Razaranje

Da li je došlo vreme za transformaciju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka

Na mnogaja ljeta, uz pomoć budžeta

Kada je prvi put predloženo ukidanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka i zbog čega se od toga odustalo, čime se bakću zaposleni u ovom zavodu, kakvi se sve fundamentalni događaji tamo odvijaju, kakva je međusobna veza časopisa Kultura i mlaćenja prazne slame i kakva je međusobna veza raznoraznih tribina i prodavanja magle? Na šta se svode kapitalna „naučna" istraživanja koja se vrše u Zavodu, koja je dodatna delatnost Zavoda i kako bi trebalo obezbediti samofinansiranje rada Zavoda? Na ova pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Pre jedno sedam godina u tada predviđenoj racionalizaciji broja ustanova kojima je osnivač država bilo je predviđeno ukidanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, do čega na sveopštu žalost tada nije došlo zbog sveopšte kuknjave tzv. kulturne javnosti a uglavnom kao razlozi za opstanak ove bizarne ustanove navođeni su navodno dobri program koji se tamo priređuju, zatim nekakva tradicija i posebno objavljivanje, inače totalno nečitkog i krajnje dosadnog časopisa "Kultura" od koga se odmah nakon pročitanog sadržaja momentalno dobije kapitalna migrena. Sve u svemu instituti i institutčići su se namnožili kao korov ali vodeće mesto u parazitizmu svakako pripada bizarnom Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka koji predstavlja najidealniji primer višedecenijskog arčenja para na navodna fundamentalna istraživanja od kojih niko nikada nije imao nikakve koristi a svi koje je ova eminentna ustanova davile imali su plave štrafte oko vrata kao posledicu, a osim toga javna je tajna da ovaj Zavod važi za neku vrstu ukletog mesta što je svojedobno potvrdila i majka sadašnjeg direktora, koja je, zabrinuta za svog sina, čak lično došla u Zavod da a proveri da li je mesto zavodskog direktora dovoljno dobro za njenog sinčića!

Inače Zavod za proučavanje kulturnog razvitka osnovan je 20. aprila 1967. godine kao ustanova u oblasti kulture koja se bavi naučnim, razvojnim i primenjenim istraživanjima, izradom studija i analiza u oblasti sociologije kulture i kulturne politike, prikupljajući informacije i dokumentaciju o kulturi, umetnosti i medijima u zemlji i inostranstvu. a u povodu 50 godina štetočinstva što se navršilo preprošle godine naprasno se pojavila i paškvila u kojoj se čak tvrdi kako je Zavod osnovan kao jedinstvena ustanova kulture sa misijom da kontinuirano sprovodi naučna, primenjena i akciona istraživanja u različitim oblastima kulture kroz prizme sociologije kulture, antropologije i studija kulture te na taj način daje potporu kulturnoj politici zasnovanoj na činjenicama.

Tokom 50 godina rada Zavod je (bio) kuća brojnim istraživačima različitih akademskih profila. Interdisciplinarnost istraživačkih timova obezbeđivala je i nekada a i danas je to praksa, sveobuhvatnost pogleda i analiza koje su od ključnog značaja za razvoj te sveprožimajuće sfere života ljudi i društva - kulture. Istraživački poduhvati počinju i završavaju se u senci vinove loze koja još od 1928. godine čini prostor Zavoda blagotvornim a samom ovom rečenicom zapravo su sve karte pale na sto jer je vinova loza, odnosno nekakva senica idealno mesto za teorijsko i praktično razglabanje ni o čemu ali svakako praćeno i ićem i pićem kao dodatnom psihostimulansu za dalju sociološko psihičku onaniju što sve ima svojevrsnu nadgradnju u daljim aktivnostima Zavoda pošto navodne zavodske istraživačke poduhvate prate tribine, simpozijumi i drugi skupovi na kojima se živo debatuje o različitim temama kulture u najširem smislu pojma kultura. Malo je poznato da je u samom dvorištu Zavoda čak zapaćen pravi pravcijati vinograd sa brojnim čokotima loze o kojima se stara agronom u penziji i koji godišnje daje oko 120 kilograma grožđa od kojeg se dobija 70 do 80 litara ekološkog vina"Singidunum"a bilo bi jako zanimljivo videti da li je Zavod uopšte registrovan za proizvodnju i prodaju vina, i kako se u računovodstvu knjiže s time vezani prihodi i rashodi?

