Odnos rada i kapitala

DRŽAVA, RAD I KAPITAL U NOVOJ KRIZI

Međusobni odnosi, snaga i uticaj u društvu tri osnovna politička aktera države, rada i kapitala su od presudnog značaja za razvoj drštva i ukupan privredni razvoj. Odnosi se ovde istražuju u uslovima nastale nove ekonomske i finansijske krize i sprege savremene države i krupnog finansijskog (spekulativnog) kapitala. Sukob rada i kapitala u odnosu na položaj u reprodukciji i raspodeli i raspodeli, koji je opšti proces, državu je stavio u funkciju zaštite interesa krupnog spekulativnog finansijskog kapitala, uz stalno ograničavanje moći radničkih sindikata i smanjivanje istorijski „osvojenih" prava radnika preko novih usvojenih zakona o radu.

Prof. dr Slobodan Komazec

Takvi odnosi se formiraju u svetlu krize finansiranja javnog sektora, naraslih javnih dugova i nametnute koncepcije „prisilne štednje" (ograničavanja socijalnih rashoda i socijalne države ili države blagostanja).

Tendencija pada učešća dohodaka zaposlenih i socijalnih rashoda u bruto nacionalnom proizvodu i nacionalnom dohotku, uz obaranje plata i penzija, vode u veliku nesigurnost, neizvesnost i prekarne odnose.

Neoliberalni prihvaćeni model vodi otuđenju i individualizaciji, nesigurnosti i strahu zaposlenih za gubitak posla i radnog mesta. Političke institucije na kojima počiva država (sudstvo, zdravstvo, školstvo, armija, policija) u koruptivnom sistemu i sistemu straha, ne mogu funkcionisati. Politička kultura se destruiše.

Otuđenost, individualizam, međusobno interesno suprostavljanje, nesigurnost i borba za preživljavanje vode u slabljenje nacionalnog identiteta, a nacionalno pitanje i vrednosti se marginalizuju. Koruptivno ponašanje zamenjuje nacionalne vrednosti , etiku i moral.

Radnici postaju običan „dodatak" kapitalu bez vlasničkih prava, a time i bez socijalne i sindikalne zaštite. Istorijski sukob interesa rada i kapitala oko raspodele i ciljeva poslovanja odvija se na štetu radničke klase - sa padom učešća najamnina i plata od 10-15% u bruto domaćem proizvodu u poslednjih petnaest godina. Radnik postaje „sluga na radu", na određeno vreme i prihvata sve uslove da bi preživeo

Rad gubi sve više značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanju reproduktivnog kapitala.

Globalizovani finansijski i preseljeni kapital zarobljava ljude, dovodeći i do ekonomskih, demografskih i socijalnih neravnoteža i napetosti u nizu država.

Nastao je proces otuđenja, pretvaranja društvenog života u robu, kultura pohlepe, agresije, suludog hedonizma i rastućeg nihilizma, uz stalno poticanje smisla i vrednosti iz ljudskog postojanja. Teško je naći inteligentnu raspravu o ovim pitanjima koja ozbiljno ne duguje marksističkoj tradiciji.

Pojedinac je postao centar, otuđen, nedruštveni egoista, u stalnoj borbi za goli opstanak. Nastaje razaranje kolektivnog indentiteta i dehumanizacija.

Danas „živeti opasno" (Fuko) je proizvod neoliberalnog sistema. Neizvesnost na poslu, nestabilnost, nesigurnost i rizik, ugroženost, dakle nastaje čisto preživljavanje puno opasnosti.

Nova kriza je proizvela velike socijalne traume i uništila osećaj sigurnosti, ali je razvijala i mit o materijalnom blagostanju i stalnom prosperitetu Zapada.

Siromaštvo i otuđenost se naglo povećavaju. Reprodukujući sam sebe do astronomskih razmera u ovoj fazi se spekulativni fiktivni kapital usmerava na osvajanje novih tržišta, energenata, sirovina i sve jevtinije radne snage (uvozne i domicilne). Shvatajući, konačno, kuda vodi ovakav destruktivni sistem u mnogim državama narastaju otpori i pobune, uz sve oštrije zahteve za dubinskom promenom ovakvog sistema i društvene patologije.

