Odbrana
Ministar odbrane Dragan
Šutanovac ne veruje da se čak i njegovi poltroni i
kriminalni egzekutori stide njegovih "uspeha"
Kult nedoličnosti
Preciznost,
pouzdanost i dokumentovanost podataka koji su sa stranica Tabloida u potpunosti razotkrili mehanizam delovanja zločinačko-pljačkaške družine ministra odbrane Dragana
Šutanovca (odgovornog za
uništavanje odbrambenog sistema Srbije, Vojske Srbije i srpske odbrambene
industrije) veoma je zabrinula i uznemirila vladajuću koaliciju i ministrovo
neposredno okruženje
Pukovnik Milan Jovanović
Iako
su u potpunosti razotkriveni mehanizmi delovanja zločinačko-pljačkaške družine vojnog ministra, a nakon primljenih domaćih
zadataka u kanadskom Halifaksu i Vašingtonu u vezi sa temeljnim onesposobljavanjem
Vojske Srbije i uništenjem njene odbrambene industrije, ministar
"obmane" Šutanovac se "punim kapacitetom", uz neviđenu
trijumfalističku pompu za ovakve prilike, preko svojih režimskih novina oglasio
neverovatnim slavodobitnim izjavama.
("Posle
nekoliko godina pregovora i u uslovima najžešće
ekonomske krize uspeli smo da sklopimo ugovor vredan 400 miliona dolara
za izgradnju tri fabrike na severu Afrike. To nije značajno samo za našu odbrambenu industriju, već za celokupnu privredu.
Siguran sam da će ovaj posao biti u samom vrhu liste
kada se budu sumirali najveći uspesi ove vlade".
Dodaje
da su u toku pregovori za sklapanje još dva posla - izgradnje vojnomedicinske
akademije, po ugledu na naš VMA, i remonta i modernizacije tenkova -
zahvaljujući kojima bi vrednost ugovorenih poslova naše odbrambene industrije
od 2008. dostigla čak dve milijarde dolara.
"To je fenomenalan rezultat ne samo za Srbiju već i na
globalnom nivou", poručuje Šutanovac.
"Ti
poslovi donose sigurnost za više hiljada radnika, i to
u narednih šest-sedam godina, koliko će trajati realizacija poslova. Na primer,
u projekt izgradnje fabrika prvi put u poslednjih 30 godina uključiće se i veliki broj naših građevinaca, inženjera i
projektanata. U mnogim fabrikama u kojima su radnici do pre 2-3 godine
štrajkovali glađu danas moraju da odbijaju nove poslove, jer ne mogu da stignu
da ispoštuju sve ugovore").
O kakvom je uspehu reč
U ovim i ovakvim
izjavama, osim nasleđenog socrealističkog trabunjanja bez pokrića, pa čak i bez
logičkog smisla, na prvi pogled i nema ništa neobično ili neočekivano. Međutim,
kada se iole zagrebe ispod površine vidi se i da u
svemu tome očigledno nije reč o konkretnim poslovima ili bar ne takvima koji
su u ovom trenutku profitabilni. Još tačnije, u
pitanju su notorna laž, prevara, obmana od strane ministra odbrane, o zameni
teza i skretanju pažnje na sporedne stvari kako bi se u ovim teškim vremenima
mehanizmi delovanja zločinačko-pljačkaške družine ministra Dragana Šutanovca
zataškali radi potpunog izvršenja pomenutih domaćih zadataka dobijenih i
nesmetanog nastavka "zakonite" krađe vojne imovine.
Da je to tako, najbolje
se vidi iz sledeće računice, koja proističe iz
parametara koje je dao sam ministar (posao vredan 400 miliona USD, koji treba da se realizuje u roku od sedam godina,
a u tom periodu obezbedio bi egzistenciju i sigurnost za oko 7.000 radnika
odbrambene industrije). Na osnovu njih, ne računajući nikakve materijalne,
manipulativne i druge troškove, jasno se vidi da vrednost, navodno, ugovorenog
posla od 400 miliona USD na godišnjem nivou iznosi oko 57 miliona USD, na
mesečnom oko 4,76 miliona USD ili oko 680 USD po radniku.