Takođe, galerija Zavoda je prostor u kome su svoja gledišta različitih aspekata kulture davali brojni mladi i neafirmisani ali i poznati, za savremenu umetnost, važni umetnici. Iz ovoga se zapravo vidi da se sistematsko prodavanje magle zaklanja raznoraznim tzv. kulturnim delatnostima koje se mogu organizovati doslovce bilo gde a, osim toga poznato je da su raznorazne tribine idealna prilika za raznorazna zazjavala i beskućnike da uđu u toplo, malko odslušaju, malko više odremaju i odmore smrznute koske, a ako imaju sreće čak i nešto cugnu i gricnu! Uglavnom, sve ovo izgleda lepo i krasno a osnovna zavodska delatnost zapravo se, pod izgovorom nekakvih istraživanja, svodi na sistematsko zatrpavanje svih ustanova kulture u Srbiji desetinama strana stupidnih upitnika u kojima se svake godine postavljaju stotine glupih pitanja, traže se raznorazni statistički podaci koji se zatim u Zavodu mesecima preživaju, prepisuju i obrađuju, verovatno kako bi se obezbeđivalo ostvarivanje opšteg interesa u oblasti kulture, što je pak druga potpuno sumanuta definicija proistekla iz konferencijaškog govora iz doba komunizma. Naravno na ovakve budalaštine decenijama se troše pare da bi kao jedini rezultat povremeno bio objavljivan navodno eminentan časopis Kultura, posvećen sociologiji kulture i kulturnoj politici.

Međutim malo je poznato da Zavod za proučavanje kulturnog razvitka ne malu količinu sredstava dobija radeći kojekakva istraživanja po narudžbini sa strane odakle se najčešće naručuju i oblast istraživanja, način istraživanja i rezultat pa je na Zavodu da u skladu sa narudžbinama pripremi i pitanja i navede na davanje odgovora kako bi naručioc bio zadovoljan. Na osnovu ovakvih "nepristrasnih" istraživanja Zavod nastavlja sa izradom raznoraznih strategija o kulturi koje u lokalnim samoupravama često dobijaju status nedodirljive svete krave samo kako bi se po svaku cenu realizovale sumanute ideje naručioca.

O tome koliko je samo postojanje i osnivanje ovog zavoda još od početka bilo na vrlo tankim nogama najbolje svedoče podaci dostupni na samoj sajtu Zavoda iz kojih se vrlo jasno vidi da je već tada postavljano pitanje opravdanosti rada ove bizarne institucije. Tako se navodi da nastanak, početak i razvoj bilo koje ustanove, pogotovo posebne i sasvim nove ustanove, nije moguće razumeti bez poznavanja sociokulturnog konteksta i vremena njenog nastanka iz čega proizilazi da je već tada bačen novac na neko istraživanje kako bi se po svaku cenu opravdalo osnivanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka koji je, kako se na sajtu navodi ušao u intelektualno polje bez istorijski stvorenog legitimiteta, a istini za volju taj legitimitet nije stekao ni do danas jer u naučnom polju na legitimitet mogu da računaju samo istraživačke ustanove iza kojih mogu da stanu već oformljene naučne discipline i instance koje stvaraju i naučne autoritete i naučni podmladak, što sa Zavodom nikada nije bio slučaj jer je osnovan političkom pomodnom odlukom a ne odlukom zasnovanom na realnom sagledavanju potreba tog vremena a sve to važi i nakon pedeset godina!