Sve češće nailazimo na stavove da se „vraća vreme za socijalnu pravdu", dok su se u međuvremenu kao otpor ovom Minotauru razvili nacionalizmi i „desni populizam". Oni postaju izraz nastojanja masa za drugačijom socijalnom, razvojnom i državnom politikom u odnosu na fazu dominacije surovog neoliberalizma i brutalnih programa preraspodele i štednje. Zahteva se nova socijalna politika u sferi raspodele bogatstva, ali i približavanje rada upravljanju sada otuđenom i razornom kapitalu.

„Ekstremna koncentracija finansijske moći, deregulisana tržišta kapitala i apsolutna vladavina novca, jeste to što odlikuje ultraliberalizam. Cena toga je da mali broj privilegovanih ima sve, socijalno je neodrživa: mnogi neće imati skoro ništa. Da bi nekolicini biti otvoreni svi horizonti, ogromnoj većini će persektive biti očaj i i strepnja za budućnost.

Strah postaje metod vladanja na kojem se stvara poslušna i lobotomirana masa - kojom se lako upravlja.

Ne treba biti veliki stručnjak da bi se zaključilo da su taj koncept i politika neodrživi. Oni su pogubni pre svega za zaposlene, koji su pod sve većim pritiskom - sve siromašniji - sve zaduženiji, ali na dugi rok i za finansijske moćnike koji maksimalnom eksploatacijom radne snage guše sopstevo tržište. „U toj perverznoj konfiguraciji - novac je taj koji kroji prava i dostojanstvo čoveka".

2. DIKTATURA KAPITALA, VLADANJE STRAHOM I SLOM EKONOMIJA

Diktatura kapitala je zamenila nekadašnju „diktaturu proleterijata" - žrtve su opet iste: ogromna većina ljudi. Slom ekonomija je sledeća faza, dok je socijalni bunt narastao na oštar sukob radnika i finansijskog kapitala (bankstera). Radi se o dubokoj strukturnoj i institucionalnoj krizi samih osnova kapitalizma danas.

„Krupni kapital" sve više izbegava plaćanje poreza u nacionalnim državama - što produbljava krizu i deficite javnog sektora, uz ograničavanje investicija i razvoja domicilnih država.

Neoliberalni digitalni kapitalizam dovodi do brzog propadanja čitavih grana privrede. Međunarodne korporacije se šire, stapaju, dele ili propadaju velikom brzinom, tako da postoji velika neizvesnost da li će zaposleni zadržati radno mesto. Sukob interesa rada (zaposlenih) i krupnog finansijskog kapitala dobija egzistencijalne razmere.

Povezani, krupni kapital teži da neutrališe zajedništvo i solidarnost i da ih zamene individualnošću prepuštenih sebi i neotpornih na tržišnu stihiju i komercijalizaciju - pomognutu totalnom i neograničenom finansijalizacijom. Stoga i dolazi do kapitalističkog agresivnog uništavanja porodice kao osnove odgovornog društva i zajednice. „Finansijski fašizam" i ekonomski fanatizam vode velikoj nesigurnosti zapošljavanja , „fleksibilnosti2 radnog mesta, vremena, prekarnim odnosima.

Spoj otuđenosti, individualizma i nesigurnosti (neizvesnosti) stvara poslušnički masovni sloj kojim se lako upravlja, dok propagandna mašinerija nastavlja sa ispiranjem mozgova i širenjem vesti o fantastičnim rezultatima transformacije društva i „reformi". Širenje teza o „rodnoj ravnopravnosti", promocija homoseksualnih parova i poništavanje tradicionalnih vrednosti je dodatno uništavanje porodica, brakova, što konačno vodi depopulaciji i nestanku stanovništva.

Proglašava se homofobnim i nastoji ućutkati svaki pojedinac koji ukaže na ovu destrukciju društva, morala i budućnosti nacija. Nema tu nikakve razlike između „levice" i „desnice", jer je levica prihvatila sve postulate interesa kapitala i njegovog jačanja, nasuprot radu i radničkoj klasi.

Apsolutizacija tržišne ekonomije, privatizacije,konkurencije, razvoja na uvozu stranog kapitala, fleksibilne zaposlenosti, individualizmu, slabljenju borbe i otpora očiglednom uništavanju države blagostanja i socijalnih prava zaposlenih ( o masi nezaposlenih bez bilo kakvih prava suvišno je i govoriti) - to je danas platforma i nazovi levica.

