod zemljom, izrešetani (2)

Došli su s' ''juga'', voze se s' Bentli

Politička i poslovna karijera Ivice Tončeva detaljno je opisana u zakonu o borbi protiv organizovanog kriminala. Sve je tu: stranačka i državna funkcija, korupcija i dugotrajna saradnja s mafijaškim gangovima. Ne birajući sredstva, Tončev je stekao mnogo. Vlasnik je sumnjive imperije u Beču, celog Niša i Socijalističke partije Srbije, a pomalo i Aleksandra Vučića. U aktivnostima Ivice Tončeva nema tajni. Političari, policajci i kriminalci znaju sve o njemu. Zna se koga on podmićuje i reketira, kao i ko to njemu radi. Postoje dokazi i svedoci njegovih brojnih nezakonitih poslova, ali ne i politička volja da se sankcioniše. Umesto na robiji, Tončev se nalazi na funkciji državnog sekretara u Ministarstvu inostranih poslova.

potpukovnik Goran Mitrović

U mrežu saradnika iz svih nivoa vlasti, biznisa i podzemlja, Ivica Tončev je uložio mnogo vremena i novca. Korumpirao je i određene pripadnike Bezbednosno informativne agencije, ali nije uspeo da sakrije sve tragove. U zvaničnim izveštajima BIA, koje poseduje redakcija Magazina Tabloid, detaljno je opisana struktura njegovog kriminalnog udruženja.

Ivica Tončev se bavio različitim nelegalnim poslovima, naročito onima koji su pogodni za pranje novca, kao što su građevinarstvo i sport. Sa bratom Novicom osnovao je preduzeće "Tončev gradnja", a ušli su i u fudbalski biznis kad su shvatili da mogu dobro da zarade na prodaji igrača i nameštanju utakmica. Organizovali su preuzimanje FK Radnik iz Surdulice a na sumnjiv način „kupili" su i FK Radnički iz Niša. Novica Tončev je predsednik Fudbalskog saveza regiona Istočne Srbije i potpredsednik FS Srbije.

U unosne poslove sa fudbalerima i pranje para Ivica Tončev ubacio je i svog bratanca Stanislava, sina Novice Tončeva. Kad je preuzeo surdulički Radnik, Stanislav je, sa 26 godina, postao najmlađi sportski direktor u Srbiji. Draganu Tasiću, zvanom Gokče, poznatom narko dileru iz Vranja, koji je do tada vodio Radnik, nije se svidela „primopredaja" kluba. Tasić je godinama obavljao razne poslove za Tončeva, pa je smatrao da zaslužuje da vodi klub. Ipak, 12. januara 2016. godine, morao je da direktorsko mesto prepusti Stanislavu Tončevu. Stric Ivica je mladog Stašu okružio novom generacijom vranjskih kriminalaca, koji su se nazivali "Brazilci". Bratancu je naredio da izbegava sukobe sa "tim ološem", neka prema njima bude servilan, da prati šta rade i prikuplja informacije, ali da im se ne meša u poslove. To će strikan. Međutim, mlađa generacija kriminalaca je projektovana da traje malo duže od braće Tončev. Kako kažu Vranjanaci „kraj će kaže" ko će koga tu da „odradi".

Ivica Tončev je uspešno uklonio nekoliko incidentnih kriminalaca iz okruženja svoga bratanca. Tako je namestio Milana Jovanovića, zvanog Milta, poreklom iz Vranja, koji je 1. decembra 2014. godine „pao" sa većom količinom narkotika na graničnom prelazu Horgoš. Jovanović je osuđen, ali je pobegao sa izdržavanja kazne. Jednom prilikom, kad je pušten na vikend, nije se vratio u zatvor i danas je u bekstvu. Milanov greh i razlog za „odstrel" je to što je više puta na pogrešnom mestu komentarisao sve „akcije" koje je uspešno izveo za potrebe tadašnjeg gradonačelnika Vranja Zorana Antića, a po nalozima i uz podršku pomenutog Tasića i Tončeva. Jovanović se hvalio kako je organizovao paljenje vozila, prebijanje lokalnih opoziconih funkcionera, poput predsednika lokalnog odbora URS-a dr Tomislava Milovanovića, ili neposlušnih biznismena kao što je bio vlasnik restorana „Tron".