Na sajtu se dalje navodi da i sâm izbor naziva nove ustanove - Zavod za proučavanje kulturnog razvitka svedoči, u najmanju ruku, o nedoumici kako nazvati tu ustanovu. Ustanova nije mogla da dobije status naučnog instituta, a to nije bila ni želja njenog osnivača, jer nije ispunjavala zakonske uslove, pa je zato izabran neutralni termin zavod, a usvajanje bliže odredbe o proučavanju kulturnog razvitka sledilo je, makar i nedovoljno artikulisano, ideju o tome da u kulturi postoji nesumnjiv razvoj, koji samo treba prepoznati i podstaći.

O tome da je zaista u pitanju reč o pravoj parazitskoj ustanovi potvrđuje se u nastavku teksta gde se navodi da bi se pravo uporište osnovne delatnosti Zavoda najpre našlo u sociologiji kulture i umetnosti, mada su se neki tokovi te delatnosti - i tada, na samom početku, i u poznijim fazama rada, često nalazili u graničnim zonama mnogih disciplina: ekonomije i organizacije kulture, urbanog planiranja kulturnog razvoja, istraživanja javnog mnjenja usmerenog na kulturne potrebe i kulturnu potrošnju, politikologije s orijentacijom na kulturnu politiku...

Bulažnjenje se nastavlja u istom stilu pa se dalje tvrdi kako u slučaju prenošenja i usvajanja novih naučnih ideja uvek postoji čitav skup sociokulturnih uslova u zemlji primaocu koji dovode do buđenja i razvoja izvorne naučne misli: sâm predmet se u svojim razvojnim formama (kultura) nameće proučavanju, javlja se naučna radoznalost podstaknuta već postojećim začecima novog u društvenim i humanističkim naukama, a posebno međuuticajima različitih kultura, osnivaju se katedre na univerzitetima i stvara naučni podmladak, osnivaju se instituti i formira naučni kadar u njima.

Ustvari, polako se napuštao taj koncept društvene svesti, a sve više počelo da govori o kulturi kao nečem samosvojnom i sa sopstvenom dinamikom razvoja u sklopu društvene strukture, razgraničio je u pojmovnom smislu instituciju kulture od organizacije kulture (dramska umetnost - pozorište), na primer, i postavio analitičku shemu horizontalne i vertikalne dimenzije kulturnog stvaranja u kojoj se (shemi) u prvoj ravni kao bitni elementi pojavljuju priprema, akcija, ocena ili analiza, a u drugoj stvaranje, saopštavanje i primanje Zavod za proučavanje kulturnog razvitka koji, s malom ekipom ljudi različitog profila i sa ne baš tako jasno definisanom ulogom - prema Zakonu o osnivanju i prvom Statutu u prvi plan se ističu proučavanje društvenih promena i iznalaženje mogućnosti i oblika primene savremenih metoda rada i unapređivanje kulturnih delatnosti - nastoji da uoči osnovne karakteristike glavnih aktera na tom polju i nešto bolje osvetli manje poznata ili gotovo nepoznata mesta na njemu. Širina zahvata u intelektualno odnosno kulturno polje, već i raznovrsnost tema koje su obrađivane.

Radovima posvećenim kadrovima u ustanovama kulture, kulturnom životu radničke i seoske omladine, domovima kulture, materijalnoj osnovi kulturnog života sela, umetničkim udruženjima, slobodnim umetnicima, umetničkoj publici, programima kulturnog razvoja Srbije i Beograda i drugih opština.

