Ekonomija

Novac i monetarna politika u funkciji razvoja (1)

Koliko monetarni faktori deluju na oživljavanje ekonomskog rasta

U monetarnoj teoriji i politici se sve manje postavlja pitanje: šta je novac, već kako se stvara, ko njime raspolaže i kako deluje na ekonomsku aktivnost i sve podsisteme ekonomskog sistema , odnosno kako njime efikasno upravljati. Znatno je češće i istraživanje mehanizma uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora reprodukcije. Shvatilo se , konačno, da nije bitno poreklo novca, već njegova upotreba i efekti. Moderna monetarna teorija prelazi na aktivnu ulogu novca i monetarne politike i njeno delovanje na visinu BDP i raspodelu dohotka, cene, tržište novca i kapitala, zaposlenost, potrošnju, kamatu i profit, ponašanje investicija i štednje, platnobilansnu ravnotežu i odnose u eksternoj ekonomiji. Radi se, dakle, o prihvatanju teze o brojnim i složenim uzajamnim odnosima novca i drugih realnih agregata privrede, zaključuje u svom istraživanju prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

Osnovno pitanje koje se redovno postavlja u vođenju aktivne monetarne politike je koliko monetarni faktori, u sklopu ostalih faktora razvoja, mogu delovati na oživljavanje ekonomskog rasta , odnosno koliko mogu biti stimulatori ili ograničavajući faktor optimizacije ekonomskog razvoja.

Novac i monetarna politika i pored toga u svim privredama igraju sve veću ulogu u programima razvoja , aktiviranju faktora razvoja i stvaranju povoljnih monetarnih uslova za dinamičan, stabilan i održiv dugoročni razvoj. Time i istraživanje delovanja novca u privredi dobija sve više na značaju.

Monetarna teorija i politika u svim privredama postaju sve značajnije posebno u pogledu delovanja novca u privredi i efekata koji se mogu postići „upotrebom" novca na području dinamike i stabilnosti ekonomskog rasta , ostvarenja pune zaposlenosti i uravnotežavanja platnog bilnsa (kretanja kapitalai zaduženosti, ali i uvoza i izvoza, deviznog kursa, politike deviznih rezervi zemlje, likvidnosti i aktivnosti bankarskog sektora).

U prvom delu ćemo prikazati teorijske stavove u pogledu delovanja i moći savremenog novca u regulisanju privrednih i finansijskih tokova, a zatim monetarnu politiku u našoj privredi (usmerenost, ciljeve i efikasnost).

* AKTIVNA ULOGA NOVCA U PRIVREDNOM RAZVOJU

* Nije bitno poreklo novca, bitna je njegova upotreba i efekti koji se postižu upotrebom novca

Renesansa novca u modernim privredama , i sve veća uloga novčanog faktora u regulisanju ukupnih privrednih tokova ukazuju na činjenicu da je stvarno došlo do „velikog zaokreta". Od nekadašnje „neutralnosti" novca u privredi iz klasične ekonomije , praktično, nije ostalo ništa. Od klasičnog stava „novac nije važan, preko kejnzijanske teorije „novac je važan", došlo se do savremenog monetarizma s tezom „samo novac je važan".

Klatno u tretiranju značaja i delovanja novca se privremeno pomerilo na suprotnu stranu - preko pridavanja dominantnog značaja ulozi novca u privredi. Tržište novca i tržište kapitala, brojni procesi transformacije jednih u druge oblike novca i novčane imovine, veća uloga monetarne kontrole i instrumenata monetarne regulacije išli su u prilog takvom sistemu. Ovo posebno u uslovima eksplozivnog i nekontrolisanog širenja novčanih (finansijskih) derivata, za šta je vezana i nova finansijska kriza.

Međutim, složeni mehanizam savremenih privreda , raspodela i preraspodela dohotka, sve složenije delovanje realnih faktora razvoja , kao i uloga savremene države s brojnim instrumentima fiskalne politike istovremeno, ukazuju i na sve veći značaj fiskalnog sektora u regulisanju ekonomskih procesa . Istovremeno veći značaj eksterne komponente u ekonomskom razvoju (otvorene ekonomije) koordinacije makroekonomske politike na međudržavnom nivou, specifični tokovi kapitala i novca , delovanje međunarodnih monetarnih i finansijskih institucija u modelovanju makroekonomskih politika pojedinih zemalja , ukazuju da je neophodna potpuna koordinacija monetarne, fiskalne i platnobilansne politike i regulacije. Strategija monetarne i fiskalne politike mora da uvažava sve navedene faktore i mehanizme uzajamnog delovanja .

Inače, parcijalno vođena , usmerena na pojedinačne ciljeve razvoja koje treba da ostvari, najčešće ostaje potpuno neefikasna , odnosno kontraindikovana.

