Postdemokratija

VREME UMIRANJA

Vreme straha, o kojem sam pisao u prošlom broju, po pravilu donosi i vreme umiranja. Pri tom, najlakše je umreti od smrti, gadno je umirati od materijalne i duhovne bede, i od sramote što smo na to spali. Od stida što nam život prolazi u strahu za život. I u iščekivanju da se pojavi mesije koji će nas spasti, a onda u čekanju da se dogodi čudo koje će nas spasti od samoproglašenog spasioca. Ništa lakše nije ni onima koji razumeju (ne)vreme u kojem pokušavamo da živimo kao da nam nije ništa, pa ni onima koji umiru od smeha dok sa svoje kule od karata posmatraju spasioca kako se praćaka u plićaku svojih lažnih obećanja. Na kraju sve će to pokriti ruzmarin, snegovi i šaš: „ Ni jedna suza, ni malo volje, nijedna slutnja, ni glas - A moglo je bolje"! Ovo je zaključak kolumniste Magazina Tabloid Mileta Isakova, bivšeg potpredsednika u Đinđićevoj vladi i ambasadora u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Umiru ljudi oko nas, padaju kao biseri sa pokidanog đerdana, i mali i veliki, toliko da su osećanja tuge i empatije pomešana sa grižom savesti zbog osećanja odgovornosti za ovo vreme umiranja u kojem nastavljamo da trajemo praveći se da nam nije ništa. Samo u poslednjih nekoliko dana preminuli su i neki koje svi znamo, Latinka Perović, Dejan Tiago Stanković, Siniša Mihajlović i Masimo Savić, ali posle brojnih sahrana za vreme korone, kojih se jedva i prisećamo, gotovo nezainteresovano prolazimo pored značajnih znakova koje su nam ostavili kraj njihovog životnog puta. Šta će nam ako ne znamo ni kuda idemo. Suviše smo zauzeti svojim egzistencijalnim brigama, prostim preživljavanjem, toliko da zanemarujemo sam smisao života. Tako umiru i ljudi u nama.

U nastojanju da sačuvamo goli život, gubimo neke od važnih ljudskih osobina, bez kojih život nema nikakvu vrednost. Zaboravu naše osnovne misije na ovome svetu, vrlo smišljeno doprinosi i vlast, koja u nastojanju da nas drži u strahu, potpuno suprotno svojoj misiji, umesto da rešava probleme svakodnevno stvara nove i preuveličava stare. Pošto su svi potrošeni, ponovo su u modi ratovi. I naravno Kosovo.

Počelo je sa napadom Rusije na Ukrajinu, kojim smo svi bili zatečeni i zgroženi, a onda smo se vremenom počeli navikavati i miriti sa time da se tamo negde daleko vodi rat. Imamo mi dovoljno svojih briga i svojih umiranja, da bismo brinuli o masovnim pogibijama nekih mladih Ukrajinca i Rusa, sve dok rat ne zakuca i na naša vrata.

Režim Aleksandra Vučića, najpre je pokušavao da nas zastraši naglašavajući mogućnost da taj rat tamo preraste u svetski, pa i nuklearni, a kada smo i na to oguglali, odlučio je da nam tu opasnost približi i učini realnijom, najavljujući rat i u našoj avliji.

Na severu Kosova, po nalogu Vučića, Srbi su opet podigli barikade oko kojih sevaju varnice koje bi lako mogle da planu i prerastu u oružane sukobe, čak i ako to nije u planu. Verbalni rat je već počeo, Kurti preti da će ih rasturiti, a Vučić da će ih braniti, mada nije jasno kako to zamišlja. Tražio je, čisto pro forma, dozvolu za povratak tamo naše vojske i policije, unapred priznavajući da zna da je neće dobiti. Ne sme jasno i glasno da kaže da je spreman da ih tamo pošalje i bez saglasnosti, mada time implicite preti, jer bi mogao biti optužen za izazivanje rata, čega se plaši ko đavo krsta.