Sve u svemu, decenijama je ovaj bizarni zavod trošio novac na raznorazna statistička istraživanja iz kojih su metastazirale svakojake cirkuske manifestacije po svim gradovima Srbije. Krunu ovakvog stvaralaštva svakako predstavlja pokretanje časopisa Kultura, časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku čime je, 1968. godine navodno otvoren još jedan izuzetno značajan intelektualni kanal za strujanje ideja i budalaština. Naime u časopisu se 95 % članaka odnosi na isprazno sociološko teoretisanje i pravo pravcijato kulturološko drndanje vune , odnosno u prevodu mlaćenje prazne slame kao odraz intelektualne psihičke onanije autora stupidnih tekstova prepunih frljanja stranim izrazima da bi se narodu zamazale oči i da bi se stekao utisak učenosti "vajnog" govornika pošto "uspešni i učeni" prodavci magle stvaraju takve konstrukcije koje ni oni sami ne znaju šta znače, iako se za taj časopisni uradak čak tvrdi da je zapravo to bio način da sve ono što Zavod u okviru svoje redovne delatnosti nije mogao da ostvari - zbog ograničenih materijalnih sredstava, relativno uzane personalne istraživačke baze, ograničenja koja je nametao osnivač i finansijer - našlo je, uz redakcijski rad zasnovan na visokim profesionalnim kriterijumima u potpun nečitkom i dosadnom časopisu, koji zajedno sa mnogim drugima, nemilice puni sve javne biblioteke i to desetinama dužnih metara bačene hartije, eventualno bude pročitan u vreme izlaska i možda još dva puta i nikada više.

U svakom slučaju, časopis "kultura" u najmanju ruku podseća na prodavanje prave koncentrovane kulturološke magle, kondenzovane, doduše, ali svejedno magle. I to bukvalno! Otprilike kao da se neko setio da izvesnu količinu vode zapakuje u konzervu, nalepi etiketu sa nazivom svoje firme na istu i tako profitira jerbo uvek postoji kulturološka malograđanština koja će da poveruje u istinitost priloženog u reklamama za konzerviranu maglu, pardon časopis "kultura! Sve u svemu mlaćenje prazne slame odnosno večna jalova zanimacija mnogih. A šta tek reći o tribinama koje se održavaju u Zavodu? Organizovanjem javnih tribina, debata i promocija, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka navodno održava još navodniju dugogodišnju tradiciju institucije koja prati i izučava trendove u oblasti kulturne politike, menadžmenta u kulturi i kulturnoj produkciji. Zavod navodno promoviše sve vidove kulturnog stvaralaštva i komunikacije i predstavlja mesto susretanja aktera kulturnog života Srbije, na kojem su se čula najrazličitija mišljenja o važnim pitanjima kulturnog razvoja društva. Ciklus tribina navodno ima za cilj uspostavljanje aktivnijeg modela komuniciranja sa kritičkim auditorijumom a sama potreba za debatnim aktivnostima navodno je proizašla iz samih projekata Zavoda, rezultata i zaključaka istraživanja. Takođe, realizacijom tribinskog programa navodno se prikupljaju materijali i informacije o stanju u kulturi koji su neophodni za dokumentarističke aktivnosti i predstavljaju podlogu i pripremu za nova istraživanja. Tribine imaju zadatak da dopune, upotpune ili isprovociraju rad na projektima, kao i da podstaknu aktivnije participiranje javnosti u kreiranju strategije kulturnog razvoja. Cilj tribinskog programa je navodno pokretanje i unapređivanje dijaloga i saradnje između donosioca odluka, kreatora kulturne politike i kulturnih praktičara. Ciljnu grupu i učesnike tribina čine predstavnici ustanova kulture iz cele zemlje, Ministarstvo kulture i ostala ministarstva u Vladi, umetničke organizacije i udruženja, fakulteti, fondacije, umetnici, kulturolozi, kompanije koje sponzorišu kulturu i umetnost, mediji, studenti itd. Odabir tema tribina koncipiran je tako da odgovori aktuelnim dešavanjima u oblasti kulture, ali i da podseti javnost na dugogodišnja nerešena pitanja koja se tiču kulturnog sistema Beograda i Srbije. Sve u svemu vidi se da je sve ovo najpre pisano nemuštim jezikom, potom prevedeno na jezik Maja a sa toga na Rongo-Rongo na Uskršnjem Ostrvu da bi nakon toga ponovno bio preveden na srpski na kome se održavaju i same tribine koje se zapravo svode na nepovezano filozofiranje i blebetanje, sa žestokim elementima idiotizma, koje često nema nikakve veze sa realnim stanjem ili govornom temom. U velikom broju slučajeva praćeno psihičkim stanjem pokondirene tikve.Bitno je govoriti mnogo a ne reći ništa. Fejk do bola, mlaćenje prazne slame. Ničemu ne služi, a uz to i ne radi. Srpski rečeno prodavanje magle ili ti sviranje kurcu, ovo su jako lepi antieufemizmi za političke eufemizme. Inače etimološko poreklo reči "eufemizam" potiče od grčkog "eufema" a znači "dobar govor", suprotno "blastfemi" ili "lošem govoru", što je za stare Grke bilo glasno izgovaranje imena bogova i drugih religioznih tabua. Ovu disciplinu govorništva su do savršenstva doveli ne političari već pre svega teoretičari kulture I psihičke onanije! Naravno sve se ovo organizuje kako bi se stvorio privid nekakvog rada I time zamazale oči javnosti koja se ne pita za šta zapravo 23 zaposlena u Zavodu uopšte dobijaju platu? Posebna je priča delatnost Zavodu koju on obavlja navodno radi obezbeđivanja ostvarivanja opšteg interesa u oblasti kulture: istraživanje i razvoj u društvenim i humanističkim naukama kao pretežnu delatnost, zatim su tu istraživanje tržišta i ispitivanje javnog mnjenja, obrada podataka, hosting i sl., ostalo obrazovanje, delatnost komunikacija i odnosa sa javnošću, izdavanje knjiga, izdavanje časopisa i periodičnih izdanja.