Posebno složena pitanja, koja se redovno postavljaju u modernim privredama, su monetarna i fiskalna delovanja u privredi i platnobilansna neravnoteža , ali i budžetski deficiti, finansijska kriza države i deficitarno finansiranje razvoja (posebno u nerazvijenim privredama oskudnim kapitalom i slabo monetizovanim ekonomijama - bez razvijenog tržišta novca i tržišta kapitala, kako u pogledu institucija tako i u pogledu instrumenata, ali i tradicije, kulture , kvaliteta državnih institucija i dr.).

Brojna su pitanja koja su morala da se postave u pogledu savremenog monetarizma, neoliberalizma (često tretiranog kao neokonzervatizam), sve razvijenijeg „skrivenog" državnog intervencionizma u savremenim privredama koje karakteriše savremen pojava kriza (ili recesije), nezaposlenost i visoka inflacija.

Stoga, monetarna i fiskalna politika danas dobijaju posebnu ulogu da reše „nerešivi problem" istovremenog postizanja dovoljne stabilnosti privrede (efikasnu antiinflacionu politiku) i ostvarivanje dovoljno visoke stope ekonomskog rasta, uz tolerantnu neravnotežu u platnom bilansu.

Sve to treba ostvariti , istovremeno, jer je postalo jasno da je na sceni kriza kejnzijanske poltike regulisanja tražnje, uz sve oštriju kritiku ortodoksnog kejnzijanstva u politici stabilizacije privrede. Monetarizam se, istovremeno, kao nova filozofija , uz sve veće zahteve za liberalizacijom svih tokova u ekonomiji (gotovo do automatizma tržišta tipa klasične ekonomije), uz odgovarajuće modele stabilizacije i tazvoja, nudi svim razvijenim i nerazvijenim privredama u svetu. Mada je jasno da se takvi modeli ne mogu jednostavno i nekritički presađivati iz jedne visokorazvijene privrede na slabo razvijene privrede taj koncept i model se uporno „naturaju" privredama u razvoju. Brojne uočene slabosti, potpuno suprotni efekti od očekivanih, dovoljno su dokaz i opomena za sve ekonomije da, na bazi teorijskih dostignuća u svetu, grade sebi imanentan model stabilizacije i ekonomskog rasta.

Kada se država preko makroekonomske politike odluči za istovremeno ostvarivanje stabilnost kursa valute, stabilnost cena, rast proizvodnje, izvoza, standarda stanovništva - mora se postaviti pitanje da li je to moguće ostvariti istovremeno? Ovo posebno iz razloga što je takva politika redovno praćena restriktivnom politikom (koja treba da doprinese stabilizaciji cena i kursa). „Novčana masa će se održavati na dostignutom nivou do postizanja stabilnosti cena , a usklađivaće se s realnim rastom bruto domaćeg proizvoda".

Primarna emisija će se kretati isključivo na osnovu kupovine deviza od strane centralne banke i kreditiranjem deviznih potraživanja po osnovu izvoza roba i usluga (uz obavezu da se devizni priliv prodaje centralnoj banci. Kakva se tada vodi monetarna politika ? To su ustvari stavovi naše centralne banke . Kakva je uloga domaćeg novca u pokretanju privrednog rasta i osiguranja dovoljne likvidnosti privrede?

* Da li je monetarna politika usmerena na stabilizaciju cena i deviznog kursa, restriktivno vođena , u stanju da bude dovoljno podsticajna na proizvodnju i privredni rast? Da li je privreda dovoljno monetizovana i da li raspolaže sopstvenim kapitalom, da li je likvidna i da li ima mogućnosti alternativnih ulaganja novca i kapitala, koliko je zavisna od kredita banaka, a banke od centralne banke , kako deluje novac i kredit u privrednim tokovima, da li su finansijski i monetarni tokovi pod kontrolom, šta je sa delovanjem kamatne stope , kakav je mehanizam transmisije monetarnog delovanja u privredi i sl. Sve su to pitanja na koja se prethodno moraju znati odgovori, kada se kreatori ekonomske politike odluče na dugoročno vođenje restriktivne monetarne poltike u cilju stabilizacije kursa i cena.

Konačno, na kakvu podršku i koordinaciju ovakva politika može računati kod fiskalne politike , politike raspodele, devizne i spoljnotrgovinske politike, politike formiranja štednje i investicija i sl. Koordinacija i sinhronizacija ovih delova makroekonomske politike u ostvarivanju ekonomskog rasta i stabilizacije privrede je nužna, što je i osnova efikasne monetarne politike.

