Postdemokratija

LAŽA I PARALAŽA

Laž je u državi Srbiji postala toliko uobičajena da se više niko ne zgražava nad njenom dominacijom javnim prostorom. Odustali su ljudi i od demantovanja neistina jer i demanti se odmah proglašavaju za laž i tako izjednačava. Toliko smo se navikli na laži da nema ni potrebe demantovati ih jer niko više ne veruje ni u laž, ni u demant. Svi znaju da je sve laž, ali niko ne zna šta je istina. I to je namera i osnovni cilj ovog režima, da se zamagli i sakrije istina. Nije namera da ljudi poveruju u njihove laži, već naprotiv, da niušta više ne veruju, a kad niušta ne veruješ nemaš ni stav, ni cilj, pa ne možeš ni da odlučuješ. I svejedno ti je ko će biti na vlasti jer sve je laž, a kad je svejedno zašto i ovi ne bi ostali. To je strategija sa kojom Vučić računa da beskrajno potraje, smatra kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi, ambasador u Tel Avivu i legendarni novinar

Piše: Mile Isakov

Aleksandar Vučić je svoju vlast započeo lažnim predstavljanjem i obećanjima i svoj režim utemeljio na lažima. Najavio je odlučan iskorak ka demokratiji i EU, pozivao se na Đinđića i Maksa Vebera, a onda se potpuno okrenuo ka braći Siju i Putinu, odnosno autoritarnoj vlasti sa osloncem na Rusiju i Kinu. Najveću popularnost je stekao najavom bespoštedne borbe protiv korupcije i hapšenjem Miškovića i Zarubice, koje su posle sudovi oslobodili i sad svi treba da im plaćamo pozamašnu odštetu. Vremenom, to se ponavljalo toliko puta da se neprestano smanjivala osetljivost građana na laži, da bi se konaćno pomirili stim i bili skuvani kao ona žaba u mlakoj vodi koja se postepeno zagreva do ključanja, a da ona to ne primeti.

Nakon deset godina, laž je toliko sveprisutna da se svi iznenadimo kad se javno saopšti neka istina, pa se u neverici zbunimo. Otkud sad to, neće biti da je baš tako i šta se krije iza toga?

Imali smo, nedavno, upravo takvu situaciju kada se nova ministarka zdravlja dr Grujičić, odvažila da javno prizna kako je greškom medicinskog osoblja šest stotina novorođene dece u Beogradu, umesto obavezne BSŽ vakcine, primilo samo fiziološki rastvor. Naglasila je pri tom da, na sreću, to ni na koji način ne može naškodoti toj deci, a da će greška biti ispravljena tako što će sva ta novorođenčad na vreme, dakle u propisanom roku od 12 meseci, dobiti neophodnu vakcinu. Toliko smo nenaviknuti na istinu da su se mnogi zapitali zašto je to trebalo da se kaže kad je sve u redu, kad nema štete ni posledica i kad će deca ipak biti zbrinuta kako valja. Pa radi istine i naravoučenija! Valjda bi to trebalo da bude pravilo.

Naravno, odmah su se javili i dežurni dušebrižnici iz takozvane opozicije. Čankova Liga je, u nameri da prikupi nešto jeftinih poena, izdala saopštenje u kojem se najoštrije zahteva istraga i kažnjavanje odgovornih, mada je ministarka i to najavila uz detaljna objašnjenja kako je do greške došlo i ko je koliko pogrešio. A, profesionalna tužibaba vlasti, Marinika Tepić, otišla je i korak dalje te je nastupajući na televiziji novaS, izrazila zabrinutost za zdravlje te dece, ako tu vakcinu prime sa dve godine zakašnjenja. Na pitanje novinarke, otkud sad dve godine kad je rečeno da je reč o deci rođenoj u poslednja dva-tri meseca, mrtva ladna je odgovorila da ne zna, ali da joj se čini da je neko pomenuo dve godine. Čemu to, zašto je potrebno stavljati so na otvorenu ranu?

Zar od kritike režima po svaku cenu nije važnije doći do pune istine kako bi se katastrofalno stanje u našem zdravstvu popravilo. A, nova ministarka ja na ovom primeru već sama pokazala kako nam je situacija u zdravstvu očajna i najavila spremnost da poradi na tome. I onda se čudimo kad se nikome ne veruje i kad se svaki demanti laži proglašava za laž.