Kada se uračunaju
navedeni troškovi jasno je da će naša odbrambena industrija ostati bez posla,
profita i tržišta koje će zasigurno preuzeti novoizgrađene fabrike.
Jasno je da je reč o
laži, prevari i obmani (teško da je u pitanju
isključivo elementarno neznanje ili samo zabluda) javnosti od strane jednog
ministara. Ovde se govori o veoma beznačajnom poslu (pod
pretpostavkom da je zaista sklopljen, za koji, takođe, ima bezbroj razloga za
sumnju), koji korist u vidu provizije donosi samo Šutanovcu i njegovoj
nezasitoj družini. U pitanju je neumesno
samoreklamerstvo i hvalisanje svojstveno ministru Šutanovcu. Najtačnije
rečeno, ovde nije reč ni o kakvom uspehu aktuelne
vlade, kojoj Šutanovac pripada, već o njenom - neuspehu.
Cilj ispunjen
Podrazumeva se da je
ovakvim bombastičnim izjavama ministar imao nameru da pogodi više
ciljeva:
-
da se kupi vreme za vladu i njega kao ministra kako bi
se u parlamentu što lakše progurale zakonske izmene o reformi odnosno
profesionalizaciji vojske, koje zasigurno dovode do totalnog uništenja Vojske
Srbije,
-
da se u odbrambenoj industriji Srbije što duže održi
već dugogodišnje osipanje kadrova, nedostatak kvalitetne radne snage i novih
razvojnih projekata (investicija u njih), što će dovesti i do njene konačne
propasti,
- da
se pred stranačke izbore u Demokratskoj stranci dobije što više simpatija i
političkih poena.
Izvor Tabloida iz Ministarstva odbrane Srbije još jedanput podseća da su od samog dolaska Dragana Šutanovca na mesto ministra odbrane na svetlo dana izbijale razne afere iz delokruga rada ovog Ministarstva. Već odavno se ne vidi ni najmanja "sfera" života i rada
pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u kojoj nije zabeleženo
delovanja organizovanog kriminala i u koji nisu umešani prsti
Dragana Šutanovca.
Ministarstvo odbrane,
Vojska Srbije i domaća odbrambena industrija su, ako
se govori o novim razvojnim projektima, okrenuti sami sebi. Nemaju šta da traže
na inostranom tržištu. Poznato je i laicima a ne samo
stručnjacima da u ovom momentu ne postoje savremeni naučno-tehnološki
proizvodi za koje su, na primer, zainteresovane strane vojske. Iako su sad
aktuelni poslovi u vezi s izvozom municije, ti poslovi nisu ni trajni ni tehnološki napredni, niti nas vode u tehnološki napredne
vode. Ovaj talas "prodaja" neće trajati
doveka. Sasvim je sigurno da će za par godina Srbija
ostati bez svoje odbrambene industrije, čime će u osnovi jedan od glavnih
ciljeva i zadataka ministra "obmane" Dragana Šutanovca biti ispunjen.
Crna biografija
Ako se pročitaju i
analiziraju intervjui koje je u zadnje vreme dao ministar Dragan Šutanovac (Politici
9. novembra 2010, Narodnim novinama 18. novembra 2010; Večernjim novostima 24.
novembra 2010; Presu 28. novembra 2010; Cordu 2. decembra 2010), kao
i Šutanovčevo obraćanje narodnim poslanicima u Skupštini Srbije 2. decembra
2010. godine (o predlozima zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojnoj, radnoj
i materijalnoj obavezi, Odluke o obustavi obaveze služenja vojnog roka, Zakona
o potvrđivanju Protokola o zabranama ili ograničenjima upotrebe mina, mina
iznenađenja ili drugih naprava, iz 1966. godine, i Zakona o potvrđivanju
sporazuma Vlade Republike Srbije i Crne Gore o razmeni sredstava i
dokumentacije) postaje jasno da Srbija na mestu ministra odbrane ima veoma
opasnog čoveka. Čoveka koji u svojoj ministarskoj biografiji (do sada trogodišnji
ministarski staž u dve vlade), zbog nemoralnog zamajavanja javnosti, nedostatka
principa i moralnog integriteta, samoreklamerstva, bez jasnih stavova, zbog
ličnih, grupnih i partijskih interesa, ima dug spisak ozbiljnih profesionalnih
grehova, krivičnih dela i neoprostivih krivica druge vrste.
