Stav

Srpska politička šizofrenija

Neki opozicion igrači istinski ne podnose Vučića, ali sarađuju sa stranim faktorima sa kojima on pravi kombinacije, „druge" su karteli ili tajkuni bliski vlasti ohrabrili da što više uđu u razne legalne ili nelegalne poslovne šeme, „treći" su u kandžama formalnih i neformalnih „udbaških" struktura. Da ne opisujem „četvrte", „pete", „šeste", dovoljno je reći da je sve postavljeno tako da, hteli to ili ne, pomenuti akteri, misleći o nekim svojim prioritetima, navode vodu na Vučićevu vodenicu. Ona može da bude srušena, ali ne i „reformisana". Dok god radi, rezultat će biti dobro poznat - samleće svaku mogućnost da se išta suštinski promeni.

Dragomir Anđelković

Aleksandar Jovanović Ćuta - lider pokreta „Ekološki ustanak" i jedan od organizatora (u logističkom smislu) aktuelnih građanskih protesta protiv nakaradnog režima koji vlada Srbijom - tvrdi da je Vučić gotov ako padne na beogradskim izborima. Koješta! Sprovođenje ponaosob vanrednih izbora u srpskoj prestonici, uz učešće bar dela opozicije, samo bi stabilizovalo vlast. Čak ako opoziciji prepusti Beograd. Nipošto to ne bi ugrozilo Vučića.

Režim bi uspeo da političke procese koji su se opasno razlili, vrati u korito koje po sopstvenoj želji može da prerađuje. Opozicija bi se - pri tome mislim na onaj njen deo koji vlast direktno ili indirektno ne kontroliše (što ne znači da sa nekima iz njenih redova ne „trguje") - u većoj ili manjoj meri podelila. A narodna energija koja sada buja, počela bi da se stišava. Kod mnogih koji su se odlučno pokrenuli sa namerom da istraju u rušenju bolesnog (anti)poretka koji imamo, došlo bi do bolnog razočaranja, te bi ponovo nastupila politička apatija. Što se tiče dela opozicije koja bi to delimično prestala da bude posle (sa Amerikancima dogovorenih) prestoničkih izbora, ni njena sudbina ne bi bila svetla. Brzo bi doživela brodolom. Doduše, u nesrećama, dok većina spašava glave, poneko se usredsredi na skupljanje tuđeg zlata.

Ne treba nam mnogo teoretisanja da bismo lako i brzo sagledali da bi baš to bio slučaj, ako nas prevare, da „zakoljemo vola za kilo mesa". Kako je neko rekao: „pod kapom nebeskom nema ničeg novog". Odustajanje od celovite akcije slabljenja Vučića, radi učešća na beogradskim izborima koje bi on (za promenu) pošteno organizovao, završilo bi se kao i slični procesi u našoj prošlosti. Da vidimo da je tako, vratimo se u mislima u Srbiju sa kraja prošlog veka. Tada su se kod nas, slično kao i danas, odvijali masovni građanski protesti. Zbog krađe na lokalnim izborima održanim u novembru 1996, došlo je do eksplozije nezadovoljstva koje se nakupilo iz niza razloga. Bilo je tu besa zbog autoritarnog poretka, ali i ozlojeđenosti usled ekonomskog i nacionalnog sunovrata.

Ustala je Srbija i poljuljala režim Slobodana Miloševića. Kada je on video da se narod neće umoriti, odnosno da demonstracije niti može silom da eliminiše, niti da ih unedogled ignoriše, krenuo je putem ustupaka. Pre toga je, da se i toga prisetimo, radio sve ono što sada čini Vučić: priredio je (neuspešni) kontramiting, pribegavao je brutalnoj represiji (kao što aktuelna vlast, samo zbog izgovorene reči, inkviziciono progoni Milovana Brkića), optuživao je opoziciju da je igračka u rukama Zapada (što je bilo cinično u trenutku dok ga je on, posle žrtvovanja Srpske Krajine i Dejtonskog mira, tretirao kao prijatelja). Ali kada se Sloba konačno uverio da tako ništa neće postići, „ponosno" je podvio rep. Kao da u sistemske zloupotrebe nije bio umešan već je naknadno shvatio šta su iza njegovih leđa uradili „mangupi" iz SPS-a, uskliknuo je: niko ne sme da vara narod!

