Feljton
Karsten Alnes: roman o sarajevskom atentatu 1914. godine
(3)
Nije to bio pravi dan
Tabloid u nekoliko nastavaka
objavljuje delove romana "Nemoj da mi umreš, Sofija" Karstena Alnesa,
koji je s norveškog preveo Predrag Crnković.
U knjizi su predstavljeni
događaji koji su se desili 28. juna 1914, od ranog jutra pa do jedanaest sati i
pet minuta, i zasnivaju se na brojnoj i obimnoj literaturi o uzrocima koji su
doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo toga što se dogodilo i dalje je
nerazjašnjeno, a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji je
nastao posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferninanda, a
delom i zbog toga što su važne informacije zadržane u tajnosti
...
Bila je ponosna. Grudi su joj se ispunile isto onako kao kada je prvi put
posetio zamak nadvojvode Fridriha i ćušnuo joj malu ulaznicu u ruku kada
se posle tri dana sa svima oprostio. Kada je drhteći razvila parče papira,
mogla je pročitati da će se inkognito nalaziti u narečenoj gostionici za četrnaest
dana, i da će tamo s njom podeliti skromni obrok. Ako ne bude došla, bilo zato što
to ne želi ili zato što ne može, razumeće je više nego iko drugi na svetu.
Ali nije bilo ničeg što bi ona više želela, i upravo za vreme tajnog
ljubavnog sastanka u gostionici dala mu je pramen kose i malu fotografiju. I
uvojak kose i sliku on je sakrio ispod zadnjeg poklopca svog džepnog
sata. Međutim, bio je pomalo nesiguran, što je bilo neobično.
Načitan je i pun znanja, bistrog uma, verziran u dvorskim manirima. Morala je
da se nasmeši. Juče je za vreme razgovora posle večere uvredio Franca
Konrada fon Hecendorfa, šefa generalštaba, tako da je morala zamoliti muža
da odvede Konrada u ćošak i da ga zamoli za izvinjenje zbog svojih
"formulacija".
Bili su kao pas i mačka kada se radilo o Srbiji, ali zar ne bi mogao da to pristojnije i uzdržanije
izrazi?
Tada, dok joj se tajno udvarao u nadvojvodinoj rezidenciji, nekoliko meseci
posle te prve posete, pozvali su ga ponovo. Tom prilikom je ostao samo tri-četiri
dana, išao je u lov i igrao tenis. Ali posle očajnog teniskog meča protiv lakonoge Kristine
bio je mrtav umoran pa je, moravši da napusti zamak, u žurbi zaboravio džepni
sat u sobi. Sluškinja je odnela sat nadvojvotkinji, a kada ga je Izabela
odvagala u ruci, otvorio se poklopac na zadnjoj strani otkrivši uvojak i sliku
neke sasvim druge osobe od one koju je nadvojvotkinja očekivala. Njen najlepši
san se raspršio. Odmah je pozvala Sofiju, izgrdila je nazvavši je nepristojnom
kurtizanom i smesta je otpustila. Sofija je morala pešice do železničke
stanice, udaljene nekoliko kilometara, i posle mnogo peripetija uspela je da
stigne do kuće roditelja, gde im je plačući ispričala šta se dogodilo.
Još veći užas po nju je nastao kada je njene roditelje i nju, dan kasnije, posetio sam
Franc Ferdinand i zaprosio je. Pošto je dobio pristanak, javio je
Kajzeru koju je izabrao za suprugu, i to da će sprovesti svoj naum bez obzira
na moguće posledice. Bio je spreman da žrtvuje presto ako treba.
"Moj muž ume da bude pomalo nagao", rekla je ađutantu generalnog
guvernera, potpukovniku Erihu fon Mericiju, koji je takođe prisustvovao
večeri prethodnog dana. "Ali, on želi najbolje i nikoga ne
mrzi", dodala je.
"Moram da vam zahvalim na ovome, milostiva gospođo",
odgovorio je on. "Znam ja ko neguje duh pomirenja. Biće mi istinsko
zadovoljstvo videti Vas sutra za večerom u palati generalnog guvernera."
Poćorekovu palatu tamo na brdu, s druge strane
reke, izgradio je svojevremeno turski vezir i tvrdilo se da su u njoj najlepši
mozaici na svetu.