Izvor Tabloida iz
Ministarstva odbrane kaže da je notorna činjenica da,
zahvaljujući
ministru Draganu Šutanovcu, Ministarstvo odbrane, Vojska Srbije i odbrambena industrija
nikada nisu bili pod većim uticajem mafije, organizovanog kriminala i političkog
podzemlja. Takav stav ministar odbrane Dragan Šutanovac mogao bi da opovrgne
konkretnim odgovorima na sledeća pitanja.
Zašto,
zašto
Naime, ako to nije u interesu ostvarivanja ambicioznog lopovskog cilja zločinačko-pljačkaške
družine (čuvene trojke Šutanovac, Pilipović, Nikčević, koja je uništila
odbrambeni sistem Srbije, Vojsku Srbije i njenu odbrambenu industriju) zašto je
i sa kakvom namerom Stevan Nikčević, direktor Javnog preduzeća Jugoimport
SDPR, iako na to po pozitivnim zakonskim rešenjima nije imao pravo u vreme:
kad je mandat na poslovima ministra odbrane imao Boris Tadić, a
Šutanovac mandat savetnika generalnog direktora Jugoimporta SDPR i
ministra odbrane; u vreme kad je mandat direktora za američko i zapadnoevropsko
tržište i pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse imao Ilija Pilipović
(kum ministra odbrane), koji je u zemlji i inostranstvu formirao zavisna
preduzeća, mahom sa većinskim udelom kapitala, a samim tim i učešćem u
upravljanju njima.
Reč je o preduzećima za spoljnu i unutrašnju trgovinu na malo i veliko, proizvodnju
i usluge Atera plus d.o.o., Beograd; preduzeću za proizvodnju i
promet poljoprivrednih proizvoda Agro plus d.o.o. Bačka Palanka;
preduzeće za upravljanje projektima i izvođenje građevinskih radova u zemlji i
inostranstvu PMC inženjering d.o.o., Beograd; preduzeću za proizvodnju,
preradu i trgovinu Jutra d.o.o. Beograd; preduzeće za proizvodnju
i promet lovačke i sportske municije Belom d.o.o. Beograd; preduzeću za
proizvodnju, promet i usluge Jugoimport mont d.o.o. Podgorica; AIR
transport, Moskva, Rusija; Jantus, Hong Hong; Gold river,
Natural Fruit Juices...
Ako to nije nije u interesu ostvarivanja ambicioznog
lopovskog cilja pomenute zločinačko-pljačkaške družine, postavlja se pitanje zašto su ministar Šutanovac i njegov kum i pomoćnik za materijalne resurse Ilija Pilipović veći deo Ministarstva odbrane i Vojske
Srbije, kao što su Sektor za materijalne resurse - Uprava za snabdevanje, tehnički instituti, remontni zavodi, veći deo odbrambene industrije Srbije (posebno Krušik i Sloboda)
stavili u funkciju SDPR-a i zašto je veći deo Ministarstva odbrane, uključujući i njega kao ministra odbrane i
njegovog kuma, pomoćnika ministra
odbrane za materijalne resurse, postao najveći promoter SDPR-a.
Bahati cinik
Ako to zaista nije cilj, zašto je ministar Šutanovac pod neposrednu ličnu kontrolu, uticaj i
zavisnost stavio inspekcijske i bezbednosne snage Vojske, demagoški to
prikazujući kao jedan od vidova civilne kontrole Vojske,
čime je omogućio delovanje organizovanog kriminala u Ministarstvu odbrane
i Vojsci Srbije, što se vidi iz očigledne pljačke vojne imovine, a sve to
lukavo prikazujući kao uspešno i zakonito delovanje.