Za sportskog direktora kluba iz Surdulice postavljen je Darko Gašić, rođen 1985, koji je „đak" jednog drugog „stručnjaka" za fudbal - Gorana Milovanovića, zvanog Ćelavi, poreklom iz sela Trbušani kod Čačka. Milovanović je finansijski pokrovitelj lokalnih kriminalca, perač para, politički aktivista u pokušaju i doušnik na više nivoa. Svojevremeno ga je biznis odveo u Afriku. U Ganu je otišao kao fudblaski menadžer, a vratio se s imidžom kriminogenog manipulatora.

U FK Radnički iz Niša Tončev je odmah „uhlebio" prvi ešalon svojih proverenih saradnika. U upravni odbor odmah su „uleteli" poznati „sportski radnici". Na funkciju sportskog direktora postavljen je Dejan Propadalo, zvani Badža, a vršilac dužnosti direktora kluba bio je bivši zamenik direktora BIA Dragan Marković zvani Markoni. Ova dva „zaljubljenika u fudbal" svoja mesta su „pošteno" zaslužili.

Propadalo je saradnik svih domaćih policijskih garnitura već duže od 30 godina. I sam se hvalio kako je lični prijatelj s određenim funkcionerima MUP-a još iz devedesetih godina. Na ime „zasluga" dobio je ekskluzivno pravo da upravlja tokovima narko biznisa u svom kraju, da se meša u politička dešavanja na lokalu (nekada i šire) i da komanduje batinaškim odredima. Službe bezbednosti su prikupile obilje podataka o tome da je Propadalo jedan od ključnih narko dilera i kriminalaca i hapšen je veći broj puta. U okviru kriminalne organizacije Ivice Tončeva Propadalo ima posebne zadatke. Naime, kao narko diler sa višedecenisjkim stažom zadatak mu je da za potrebe Tončevljevog karetela obezbeđuje nasilnike svih vrsta. U te svrhe regrutovao je veći broj lica iz svog kraja koji su, po potrebi, obavljali zadatke na jugu Srbije i u inostranstvu. Sitnije igrače nagrađivao je manjim uslugama poput amnestije za krivična dela, obezbeđivanje putnih isprava i viza i skromnim poklonima, dok je za krupnije „ribe" obezbedio učešće u distribuciji većih količina narkotika. U poslednje vreme vrbuje kriminalce i za poslove vezane za nabavku i distribuciju narkotika iz Južne Amerike. Evidentno se da su u pitanju narko-kanali Ivice Tončeva. Na Propadalovom platnom spisku nalazili su se mnogi. Od regionalnog šefa saobraćajne policije pa do predcednika opštine.

Dragan Marković - Markoni je jedan od „zaslužnih građana" za nagli skok braće Tončev u biznisu, kriminalu i politici. Kao zamenik direktora BIA uspešno je „pokrivao" sve aktivnosti braće Tončev.

Kada je Marković uhvaćen na delu u pokušaju iznude veće kolićine novca od jednog privrednika, zajedno sa svojim saizvršiocem Dragoljubom Peuračom, zakukao je na sve dostupne adrese.Tadašnji direktor BIA Aleksandar Đorđević odlično je znao za predstojeću akciju MUP-a, pa je par dana ranije naprasno otišao na službeni put u inostranstvo gde je ostao sve dok akcija nije završena. Đorđević se kasnije pravdao da nikada ne bi dozvolio da „takav stručnjak i moralna gromada" kao što je Marković podnese ostavku „samo da je bio u zemlji".

Sredinom marta 2014. godine, policija je uhapsila Peuraču i Markovića zbog osnovane sumnje da su organizovali seriju iznuda i reketiranja. Pali su kad ih je biznismen prijavio Upravi kriminalističke policije. Operativci MUP-a nisu imali težak zadatak, reketaše su uhvatili na delu, dok su u beogradskom hotelu "Hajat" preuzimali 50.000 evra. Sigurnosne kamere su zabeležile kako u restoran "Fokača" ulaze prvo Peurača i Marković, a zatim i oštećeni vlasnik firme "Men pauer". Marković je tada izašao iz restorana i vratio se tek kad mu je Peurača poslao sms poruku s pozivom da dođe i preuzme 50.000 evra. Peurača je uzeo svoj deo od 15.000 evra, ali na izlazu iz "Hajata" sačekali su ga policajci. U UKP je odveden i Marković. Tokom četvoročasovnog saslušanja, pristao je na poligrafsko ispitivanje. Naravno, nije prošao. Pao je na konkretnom pitanju da li je uzeo mito od 50.000 evra. Tadašnji drugi čovek BIA kasnije je objašnjavao da se zbunio jer je bio nervozan.