Radovala se. Sva ta srdačnost. I raskoš i
misteriozna nepoznanica orijentalnih rukotvorina budili su nešto
spontano, detinjasto u njoj. Te uznemirujuće zagonetke iz njenih
snova, kao mozaici; da, i one su bile mozaične. Kao dečji
crteži, kruti, ali nepredvidivi u svojoj asimetričnoj geometriji.
Komornik je posle večere odveo Franca Ferdinanda i njegovu suprugu u stranu. Bio je ozbiljniji
nego ikada pre; odavao je utisak da ima poruku koja se ne sme zanemariti. S
najvećom tačnošću, i što je staloženije mogao, poverio im je sadržaje izveštaja
koji su stizali iz različitih krugova i koji su upozoravali da nadvojvoda i
njegova supruga ne sprovedu planiranu vožnju kroz glavni grad vojvodstva, sledećeg
dana.
Strah!?
Kao prvo, 28. jun je, kao što svi znaju, neka vrsta dana žalosti za Srbe u
ovoj zemlji, ali i dan prkosa. To je i godišnjica poniženja
i presudnog poraza protiv Turaka u Boju na Kosovu pre više
od pet stotina godina.
Kao drugo, na sam dan, pre bitke, srpski junak Miloš
Obilić je uspeo da uđe u šator turskog sultana i da ga ubije nožem. Drugim rečima,
to je praznik za srpske atentatore.
Kao treće, upravo na ovaj dan, 28. juna pre godinu dana, izbio je pobedonosni rat
protiv Bugarske. Srbi su dugo sanjali o tome da potčine Kosovo, koje smatraju
svojom svetom zemljom, a u ratu protiv Turske, pre dve godine, to su konačno
uspeli, istovremeno ponovo zauzevši srpski glavni grad u Makedoniji. Poraz na
Kosovu polju 1389. je na taj način osvećen; posle pobede su srpski soldati
zaplakali od sreće i poljubili tle starog bojišta. Pobeda je izazvala ogromno
oduševljenje u Beogradu. Ulice ključaju od slavlja, a vera u sopstvenu snagu veća
je nego ikada. U isto vreme, najvatreniji među njima ipak su besni zato što su
ih velike sile, na čelu s Austrijom, prisilile da se odreknu ratnog plena
Albanije i da priznaju tu oblast kao samostalnu državu.
Srpski nacionalisti, a njih ima mnogo, sasvim sigurno misle da je to što se
austrijski prestolonaslednik pojavljuje u glavnom gradu vojvodstva, baš na godišnjicu
legendarnog boja na Kosovu, velika provokacija. Jer, Bosna je za mnoge Srbe
bila zemlja koju im je Bog obećao, ali su im je Austrijanci oduzeli. A
nadvojvoda je morao imati na umu da su srpski nacionalisti već nekoliko meseci
dizali mostove u vazduh, podmetali požare u policijskim stanicama i činili
druga podmukla nedela na austrijskom tlu.
"Ali za mnogo manje od polovine stanovništva može
se reći da pripadaju Srbima", rekao je Franc. "A i među njima je mnogo
onih koji bi više voleli da pripadaju srećnoj enklavi, koju Bosna uprkos svemu
predstavlja", dodao je.
"Za katastrofu je dovoljan i samo jedan fanatik" odgovorio je
komornik.
"A Vaše kraljevsko visočanstvo
mora imati na umu da se uspešan atentat na Vas i Vašu suprugu ne odnosi samo na
vaše živote, već u gorem slučaju zato što je situacija tako goruća može da
pokrene i sukob većih razmera. A to bi dovelo ne samo do smrti desetina hiljada
ljudi već bi ugrozilo i sam opstanak dvojne monarhije. Verovatno znate da mnogi
jedva čekaju takvu priliku."
Ona i Franc su razmenili poglede. Da li se zaista toliko rizikuje posetom
Sarajevu?
Mraz. Led. Tanka membrana na jezeru. Bila je krhka, porozna. Uvek morate
biti oprezni kada ste na prirodnom ledu.