Kriza i zaoštravanje sukoba rada i krupnog spekulativnog finansijskog kapitala - put u stalnu krizu

Nova svetska finansijska (i realna) kriza dovela je do zaoštravanja sukoba interesa rada i krupnog finansijskog kapita. Sukob je stalno prisutan, mada se u fazi razvoja "države blagostanja" i „ekonomije blagostanja'' značajno ublažio delovanjem kompenzatorne (socijalne) politike države. Delujući na rešavanje

Problema nezaposlenosti, socijalnih problema, "korekcije" tržišnog

mehanizma, regionalnog razvoja, javnih investicija i drugih ekonomsko-socijalnih funkcija države, nastao je dugi niz godma ''bezkonfliktni" dinamičan razvoj kapitalizma. To je bio period socijalno-tržišnog kapitalizma u zapadnoj Evropi.

Kapitalizam se predstavljao kao večit sistem, dosta uravnotežen i efikasan sistem. Teorija kriza kapitalizma otišla je u zaborav i negirana je. Teorija ciklusa takođe. Propagirao se kapitalizam kao večit sistem i „kraj istorije". A o kraju civilizacije nema ni govora o tome. „Korona kriza" je ponovo do maksimuma aktualizovala ove rasprave.

Nastankom i opštim nametanjem ideologije neoliberalizma u čijoj je osnovi konzervatizam i apsolutizacija tržišnog automatizma, privrede kapitalizma danas ulaze u duboku krizu. Proces nagle i nekontrolisane privatizacije kao glavnog stuba liberalnog dogmatizma, veliki broj zaposlenih ostaje bez posla.

Nezaposlenost naglo raste i postaje naiveći problem savremenog sveta. Nasuprot tome, krupni kapital se internacionalno povezuje, seli u druge države s jevtinim resursima i radnom snagom, smanjujući pri tome domaću proizvodnju, uz dodatni udar na zaposlenost. đ

Pri tome, nekontrolisani bankarski kapital i virtuelni kapital (finansijski derivati i emisija novca bez pokrića) dovode do eksplozivnog širenja i isisavanja profita kroz finansijske spekulativne transakcije.

Virtuelni finansiski kapital dovodi do daljeg razdvajanja rada i kapitala. Zaposlenost se dodatno smanjuje, a profit osigurava spekulacijama. Preraspodele se odvijaju na štetu najamnina i plata.

Najamnine padaju u poslednih 15-20 godina za oko 15% u raspodeli nacionalnog dohotka, dok se prihodi od kamata naglo povećavaju. Štednja (klasična) kod banaka i opšta "sklonost štednji" naglo opadaju. Realne

Investicije isto tako opadaju, dok spekulativne finansijske investicije i plasmani naglo bujaju. U sprečavanju krize i finansijskog sloma, države nastoje intervencijama iz budžeta da spašavaju banke, berze, finansijska tržišta, ali i čistom nepokrivenom masovnom emisijom novca centralnih banaka. Budžeti ulaze u ogromne deficite i javne dugove za njihovo finansiranje. Sanacija i konsolidacija (uravnoteženje) javnog sektora politikom štednje i smanjenja javnih rashoda - dovode do nove nezaposienosti i ograničavanja (čak i snižavanja) penzija i plata u javnom sektoru.

Socijalna poluga koja je donekle održavala socijalnu ravnotežu je slomljena. Radnici (zaposleni, ali i nezaposleni) su izgubili stabilnu socijalnu državu (državu blagostanja) stabilan radni odnos, radnicka prava, mogućnost efikasne zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko oslabljenih sindikata.

Nastaje sistematsko uništavanja tekovina socijalne države. Globalna tražnja i potrošnja naglo padaju, praćeni sve većom nezaposlenošću i gubitkom radnih mesta. Gubi se sigurnost radnog mesta, dok raste zaposlenost po ugovoru. To dovodi do otežanog vraćanja kredita (inače prezaduženog sektora stanovništva), masa nenaplativih kredita raste, nelikvidnost banaka se

zaoštrava, produbljuje se kreditna kriza (suzdržavanje banaka od odobravanja novih kredita). Privreda usporava i ulazi u recesiju, uz dodatni porast nezaposlenosti.