Nisam naklonjen nikome ko se uhvati u kolo sa ovim režimom, bez obzira na reputaciju koju ima, pa tako sumnjam i u namere dr Grujičić, ali sve dok se ne pokaže kao još jedan član bande klimoglavaca, koji nema nameru da se meša u svoj posao, nisam apriori ni protiv toga da pokuša da nešto promeni na bolje. A, dopalo mi se to što je odmah u startu otvoreno progovorila o jednom tako skandaloznom propustu, koji je mogao ostati i nezapažen, a koji bi u nekom drugom slučaju mogao imati i katastrofalne posledice.

Kao što mi se dopala i njena izjava da državni lekari ne bi smeli da rade i privatno, jer sam se i lično uverio da je uveliko došlo do zamene njihovih prioriteta. Naime, zakon kojim je lekarima omogućen dodatni rad i u privatnoj praksi radi dodatne zarade, donet je pre svega zato što država nije bila u stanju da im omogući dostojnu platu.

Međutim, u praksi se stvar potpuno obrnula pa je fakultativni rad u privatnim klinikama postao njihova glavna preokupacija, dok se redovni posao u bolnicama samo otaljava dok ne istekne radno vreme, pri čemu sve bolesnike pozivaju na popodnevnu seansu u privatnoj ambuanti, koja se naravno plaća.

Čak sam i čuo jednog šefa državne klinike kako olajava odelenje kojim upravlja, da nema adekvatnu opremu i uslove, preporučujući pacijentu privatnu kliniku u kojoj radi i u kojoj će mu tek biti pružena puna pažnja i propisna nega. Ako nova ministarka zdravlja misli da to promeni kako bi ozdravio i naš zdravstveni sistem, zašto da ne. Zašto je nebismo pustili, pa i podržali, dok se ne dokaže suprotno. Zato što ni njoj ne verujemo, kao što ne verujemo ni sistemu. A, kad joj već na prvim koracima podmećemo nogu, zašto bi ona uopšte radila bilo šta. Tako će i ovi njeni prvi pokušaji suočavanja sa istinom postati laž. I tu se zatvara krug.

Dakle, na delu je projekat izgradnje kolektivne svesti, odnosno kolektivne nesvesti, koji sprovodi režim a kojem dobrano doprinosi i opozicija. I nije tu reč o zbiru pojedinačnih svesti, do koje se dolazi razmenom i nadgornjavanjem mišljenja i argumenata, nego o jednoj nakaradnoj u koju se svi postepeno uklapaju. Reč je o lobotomiji nacije, posle koje niko ne treba da misli ni da brine, jer će nametnuta kolektivna svest sačinjena od jedne jedine, dati odgovore na sve teme i dileme. Ta svest sugeriše da je uzaludno tragati za istinom jer sve je laž. A, onda laž koja se najviše puta ponovi preko strogo kontrolisanih medija, kao jedina stvarnost postaje opšteprihvaćena. Po Gebelsovom receptu, da hiljadu puta ponovljena laž pre ili kasnije postaje istina.

Ajmo, naprimer, malo u Narodnu Skupštinu koja donosi zakone i u kojoj bi, po tim zakonima, kao i u sudu zaduženom da ih sprovodi, trebalo da se govori istina i samo istina „ tako im bog pomogao"! U praksi je sasvim suprotno, jer u Skupštini je najviše laži, od samog početka, jer konstituisana je od poslanika za koje niko nije glasao. Ko bi uopšte glasao za ljude za koje nikad niko nije čuo ili za one za koje bolje da nije, kao što su, recimo, onaj dr Atlagić, koji nepismeno sriče, ili onaj Jovanov koji kreštavo riče. Šta su takvi spremni da izgovore u Parlamentu, može se čuti samo u Zadruzi. Onoj na TV, ne i u onoj pravoj paorskoj, gde se ljudi i svađaju ljudski, čuvajući obraz. Neko mi je ovih dana poslao sjajan komentar povodom formiranja Skupštine i vlade, sa pitanjem: Jel ostao neko za Zadrugu?