"Ali imate li informacije o tome da neko planira neke nagle aktivnosti
danas? Demonstracije, podmetanje požara i slično?"
"Imam nagoveštaje", rekao je komornik.
"A od koga su, moliću lepo, stigli ti nagoveštaji?"
"Vi znate da poznajem ministra finansija"
"A otkuda ministru finansija takve glasine?"
"To ne znam. Ali znam da srpski izaslanik u Beču
ima poverenja u njega."
"A da li ministar finansija ima poverenja u srpskog izaslanika?"
"Niko nema poverenja u srpskog izaslanika."
"Nema. Nemam ni ja. A osim toga mislim da šef srpske vlade Pašić
i srpska vlada, uopšte, ne bi upozorili našu vladu da se nešto sprema."
"U to nisam baš siguran", odgovorio je komornik.
"Pašić je razuman čovek. Osim toga, i on se plaši
najekstremnijih srpskih nacionalista i ratnih huškača u
svom generalštabu."
"To je tačno. Ali da li će uspeti da izvedu tako užasan čin, kao što je
sabotaža usred Sarajeva, za vreme sutrašnjih svečanosti? Uprkos svemu, imam
mnogo dokaza da me vole u ovom gradu, a i ja imam velikih simpatija za ovdašnje
ljude. Želim im svima dobro."
Komornik je uhvatio Francov pogled i na tren se zadržao
na njemu. Svojevremeno je služio ocu Franca Ferdinanda, pa i on i
prestolonaslednik su gajili veliko međusobno poštovanje
i obostranu sposobnost procene.
Franc je bio taj koji je prvi skrenuo pogled. Najpre je brzo pogledao
Sofiju. Onda je pogled zadržao negde napolju, zureći kroz prozor, ali ipak
gledajući više u sebe, s gotovo ogorčenim izrazom lica. Ona je shvatila da ne
treba ništa da govori, niti da se pomera. Bilo je tiho, i muk je potrajao; on nije
ništa govorio. Zatim se uspravio i stavio ruke na leđa.
"Mislim da možete biti sasvim mirni", rekao je Merici, koji im se pridružio.
"Trasa kojom ćete se sutra voziti dobro je čuvana, a naša policija bi
sigurno pokupila sve glasine o nekoj zaveri da je od ikog planirana."
Prav i mlad oficir je s uveravanjem klimnuo glavom, podvlačeći
tim gestom da je sve pod kontrolom.
"Najveći užas je kada čovek ostane u iluzijama", rekao je komornik, okrenuvši
se Mericiju.
Franc Ferdinand se blago nasmešio. Shvatio je komornikovu finesu kojom je
hteo da ga izmanipuliše, odlučivši ipak da ne podeli njegov strah zbog sutrašnjeg
dana.
Dva
sveta
Sofija i njen suprug su o tome dugo razgovarali, pre nego što
su otišli u krevet, i Franc joj je predložio da ostane u hotelu dok
bi on sam nastavio sa službenom posetom. Ona mora misliti na decu. Ako se nešto
dogodi, to ne sme da pogodi njih.
Ona je odbila njegov predlog. Želela
je da bude uz njega, uvek, rekla je. Rođena
je da ga prati, da ga podržava, da bude uz njega. Da li zaista želi
da je se reši?
Ne, on to ne želi, a posle su raspravljali o događajima sledećeg dana
prijemu u gradskoj većnici, ručku u palati generalnog guvernera i poseti novom
nacionalnom muzeju s rimskim mozaicima i kućama na potpornim stubovima iz ranog
kamenog doba, o kojima se mnogo govorilo. Njihove su brige bledele, postajući
senke koje su titrale duž zidova. Oboje su već bili popili po dve čaše porta i ćaskali o poseti
bazaru u turskim četvrtima grada, pre dva dana, odmah pošto je Franc stigao u
hotel. On je smesta osetio kako se ona obradovala kupovini ručno
pletenih ćilima i orijentalnih rukotvorina, i stoga je odmah predložio
da se odvezu do grada kočijama.