5.Zaposleni kao trosaku "proizvodnji" profita i porastu kapitala

Krupni i koncentrovani kapital i nova brzo rastuća tehnologija zaposlene tretiraju ne kao faktor razvoja, već kao trošak i nalaze veliki broj načina da obore najamnine i plate i povećaju inače masovnu nezaposlenost (konkurencija nezaposlenih). Pritisak i ucene poslodavaca se naglo povećavaju. Socijalna funkcija države je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profita.

Državna vođstva prelaze na zaštitu interesa krupnog finansijskog kapitala. Zoog nemogućnosti profitabilnog ulaganja novčanog kapitala (finansijska tržišta su u krizi) kapitali se sele u spekulativne transakcije. Finansijska spekulativna ulaganja i samooplodnja naglo rastu na račun realnih investicija.

Istovremeno, stanovništvo stari, životni (sada i radni vek) se produžavaju, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja i si.) se nužno povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastareva i odbacuje sve manju profitnu stopu.

Kapital seli iz realne sfere investiranja u finansijske oblike (derivati, finansijske investicije, krediti) uz višu kamatnu stopu od profitne. Sfera raspodele se napreže u odnosima plata (radnička klasa), poreza (država) i kamata (finansijski, bankarski kapital) i preduzetnički (neto) profit.

Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima - sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima). Dugovi se kumuliraju, kao i kamatne obaveze. Rashodi na kamate i finansiranje postaju dominantni. Kapital ulazi u spekulativne oblike brze oplodnje, obrta i visoke cene.

Preraspodela dohotka postaje osnova za sukob interesa osnovnih subjekata u društvu (države, rada i kapitala). Privremena neravnoteža iz ranijih perioda razvoja postaje stalna neravnoteža.

Potrebno je obraditi fenomen savremenog monetarnog neokolonijalizma i novu preraspodelu moći i bogatstva virtuelnim novcem i kapitalom. To je naslućena moć stavljena u ruke krupnom međunarodnom kapitalu i međunarodnim finansijskim institucijama kojima osnovu i novu moć čini provedena deregulacija finansijskih tržišta i potpuna slojboda kretanja kapitala. Takvim kapitalom se kupuju realna dobra u drugim državama, korumpiraju vlade i stvara velika dužnička zavisnost.

6.Tektonski poremećaj odnosa rada i kapi tala - pretvaranje periodične u stalnu krizu

Privreda i društvo u Srbiji ne mogu biti "zaštićena oaza" od delovanja svetskih tokova kapitala, internacionalizacije i globalizacije - koji su razarajuće zapljusnuli svetsku ekonomiju i najveći deo država.

Nacionalna država i identitet nacije su ugroženi u duboko izmenjenim odnosima osnovnih nosilaca društvenih promena i razvoja - savremene države, internacionalizoivanog kapitala r ndomaće" razbijene radnicke klase.

Na svetskoj sceni je otvoreni sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Finansijski, fiktivni kapital je zadominirao u svetskim (i nacionalnim) odnosima.

Finansijsko-bankarski kapital odlazi u spekulativne transakcije umesto u realne investicije i proizvodni sektor. Neoliberalni nametnuti (ili nekritički prihvaćeni) model kojem je osnovni stub privatizacija, doveo je do pravog tektonskog poremećaja odnosa rada i kapitala. Nametnuta iluzija dominacije privatnog vlasništva dovodi do odvajanja rada od kapitala.

Rad se tretira uglavnom kao ''privezak kapitalu", nužni trošak - koga treba stalno , smanjivati u korist profita. Rad gubi karakter i značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanja neproduktivnog kapitala.

Država se stavlja u funkciju zaštite i promovisanja interesa domaćeg spekulativnog i stranog kapitala. Institucije pravne države se urušavaju, uz veliki prodor korupcije, pljačke i kriminala. Patogeni odnosi dominiraju u društvu. Kvalitet i vrednost su potisnuti. Nezaposlenost dobija razmere prave pandemije.

Apsolutizacija tržišnog automatizma i profita po svaku cenu podrazumeva totalnu privatizaciju, deregulaciju i apsolutnu slobodu kretanja kapitala, uz razaranje socijalne države ili "države blagostanja". Radnicima (zaposlenim) se sve više uskraćuju elementarna radna i socijalna, gotovo istorijska prava.