Međutim, dokazi nisu bili bitni, Marković je izbegao kaznu. Slobodu i posao je zaštitio prvo kukanjem a posle i ucenama upravo ka braći Tončev i svom mentoru Krkobabiću, koga je kao operativac iz Mladenovca za saradnika regrutovao još devedesetih godina. Na osnovu tog operativnog „uspeha" Marković je za sebe, po dolasku koalicije oko SNS na vlast, izdejstvovao ekspresno napredovanje sa mesta operativca u detašmanu na mesto zamenika direktora BIA, a potom i državnog sekretara MUP-a). Pretio je da će da obori i braču Vučić ako ga uhapse.

Kukanje i pretnje urodile su plodom. Nakon tragikomične „ostavke iz moralnih razloga", umesto iza rešetaka Marković je raspoređen na mesto načelnika centra BIA Niš gde je nastavio, sa zavidnim uspehom, da se bavi kriminalom i korupcijom i da pokriva politički pogodne kriminalce pod zaštitom Tončeva i Krkobabića. Rezultat je nezapamćena kriminalizacija juga Srbije i serija ubistava. Markoni je za potrebe Tončeva dekonspirisao identitet svih saradnika BIA i MUP koji su o kriminalnim aktivnostima Tončeva i njegovih pajtaša izveštavali decenijama. O curnju podataka o aktivnostima BIA i MUP niška čaršija je naveliko pričala. Pominje se tarifa od 10.000 eura po jednom „drukanju". Ovaj zločin bez kazne (za sada) izazvao je ozbiljne probleme velikom broju saradnika, ali i operativaca BIA i MUP-a. Možda su zbog ove izdaje neki saradnici svoje poverenje u službe platili i glavom.

U svoje igre na lokalu Tončev je svojevremeno uspešno uvukao i visokog službenika BIA, koji je tada bio raspoređen u Centar BIA Vranje. Naime, u to vreme još neiskusni službenik je naseo na priču tradašnjeg predsednika SO Vranje Zorana Antića o teškom ratu i sukobu koji on, „pravednik", vodi sa „onim zlikovcima" iz SNS-a, pa je iz sve snage podržao Antića i umešao se u međupartijski rat. Ovaj namešteni sukob, u koji je uvučen, mogao je da ga košta i više od karijere.

Za ovu aktivnost, Tončevu je logistiku i „korisne savete iznutra" kako da „sjebe" ovog operativca BIA dao neizbežni konsiljere Dragan Marković-Markoni, ali i neki drugi tadašnji funkcioneri BIA. Zoran Antić je za svoj ,,rad i zalaganje" 2015. izabran za člana Predsedništva SPS. Dve godine kasnije imenovan je za savetnika potpredsednika Vlade Ivice Dačića, a u novembru 2018. postavljen je za državnog sekretara u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja. U rodnom Vranju čeka ga krivična prijava za utaju poreza dok je rukovodio Sportskim savezom u vrednosti od 100.000 evra i mnogo vrlo zainteresovanih građana.

Tončev je stekao još jednu vrlo nezgodnu naviku. Naivno veruje da će, ako pobije sve svoje saradnike, ukloniti tragove svojih kriminalnih rabota. Ovo je krajnje besmisleno razmišljanje, ali to Tončeva ne sprečava da svoje namere sprovodi.

Više službi bezbednosti registrovalo je da je Tončev veći broj puta intenzivirao svoja interesovanja za lica iz kriminogene sredine koja bi u roku od nekoliko meseci bivala brutalno likvidirana. Primera je više, ali se izdvaja slučaj pokojnog šefa makedonske mafije Orceta Korunovskog. Tončev je mesecima pred ubistvo Korunovskog u Bugarskoj 22. septembra 2002. godine intenzivno prikupljao podatke o njegovim boravcima u Srbiji, ljudima sa kojima se druži i sarađuje, rutama kojima se kreće, naročito na području juga Srbije, Beograda i Zlatibora. Nakon likvidacije, valjda iz straha ili po zadatku, Tončev je nastavio da prati kretanje njegovih prijatelja u Srbiji, kao i njegovog brata Vanča Korunovskog. Iz nepoznatog razloga pokušao je da se umeša u transport posmrtnih ostataka Korunovskog iz Bugarske u Makedoniju. Podaci koje je obezbedio Ivica Tončev pokazuju da tragovi vode do Bugarske, Prištine i Albanije. Proteklih godina Tončev se interesovao za veći broj kriminalaca krupnog kalibra. Većina su već pokojni ili na robiji.