Zašto je ministrovim Rešenjem od
11. decembra 2007. godine Jugoimportu SDPR izdata dozvola za obavljanje delatnosti proizvodnje naoružanja i vojne opreme? Dakle, dozvola za obavljanje delatnosti proizvodnje naoružanja i vojne opreme dodeljena je preduzeću koje nema ni jedan jedini proizvodni pogon ili halu. Iz kojih razloga?
Zašto se Uredba
o sredstvima posebne namene,
koju je donela Vlada Srbije 4.
septembra 2008. godine, ne odnosi na proizvodna
preduzeća iz sistema odbrambene industrije Srbije već samo na Jugoimport
SDPR, što direktno, uz Šutanovčevu saglasnost i saglasnost kuma mu i pomoćnika
za materijalne resurse Ilije Pilipovića, a zbog ozakonjenja "tajnih" odnosno "poverljivih nabavki" i sredstava koja se tim i takvim nabavkama pribavljaju, omogućuje delovanje organizovanog kriminala u Ministarstvu odbrane Srbije na "zakonitoj" osnovi?
Ako to nije cilj, zašto protiv pojedinaca iz Uprave za snabdevanje,
Direkcije za nabavku i prodaju (Dragan, pukovnik Željko Savić, pukovnik Milorad
Filipović, pukovnik Predrag Jovičević, potpukovnik Mikša, potpukovnik Dobrivoje
Ristić), za koje postoje nesumnjivi dokazi, u skladu sa nadležnostima ministra
nisu preduzete nikakve mere, nego su čak novčano nagrađeni ili unapređeni u
viši čin. Sve dok oni, pod ministrovim sloganom neviđene demokratije "Uzmi
sve, pa vas baš briga šta ko priča" nastavljaju i dalje da nameštaju
tendere, što se vidi iz Obaveštenja o prodaji naoružanja i vojne opreme
suvišne Vojsci Srbije pov. br. 675-25 i pov br. 676-19 od 18. novembra 2010.
godine, koje je Šutanovac nekima
zainteresovanima za "slučaj" poslao 18. novembra 2010. a nekima 27.
novembra 2010. godine (dakle devet dana kasnije).
Ili, zašto se Šutanovac prilikom pomenutog obraćanja
narodnim poslanicima u Skupštini Srbije 2. decembra 2010. godine, braneći
profesionalizaciju vojske, bolje rečeno, stvaranje stranačke vojske Demokratske
stranke i Odluku o obustavi obaveze služenja vojnog roka, ponašao onako bahato,
prostački, nasilnički, svađalački, cinično?
Voli da se slikava
Tabloidov izvor iz Šutanovčevog
Ministarstva podseća i na nelagodu kojom Ministarstvo odiše posle ministrovih
intervjua, izjava i ponašanja kojima se daje doprinos unižavanju uzvišenih
vrednosti koje su krasile srpskog vojnika i Vojsku Srbije, poput dobrote,
hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva, odanosti... Šutanovac
je "obezbedio" da se te vrednosti ismeju i da više ne budu popularne.
Vrednosti Šutanovčeve profesionalne vojske su u skladu sa
stranačkom politikom njegove matične Demokratske stranke. U sklopu te "filozofije" važno je samo koliko ste ljudi
prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pri tom zaradili,
onda ste sposobni i mnogo pametni. Time se dobijaju poeni i niko vas neće prezreti. Ako to radite dovoljno, čak i oni koji su vas
prezreli u početku, pristaće na činjenicu da ste
"uspeli".
Uz sve to, vredan je
analize i narastajući "kult ličnosti"
ministra Šutanovca, kome su glavne aktivnosti promocije, vežbe,
nebrojeni intervjui, narcisoidno i neumereno fotografisanje (po deset i više
fotografija u listu Odbrana), kretanje sa neobično
velikom pratnjom, ađutantom i slično, što sve kod ljudi iz sistema izaziva negativne asocijacije i averziju.