Jednom je to već radio i jedva izvukao živu glavu, noseći na duši mnoge žrtve. Dakle, očigledno je da blefira očekujući da će KFOR, u strahu od još jednog rata, nekako rešiti problem umesto njega. Za razliku od ratobornih najava lokalnih lidera, KFOR traži da se kriza prevaziđe pregovorima dve strane, koje za to ne pokazuju spremnost. I Kurti i Vučić glume odlučnost i hrabrost, a zapravo igraju se vatrom koju nisu u stanju potpuno da kontrolišu i za koju ni sami ne znaju kada i kako bi mogla da se rasplamsa, niti šta bi u tom slučaju radili. Uopšte ne mareći što bi u slučaju da tamo zaista izbiju sukobi neki ljudi izginuti.

Da bi ta režirana drama bila uverljivija i Ana Brnabić je dobila zadatak da širi strah i podiže paniku: „Moja poslednja molba je da u ovom trenutku damo sve od sebe, svi zajedno, da pokušamo nekako da sačuvamo mir. Mi smo zaista na ivici oružanih sukoba, zahvaljujući unilateralnim potezima Prištine. Ja vas molim, pre svega organizacije civilnog društva, čiji je osnovni cilj zaštita ljudskih prava, ja vas molim da se oglasite povodom torture koju proživljavaju Srbi na Kosovu i Metohiji".

Zanimljivo, sad nije važno što su te iste organizacije civilnog društva za nju do juče bile skup izdajnika i stranih plaćenika, koji rade protiv svoje države. Sada se i njima može priznati da im je osnovni cilj zaštita ljudskih prava, ako mogu da posluže za dramatizaciju krize i verbalnu demonstraciju tobožnje miroljubivosti. Da to nije iskreno i stvarno mogli smo da se uverimo odmah sutradan na zasedanju Narodne Skupštine, na kojoj, uprkos zahtevima opozicije, nije bilo ni reči o vanrednoj situaciji na Kosovu. A, kome bi premijerka trebala da se obrati u slučaju tako ozbiljne krize, koja preti ratom, ako ne Skupštini, i od koga da zahteva da zauzme stav tim povodom, ako ne od Parlamenta? Zar to nije mnogo važnije nego šta će reći neke nevladine organizacije.

Međutim, to režimu nikako ne odgovara jer kada bi se o tome povela rasprava u najvišem zakonodavnom telu države, vlada i predsednik bi morali da pred milionskim auditorijumom odgovore na pitanja šta nameravaju da preduzmu i šta predlažu za rešenje tako ozbiljne krize. U tom slučaju i Skupština bi morala doneti neke odluke koje bi onda bile obavezujuće za izvršnu vlast, koja nema ni predlog, još manje rešenje. Pri tom, bilo kakva odluka Parlamenta značajno bi smanjila manevarski prostor igračima na tom ruletu smrti, koji se kockaju sa životima svih nas. Sve je očiglednije da njihov cilj nisu ljudska prava i slobode Srba na Kosovu, nego svih građana Srbije, ali ne da ih zaštite već obrnuto, da ih ograniče i postepeno sasvim ukinu.

Dokaz za to je činjenica da je u isto vreme, dok nas zamajavaju ratnim bubnjevima na Kosovu, u Skupštini pripreman novi zakon o policiji kojim bi bila ugrožena sama sloboda u punom značenju te reči. Koliko su skandalozna ovlašćenja trebala biti dodeljena policiji tim zakonom, govori i podatak da ga je vlada povukla iz procedure čim je opozicija podigla glas protiv njega, preteći i uličnim protestima. Znaju oni da opozicija trenutno nije u stanju da pokrene masovnije proteste, ali pošto znaju koliko je predlog tog zakona bio monstruozan, znaju i koliko bi ljudi mogao da isprovocira kada bi se o njemu više saznalo u javnosti. A saznalo bi se kada bi se o tome povela rasprava u Skupštini.

Tako bi i oni koji se informišu isključivo preko državne televizije videli o kakvim je sve merama protiv privatnosti, prava na slobodu mišljenja, kretanja i okupljanja građana reč. Kako bi tim zakonom policija bila ovlašćena da otvori pravu sezonu lova na sve građane, na beskrupulazan pa i sadistički način. Naravno, svi bi se tad pobunili jer nikad se ne zna kada bi i zbog čega policija mogla da upadne i u bilo čiju kuću, samo na osnovu nečije sumnje ili pakosnog cinkarenja, dakle bez opravdanog razloga i dozvole suda. Zato je taj zakon povučen iz procedure, ali ostaje pitanje zašto je uopšte napisan tako.