Visoka nezaposlenost i pad potrošnje smanjuju javne prihode, što odvodi budžete u visoke deficite. Deficiti se "leče" i uravnotežavaju javne finansije uglavnom kroz smanjenje socijalnih rashoda (penzije i dr) i ličnih dohodaka u javnom sektoru. A u novoj krizi ogromnom emisijom novca bez pokrića.

Ekonomija i finansije ulaze u permanentnu krizu. Socijalna struktura se naglo pogoršava s velikim delom naglo osiromašenog stanovništva (i nestanka srednje klase), dok se velikim i nekontrolisanim preraspodelama dohotka društvo cepa na uski sloj sa ogromnim zgrnutim kapitalom koji se kreće u zoni spekulacija ili "begstva" kapitala u "poreske rajeve". Jaz bogatih i siromašnih se širi kao i spirala otuđenosti i socijalnih potresa. Investicije i proizvodnja stagniraju ili opadaju, nezaposlenost raste uz narastanje velike nesigurnosti radnog mesta.

Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta i zaposlenja. A upravo treba razviti sistem u kojem će se ostvariti funkcionalni spoj rada i kapitala, nasuprot sada razvijenim prekarnim radnim odnosima.

Neoliberalizam je uništio socijalni sistem, industriju, sindikate, a proizveo je čistu ''spekulativnu penu". Podsticao ie potrošačku groznicu i masovno uzimanje kredita uz visoki rast zaduženosti. On nije našao rešenje za finansijsku krizu koja je dovela do razaranja realnog sektora privrede, osiromašenja mase radnika i uništavanje ili gotovo nestanak srednje klase.

Unutar "sveta rada" narastao je životni sukob između klasičnog masovnog fizičkog rada (industrijski radnik) i zaposlenih u novim sferama (usluge, informatika, komunikacije, propaganda, trgovina finansijskim proizvodima i si).

Unutar "sveta rada" jačaju suprotnosti na sledećim relacijama: 1) Zaposleni - nezaposleni, 2) Zaposleni u javnom - zaposleni u privatnom sektoru, 3) Domaća radna snaga - uvezeni radnici, 4)

Obaranje plata i najamnina preko uvezene jevtine radne snage,5)Suprotstavljanje unutar same strukture zaposlenih u jednom otuđenom, individualiziranom i "vučijem" sistemu očuvanja radnog mesta i zaposlenosti i dr.

7 . Nametanje primitivnog i surovog kapttaijzma eksploatacije i otuđenja

Nosioci makroekonomske politike uvode nam kapitalizam primitivnog oblika, gotovo prvobitne akumulacije kapitala. Otvoreno se hvale "povratkom u kapitalizam". Uveden je neoliberalni oligarhijski sistem. Radnici koji još rade u privatnom sektoru su bez bilo kakvih prava, bez sindikalnog organizovanja, nesigurni, eksploatisani do krajnjih granica, bez radnog vremena, pretvoreni u ćutljivu i trpljivu masu.

Sve više dominira rad na određeno vreme, po ugovoru, za određene poslove (posebno preko Agencije za posredovanje), na probu, volonterski rad, neplaćeni rad i si. Većina građana pretvorena je u moderne robove. Alternativa tome je, ako se pobune i traže svoja prava, članstvo u armiji nezaposlenih.

Sretni su zaposleni da imaju bilo kakav posao, makar i slabo ili nikako plaćen. Pri tome, vlada i osećanje nesigurnosti i straha. Svi oni koji se još drže na kakvom-takvom poslu strahuju da lako ostanu bez posla. Jednom kada se ostane bez posla drugi se teško nalazi. Velika je istorijska prevara kada su im njihova preduzeća oteta i prodata tajkunima čije poreklo kapitala nije ni traženo.

Sada se otkriva da je to najvećim delom kapital iz kriminogene zone. Poništeno je oko 36% privatizacija, ali su preduzeća u međuvremenu uništena ili opljačkana.

Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo), a zatim kao državna obezvređena, prodata ili gotovo poklonjena, uz provizije stranom kapitalu ili domaćim nosiocima zgrnutog (najčešće kroz kriminalne radnje) kapitala. "Finansijske pirane" su pokupovale pozajmljenim ili opljačkanim novcem državno-radničko vlasništvo i navukle divovski spoljni dug i dugove kod banaka - koje ne vraćaju. Sada nastaje faza kada se realni i privatizovani kapital prenose u ruke stranog kapitala.