Umesto zaključka, valjalo bi ministra pozvati da umesto samohvalisanja pokaže
rezultate u prošlom vremenu, a ne fantazmagorije u budućem, da objasni koji su
njegovi interesi sem provizije i koje su njegove zasluge za poslove namenske
industrije, s obzirom na njihovu samostalnost pri sklapanju poslova. Najzad,
koliko sve to što narodu soli kao vrednosti iznosi izraženo njegovom ličnom
dobiti, akcijama, kešom, nekretninama i svakim drugim oblikom kapitala.
Biserje Šutanovčeve tranzicije
Ministar
odbrane na sopstvenom primeru dokazuje da se u današnjem sistemu vrednosti
dobrota i poštenje graniče sa glupošću. Vidi se to i iz nekih ministrovih
izjava:
- Da je Vuk Karadžić išao na referendum o pravopisu, mi danas danas ne bismo imali
moderno pismo. Zato o strateški važnom pitanju ulaska
Srbije u NATO mi nećemo sprovoditi referendum!
- Ja nemam uzore, moji
politički uzori su Kemal-paša Ataturk i Vuk Karadžić
zato što su reformisali svoju zemlju u momentu kada je to bilo nepopularno.
- Za mene je izuzetno
značajna diskusija koju ćemo imati nakon mog
predavanja. Ja sam jedan od retkih ministara koji ima tu mogućnost
da održi predavanje na tom univerzitetu. I nakon toga, sa više od 25 eminentnih
stručnjaka, imaćemo priliku da čujemo šta oni misle o našoj reformi i našem
sistemu.
- Odluka o obustavi
obaveze služenja vojnog roka je istorijska odluka koja treba da svrsta srpsku
vojsku i državu u red modernih i savremenih država i vojski, organizovanih po najvišim standardima. Profesionalni vojnik je vojnik koji je
dobrovoljno u redovima Vojske Srbije i koji je motivisan, obučeniji,
odgovorniji i spremniji da ispuni sve misije i zadatke odnosno višestruko je korisniji, a da ekonomska računica pokazuje da
je on neznatno skuplji. Profesionalizacija vojske je želja i težnja velike većine građana, rezultat dosadašnje reforme očitava semkroz
njihovo poverenje u vojsku koje je danas na visokom nivou.
- Nošenje
uniforme prilikom dolaska na posao i odlaska sa njega, po meni, treba da bude
čast, a ne obaveza.
- Srbija pridaje veliki
značaj evropskim integracijama i naš sistem odbrane je
jedan od motora tog reformskog koraka.
- Znam kako se živi u
Srbiji. Majka mi živi kao penzioner u Srbiji, razgovaram s
ljudima koji sastavljaju kraj sa krajem, družim se s prijateljima s fakulteta i
iz srednje škole, a znam da to nije razlog za nasilje i mržnju.
- Svedoci smo
istraživanja koja pokazuju da raste poverenje u sistem odbrane, da se vojska
vraća na velika vrata, a da ja, kao kapiten tog tima,
stagniram po procentu podrške građana. To bi bilo kao da jedan tim stalno dobija utakmice, a da navijači nemaju poverenje u
trenera.
I sranja
po NATO odobrenju
Otkad je imenovan za ministra odbrane, Dragan Šutanovac je
poput boga Šive počeo sve da uništava. Tako je okupirao i zgradu Ministarstva odbrane u Birčaninovoj
ulici.
Na 17. i 18. spratu u toku su radovi
adaptacije, rekonstrukcije i opremanja, kao i prijema ljudi za službu
protokola! Ministar želi da umesto odbrane razvija službu
ličnog protokola. Prijemi, banketi, zvanice, uzdanice...
U isto vreme na 10. spratu, gde se
nalazi elektronski centar NATO-a za razmenu poverljivih podataka i informacija
po NATO standardima, već godinu dana su zatvoreni toaleti, iako su i oni
urađeni po NATO standardima, jer ministar čeka da dođu značajni ljudi iz
centrale NATO-a i da u njihovom prisustvu otvori nužnike i dozvoli korišćenje
prostorija na tom spratu.
U prizemlju, umesto biblioteke, koju su oficiri JNA i Vojske
SCG koristili za usavršavanje i obuku, danas se nalazi klasična vojnička
kantina, gde obezbeđenje i besposleni pojedinci iz MO i Vojske Srbije
prekraćuju vreme ili se oskudno hrane po vojničkim standardima. Strance koji
dolaze na pregovore, pri prvom susretu i upoznavanju zapahne miris prženih jaja
i ćevapa, a ispred zgrade sačeka ih korovska bašta!