Na njegov predlog, Skupština je usvojila „Lex Specialis", koji je stupio na snagu u februaru 1997. Radilo se o zakonu kojim je priznata pobeda opozicije u Beogradu i drugim gradovima gde je ona prethodno od strane vlasti osporavana. Lideri koalicije „Zajedno" koja je predvodila proteste (činili su je SPO, DS i Građanski savez) - bez insistiranja na odgovornosti onoga ko je pokušao da sprovede veliku krađu, te na suštinskim koracima ka demokratizaciji društva - pohitali su da preuzmu ponuđeni udeo u vlasti. Tako su u trenutku kada je Milošević bio slabiji nego ikada, umesto da se usredsrede na juriš na republičke institucije, bacili režimu pojas za spašavanje. Naravno, i tada se to dešavalo uz posredovanje Zapada kome je u toj fazi Milošević trebao da bi bila učvršćena NATO osvajanja srpskih prostora zapadno od Drine i pripremljena buduća ofanziva na našem kosovsko-metohijskom jugu.

Trijumfalno je skinuta petokraka sa zgrade gradske Skupštine. Održana je pompezna narodno-opoziciona proslava „pobede" na Trgu republike. Članice koalicije „Zajedno" teatralno su potpisale sporazum o produbljivanju saradnje. To je učinjeno u cilju, kako se tvrdilo, skorog zajedničkog nastupa na republičkim izborima. No, na kraju je zadovoljno trljao ruke Milošević. I uz njega, iz šićardžijskih razloga, još poneko iz prethodno radikalne antirežimske (za razliku od tzv. konstruktivne) opozicije. Oni koji su uz pomoć masovnih narodnih protesta preuzeli vlast u Beogradu (i što je ipak bilo manje bitno, drugim većim gradovima), brzo su se posvađali. Svakako i uz pomoć javnih i tajnih eksponenata režima. Đinđić je smenjen sa mesta gradonačelnika Beograda, a uz podršku SPS-a i JUL-a, potpunu kontrolu nad glavnim gradom i njegovim zamašnim resursima preuzeo je SPO (ali i on je kasnije platio opaku cenu koja je drastično nadilazila svu korist proizašlu iz saradnje sa režimom, ali to je već druga priča).

Ne treba ni reći, o daljim zajedničkim akcijama u cilju uklanjanja Miloševića sa vrha države, nije bilo ni reči. On je beogradskom zlatnom monetom konsolidovao svoju vlast te je ubrzo bio izabran za predsednika SR Jugoslavije. Prilagođeno novim okolnostima, slično bi se dogodilo i danas, ako bi opozicija odustala od građanskih zahteva dok se jalovo fokusira na borbu za Beograd. To svakako dobro zna i Aleksandar Jovanović Ćuta, a još bolje Dragan Đilas koji je podržao njegov predlog. Verovatno i lideri Novog DSS, koji su takođe tako postupili, nisu baš toliko politički neiskusni da ne shvataju da se demagoškim pričama o beogradskoj pobedi kao uvodu u „predstojeći republički trijumf", trasira nova magistrala uspeha za Vučića.

Obično se kaže da je Vučić od SNS-a i koalicije okupljene oko te stranke napravio „catch all" (uhvati sve) organizacije. U pitanju je engleski, širom sveta prihvaćen izraz, za postideološke političke „usisivače", u čijim redovima ima mesta za svakoga ko doprinosi osvajanju ili očuvanju vlasti. Nije bitno šta ko misli i koliko je to u međusobnom neskladu. Važno je da se politički valjak okreće i gazi sve pred sobom. Opet, nema sumnje da mnogima koji misle svojom glavom to zasmeta. Iako su oni neretko na marginama političkih procesa, u nekoj meri mogu da utiču na javne tokove. Zato je „catch all" postao sinonim za šizofreniju. Ali iz ugla pragmatičnih političara, bitan je rezultat, a neka nezadovoljnici pričaju šta hoće. Naš narod i tako kaže: „jebe lud zbunjenog". Politička šizofrenija se u to odlično uklapa.