Slatko vino im je ublažilo nelagodu, kojom nisu hteli da se bave, i navelo
ih je da se zadrže na događajima tog dana: glasovima na bazarima, živosti
prodavaca, lepim pletenim tepisima koje su nudili na prodaju, dvema sabljama od
čelika koje su kupili sinovima, papučama koje će dati kao poklon maloj Sofiji, štandovima,
drvenim kućicama u sokacima, a bogami i posmrtnim ostacima viđenih muslimana
koji su, uvijeni u čaršafe i pokriveni ćilimima, bili položeni ispod velike
lipe na trgu ispred džamije, dok hodža recituje delove iz Kurana pre nego što će
kasnije biti sahranjeni na groblju, gore, na obronku.
Ljudi u Sarajevu živeli su u dva sveta, nalazili su se u graničnoj zemlji,
rastrgnuti između Istoka i Zapada, tako da su bili i posrednici i katalizatori,
ali su među sobom nosili i podeljenost, nešto nejasno i neizrecivo. Gradonačelnik
grada, Ćurčić, koji ih je pratio na bazarima, bio je musliman, miran i
uravnotežen, čovek izvanredne osetljivosti i izuzetnog uvida u hrišćansku veru.
Pa ipak, kuda li mu je um lebdeo kada je bio sam sa sobom? Da li je mislio na
svoje mnogobrojne istovernike u albanskim i makedonskim selima koje su nedavno
poubijali bosanski mladići koji su, pre godinu dana, dobrovoljno učestvovali u
srpskom ratu protiv Bugarske? Da li se plašio da će se isto dogoditi i ovde ako
se Bosna bude pripojila Velikoj Srbiji, o čemu su sanjali mnogi nacionalisti u
Beogradu?
Franc je dugo razgovarao s njom o tome, između ostalog i zato što
je gajio velike simpatije prema blagorečivom gradonačelniku.
Franc je takođe imao osećaj da potcenjuju napetost i osećaj neprijateljstva
između različitih naroda u gradu, što je uvek vrebalo, poput demona, ispod
prijazne i prividno harmonične fasade.
Kada su otišli u krevet, već je bilo kasno, a sledećeg jutra je gotovo i
zaboravila na upozorenja, koja su ostavila mutan utisak među titravim slikama
iz njenog sna. Osetila je snažnu potrebu, još veću
nego ranije, da se pomoli za budućnost svih i stoga je otišla
do kapelice sama, pre nego što je Franc ustao. Sveštenik, već na
svom mestu, nežno ju je pozdravio, dva horska dečaka su pevala; pognula je
glavu u molitvi i, nekih deset minuta kasnije, primetila da i Franc kleči pored
nje. Nekoliko oficira, koji su izgledali kao da im je neugodno, postavilo se na
vratima.
Sveštenik je rukom napravio krst, blagoslovio njih i njihovu svitu,
zanjihao kadionicom, zapevao misu i dao znak dečacima da zapevaju jedan od
omiljenih psalama prinčevskog para.
Ich weiss nicht, was ich bin, ich bin nicht, was ich weiss Ein Ding ist
nicht ein Ding; ein Tupfelchen und ein Kreis Gott
hat sich nicht bemuht, und nichtgeruht, das merk, Sein Wirken ist kein Ruhen
und seine Ruh sein Werk. Ne znam ko sam ja, nisam ono što znam/ Stvar nije
stvar; pega i krug/ Bog nije radio i nije odmarao, imajte na umu/ Njegov rad
nije odmor, niti muje odmor rad...
A zatim jutarnji psalam koji je naročito cenila:
Die guldne Sonne
Voll Freude und Wonne
Bringt unserem Grenzen
Mit ihrem Gldnzen
Ein herzerquickendes, liebliches Licht.
Zlatno sunce/ Ispunjena radošću i blaženstvom,/ S nenadmašnim sjajem,/
Donosi pred naš prag/ Pulsirajuća, predivna noć. (prim. prev.)
Ne, Bog se nije odmarao kada je došao red na nju. Gledala je u
nebo, delo stvaranja, i radost; bilo je vreme da se zahvali. Svuda je bilo cveća,
po stolicama, stolovima i štandovima, a miris je bio težak
i jak. Jutarnja magla i izmaglica su nestale, a vrelina leta je upadala kroz
otvorene prozore. Voljeni sjaj, koji je grejao srce, pokrivao je sve. Osetila
je kako je cipele žuljaju. Stopala i noge su joj otekle od vrućine.