Da li, nasuprot tome, ekspanzivna i razvojno orijentisana monetarna politika može biti efikasna u pokretanju proizvodnje i oživljavanju ekonomskog rasta , ali bez pokretanja inflacije? Da li je i pod kojim pretpostavkama moguće voditi ofanzivnu i razvojno orijentisanu monetarnu politiku, bez inflatornih udara? Sve su to pitanja na koja tražimo odgovor u našim istraživanjima.

Pokušali smo da sve navedene (i druge) fenomene istražimo i da osvetlimo ovu, inače, vrlo složenu i po brojnim delovanjima poznatu problematiku.

2. Monetarni faktori u procesu privrednog razvoja

- Novac je ne samo složen i vrlo heterogen savremeni fenomen sa brojnim oblicima) već i vrlo značajan faktor normalnog odvijanja procesa reprodukcije. Pod novcem i monetarnim faktorima treba podrazumevati pre svega, količinu novca i kredita u privredi, bez obzira u kojem se obliku trenutno ona nalazila , kao i instrumente neposrednog monetarnog regulisanja i mehanizme prenošenja (transmisije) njihovog delovanja u privredi.

Osnovno pitanje koje se nameće u monetarnoj teoriji i politici jeste kakav je odnos i međusobno delovanje monetarnih i nemonetarnih (realnih) faktora reprodukcije? Da li monetarni faktori postaju inicijalni faktori određenih promena u privredi, i kakav je karakter tih promena , odnosno, da li su realni faktori primarnog značaja i da li se monetarni faktori prilagođavaju tim realnim kretanjima u privredi? Pravi odgovor na to pitanje je od osnovnog značaja za vošenje monetarno-kreditne politike. No, u pogledu ovog pitanja danas postoje tri osnovne koncepcije:

Monetaristička koncepcija , prema kojoj monetarni faktori imaju dominantno delovanje u opredeljivanju tokova reprodukcije (proizvodnja, cene, zaposlenost, stabilnost, platno-bilansna ravnoteža, korišćenje kapaciteta i dr.)

Realna i materijalistička koncepcija , prema kojoj presudno delovanje na tokove reprodukcije imaju realni faktori (investicije, potrošnja i raspodela, proizvodnja , nivo dohotka i dr.), dok su monetarni faktori neutralnog karaktera i nemaju nikakav uticaj na tokove reprodukcije.

Varijanta realističkog pristupa u prvi plan ističe primarnu ulogu realnih faktora , ali priznaje i povratno delovanje novčanog faktora. Ova teorija, danas , uglavnom, dominira u monetarnoj teoriji.

* Prema prvoj koncepciji monetarni faktori , a time i monetarna politika, imaju odlučujuće delovanje na sve tokove reprodukcije. Da li će privredni rast biti brži ili sporiji, da li će ekonomska politika uspeti da očuva veću ili manju stabilnost privrede u osnovi zavisi od uspeha koji je u stanju da sebi podredi monetarni faktor, da „upravlja" novcem u privredi. To znači, zapravo, da li je ustanju da provodi više manje uspešno monetarno-kreditnu politiku. Kredit je izvor savremenog novca, što mnogi stalno ističu kada navode da je savremeni novac ustavri kreditni novac.

* Monetarna politika je svesno regulisanje novca u privredi od strane bankarskog sistema - na čelu s centralnom bankom. Ciklično kretanje konjukture ova koncepcija objašnjava delovanjem novčanog faktora. Liberalna kreditna politika i ekspanzija novca dovode rfedovno do bržeg razvoja privrede i ulazne faze ciklusa. Nasuprot tome, kontraktivno-kreditna politika sigurno vodi depresiji i visokoj nezaposlenosti rada i kapaciteta.

Isto tako, kretanje cena, odnosno inflacioni poremećaj ova koncepcija isključivo veže za preteranu emisiju novca (ekspanzivnu monetarno-kreditnu politiku), pad cena za restriktivnu monetarnu politiku. Time je ovaj pravac neposredno posledica kvantitaivne teorije novca. Mada je ova koncepcija znatno šira od kvantitaivne koja uglavnom promene cena posmatra kao isključivu posledicu delovanja monetarnog faktora.

Doduše, i danas se empirijski može dokazati uska povezanost u kretanju reprodukcije i novčanog opticaja, pri čemu visokoj konjukturi odgovara rast cena i rast mase novca i kredita u privredi, kao što u fazi recesije i pada nacionalnog dohotka i zaposlenosti gotovo redovno imamo pojavu padanja mase novca i kredita u privredi (mada više i ne dolazi do sniženja cena).

Međutim, ova koncepcija, polazeći od površnih posmatranja , nije u stanju da sagleda: da prmene ciklusa i zaokret konjukture potiču od realnih faktora reprodukcije , te da monetarni faktori samo prate tokove realnih kretanja, prilagođavajući se nastalim promenama.