Debakl ekonomije i društva i narastanje novog ekonomsko- finansijskog kolonijalizma je na sceni. Istovremeno je to i koncept socijalnog polarizovanja i velike diferencijacije u pristupu novcu i kapitalu, a to je upravo nova strategija flnansijskog kapitala.

Na sceni je regresivni kapitalizam koji vodi u haos i sunovrat privrede i društva. Istovremeno se razvijali duhovno zagađenje društva.

Finansijski kapital i novac su zadominirali politikom i ekonomskom scenom, ali u funkciji destrukcije, a ne razvoja. Kriminal je eksplodirao. Korupcija je postala sastavni deo svih operacija kapitalom.

Nastalo je vrzino kolo štrajkova, socijalnih potresa, teško ruinirana privreda, nemoćna država i gotovo panika i nemoć vlasti koja ne vidi izlaz. Nema ni vizije, ni strategije dugoročnog društvenog, nacionalnog i ekonomskog razvoja.

8. Socijalni pesimizam i nezadovoljstvo masa

Socijalni pesimizam stalno raste, a nezadovoljstvo uslovima života je masovno. Varljivi i površinski socijalni mir povremeno narušavan pojedinačnim (a ne masovnim i sinhronizovanim) štrajkovima, nepovezanim demonstracijama socijalno ugroženog ogromnog dela populacije - za sada ne ugrožava instalirane političke strukture i stranačke pozicije.

Masovno nezadovoljstvo i gnev, osećaj poniženosti i besperspektivnosti, dopunjeni su osećajem masovne manipulacije, propagande i medijskog spinovanja javnosti. Stoga raste nepoverenje u stranke, javne institucije i sredstva informacija.

U potpuno alternativnoj politici razvoja više solidarnoj i kolektivnoj (ne individualističko-neoliberalnoj) ekonomiji, koja vodi brzom ekonomskom rastu i ravnomernoj raspodeli nacionalnog dohotka i bogatstva, mogući su potpuno drugi instrumenti razvoja. Nasuprot tome, kod nas se vodi i dalje liberalna ekonomija otuđenja i masovne eksploatacije.

Najavljene ekonomske mere Vlade predstavljene su kao rešenje za duboku privrednu i socijalnu krizu, dok najveći njihov deo vodi većoj eksploataciji rada i legalizuje nehuman odnos prema radnicima. U merama Vlade je više Elemenata liberalizma u odnosu na prethodne. To se posebno odnosi na fleksibilizaciju tržišta rada i dalju privatizaciju javnih preduzeća.

Fleksibilizacija rada i plata neće povećati zaposlenost, ali će dovesti do porasta nezaposlenosti i nesigurnosti, pa i socijalne neizvesnosti, sve do uslova gotovo robovskog rada.

Neoliberalizam je izgubio do sada najveći deo svog političkog legitimiteta i privlačnost širokim slojevima stanovništva. Apologija privatizacije, fiskalne konsolidacije, visokih kamata, liberalizacije tržišta rada i svih finansijskih tokova, uz razbijanje snage sindikata - jasna je strategija zavisnog razvoja.

Demaskiranje regresivne prirode neoliberalnog projekta, korupcijski skandali, uska izvorna povezanost neoliberalizma s rekonstrucijom američkog imperijalizma, drugim državama mora biti jasna poruka. Dosadašnji razvoj Srbije proizvod je apologeta nesputanog (slobodnog) kapitalizma. Razaranje privrede, društva i oslonac na strane investicije njihov je proizvod.

Privatizacioni talasi proizvodne državne imovine (kapitala) izgleda da se i dalje nastavljaju. Reintegracijom radničke klase u svet kapitala preko visoke nezaposlenosti s malom tolerancijom na delovanje sindikata, a zatim koncentracija bogatstva u uskom krugu birokratije i političke oligarhije, ogromno socijalno raslojavanje, uz demontažu države blagostanja - stvoreno je pravo okruženje za potrebne stvarne dubinske ekonomske, socijalne i upravljačke reforme.

9. Apolete neoliberalizma i stranog kapitala

I dalje apologete neoliberalizma i stranog kapitala smatraju da država samo marginalno i indirektno može intervenisati u privredi uglavnom u redistribuciju dohodaka (subvencije, dotacije, oslobađanja poreza i sl.).

