Postdemokratija

SLEDE LIKVIDACIJE

Granica između rijalitija i realnog života je pređena, sad su već glave u torbi. Kao što za vreme poplave, kad na površinu isplivaju sva govna, stradaju i ljudi, tako je i kad rijaliti preplavi život. Toliko je đubreta, pa i leševa, isplivalo na površinu da to više ne može proći bez novih žrtava. Njih će biti i među nedužnim građanima na koje je lavina puštena, ali pre svega među onima koji su bušili odbrambeni nasip protiv kriminala i korupcije, građen zakonima na takozvanom evropskom putu. Pri tome mislim pre svega na pripadnike raznih klanova, ali i korumpirane ljude iz vlasti, koji su sarađivali sa kriminalcima i koji se preventivno moraju ućutkati. Međutim, Nenad Čanak i Željko Mitrović su javno i vrlo konkretno najavili likvidaciju i glavnog šefa Aleksandra Vučića, zaključuje kolumnista Mile Isakov, legendarni novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Na zaključak da bi Čankova i Žeksova najava zaista mogla biti realna opasnost, navodi i činjenica da se sam Vučić sada ne žali na mogući atentat, kao više puta ranije kad takva opasnost realno nije postojala. Poznato je, naime, da je po pravilu sve bivalo drugačije od onoga što je on najavljivao, tako da verovatno laže i sad kad ćuti o tome.

Sumnjivo je i to što njegovi ljudi i mediji uopšte ne spominju takvu opasnost, kao u vreme tog rijalitija kad su svakodnevno najavljivali atentat na predsednika, pronalazeći takvu pretnju čak i na naslovnoj strani časopisa koji je objavio sliku sa sajma oružja, kada se Vučić obilazeći eksponate našao u kadru ispred nekog snajpera. I on i njegovi dobošari zaboravljali su tad na istorijski nauk, da onaj ko se mača lati, po pravilu od mača i strada. Ili ono pozorišno pravilo po kojem puška koja se pojavi u prvom činu do kraja predstave mora i opaliti. Ta njihova predstava još traje, zapravo počinje „tužni treći čin" u kojem mora doći do raspleta.

Ovo prepucavanje između Hrkalovićke i Nebojše Stevanovića, koje svi sa podsmehom nazivaju izrežiranom predstavom, meni se čini ozbiljnim povodom za mnogo opasnije obračune sa njima i između onih koji se u njihovim izjavama pominju direktno ili sa šifrovanim imenima.

Koliko god njihova svađa nalikovala na TV novelu i njih dvoje su u opasnosti jer počeli su da pričaju previše i otkrivaju detalje koji bacaju sasvim novo svetlo na odavno poznate afere, dosad uporno i uspešno zataškavane, za koje se samo sumnjalo i naslućivalo da su proizvod saradnje mafije i vladajućeg režima. Sad više nema dileme da li je ta saradnja postojala ili ne, jer oboje su na konkretnim primerima to potvrdili, samo što za to optužuju jedno drugo, ali neka treća lica koja zasad pominju samo u šiframa.

Očigledno je, međutim, da su oboje u tome učestvovali, a budući da su u pitanju visoki funkcioneri iz bezbednosnih struktura, koji mnogo znaju, osvetljavanje kriminalnih afera informacijama sa kojima oni raspolažu vodi pravo do vrha države.

Direktno ili indirektno, oboje su zapravo potvrdili da i kad je reč o kriminalnoj bandi Velje Nevolje i brojnim ubistvima, ali i Jovanjici, postoji nesumnjiva veza sa vrhovima vlasti. Ona tvrdi da je u to direktno upleten Stefanović, a on obrnuto da je upravo Hrkalovićka ta kopča, i oboje su donekle ili potpuno u pravu, u zavisnosti od slučaja do slučaja. Ali, pošto je dobro poznato da nijedno od njih dvoje nije moglo da uradi ništa bez naloga ili odobrenja odozgo, jasno je da iza svega stoji lično predsednik države Aleksandar Vučić, kojeg upravo zbog toga oboje u svojim izjavama napadno amnestiraju.