Druga, realna koncpcija, videli smo, polazi od stava da su realni tokovi reprodukcije od primarnog značaja , dok su monetarni faktori sekundarnog. To su faktori koji se samo prilagođavaju promenama realnih faktora reprodukcije, omogućavajući njihov normalan tok )"da od strane novčanog faktora ne bi došlo do smetnji u normalnim tokovima reprodukcije").

Prema ovoj koncepciji, realni faktori dovode do cikličnog kretanja privrede , do zaokreta konjukture , dok se monetarni faktori samo prilagođavaju tim, već nastalim, promenama. Visoku fazu konjukturnog ciklusa prati rast novca i kredita u privredi , dok fazu recesije ili krize prati oskudica novca i restrikcija kredita. Isto tako povećanje nivoa cena povlači za sobom rast mase novca u opticaju, kao što i njihovo sniženje dovodi do smanjenja potrebne količine prometnih znakova za obavljanje smanjenog robnog prometa.

Budući da je očito, da u savremenim privredama monetarni faktori nemaju pasivnu ulogu , odnosno samo ulogu posrednika u reprodukciji, već da su i značajan aktivan faktor, a često i inicijalni faktor određenih promena u reprodukciji, to se ova realna koncepcija na kraju „koriguje", pretvarajući se u znatno realističnu treću varijantu.

Treća varijanta o ulozi monetarnih faktora u privredi, videli smo i dalje ističe primarnu ulogu realnih faktora, ali priznaje i aktivnu ulogu monetarnih faktora u svim tokovima reprodukcije. Monetarna kretanja , prema velikom broju ovih autora , ne samo da se prilagođavaju materijalnim kretanjima, već postaju i samostalan aktivan faktor kojim se može svesno delovati na tokove privrede. Prema ovoj koncepciji, bankarski sistem će kroz odgovarajuću monetarnu politiku staviti na raspolaganje privredi onoliko novca i kredita, koliko to zahteva dati nivo proizvodnje i robnog prometa, uz dati nivo cena (društveni proizvod po tekućim cenama kao indikator „normalnog" snabdevanja reprodukcije novcem).

Ova varijanta je danas dominantna u teoriji i politici , što je usko vezano za razvoj kreditnog (depozitnog) novca, manipulisanog novca i sve razvijenijem državnom intervencionizmu, pri čemu država ostvarenje određenih ciljeva ekonomske politike (razvojnih, socijalnih, strukturnih i drugih) koristi novac i novčanu politiku centralne banke (koja joj je i dalje u rukama). Sve veći budžetski deficit , povezanje sa sve većim javnim rashodima (investicionog, transfernog, čisto vojnog delovanja u privredi, izvan njegovih normalnih funkcija prometa i plaćanja.

To znači da danas postoji dijalektičko jedinstvo realnih i monetarnih faktora u reprodukciji, pa u jednom momentu mogui imati primat prvi, u drugom drugi faktor, mada u osnovnom odnosu treba istaknuti primarnu ulogu realnih faktora reprodukcije. Ovim smo dobili odgovor na pitanje vođenja i efikasnosti monetarne politike (o čemu kasnije šire raspravljamo), da joj se ne bi , što se često čini, stavljali u zadatak i takvi ciljevi u razvoju, koje ona objektivno ne može ostvariti.

Zbog toga se često ističe - da za uspešno sprovođenje monetarno - kreditne politike, treba paralelno sprovoditi i drugi kompleks mera na području stabilizacije kao: fiskalnu, spoljnotrgovinsku, deviznu, politiku dohodaka i cena , politiku štednje i investicija, da bismo dobili zadovoljavajući rezultat na području politike novca i kredita. Mogućnost delovanja novca i kredita u reprodukciji šire je objašnjena u delu gde se objašnjava značaj i uloga bankarskog kredita u savremenoj privredi.

Novac je, videli smo, ne samo dosta heterogen mehanizam u modernoj privredi, već i izvanredno efikasan faktor u procesu stabilizacije (ili destabilizacije) privrede, ali i omogućavanja tokova reprodukcije u celini.

Moderna monetarna teorija nastoji, pre svega, da nađe odgovor na pitanje transmisionog mehanizma u delovanju osnovnih monetarnih varijabli na procese reprodukcije. Drugim rečima, kako i kojom brzinom mogu instrumenti monetarne politike delovati na osnovne privredne makroagregate , kao što su: bruto domaći proizvod, cene, zaposlenost, konjuktura, budžetska potrošnja, uvozno-izvozni kompleks, platni bilans, likvidnost reprodukcije i dr.