Sve navodi na zaključak da se vlast sprema da donese takve krupne odluke za koje zna da će izazvati veliko nezadovoljstvo i nemire, te da je ovim zakonom želela da ovlasti policiju da ih na svaki način, pa i najbrutalnijim sredstvima, suzbija i onemogućava. Da se ne lažemo, rade oni tako već duže vreme i služe se manje više svim metodama i sredstvima predviđenim u ovom zakonu, ali ipak obazrivo i sa izvesnim zazorom jer je protivzakonito. Ideja je bila da se to legalizuje, kako bi se omogućilo brže i efikasnije slamanje svakog otpor građana, bez mnogo objašnjenja i procedura.

Teme o kojima vlast uskoro mora da se izjasni su dobro poznate, kao što se vrlo dobro zna da će time izazvati veliko nezadovoljstvo, ma kako se režim opredelio. To su Kosovo i Evropska unija, odnosno Rusija kojoj bismo morali uvesti sankcije ako želimo da nastavimo naše evropske integracije. To je već dugo Vučićeva noćna mora, a sada je vreme za njegovo dvolično vrdanje isteklo. Mora da se odluči i da se konačno opredeli ili za zapad ili za istok. Prvi izbor podrazumeva i da pusti Kosovo, bar njegov veći deo, i da se priključi sankcijama Rusiji, a drugi odustajanje od evropskog puta, što direktno vodi gubitku celog Kosova ili u rat iz kojeg će Srbija izaći devastirana isto kao i prethodnog puta. I u jednom i u drugom slučaju imaće ozbiljnih problema i u svojoj državi, koji bi mogli ugroziti njegovu vlast, čega se najviše plaši.

Ipak, objektivno govoreći, veće probleme u Srbiji će svakako doživeti ako se opredeli za EU, a spolja veće ako se prikloni Rusiji. Ali samo u prvi mah, međutim, vremenom će posledice izolacije i sankcija sa zapada akumulirati u sve veće unutrašnje nezadovoljstvo, pa i nemire, verovatno i veće nego što će mu odmah prirediti vernici kosovskog zaveta, koji su mahom ujedno i rusofili.

Sve u svemu, nikako mu se ne piše dobro, zašta je sam kriv jer je govoreći jedno a radeći drugo, sam sebe doveo u tako bezizlaznu situaciju. Dok je neprestano ponavljao kako je Srbija na evropskom putu, činio je sve suprotno ulizijući se Putinu i Si Đi Pingu, stvarajući privid bratskih odnosa i podstičući uverenje građana da su nam oni jedini spas. Posebno kada je Kosovo u pitanju, koje nam zapad otima, pothranjujući iluziju da će nam oni pomoći da ga odbranimo, ako treba i silom.

Brkajući realne interese sa mitovima i emocijama, doveo je do toga da se većinsko raspoloženje građana Srbije za priključenje Evropskoj uniji, potpuno preokrene u korist Rusije, tako da se danas čak i u Beogradu više od 70% građana izjašnjava za dobre odnose sa Rusijom, po cenu odustajanja od EU. U manje obaveštenoj centralnoj i južnoj Srbiji to je sigurno još drastičnije izraženo. Mada bi, ako izneveri takva očekivanja, izgubio poverenje i podršku kod dobrog dela birača, Vučić ne brine previše zbog toga uveren da bi, kao i do sad, mogao da ih obrlati.

Najviše strahuje od ekstremnih nacionalista i rusofila, koje je sam stvarao, štitio i afirmisao, a koji ne bi birali sredstva za obračun sa njime, baš kao što je to slučaj sa kriminalnim grupama koje su se otele kontroli. Ali, podjednako strahuje i od suprotne reakcije ako se okrene Rusiji.

Odgovor proevropskih snaga, ako definitivno odustane od tog puta, u prvi mah sigurno ne bi bio tako radikalan i surov ali bi posledice, zbog sankcija koje će EU i SAD preduzeti, na nešto duži rok bile takve da bi izazvale masovne proteste u kojima bi se mogao ostvariti najcrnji scenario onih koji su predviđali da će njega i njegove narod usranim motkama juriti po ulicama. U svakom slučaju, došlo je vreme da i on umire od straha.