Nije bila spremna za nametljiv, ustajali vazduh.
Možda obronci okolnih planina sprečavaju vetar da dopre do
grada? Osećali su se kao da su na dnu kotla. Bila je zabrinuta i za svog muža;
uniforma mu je bila tesna a žuljao ga je uštirkani
okovratnik oštrih ivica. Zamišljala ga je kako se već znoji, a kako će tek kasnije biti
na vrelom suncu? A onda, Franc se odnedavno poprilično
ugojio, a i ona takođe, i previše su voleli kolače i čokoladne bombone sa finom mlečnom čokoladom.
Ne bi trebalo da dozvoli sebi da se ugoji poput kakve babuške
a ipak je upravo bila na tom putu. A kako je laka i vitka bila u mladosti. Ne,
ne i ne. Ima da se sabere, a i Franc, i on će bogme na dijetu!
Kasnije, doručkovali su s telohraniteljem, potpukovnikom, grofom Francom
fon Harakom, koji je posedovao automobil kojim će se kasnije, tog jutra
voziti ulicama Sarajeva. Na stolu su bila dva velika buketa crvenih ruža. Franc
ju je poljubio u čelo i poklonio joj dragulj koji je kupio od turskog
draguljara, na jednom bazaru, u četvrtak uveče.
Svake godine, on je slavio ovaj naročiti datum malim jutarnjim
poklonom. Talas svetla i zahvalnosti ju je ispunio. Nisu pričali o komornikovim
mračnim sumnjama; dan je postajao vedar, oblaci su nestajali, kao i svi mračni
nagoveštaji.
Put
u centar Sarajeva
Napolju su se poređale kočije. Odjeknula su crkvena zvona. Bilo je pola devet. Točkovi su zakrckali
po šljunku. Konji su zanjištali. Kočije su polako išle
ispod platana, putem dugim oko kilometar i po, kroz park, gde su banjski
pacijenti tražili sebi leka. Usnula stanična zgrada, okružena
topolama i javorima, zevala je na jutarnjem suncu. Neprimetan dašak vetra
sakupljao je mirise trave. Ona je odjednom pomislila kako je ovde nekad davno
bila i kako bi se rado vratila u ta pradavna vremena.
Na železničkoj stanici čekala ih je malobrojna delegacija oficira. Vrata carskog vagona su bila
otvorena. Franc je ušao prvi, a fon Merici, ađutant generalnog guvernera,
pomogao je Sofiji da se ukrca; ona se nasmešila i zahvalila mu, a Franc je
izgledao kao da ceni tu pažnju koja se ukazuje njegovoj supruzi.
Kupe s tapaciranim sedištima, ukrašenim pletenim ćilimima za tu priliku,
lokomotiva koja pućka, crni i beli dim kulja pored prozora: šef stanice duva u
pištaljku, sve je spremno, sve je ovo u znak poštovanja prema njima, a onda,
iznenada, drveće je napolju počelo da se kreće, sunce je zasijalo, a zeleni
obronak je izgledao zeleniji nego ikada. Palo joj je na pamet kako je ono što
je Bog rekao sedmog dana po stvaranju sveta kada je pogledao svoje delo sasvim
tačno. Sve je vrlo lepo, samo još da ljudi ispune svoju
sudbinu.
Od tog banjskog gradića pa do stanice, gde je lokalni voz stigao u Sarajevo, bilo je oko deset
kilometara. Stanica se nalazila u zapadnom delu grada, ispod grebena Koševa,
nedaleko od brzog potoka koji je tekao s obronka na kojem se nazirala velika
garnizonska bolnica. Ispred lokalne železničke
stanice, na istaknute goste je čekalo nekoliko kabrioleta, uglancanih,
lakiranih i spuštenih krovova.
Voz je zakočio. Bakar na sveže obojenim kočijama je zagasito svetlucao.
Kondukter je otvorio vrata. Izašli su, ona elegantno zakoračivši u beloj
svilenoj haljini. Osećala se samopouzdano u privlačnom pletenom šeširu širokog
oboda i s koprenastim belim velom i velikim belim cvetom ubačenim u crvenu
traku oko oboda. Buket crvenog i belog cveća, ubranog baš u toj boji da se slože,
položen joj je na levoj ruci, dok je desnom rukom, vidljivo dirnuta prizorom,
mahnula onima koji su se pojavili na peronu da ih pozdrave.