3. Monetarni impulsi i transmisioni mehanizam monetarne politike

* Novac i monetarne mere , sigurno je, deluju na ekonomsku aktivnost. Međutim, što se tiče prirode i mehanizma transmisije ovog delovanja shvatanja se u samoj osnovi mnogo razlikuju. Jedno shvatanje je kejnzijanska koncepcija (u čijoj osnovi su odnosi prihodi-rashodi) i mehanizam kamate kao glavna veza između novca i ekonomske aktivnosti , odnosno dinamike i ponašanja osnovnih agregata (investicija, zaposlenosti, dohotka i dr.). Drugo shvatanje odbacuje podelu ekonomske teorije na analizu nacionalnog dohotka (makroekonomija) i na teoriju cena (mikroekonomija). Prema ovoj teoriji, proizvodnja i zaposlenost se objašnjavaju odgovarajućim promenama relativnih odnosa i promenama cena. Ovo bi se moglo smatrati srednjim shvatanjem. I konačno, na sasvim drugom polu, nalazi se poznata neokvantitativna koncepcija s poznatim elementima.

Predstavnici kvantitaivne teorije, u svim varijantama u kojima se ona pojavljuje, posmatraju varijacije količine novca u odnosu prema nacionalnom dohotku kao stratešku kategoriju stabilnosti i ekonomskog rasta.

Predstavnici neokvantitativne teorije novca, posebno čikaška škola, polaze od toga da su novac i monetarna politika od primarnog značaja u regulisanju konjukture, da promene „monetarne baze" odlučujuće deluju na nacionalni dohodak i ostale makroagregate.

* Promenama volumena novca postaje, dakle, globalni izraz monetarne politike, a provodi se uz neposredno delovanje mase novca na ekonomsku aktivnost. Time promena stope rasta obima novca deluje na realni društveni proizvod (posle izvesnog vremenskog intervala, u kojem se ogleda zakašnjavanje u delovanju monetarne politike (o čemu ćemo na drugom mestu šire raspravljati). Monetarna politika je, znači, putem kontrole novčane mase veoma efikasna kao instrument stabilizacije , znatno efikasnija od fiskalne politike. Ovakva neokvantitativna shvatanja su podvrgnuta ozbiljnoj kritici, posebno u poslednje vreme. Polazeći od toga da očita uzajamna povezanost koja postoji između bruto proizvoda i količine novca, može poticati ne od strane novčane mase, već od strane ponašanja dohotka. Uzrok i posledicu je teško odvojiti i jasno diferencirati, jer najčešće vlada uverenje da se „ne prilagođava ekonomski proces količini novca, već obrnuto, količina novca ekonomskom procesu".

Monetarni impulsi prema ovim shvatanjima prenose se na privredu preko relativnih promena cena, koje sa svoje strane, deluju na tražnju novca, na realne vrednosti, stvaranje novih sredstava i obaveza i „prinosa od sredstava„ (kamatu), odnosno na proizvodnju i potrošnju.

Funkcija tražnje novca i tražnje kredita se uključuju u celovit sistem s funkcijom investicija, potrošnje i formiranja dohotka. Do sada formirani ekonometrijski modeli su pokazali kako početna promena u raspoloživoj novčanoj masi sukcesivno deluju na nacionalni dohodak i cene, a ovo se dalje sa svoje strane odražava na promene kamatnih stopa , cenu kapitala, sklonost potrošnji. Konačno, sve skupa povratno deluje na formiranje dohotka.

Teško je danas prihvatiti stavove neokejnzijanaca da ukupna količina novca predstavlja jednu od varijabila koje utiču na konjukturu, ali samo idirektno, putem transmisije preko kamate. Lančana reakcija, koja nastaje promenama količine novca preko kamate, deluje na tražnju investicija,. Investicije, pak predstavljaju samo sastavni deo globalne tražnje, koja deluje na privredni rast.

U kraćim vremenskim periodima, postoji uzajamno delovanje novca i dohotka, i to kroz stalni proces monetizacije privrde.

Postojanje stalne veze između novca i bruto proizvoda ne znači da postoji veza samo u jednom pravcu, odnosno da novac deluje na proizvod. Postoji uska povratna veza bruto proizvoda i procesa stvaranja i poništavanja novca s većim uzročnim delovanjem ekonomske aktivnosti na novac.

Drugo, vremenska povezanost novca i ekonomske aktivnosti (kroz izvesno zaostajanje delovanja u vremenu) nije u mogućnosti da objasni precizno koliko variranje monetarnog rasta dovodi do fluktuacije ekonomske aktivnosti.

Treće, visoka korelacija između promena količine novca i ekonomske aktivnosti u cikličnim kretanjima je dokazana, uz određeno zaostajanje u ponašanju agregata privrede iza promena količine novca.