A tek kada se pogleda arhiva dešavanja u samom Zavodu, čovek naprosto ne zna da li da se smeje ili da plače iz glasa. Tako se tamo svojedobno održala tribina Sumrak i osvit muzeja - nove tendencije u Srbiji i Velikoj Britaniji a sve to jer deo kulturne javnosti muzeje doživljava kao statične i konzervativne ustanove kulture, u svetu a sve više i kod nas, primenjuju se novi koncepti i novi metodi za privlačenje publike, nove postavke istorijskih tema kao i različitih fenomena savremene društvene stvarnosti. Naravno ni ženske studije nisu bile zapostavljene pa je decembra 2016 organizovan okrugli sto: „...Žensko stvaralaštvo u kontekstu srpsko-francuskih veza" o kojoj na sajtu zavoda piše sledeće: Odnos kulture i rodne ravnopravnosti je multidimenzionalan. Kultura je polje koje omogućava ravnopravnost u stvaralaštvu i ispoljavanju kreativnog potencijala žena i muškaraca, ali je kultura i snažan alat za promociju rodne ravnopravnosti kao univerzalnog društvenog principa. Dodatno, kultura je i značajan kanal koji omogućava operacionalizaciju ideja feminizma kroz angažovano, onlajn stvaralaštvo, stvaralaštvo na otvorenim prostorima, kumulaciju otpora i borbe protiv neravnopravnosti i omasovljavanje nosilaca otpora. Naravno pošto su sada jako moderne društvene mreže sajber prostor I raznorazna prepucavanja u Zavodu je čak održana tribina na kojoj se naklapalo se sa pojedincima, organizacijama i institucijama koji se nalaze na netu, čiji se rad odvija i (ili samo) putem društvenih mreža.