Nema sumnje da su upravo zbog toga i dobili priliku za takve javne nastupe, da im je to zadatak i osnovni cilj, da preuzmu sve na sebe i da zadržavajući problem na tom nivou vlasti isključe Vučića iz svih mogućih kombinacija s tim u vezi. Međutim, tako se postiže sasvim suprotan efekat, jer suviše čestim tvrdnjama da on ništa od toga nije radio, pa čak ni znao, hteli ne hteli, skreću pažnju upravo na njega.

Inače, zašto bi uopšte bilo potrebe da se i Vučić pominje u njihovom međusobnom obračunu, sa primesama ljubavne afere, da nije te pozadine koja vodi do njega i ukazuje na njegovo direktno ili indirektno učešće u nastajanju i zataškavanju tih afera. A to onda znači da bi u konačnom obračunu i on mogao biti meta.

Nije onda ni malo slučajno što je i stari skandal majstor, Nenad Čanak, dobio zadatak da stvar usmeri u potpuno drugom pravcu i od svega napravi potpuni cirkus, tvrdnjom da je Vučićeva glava u torbi zbog eventualnih sankcija Rusiji ali bez navođenja odakle mu takva opasnost preti. U taj prvi mah bilo je važno samo skrenuti pažnju sa afera koje ga dovode u vezu sa mafijaškim poslovima i obračunima. Međutim, to se verovatno dopalo glavnom reditelju pa je Čanak morao da nastavi u tom pravcu sa najnovijom izjavom da su Rusi ti koji pripremaju likvidaciju Vučića. Čak je to povezao i sa Đinđićevim ubistvom, koje je, po njemu, takođe naručeno iz Moskve, čime je celu priču doveo do potpunog apsurda. Kakvi Rusi, kakvi bakrači!?

Ako i Vučićev život bude ugrožen to će, baš kao i u Đinđićevom slučaju, biti prevashodno naša unutrašnja stvar, obračun mafijaša sa vlašću zbog izdaje, odnosno neraščišćenih računa u njihovoj međusobnoj saradnji. Naravno, moguće je da će oni koji se na to osmele, potražiti i podršku spolja, možda to u ovom slučaju i bude Rusija, ali insinuacija da je odatle stigla i narudžbina za likvidaciju Đinđića, potpuna je budalaštana. Ako je i bilo nekakve saglasnosti za taj atentat, a ja mislim da jeste, onda je ona mogla doći samo sa zapada sa kojim se baš u to vreme zakačio oko Kosova, tražeći njegovu podelu.

Čanak je lukav i prevejan prevarant, tako da je moguće da na taj način izigrava i Vučića. Unapred sumnjiči Rusiju, zato što mu je tako naređeno, a mora da posluša zbog gomile putera na glavi, ali istovremeno i devalvira takvu pretpostavku besmislenim povezivanjem sa atentatom na Đinđića. Pa ko razume shvatiće.

No, vratimo se na početak ove priče o izjavama dva dužnika raznih domaćih i stranih tajnih službi, povampirenog Čanka i zajapurenog Mitrovića, koje zaista nagoveštavaju tragičan rasplet. Za one koji nisu gledali Čankovo glumatanje prilikom gostovanja kod Danice Vučenić na N1, posle njegove ekskurzije u Ukrajinu koju je finansirao Vučić, odnosno istorijski TV duel između Željka Mitrovića i Save Manojlovića, u najkraćem ću preneti šta se u njima dogodilo i šta i kako rečeno.

Čanak je, glumeći besnilo, tobož jako ljut na Putina, sve vreme vikao na njega u odsustvu, uz najteže optužbe i epitete, da bi na kraju zaključio kako je sad Vučić na velikim mukama da se opredeli i da će pri tom teško izvući živu glavu. I to, kako je rekao, bukvalno, ne samo politički. Nastup je završio povikom kao da je na nekakvom mitingu: Slava Ukrajini!