Četvrto, u projekcijama i analizi efekata „promena količine novca treba da uhvati i interval između emitovanja monetarnog impulsa i njegovog krajnjeg delovanja na ekonomsku aktivnost".

Kako postoji čvrst odnos između dohotka i količine novca, raspoloživa količina novca može da se menja autonomnim monetarnim merama - pri čemu preduzeća i proizvođači prilagođavaju svoje izdatke stanju svoje likvidnosti, da bi uspostavili željeni nivo sredstava. Ukupna količina novca, u krajnjem slučaju, deluje na izdatke privrede, a ovi na bruto domaći proizvod i zaposlenost.

Teorija novčane baze je uspela da dokaže usku vezu između stopa promena novčane mase i društvenog proizvoda, ali se time još ništa ne kaže o uzročnoj vezi ovih agregata ukupne novčane mase. Promene stope rasta novčane mase, prema ovim shvatanjima redovno prethode fluktuacijama privrednog ciklusa.

Povezanost monetarnog i ekonomskog ubrzanja, odnosno usporavanja, je u teoriji dosta jasna. Zapaženo je da su veća ubrzanja ili usporavanja monetarnih impulsa praćena ubrzanim, odnosno usporenim, kretanjem realnog nacionalnog proizvoda.

Ne upuštajući se dublje u teorijske probleme uzajamnog delovanja monetarnih i realnih faktora u reprodukciji, neophodno je, još jednom , navesti da se disproporcije u privredi i neuravnoteženost javljaju pre svega na strani realnih faktora reprodukcije, mada i monetarni faktori mogućnosti samostalan faktor krize ili faktor „koji produbljuje već nastalu krizu".

Poznato je da u uslovima ekspanzije dolazi, pored ostalog i do porasta cena, što je usko vezano za proširenje monetarnog volumena koji deluje na porast proizvodnje i prometa, ali i na daljnji rast cena. Time ekspanzija novčane mase , delujući na rast proizvodnje i zaposlenosti , istovremeno dovodi i do porasta ukupne novčane tražnje, odnosno potrošnje.

Istina, ekspanzija novca i kredita ne stoji u većoj stalnoj i utvrđenoj srazmerni prema formiranju tražnje , ali je opšta tendencija u ponašanju dva agregata ista. Rast novčane mase dovodi do rasta tražnje ,a ona sa svoje strane , dovodi do proširenja reprodukcije i porasta svih oblika potrošnje.

Kredit i novac podržavaju ili ograničavaju reprodukciju-zavisno do osnovne orijentacije monetarne politike, odnosno da li je ekspanziono ili restriktivno orijentisana. Prema ovakvim shvatanjima ukoliko se žele ograničiti ciklična kretanja u realnom sektoru privrede, mora se staviti pod kontrolu i ograničiti ekspanziju ukupne količine novca u privredi.

U fazi preteranog uspona konjukture centralna banka i krug poslovnih banaka nastoje - smanjiti stopu rasta bankarskih kredita - da bi se suzbila preterana konjuktura , naravno uzimajući u obzir i vremensko zaostajanje u delovanju mera monetarne mase na konjukturu. Preovladava i uverenje da bi povećanje količine novca i kredita trebalo biti dosta ujednačeno i nezavisno od fluktuacije privrednog ciklusa.

Ovakvi stavovi ne uzimaju dovoljno u obzir osnove stvaranja novca i danas dirigovanoj privredi , u kojoj sve manje ostaje paralelan odnos i suprotna kretanja robe i novca, u kojoj novac postaje instrument za celi niz drugih često neekonomskih ciljeva, posebno u sferi pokrivanja sve većeg obima javnih rashoda (budžetskog deficita).

Uloga novca u određivanju tokova ekonomskih procesa i danas je predmet oštrog razilaženja ekonomista . Dok novac, prema jednima, vrši kontrolu nad procesima, drugi veruju da on nema neki veći uticaj na ekonomske procese, odnosno da je on gotovo neutralan faktor u reprodukciji. Prema stavovima neaktivnog novca , obično se polazi od toga da se količina novca samo prilagođava realnim potrebama privrednog razvoja, tako da se svodi na pasivan element sistema. S druge strane, odnos novca prema drugim agregatima je vrlo promenljiv. Zapravo ne može se uspostaviti neki stalni odnos i kao faktor s kojim se može u politici unapred računati, a time i svesno uticati promenama mase novca na privrednu aktivnost.