Za Tončevljevu naviku da uklanja svedoke svojih nedela odlično je znao i pokojni Goran Tasić - Gokče pa je nakon otimanja kluba iz Surdulice svoje aktivnosti, koliko god je to mogao, premestio u inostanstvo. Tasić je načuo da Tončev već godinama komentariše da se „Gokče otrgao kontroli" i da „previše radi na svoju ruku" i znao je u šta to može da vodi. Pod zasada nerazjašnjenim okolnostima Goran Tasić ubijen je 15. marta 2018. godine u Amsterdamu. Holandska policija ispituje već uočenu povezanost lica koja su u vreme ubistva bila u okruženju likvidiranog Tasića i nekih šefova podzemlja u Srbiji. Tragovi nameštene igre vode ka Ivici Tončevu.

Pokojni Tasić nikada nije bio samo „narko diler". On je bio puno više od toga. Po naređenju Tončeva, Tasić je imao i puno drugih „zadataka". Za potrebe Tončeva služio je kao organizator i izvršilac mnogih napada koji su imali političku pozadinu. Bio je i kukavičije jaje, podmetan je Velji lliću (kome je ušao u „ganglije") i mnogim drugim političarima. U policijskom smislu, jedan od šefova bio mu je policijski službenik Slobodan Pajić, koji je kasnije bio angažovan u obezbeđenju Nebojše Čovića.

Postoje provereni podaci o čvrstim vezama Tončeva sa ubicom brata Nikole Bojovića. U pitanju je Saša Cvetanović, zvani Pitbul, rođeni Vranjanac. Cvetanović potiče iz siromašne porodice i nikada nije pokazivao pretenzije da se bavi krupnim kriminalom i ubistvima. Nakon završene osnovne škole nestao je iz Vranja na nekoliko godina. Od nepoznatog „dobrotvora" dobio je na raspolaganje stan u Beogradu, iće, piće i garderobu o kojoj je mogao samo da sanja. Često je boravio u kladionici „Zona sreće" kod Partizanovog stadiona. Tončev je ovaj posao „vrbovanja" odradio preko posrednika, ali se ponekad sa Cvetanovićem viđao i lično. Kada je došlo vreme, Cvetanović je morao da odradi sve što je dobio na poklon. Javnosti je poznato kako se sve završilo. Ostaje još samo da nadležno tužilaštvo utvrdi prirodu višegodišnje veze ubice sa ljudima Ivice Tončeva i sa njim lično, što će potvrditi ono što „ulica" več zna. Jugoslava Cvetanovića, mlađeg Sašinog brata, upravo je Ivica Tončev „ubacio" u okruženje braće Šaranović. Kao čovek od poverenja, Jugoslav je radio u Šaranovićevom kazinu „Slavija" u Beogradu. Pre osam godina Jugoslav Cvetanović je uhapšen kao deo kriminalne grupe Dalibora Despotovića i Miloša Kljajića, državljana Crne Gore. Despotović i Kljajić radili su kao obezbeđenje Slobodana Šaranovića, a prema policijskim saznanjima on ih je angažovao da likvidiraju Luku Bojovića. Prilikom pretresa iznajmljenih stanova na Karaburmi i Zvezdari pronađen je arsenal oružja i municije: tri automatske puške, tri pištolja, četri heklera, dve pumparice, zolja, 5,5 kilograma sporogorećeg štapina, municija ali i lažne policijske značke. Jugoslav je u grupi bio zadužen za logistiku.

Treba naći odgovor i na pitanje koje je postavljeno na nekim radnim sastancima u istražnim timovima MUP-a - da li je moguće da je neko moćan i obavešten, iz svojih interesa, kad god bi rat klanova u Srbiji počeo da jenjava, novim ubistvima, ponovo, do usijanja „palio" situaciju i tako izazivao nova krvoprolića i osvete. Primećeno je i da su ubice raspolagale sa podacima sa kojima mogu da barataju samo najviši rukovodioci u službama bezbednosti. Tončev tu ima „svoje ljude" (pored pomenutog Markovića) a suludim partijskim kombinatorikama doveden je u poziciju da lično prisustvuje sastancima na kojima se diskutuje o nacionalnoj bezbednosti.