Zna on da bi to moglo i njega da košta glave, valjda je iz straha toliko i vikao, ali prosto je morao jer u Ukrajini je bio po zadatku koji podrazumeva i ovakve nastupe po povratku. Naime, sad je Vučiću izuzetno stalo do toga da se u Srbiji čuju i drugačiji glasovi od proruskih u slavu Putina, koje je do juče i podsticao. Naravno, i u tome se mora preterivati, kako bi se on, kad izabere neku sredinu, predstavio kao mudar, umeren i odmeren lider i pomiritelj nacije. A, ko bi bolje mogao da odigra tu ulogu od Čanka, koji je svojevremeno tobož pretio Miloševiću vešanjem ili u dogovorenim TV svađama sa Šešeljem, vikao na njega i vređao ga, isto kao sad Putina. A, kada se kamere ugase, jednom sam bio i prisutan, Čanak i Šešelj bi se zajedno smejali gledaocima koji su bili spremni i da se pobiju zbog njih.

I danas njih dvojica, kao inventar u Pink televiziji, često nastupaju zajedno u predstavi „Šovinistička farsa", samo po naslovu sličnoj onoj kojom su nas više od decenije opominjali sjajni Josif Tatić-Tale i Peca Ejdus.

Željko Mitrović je još jedan od višestrukih preletača koji su loše glumili svađe sa Šešeljem i radikalima, znači i sa Vučićem. Počeo je to pod suknjom baba Jule, koja mu je i poklonila televiziju, pa nastavio pod „žutim lopovima", da bi došao dotle da mu danas celodnevni rijaliti program, popunjavaju upravo Vučić, Šešelj, Čanak i gomila besprizornih spodoba na orvelovskoj farmi.

U pomenutom TV nadvikivanju sa Savom Manojlovićem, koji je krenuo da nešto promeni sa peticijom o oduzimanju nacionalne frekvencije Pinku, Žeks je bio manje eksplicitan od Čanka, ali je ipak indirektno najavio atentat na Vučića. Naime, u poprilično nekontrolisanom nastupu, uglavnom galamom braneći se od pitanja Save i voditeljke Ljubice Gojgić, na koja nema pristojan odgovor, najpre je Olivera Ivanovića proglasio za svog prijatelja, zatim i Đinđića, sa kojim je, navodno, bio fasciniran, da bi na kraju slično tome govorio i o Vučiću, kao najboljem političaru kojeg je Srbija ikad imala. Ako se zna da sa Oliverom i Đinđićem, on nije bio nikakav prijatelj, naprotiv, i ako se ima na umu kako su njih dvojica prošli, analogija sa pohvalama Vučiću sama se nameće.

Drugi aktuelni rijaliti, ovoga puta u režiji Vučića, sa Dijanom Hrkalović i Nebojšom Stefanovićem, suprotno nameri reditelja da time samo zabavi narod dok on ne reši svoje probleme sa sankcijama koje treba da uvede ili Rusiji ili nama, oteo se kontroli i počeo da mu se vraća kao bumerang.

Mada mu se oba ta naturščika dodvoravaju veličajući njegov lik i delo, oni braneći sebe tako što optužuju onog drugog, iznose sav prljav veš iz zajedničke mašine kojom je sve vreme daljinskim upravljao „glavni šef", Aleksandar Vučić.

Ne samo da tako i njega uvlače u tu centrifugu, nego mu, kao što i priliči šefu, svesno ili nesvesno, dodeljuju glavnu ulogu, otkrivajući mnogo više nego što su u samoodbrani želeli da kažu. Mnogi duhovi su tako pušteni iz boce i biće nemoguće vratiti ih u nju i tako ućutkati, zato će biti raznih pokušaja da ih se likvidira uz brojne kolateralne žrtve.