Nekoliko konjskih taksija, kočija ofarbanih u crno a konja s žutocrnim
amovima i s crvenim i belim resama na glavama i amovima, stajali su spremni da
najviše dostojanstvenike među prisutnima odvezu u centar grada, gde će
motorizovana povorka prodefilovati duž reke.
Franc je uzeo Sofiju za ruku i, kao i ona, mahnuo u znak pozdrava. Za tu
priliku obukao je paradnu uniformu konjičkog generala. Vojnička
bluza sijala se plavo, isto kao i nebo. Bila je ukrašena
zlatnom kragnom s tri srebrne zvezde. Pantalone su bile crne, ukrašene
crvenim trakama. Zeleno paunovo perje klatilo mu se na šeširu.
Ljudi pored njih su mislili da su oboje izašli iz Hiljadu i jedne noći, i
zakoračili na zemlju. Ljudi su pristizali da bi upili sve te utiske, da ih
nikada ne zaborave; zamišljali su kako su svedoci nečeg velikog i značajnog, štaviše
gotovo svetog. Francove oči su bile sjajne, svetloplave i prodorne; brkovi su visili poput savijenih
bajoneta i davali su mu melanholičan izraz. Nadvojvotkinja je
bila stalno nasmešena; osmeh joj se premestio i u oči, izgledala je majčinski,
sigurno i prisutno, sa ponekim komentarom za svakog oko nje, a kosa joj se
sijala u crnim talasima. Pogledaj tu lepu kosu! Ona je crna i bela kao Snežana
i Trnova ružica.
Franc ju je poveo pored sebe. Mrzeo je kada bi ona išla iza njega, kako je
predviđala dvorska etikecija; osećao se najbolje kada bi oboje bili na ravnoj
nozi. Patio je kada bi je ponižavao car ili neki od najbližih članova njegove
porodice a isto tako i prokleto zvaničan dvorski maršal te neke najistaknutije
plemićke porodice u zemlji samo zato što nije dovoljno plemenitog roda da bi
odgovarala za ulogu supruge naslednika prestola. Da bi se u tom smislu
obezbedili, ona je od grofice postala nadvojvotkinja, nakon venčanja,
ali koja korist od toga!
Svakog bogovetnog dana je Franca uzrujavalo to što njihova deca nikada neće
moći naslediti tron i što njoj nikada nije bilo dozvoljeno da sedi za istim
stolom s njim, dok je on obavljao javne funkcije ili se kretao u društvenim
krugovima u paru s nekom drugom vojvodskom lozom. I upravo zato nije davao ni
pet para na protokol kada je on mogao određivati pravila. Kada je
provodio vreme na rubovima monarhije, kao što je to bilo sada, pobrinuo bi se
da ih vlasti tretiraju na ravnoj nozi, čak i kada bi to nosilo rizik da će
zvaničnike, koji su ih dočekali, kasnije ozbiljno ukoriti službenici protokola
na habzburškom dvoru. Ove stvari su ipak bile važnije njemu nego
njoj.
A danas, ona treba da bude njegova supruga, na ravnoj nozi, njegova uvažena
žena od jutra do večeri, rekao je. Trebalo je da u automobilu sedi do njega, da bude uz njega
tokom prijema, da sedi za istim stolom na ručku u zamku, dok bi je on držao
za ruku. Radovao se tome na isti način kao što je bio oduševljen dok je na podu
ležao s decom, kod kuće u svom dvorcu, igrajući se električnim vozićem, koji je
kružio po tepihu preko malenih arkada, kroz papirne tunele, sve ukrug, ne stajući.