4. Kritika monetarističkog modela monetarne politike

Kontrola ukupne količine novca, prema monetaristima , predstavlja glavni instrument ne samo inflacije već i deflacije, odnosno rasta nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Prema njima je naročito posle velike ekonomske depresije i drugog svetskog rata , kejnzijanska teorija dohodak-rashodi pokazivala veću efikasnost, zbog čega se i provodila kada je došlo do „kejnzijanske revolucije" od tridesetih godina , ali je u savremenim privredama delovanje politike novca daleko veće i efikasnije od fiskalnih mera.

Sve je to dovelo do „velikog zaokreta" u regulisanju privrede s dotadašnjeg osnovnog odnosa dohodak - rashodi, ka novom odnosu, na relaciji novac - investicije --- nacionalni dohodak - novac. Dakle, početak i kraj tog lanca međuzavisnosti jeste novac. On sada postaje osnovni faktor pokretanja ili kočenja privredne aktivnosti.

Od Kejnzovog napada na klasičnu monetarnu teoriju i odbacivanja njenih osnovnih postavki sve do drugog svtskog rata interes za novac, u okviru makrosistema , je opao, da bi ponovo oživeo kao odraz objektivnog razvoja vezanog za posleratnu inflaciju, deficitarno finansiranje, javni dug i međunarodne monetarne probleme. To je pred teoriju i monetarnu politiku stavljalo brojne i složene zadatke : kako u potpuno izmenjenim odnosima i složenim faktorima razvoja odrediti mesto i prirodu savremenog novca i pravac delovanja i efikasnost monetarne politike.

Gotovo nigde suprotnost stavova nije u ekonomskoj teoriji tako prisutna kao kod monetarne teorije i politike. Suprotni stavovi polaze od količine nivca , koji mora biti podređen, a ne strateški element ekonomske aktivnosti, pa do shvatanja novca kao strateškog faktora u određivanju dohotka, potrošnje, investicija i zaposlenosti. Očito je, dakle daje novac i monetarni faktor danas jedan od ključnih varijabla makrosistema i da deluje na sve podsisteme privrede (raspodelu, cene, devizni, trgovinski, bankarski sistem i sistem proširene reprodukcije u celini). To istovremeno ukazuje da on ne može biti osnovni, ili, još dalje, isključivi faktor procesa stabilizacije, odnosno regulisanja potrošnje i stope ekonomskog rasta.

Od monetarne politike se i dalje često zahteva da održava optimalnu količinu novca u privredi, podešenu , pre svega, određenim cikličnim kolebanjima , zapravo, da bude snžan anticiklični mehanizam i faktor stabilizacije.

Monetarna politika ulazi u red instrumenata opšte ekonomske politike, s osnovnim zadatkom da reguliše „potrebnu količinu novca" u privredi. Pred monetarnu politiku obično se u makrosistemu postavljaju sledeći diferencirani i međusobno povezani zadaci:

Osiguranje optimalne novčane mase za nesmetano odvijanje tokova reprodukcije , uz očuvanje dovoljne interne i eksterne monetarne stabilnosti (generalni zadatak monetarne politike).

Emisija kredita banaka treba da je tako dozirana po strukturi, da osigurava optimalnu likvidnost (novčanu masu) privrednog sektora (strukturna monetarna politika i politika u sferi likvidnosti).

Selektivno delovanje na privrednu aktivnost, odnosno određene poslove kojim se deluje na podsticanja ili kočenje određene delatnosti u privredi, odnosno strukturu ekonomskog razvoja (strukturno-razvojna politika) i

Koordinacija na međunarodnom monetarnom planu, danas sve uže povezanih nacionalnih ekonomija i sve većeg značaja mečunarodne ekonomske politike i saradnje.

Monetarna politika savremenih država najuže je vezana za njenu kreditnu politiku , jer se regulisanje novčanog opticaja ne može ograničiti samo na kontrolu gotovog novca, već i pre svega na kontrolu i regulisanje depozitnog novca , kvazi novca, oročenih i drugih ograničenih depozita. Dakle, ne radi se o kontroli i regulisanju samo novčane mase , već i monetarnog volumena u celini (M1, M2, i M3 sve do M5).

Monetarna politika, istina, najčešće se sprovodi preko regulisanja kreditnih resursa u privredi, što znači da se time na druge agregate uglavnom deluje indirektno, a to znači i manje efikasno.

Da bi pokazala dovoljnu efikasnost , monetarna politika mora biti dovoljno elastična da brzo reaguje na korekcije novčane mase, bez obzira da li su uzroci nastalog poremećaja monetarnog ili nemonetarnog karaktera. Fleksibilnost mera monetarne poltike i njihovo brzo i elatično prilagođavanje realnim tokovima u privredi jedino su u stanju da osiguravaju i njenu dovoljnu efikasnost u stabilizaciji odnosno anticikličnom delovanju. Osnovni problem se javlja u vezi usklađivanja novčane tražnje i kretanja novca. Ovo je složen zadatak, s obzirom na brojne faktore koji deluju, kako na ponašanje tražnje novca, tako i na ponašanje ponude novca.