Poznato je da se po kejnzijanskoj teoriji iz recesije može izaći i povećanjem zaposlenosti, smanjenjem poreza i povećanjem javnih izdavanja, niskom kamatom.

Raspodela dohotka i moći do sada odlazi u korist kapitala, ali je to uglavnom spekulativni, često i fiktivni, a ne proizvodni kapital, pri čemu je kamata na finansijskim spekulacijama (i brzom obrtu kapitala) gotovo deset puta veća od profitne stope u proizvodnom sektoru.

Neoliberalizam predstavlja projekat rekompozicije i hegemonije finansijskog spekulativnog kapitala. Sporazum socijalnih partnera, uz posredovanje "neutralne države", uglavnom je odraz potreba za socijalnim disciplinovanjem radničke klase i njenim totalnim pokoravanjem hirovima spekulativnog kapitala.

Osnovni cilj neoliberalne hegemonije nije podsticanje rasta i redukcija inflacije. Cilj je podčiniti radničku klasu (kao da su najamnine previsoke), prigrabiti domaću akumulaciju i kontrolisati međunarodno zaduživanje.

Imperativ je kontrola radnika (zaposlenih) u cilju osiguranja međunarodne konkurentnosti i urednog servisiranja spoljni dugova - da bi se ponovo ušlo u novi dug.

Dakle, novi finansijski kolonijalizam i životna zavisnost od stranog kapitala. Razvilo se dužničko gušenje i disciplinovanje država.

Koncentracija dohotka kroz raspodelu u malo ruku, uskom sloju bogatih spekulanata, vodi neproduktivnoj koncentraciji kapitala i moći i sve većem odvajanju rada od kapitala i njegov potpuno potčinjeni i nesigurni položaj.

Nesposobnost neoliberalnih reformi da osiguraju visok nivo investicija, stopu rasta i visoku zaposlenost postaje sve jasnija. To je sistem koji proizvodi krizu.

Cilj neoliberalnih reformi je, vidimo, podčiniti sindikate i radničku klasu, a domaća preduzeća, investicije i bankarski sektor međunarodnim imperativima i međunarodnom (sada već dominatno spekulativnom kapitalu).

Otvorena je opasna integracija tokova kapitala preko kontrolisanog finansijskog sektora (državne finansije, bankarski sektor, domaća štednja i spajanje domaćeg i dominantnog međunarodnog kapitala), što vodi u prezaduženost i poslovanje ukupne privrede samo za kamatu na inostrani kapital. Blokada i kontrolisani „razvoj" nacionalne privrede u uslovima vrlo suptilne dominacije, eksploatacije i upravljanje resursima na sceni.

10. Klasična radnička klasa ili ne postoji ili je razbijena i interesno suprostavljena

Država blagostanja (s razvijenom socijalnom funkcijom) pretvorila se u kriminalizovanu organizaciju s takvim institucijama, a u tesnoj sprezi sa finansijskim i bankarskim kapitalom. Država zastupa interese krupnog finansijskog kapitala (bankstera) i poslodavaca, a na štetu dela radničke klase, koja se razdvaja na nekoliko međusobno suprotstavljenih delova:

Deo zaposlenih u javnom (državnom) sektoru koji koristi ovu novu partijsku transformaciju države,

Deo u privatnom sektoru, koji ima sve slabije sindikate (ili ih u privatnom sektoru uopšte nema) i koji je gubitnik, nesiguran i bez stvarnih (radničkih) prava,

Deo nezaposlenih radno sposobnih delova stanovništva, van uticaja na društvene tokove ("zarobljeni u zoni sumraka"),

Penzioneri i socijalno izdržavano stanovništvo, na ivici gole egzistencije.

Državna administracija se pretvorila u partijsku mašineriju sa sopstvenim profitnim, finansijskim, informacionim. interesima, usko povezana sa nosiocima finansijskog i bankarskog aparata. Deindustrijalizacijom pada i učešća industrije u bruto proizvodu, a time i uticaj nekada dominantne radničke klase. U ostalim delatnostima (promet, usluge, informatika i sl.) ne može se uspostaviti jedinstvena platforma delovanja i interesnog organizovanja i nastupanja.