U isto vreme ministar prijateljima iz Vlasotinca, vlasniku
privatne građevinske firme nudi posao izgradnje luksuznog restorana u zgradi nekadašnje Tehničke uprave. Dok se
ministar hvali svojim privrednim uspesima u ekonomiji (navodno, ugovori
namenske industrije), u isto vreme u zgradi Ministarstva odbrane ne rade
liftovi, koje koriste zaposleni, jer su redovno u kvaru.
Iz jedne "poslovne" biografije Dragana
Šutanovca 2004. godine
...Iako je smena Stevana
Nikčevića, direktora
Jugoimporta SDPR, bila gotova stvar, u poslednjem trenutku ministar odbrane
Prvoslav Davinić se
"predomislio".
A priča ide ovako:
Dvadesetog septembra
2004. godine Dragan Šutanovac, kum Borisa
Tadića, tražio je od predsednika da
mu bude savetnik za bezbednost. Posle konsultacije s Amerikancima Boris Tadić je bio izričit da to nije dobro
zbog javnosti, jer su oni kumovi. Dva dana posle toga Dragan Šutanovac dolazi
kod Tadića da ga zamoli da na mestu direktora Jugoimporta ostavi Stevana Nikčevića,
što mu ovaj obećava. Sutradan Tadić zove Davinića i saopštava mu svoju želju da se Nikčević ne dira na tom mestu. Nakon toga, ministar odbrane menja odluku i
ostavlja Stevana Nikčevića na mestu direktora.
Nije zgoreg napomenuti
da Nikčevićev brat i Šutanovac imaju zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja.
Međutim, plan u vezi sa kontrolom trgovine oružja i vojne opreme ide mnogo dalje. Naime, na insistiranje jednog obaveštajca,
Boris Tadić šalje na školovanje pukovnika Vojske SCG Dragana Ponoša.
Istovremeno lobira kod Labusa i Davinića da Branko Krga ostane na mestu načelnika
Generalštaba do juna iduće godine, kada bi ga na istom zamenio upravo Dragan
Ponoš. Za Krgu je Tadić planirao mesto ambasadora u Izraelu. Boris Tadić tvrdi
da je to već završio s Izraelcima i da je s obzirom na to da je Izrael u ratu
Krga prihvatljivo rešenje. Radi toga je predsednik Srbije lobirao i uspeo da
vrati generala Ivana Đokića, koji je inače smenjen zbog afere sa švercom oružja
u Iraku. Sada se Đokić nalazi na mestu pomoćnika ministra odbrane,
zaduženog za materijalne resurse.
Na mesto pomoćnika
ministra zaduženog za poslove odbrane (pod čijom je ingerencijom Uprava za budžet i finansije) G17
plus odnosno Prvoslav Davinić u dogovoru s Borisom Tadićem postavlja Pavla
Jankovića, rođenog 1972. godine, bez visoke stručne spreme (iako je to sistematizacijom
neophodno). Za Pavla Jankovića je javna tajna da je iz Australijske ambasade u
Beogradu, gde je radio, najuren, jer je uhvaćen da šalje podatke jednoj stranoj
obaveštajnoj službi.
Isti dan, nakon
imenovanja od strane Saveta ministara, Janković se uselio u Kabinet, počeo da
izdaje naređenja i zadatke iako još uvek nema zasnovan radni odnos. Radni odnos
nije zasnovao zbog toga što sistematizacijom
radnih mesta u Ministarstvu odbrane pomoćnik ministra mora da
ima visoku stručnu spremu. Naravno,
Pavle Janković, i pored brojnih insistiranja ljudi iz personalnog odeljenja,
nikada nije dostavio radnu knjižicu kao ni diplomu o visokoj stručnoj spremi.
Radnu knjižicu nije dostavio, jer
mu je ovo prvo zaposlenje, a
diplomu nije dostavio jer je nema!