Primarni zadatak monetarne politike svakako je snabdevanje privrede potrebnom količinom novca i kredita, uz podsticanje stope rasta i očuvanje relativne stabilnosti privrede i nacionalne novčane jedinice.

Monetarna politika treba da snabdeva proizvodnju i promet potrebnom količinom novca , količinom koja neće dovoditi do poremećaja , odnosno koja će preko novca i kredita otklanjati već nastalu nestabilnost ili onemogućavati sam razvoj negativnih procesa u privredi. Time se pred monetarnu politiku stavlja zadatak - da podržava pozitivne procese u privredi, jer ona može, u određenim uslovima , postati faktor narušavanja ravnoteže , ali i faktor ponovnog uspostavljanja već narušene ravnoteže.

Ovaj osnovni zadatak monetarne politike treba posmatrati u sklopu drugih ciljeva ekonomske politike , a pre svega u sklopu ostvarenja poltike pune zaposlenosti i uravnoteženja platnog bilansa. Novac i kredit su prisutni u svim procesima privrednog razvoja , čime postaju i aktivan faktor u održavanju ili narušavanju interne i eksterne ravnoteže. Uloga novca i značaj monetarne politike u privredi zavise, pre svega, od autonomnih odluka monetarnih vlasti, s jedne, kao i odluka o formiranju i raspodeli dohotka niza subjekata i nosilaca dohotka u privredi, s druge strane.

* Snabdevanje privrede potrebnom količinom novca predstavlja i danas jedan od najvažnijih zadataka monetarne politike. Za razliku od zlatnog važenja, čiji je automatizam omogućavao i automatsko regulisanje potrebne količine novca i internu i eksternu stabilnost novčane jedinice, danas, u periodu papirnog, kreditnog nekonvertibilnog novca, to je izuzetno složen zadatak. Regulisanje porasta novčane mase , u skladu s razvojem proizvodnje i prometa, kao i stanja i promena u platnom bilansu, danas postavlja i pred teoriju i pred praktičnu monetarnu politiku otvoreno pitanje: koja je to optimalna novčana masa , kako upravljati novčanom masom i kako njenu strukturu održavati (što je još značajnije) na optimalnom nivou?.

Ovo je tim značajnije i teže što se u savremenom bankarskom sistemu ne pojavljuje samo centralna banka kao emisiona ustanova, već i svaka poslovna banka u sistemu postaje specifično emisiona banka. Nije samo problem u regulisanju novca koji emituje centralna banka , problem se javlja, pre svega, u regulisanju kredita u krugu poslovnih banaka i stvarno prisutnog procesa multiplikacije kredita i depozita. Procesi stvaranja i poništavanja novca koji se tu razvijaju otežavaju i gotovo onemogućavaju vođenje adekvatne monetarne politike i snabdevanje privrede „potrebnom količinom novca".

Ne samo zbog toga , već i zbog činjenice da ova količina mora biti sposobna da se brzo širi ili sužava, da reaguje brzo i elastično na promene u ostalim makroagregatima u privredi (proizvodnja, raspodela, cene, promet, uvoz, izvoz i dr.), da bi se približila i dinamički održavala na optimalnom nivou.

Određeni nivo cena, proizvodnje i prometa zahteva određenu novčanu masu koja se formira određenom kreditnom aktivnošću banaka. No, postavlja se pitanje: da li je aktivnost adekvatna ili ne, da li je formirana veća ili manja masa novca i kredita u privredi?. U prvom slučaju nastupa inflacija , u drugom deflacija. Prema novim shvatanjima , monetarna politika je najvažnije sredstvo makroekonomske politike , što bi se moglo približiti stavovima kvantitativne teorije (ovom shvatanju je podlegla i naša praktična ekonomska politika).

Prema drugim shvatanjima , realni faktori reprodukcije su od primarnog značaja (politika ličnih dohodaka, investiciona, fiskalna politika, politika cena, politika planog bilansa, politika rezervi i dr), dok je monetarna politika sekundarnog značaja. Ovakva shvatanja „realista" svakako su bliža realnosti, mada u izvesnim uslovima razvoja monetarna politika može dobiti primarni značaj, odnosno može dovesti do stvarnih „kriza novca" u reprodukciji.

Upravo iz navedenih razloga potrebno je da u središte našeg istraživanja stavimo navedene teorijske kontroverze danas, a zatim mogućnosti razvojnog delovanja (i aktiviranja) monetarne politike s brojnim merama i instrumentima.