U državi Srbiji stvari su i mnogo gore nego u posideološkim razvijenim pa i kakvim-takvim demokratijama. Vučić nije samo napravio „catch all" partiju i koaliciju kakve nigde severno od Sahare ne postoje. On je stvorio „catch all" nacionalni sistem. To je obuhvatan i kompleksan mehanizam sa neverovatno mnogo raznovrsnih aktera koji direktno ili indirektno sarađuju sa onim ko ovde vedri i oblači. Nekada strateški, nekada samo taktički, ali to kolo igraju mnogi, a samozvani gospodar Srbije zna kako da sve što iz toga proizlazi uklopi u mozaik svoje vlasti. Neki igrači ga istinski ne podnose ali sarađuju sa stranim faktorima sa kojima on pravi kombinacije, „druge" su karteli ili tajkuni bliski vlasti ohrabrili da što više uđu u razne legalne ili nelegalne poslovne šeme, „treći" su u kandžama formalnih i neformalnih „udbaških" struktura. Da ne opisujem „četvrte", „pete", „šeste", dovoljno je reći da je sve postavljeno tako da, hteli to ili ne, pomenuti akteri, misleći o nekim svojim prioritetima, navode vodu na Vučićevu vodenicu.

Ona može da bude srušena, ali ne i „reformisana". Dok god radi, rezultat će biti dobro poznat - samleće svaku mogućnost da se išta suštinski promeni. I nije bitno da li se „proda vera za večeru". Ili, kako bi to rekli Tatari, slomi vrat jer se lakomisleno uzjaše prelepi ali divlji konj koga su namerno ostavili neprijatelji. U oba slučaja ishod je isti, dobar za režim, loš za većinu Srba. U tom kontekstu da navedem još jednu englesku frazu, ništa manje površno gledano vulgarnu ali takođe suštinski rečitu, od već pomenute srpske izreke. Kada smo već krenuli od političke konstrukcije sa „all", da spomenem „fuck all". To je u britanskom slengu sinonim za ništa, a u kanadskom i za odvratnu situaciju.

Baš sve to nas čeka ako opozicija - kako ona koja organizuje proteste, tako i ona koja u njima nije htela da učestvuje jer neće u istu kolonu sa prozapadnim činiocima, a sada je „oduševljena" Ćutinom idejom da se na mala (beogradska) vrata uđe u Vučićevu tvrđavu vlasti da bi ona, kao, fazno bila razrušena - upadne (ili namerno uđe) u zamku koju režim uz podršku Amerikanaca sada postavlja. Srbija bi dobila „ništa" (dobro), „situacija" bi bila dodatno „odvratna" jer bi se sve svelo na to da se pojedinci okoriste, dok bi Vučić nastavio mirno da vlada do kraja svog predsedničkog mandata. Da ne zaboravim i Vašington, on bi smirio naše unutrašnje tenzije i dobio priliku da okonča otmicu Kosova (da ne zaboravimo, potpisivanje plana o faktičnom priznanju Kosova od strane oficijelnog Beograda, odloženo je zbog toga što je narod, makar i iz drugog razloga, na ulicama).

Sve to, razume se, ne znači da nisu poželjni vanredni beogradski, parlamentarni i predsednički izbori. Potrebni su. Ali tek onda kada se stvore uslovi da ne budu deo Vučićeve prevare. Da bi tako bilo, nepokolebljivo se mora insistirati na zahtevima koje su definisali građani na protestima. I radi toga - kao što sam predložio, a sa čim se brzo složio deo opozicije - krenuti putem građanske neposlušnosti i pasivnog otpora, sve do paralize sistema. Samo tako će Vučić, uviđajući da mu je manje rizično da ne posluša kartele i Amerikance nego da ih posluša, pokušati da spase sebe pristajući na rušenje bedema naopakog sistema koji je stvorio. Onda bi došlo na red - kako je rekao Zoran Lutovac koji se, sa većim delom rukovodstva DS, ne slaže sa onim što uz podršku Đilasa zagovara Ćuta- formiranje tehničke vlade koja bi omogućila stvaranje uslova za održavanje poštenih izbora na svim nivoima. Sve je tu vrlo jasno i prosto, samo je pitanje da li se neko pravi da to ne vidi.

(Autor je publicista i politički analitičar)