Treća
kola
Pre dve nedelje je nju i Franca posetio nemački car, kajzer Vilhelm,
koji je proveo nekoliko dana u njihovom zamku Konopišt, pored Benešova. Ono što
je nju oduševilo bilo je to što je on prema njoj za razliku od cara Franje
Josifa austrijskog postupao potpuno ravnopravno. Ljubazno joj se udvarao, čak
i flertovao, zvao je "nadvojvotkinja, i sve vreme joj je davao do znanja
kako je smatra prvom damom dvojne monarhije; bio je prijazan i velikodušno
predusretljiv. Iako je u nekom pogledu bio nadžak, ona je na poseban način
volela tog neobičnog čoveka, koji je izgledao s paralisanom desnom rukom,
uvrnutim načinom govora i plahovite naravi kao da je dospeo na sasvim pogrešno
mesto na ovom svetu. Morala je da se nasmeje pri pomisli na Franca koji je na železničku
stanicu došao u najsjajnijoj nemačkoj paradnoj uniformi, da bi zadovoljio svog
cara koji se uvek pojavljivao u austrijskim i mađarskim odorama kada bi dolazio
u posete. Ali ovog puta stigao je u običnom lovačkom odelu, u pratnji ministra
mornarice i nezgodnog lovačkog kera, koji se smesta zaleteo u žbunje i ćapio
jedinog fazana u parku. Još jednom se nasmešila, ali istovremeno osetila i
duboku strepnju zbog toga što joj je Franc rekao da su nemački generali zajedno
sa mnogim vodećim nemačkim industrijalcima i profesorima mnogo zagriženiji
pobornici rata nego što se to pokazao kajzer Vilhelm. Ipak je ove misli gurnula
u stranu. Nije htela baš sada da ih se seća!
***
Pored kasarni, odmah pored železničke stanice, gardisti
su spustili zastavu i u njenu čast, isto onoliko koliko i za
nadvojvodu. A kada je zakoračio pred postrojene oficire, s njom pored sebe,
nije držao ruku na balčaku sablje kako je po pravilima trebalo da radi već je šaku
nemarno položio na dršku njenog suncobrana. Prvo je izvršio smotru elitne
jedinice koja je bila stacionirana u utvrđenim kasarnama, blizu železničkog
depoa. Zapovednik garnizona je ponosno pokazao na vojnu bolnicu koja se
nazirala, a koja je trebalo da bude na raspolaganju za tri hiljade pet stotina
vojnika dodeljenih gradu.
"Ti si dobra za mene", prošaputao je. Ona mu je uzvratila
smeškom. Povremeno je njihova sreća bila naprosto neverovatna. Povremeno bi se
osećala izabranom među tolikim hiljadama. Upravo tada su opalili topovi sa
citadele na istočnom kraju grada, u čast njih dvoje, a zatim su salutirali
nadvojvodskom paru koji je krenuo prema sedam spremnih automobila, upaljenih
motora koji su radili kao sat.
U prvi automobil seo je šef istražnog odeljenja
sarajevske policije i tri policijska službenika. Izgledali su osorno
i nepristupačno, ali... valjda su i oni imali žene i decu?
U drugom automobilu, pristupačan i prijazan muslimanski
gradonačelnik zauzeo je svoje mesto. Podsećao je na krčmara iz njenog rodnog
sela koji joj je jedanput zavrnuo nosić nakon što je njenu porodicu poslužio
obilatim obrokom u senovitom tremu, sredinom jednog od leta njenog detinjstva.
Odmah do gradonačelnika seo je šef policije.
Ona i Franc ušli su u treća kola po redu i seli zajedno s generalnim guvernerom Poćorekom
i telohraniteljem fon Harakom. Čeh Leopold Sojka bio
je šofer. On ju je podsećao na njen rodni kraj,
i već je s njim razmenila nekoliko ljubaznih reči na njihovom zajedničkom
jeziku. U kolima iza njih napravili su mesta za Sofijinu dvorsku damu,
gospođicu Lanjus, i ađutanta generalnog upravitelja, gospodina Mericija.
U povorci je bilo još tri automobila, koji su, kao po komandi, krenuli. Karavan se odvezao sa železničke
stanice na jug, prošao pored velike podržavljene fabrike duvana, gde je bila
poslednja stanica sjajnih, žutih električnih tramvaja. Posle toga automobili su
prodefilovali pored starog groblja sve dole, do Miljacke. Pored tog
najzapadnijeg od devet gradskih mostova, povorka je nastavila prema istoku duž
Apelove obale.
(Nastaviće se)