Pobrojano je ponešto od mnoštva entiteta koji se koriste društvenim mrežama, blogovanjem ili drugim internet oglašavanjem u svom radu, utiču na javnost, društvene aktere i publiku. Predstavljeni su uspešni i poznatiji stanovnici sajber prostora bliski društvenom i kulturnom aktivizmu i stvaralaštvu. Svetkovine, manifestacije, iventi (events)...a šta tek reći o tzv "projektima" Zavoda? Evo tipičnog primera parazitizma koji se plaća iz budžeta. Svojevremeno je vršeno nekakvo istraživanje vezano za muzejske pedagoge koje je izgledalo ovako: Neke dve iz Zavoda su metodom slučajnog uzorka odabrale određen broj muzeja iz Beograda i okoline i onda redom krenule da telefonom najavljuju svoj dolazak što je u muzejima izazvalo pravu uzbunu jer je svaki iole normalan muzealac naprasno postao izuzetno zauzet ili se naprasno razboleo bežeći glavom bez obzira od trtljanja sa strane, pa su čak zvani radnici sa bolovanja da naprasno ozdrave da bi određenog dana bili na dispoziciji eminentnim radnicama Zavoda koje bi došle, ukratko istrtljale šta imaju, podelile nekakve upitnike sa stupidnim pitanjima i potom zbrisale natrag a za sve to uredno naplatile dnevnice kako bi radnicima Muzeja uvalile da popunjavaju upitnike na osnovu kojih bi nakon meseci i godina kabinetskog rada gromoglasno prezentirale rezultate tuđeg rada kao svoje naravno na tribini u samom Zavodu i onako usput bi se pojavila i odgovarajuća publikacija što bi sve bilo lepo i krasno, a stvari postaju sasvim jasne kada se zna da su takve publikacije štampane u kapitalnom tiražu od 30 do najviše 50 primeraka! A o tome šta se sve i koliko analiziralo i popisivalo radi mlaćenja prazne slame najbolje govori nebuloza preuzeta sa sajta Zavoda: predmet istraživanja je muzejska publika, jer se posetioci muzeja se sve više posmatraju kao aktivni činioci funkcionisanja muzejskog sistema koji percipiraju umetnička dela i muzejska artefakta estetski, intelektualno, informativno, emocionalno...i koji zauzimaju kritički stav o muzeju, izložbi, ali i učestvuju u programskim dešavanjima u muzeju. Ciljevi istraživanja su učestalost odlaska u muzeje, kategorizacija publike; priroda posete, muzeju, mišljenje posetilaca o programima i aktivnostima koji se organizuju u muzeju, o radnom vremenu, ceni ulaznica itd;kako posetioci doživljavaju muzej, njegov smisao i značaj u svom obrazovanju i u obrazovanju šire zajednice; na koji način muzejski posetioci mogu da utiču na izbor onog što će biti izloženo i organizovano u muzeju (prioriteti, potrebe i predlozi posetilaca); utvrditi novi značaj i značenje muzejske ustanove, njeno mesto u kulturnom životu grada i zemlje, kao i u savremenom procesu medijacije; podstaknuti razvoj metode evaluacije u samim muzejima, ne samo kao instrumenta vrednovanja već i kao instrumenta promena u cilju transformacije muzeja (povećanja mogućnosti muzeja, modifikovanja izložbi i kreiranja zanimljivijih sadržaja. Ukratko rečeno, ono što tzv istraživači žele je da ulica i uličari počnu da sviraju muziku na koju će muzeji igrati pipirevku i praviti izložbe na zahtev publike, radno vreme na zahtev publike, sva druga sranja na zahtev publike. Stoga ni najmanje ne čudi što je 2012. Vlada Srbije sa pravom predložila gašenje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, ali nakon 50 godina štetočinstva postoji rešenje i za taj problem i to tako da država Zavodu na korišćenje za narednih 50 godina besplatno da najmanje pet hektara zemlje, kupi opremu i sadni materijal da Zavod može da se samofinansira gajenjem vinove loze i flaširanjem vina, veći deo same zgrade da se preuredi u restoran sa konačištem pod imenom "Kulturolog", tako da država može da skine Zavod sa budžeta kako bi svi bili sretni i zadovoljni.