Braća Tončev vole bahanalije. Imaju brojne ljubavnice, neretko i maloletne. Zahvalni Tončev „uhlebio" je na državne jasle mnoge svoje metrese. Tako je izvesnu S. DŽ. (ime i prezime poznato redakciji), rođenu 1986. u Vranju, Tončev zaposlio na Aerodromu "Nikola Tesla", koji se iz najasnih poslovnih motiva pojavljuje i kao oficijelni sponzor fudbalskih klubova koje kontroliše Tončev. Tončev je zavoleo i noćni život prestonice. Sa svojim ljubavnicama i „poslovnim" partnerima redovan je gost u lokalu „Coffee factory" u Katanićevoj ulici u Beogradu.

Tončev je politički konvertit. Državne organe, politiku i sudbinu Srbije doživljava kao privatnu prćiju. Tako instruiše i svoje „poverenike" i „poverenice". Mladi ljudi osiromašenog Vranja i sa juga Srbije, zbog sitnih poklona i praznih obećanja, po potrebi su angažovani kao agitatori SPS-a, SNS-a i drugih stranaka, kako kad zatreba.

Međutim, Aleksandar Vučić je odavno prozreo svog poslušnika. Preko lokalnog odbora SNS-a Vučić je na vreme afirmisao Dragana Stevanovića zvanog Boske, koji je političkom odlukom katapultiran od konobara u lokalnom kafeu „Pegaz" do državnog sekretara. Stevanović, sa zadatkom da izuči mafijaške kombinacije Tončeva, dobio je politički prostor i ovlašćenje da utiče na brojna kadrovska rešenja na jugu Srbije. Uz njegovu podršku na poziciju višeg javnog tužioca u Vranju došla je Danijela Trajković. Danijela je svoj posao shvatila ozbiljno. Prikupila je obimnu i validnu dokumentaciju da braću Tončev i ekipu zatvori na, kako to reče Aleksandar Vučić na nedavnoj konferenciju za štampu, „doživotnu robiju". Tončev je taj Vučićev manevar shvatio kao direktnu pretnju pa je, preventivno, nekim stranim obaveštajnim agencijama pružio konkretne naznake o brojnim krivičnim delima predsednika Vučića ali i nekih svojih partijskih drugova iz SPS-a. Da je stvar ozbiljna govore i podaci iz sektora bezbednosti da je Tončev najozbiljnije odlučio da Stevanovića i Trajkovićevu kazni i fizički napadne i da taj napad pripiše opoziciji. Pripreme za to su već naveliko odmakle.

U međuvremenu, Tončev je uspeo da izdejstvuje da sredinom maja 20l8. godine Stevanović bude smenjen sa mesta koordinatora SNS za Pčinjski okrug, ali je ostao na mestu državnog sekretara u Ministarstvu privrede. U pozadini ovog sukoba je i tihi rat između Tončeva i Milovana Drecuna, funkcionera SNS-a, koji je poreklom iz Surdulice i pašenog je Stevanoviću.

Tončev je oduvek hteo da bude „pametan". U te svrhe odlučio je da „završi" fakultet. Diplomu mu je „završio" jedan lokalni falsifikator koje je do perfekcije usavršio kopiranje dokumenta, pa je tako iskopirao i diplomu za Tončeva. Ovaj falsifikator je hapšen više puta ali bi'uvek, nakon intervencije Tončeva, puštan na slobodu. O svemu se i dalje vodi istraga, ali Tončev na sve moguće načine pritiska nadležne organe da predmet „nestane". Tužilaštvo zasad odoleva. Na isti način diplomu je sebi obezbedio veći broj Tončevljevih prijatelja, pa i rođeni brat jednog bivšeg komandatna žandarmerije.

Za pravosudne organe zanimljive su i aktivnosti Ivice Tončeva u inostranstvu, posebno u Austriji, mešanju u unutrašnje političke prilike te države kroz manipulaciju biračkim telom, podmićivanju birača, kao i brojne druge kriminalne radnje.

Poslednja vest koja je stigla u redakciju pred zaključenje ovog broja odnosi se na istragu koja se vodi povodom još uvek aktuelnog skandala oko utakmice Pari Sen Žermen - Crvena Zvezda. Naime, međunarodni istražni tim tačno je utvrdio zloupotrebom koje diplomatske pošte je Tončev izneo novac iz Srbije. Razrađuju se i konkretne veze koje su Tončev i njegovi partneri ostvarili sa izvesnim kladioničarima iz Kine. Ova istraga naškodiće mnogima koji su se upustili u saradnju s Tončevim.