Smanjenje nejednakosti u raspodeli nacionalnog dohotka, bogatstva i moći je bitan faktor aktiviranja domaćih faktora razvoja i štednje, uz porast optimizma i sigurnosti u društvu.

Represiju nad radničkim primanjima (zakidanja plata i penzija, da bi se stranim bankama otplatio dug) guši ekonomski rast i otežava otplatu javnog duga.

Na sceni je provođenje politike pritiska na nadnice i uslove rada. Veliki deo stanovništva je predmet fleksibilne eksploatacije. Sigurno je samo jedno-velika nesigurnost i neizvesnost.

Jasne bolesti neoliberalnog kapitalizma su nesigurnost i gubitak radnih mesta, dok je distribucija nacionalnog dohotka sve neravnomernija.

Poznato je da i Komisija EU zagovara povećanje fleksibilnosti tržišta rada uz zamrzavanje plata, smanjenje penzija uz povećanje starosne granice za penzionisanje.

Uvodi se regulacija radi lakšeg otpuštanja, ograničavanje naknada, a to znači slabljenje socijalnog modela društva i socijalne države. Umesto evropskog socijalno-tržišnog sistema prihvaćen je američki tržišni fundamentalizam.

Velikom deindustrijalizacijom i privatizacijom nacionalne vlade su izgubile mogućnost vođenja nacionalne ekonomske politike i investicija, a time i sopstvenog koncepta ekonomskog rasta.

Srbiji je potrebno ozbiljan rad na izgradnji novih društvenih mehanizama. To je moguće samo uz skidanje sa "trona" parazitskog sloja političkih partijskih (nesposobnih) kadrova o kome je bilo reči.

Sveobuhvatne ekonomsko-socijalne reforme, ako se stvarno računa na njihov uspeh, treba početi od korenitih rezova u vezi sa njim. Dovoljno je uvesti jasna pravila igre i kontrolisati njihovo sprovođenje, na krajnje legalnim i legitimnim temeljima (uz potpuno restrukturisanje svih institucija.

Ono što smatraju "reformama" jeste u stvari povlačenje socijalne države ili države blagostanja, posebno promenama Zakona o radu, uz prebacivanje najvećeg tereta na radničku klasu.

Predatorski neoliberalni kapitalizam u Srbiji i dalje se razvija. Čovek je mnogo manje zaštićen nego do sada. Tu treba tražiti i odgovor na naš zahtev za spajanje rada i kapitala u preduzećima u opštoj razvojnoj funkciji društva.

Na sceni je, dakle, turbokapitalizam kao "teror antiekonomije, uz poništavanje radničkih prava", obaranje potrošnje, "stabilizacija" u dubokoj krizi i visokoj nezaposlenosti. To je potpuno antikejnzijanski model totalno slobodnog tržišta i permanentne krize.

Konačno, da navedemo i misao Dijega Fuzara "nalazimo se u obruču kraljevstva represije i tehnokratije turbokapitalizma. To je proces okupacije i ucena" kapital-mafiie". Njihovi ciljevi su sledeći:

Pretvoriti Evropu u "treći svet", a njeno stanovništvo svesti na nivo atomiziranog plebsa,

Stvoriti konkurentnost na sve jeftinijoj radnoj snazi koristeći novo roblje koje se deportuje iz Afrike,

Nametnuti profil migrant kao čoveka bez korena i prava,

Uništiti narod kao svesnu "etičku zajednicu i pretvoriti ga u masu sa

Nedefinisanim jezikom identitetom i istorijom", ( Pečat, br.554/2019). Postalo je jasno da se želi uništiti nacionalna država i socijalna prrava masa,uz postepeno uklanjanje demokratskog nacionalnog suvereniteta.

Operativno ova dugoročna strategija se provodi preko osmišljene i dugo već vođene politike. "Guši se i uništava sve što ometa neograničeno širenje tržišta, slobodno kretanje ljudi kao roba, merkantilizacija života i individualistička privatizacija društva". Ovaj sistem i politika su neprijatelji suverenih država, granica, religije, ali i društvenog protesta protiv liberalnog totalitarizma.

Upravo je na sceni početak masovnog otpora i pobuna protiv totalitarnih režima i otuženja, za novi socijalni sistem i upravljanje kapitalom, ali i za očuvanje nacionalnih država i suvereniteta. To je već poznata borba („treći svetski rat") suverenista protiv totalitarnog sistema globalista.