Pokušavajući da parira zadrugarskoj većini u Parlamentu i poslanici opozicije ne retko se spuštaju na taj novo, prizemnim pa i vulgarnim dosetkama. Čak i onaj Zelenović, koji inače deluje prilično pristojno, onomad je sročio nebuloznu metaforu o razgolićenom Vesiću, tražeći od svih prisutnih, a nesvesno i od svih gledalaca, da zamišljaju Vesića potpuno golog. Ko bi normalan tako nešto uopšte poželeo? Osim naravno Brnabićke, koja je to jedva dočela da pokaže svoj smisao za tako primitivan humor zasnovan na bukvalnom tumačenju: „Vi biste voleli da vidite Vesića golog, ja ne bih, ali drago mi je što vidim da ovde ima puno mojih". Vrhunac njene političke zrelosti i sposobnosti za funkciju koju obnaša, demonstrirala je izjavom kako je Aca Lukas više uradio za Srbiju od Borisa Tadića, za kojeg je, po sopstvenom priznanju, svojevremeno glasala kontra SNS kandidata Tome Nikolića.

Umesto da se zapita kako se dotični Lukas uopšte našao na meniju Parlamenta i tome suprotstavi, ona sa radošću u tome uzima učeće da bi izbegla pitanja na koja ne zna odgovre. Jeste Boris Tadić debelo izneverio očekivanja, pa ipak normalan čovek prosečnog obrazovanja i vaspitanja, ne bi znao kako da ga poredi sa spodobom sa dna kace.

Sve to su, ipak, sporedne i gotovo nevažne teme pa se onda i laži u tom kontekstu čine benignijim, gotovo nebitnim, ali baš u tome je opasnost jer stvaraju takvu atmosferu i naviku da se živi u laži. Tako, onda, lakše prolaze i one krupnije, koje se tiču sudbine države i društva, a posledično i svakog građanina pojedinačno. Najveće laži lansiraju se po starom receptu- što je laž krupnija i neverovatnija, veće su šanse da prođe.

Jedna od najvećih i najopasnijih laži je priča o patriotizmu koja nam se svakodnevno svima nabija na nos na najbanalniji način. Naprimer, svima je verovatno već dosadilo da nam Vučić na kraju svakog obraćanja naciji, pri svakom govoru na nekom otvaranju, uzvikuje parolu: Živela Srbija! Razumeli smo i prihvatali to kao deo samoreklamirajuće kampanje, pa stoga nismo pridavali neku posebnu važnost, ali u poslednje vreme, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom počele su sa time da ispiraju mozak ogromnoj većini građanstva koje jedino njihove programe može da prati.

Kadgod Vučić da neku manje ili više važnu izjavu, ili poruku preko instagrama ili tvitera, voditelji vesti ih citiraju u celini, ne izostavljajući na kraju ni tu vruću parolu koja nije deo vest. To onda otprilike izgleda ovako: „Mi nećemo to i to da prihvatimo i učinićemo sve da to sprečimo. Živela Srbija, poručio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić". Ta prazna parola na kraju, međutim, nije deo nikakve poruke i nije nikakva informacija, pa nikako ne može biti deo vesti koja se saopštava, ali budući da svi to uredno rade očigledno je da su dobili direktivu da to obavezno spoje. Zašto? Pa zato što na taj način Vučić hoće da naglasi kako je on patriota koji sve što radi radi isključivo u interesu Srbije, a mnogi drugi, koji to ne ponavljaju kao papagaji ili ne daj bože govore nešto protiv njega i njegovih stavova, nisu patriote i rade protiv Srbije.

Dakle, patriota je onaj koji viče- Živela Srbija, bez obzira šta radi. A, izdajnici su svi koji to ne ponavljaju zato što im je glupo, jer se podrazumeva.

Evo i najsvežijeg primera beskrupoloznih laži na temu patriotizma. Prvog novembra je izdato saopštenje novog ministra odbrane, da je po naredbi predsednika države vojska stavljena u stanje pripavnosti i da je podignuta njena borbena gotovost. Sve to zbog najavljene preregistracije automobila na Kosovu, od koje je u tom trenutku Priština već bila odustala.

Da li je iko poverovao u to da je Vučić spreman da pošalje vojsku na Kosovo i uđe u rat zbog tablica? Naravno da nije, ali nije to ni bio cilj, to je bila samo još jedne u nizu laži, koja ima za cilj da ga predstavi kao neustrašivog patriotu bez straha i mane, koji neće popustiti sve dok ne bude morao. A kad bude morao, svi treba da znaju da nije bilo druge. Dakle, opet postepeno kuvanje žabe lažima i priprema naroda za nove još veće laži.

U međuvremenu, svakodnevno će nam servirati gomilu laži o mnogo manje ozbiljnim i opasnim temama, da nas relaksira i pripremi za najgore. Kao što iskusne medicinske sestre umeju da vas malo potapšu po guzi pre nego što zabodu injekciju.