Kontranapad
"Slučaj" Svetlane Kitić-Magić i
rukometnog kluba Radnički
Za
nepopravljive nema popravnog
Gostujući u mojoj
emisiji Kontranapad TV Jesenjin u Novom Sadu, najbolja rukometaš
Miroslav
Vislavski
Nema izgleda da uspehe ženskog rukometnog kluba Radnički
neko u Srbiji ugrozi i u narednih sto godina! Trostruki šampion Evrope i pobednik Kupa EHF, uz
18 naslova šampiona Jugoslavije, samo su najznačajniji trofeji Radničkog. U
njihovom osvajanju Svetlana Kitić je bila temelj na
kome su se ti uspesi gradili.
Pored toga, s nacionalnim timom osvojila je pregršt evropskih, svetskih i olimpijskih znamenja. Najvrednije medalje su zlato iz Los Anđelesa 1984. i srebro iz Moskve 1980. godine. Proglašavana je za najbolju juniorku na svetu, a desetak
godina kasnije i za najbolju seniorku na svetu. Koliko je posvećena rukometu govori činjenica da je sa 48 godina nastavila
aktivno da igra za Radnički, iako je dve godine pre toga prestala s
aktivnim igranjem.
Radnički je njena legitimacija, ali i mnogih drugih
devojaka koje su stvarale istoriju nenadmašnog kluba. Radnički
je njena slava i ikona, njena vera i krštenica, njena
radost i tuga, njena sreća i patnja... U nekim zemljama bi država zaštitila takvu vrednost. Srbiji izgleda
nije stalo da ima takvu prestižnu i nedostižnu instituciju u svetskom ženskom
rukometu.
Kaže mi najbolja planetarna rukometaš
Ustaljeni redosled
Mada je dobro došla socijalistima kada su
formirali poslaničku listu za republički parlament u prošlom mandatu, Ceca
Kitić sa rezignacijom ističe da se njeni drugovi Mrkonjić, Dačić, Bajatović
danas najčešće ne odazivaju na njene pozive. Sve je ostalo na verbalnoj podršci i obećanju da će joj pomoći. A njoj lično nije
potrebna pomoć. Potrebno je poštovanje
i uvažavanje Radničkog! S ogorčenjem kaže: "U Srbiji su dovoljni Partizan
i Crvena zvezda! Kada se neko ko pripada ovim društvima
oglasi da ima posebne potrebe ili problema u životu kluba ili u sprovođenju
programa uvek im se neko nađe pri ruci. Đilas je dežurni vatrogasac,
poseže za sredstvima rezervi ili sredstvima sa kojekakvih drugih pozicija u
gradskom budžetu i smiruje strasti i niveliše
probleme. Pa zašto tako ne čini kada je reč o Radničkom koji je stariji od
ovih društava i koji ima dužu tradiciju. On nije manje važan
i značajan za sport u Beogradu i Srbiji. Na protiv, ako nema veći, onda ima barem jednak značaj sa favorizovanim iz
društava Zvezde i Partizana". Zastala je na
trenutak i potom nastavila: "U stvari, problem je što Srbija nema sistema
u sportu! Ali i ne samo u sportu... Srbija je zemlja u kojoj obični ljudi ne
prepoznaju državni sistem, već ga poistovećuju sa
pljačkaškim i kriminalnim! Strategija sporta koju je usvojilo Ministarstvo
sporta, ali ne i vlada, poznata mi je", ističe
legendarna Ceca, "utoliko što se bazira na prioritetima koji imaju
redosled: masovni i dečji sport, infrastruktura sportskih objekata i na kraju
vrhunski sport! Mada je doneta i važi do 2012. ne vidim šta se za dve godine njenog sprovođenja veliko
desilo", zaključuje Svetlana Kitić-Magić.
Ceca ističe da bi i Žaku Rogu,
predsedniku MOK-a, koji je boravio u Beogradu u povodu stogodišnjice
Olimpijskog komiteta Srbije i pohvalno govorio o rezultatima srpskih sportista
na međunarodnom planu, rado ispričala o problemima u kojima je sport koji još
uvek odoleva centrifugalnim silama koje ga minulih decenija nisu skinule sa
postolja pobednika bez obzira na nemar koji se prema njemu ispoljava od vlasti.
Pitao sam je da li je imala priliku da se sretne
sa predsednikom države Borisom Tadićem, koji
očigledno ima veliku moć odlučivanja. Odgovorila mi je: "Videla sam Borisa
Tadića nedavno na nekoj proslavi. Pita
kako sam i kako je Radnički. Rekla sam mu: Ja,
predsedniče, odlično, ali Radnički nikako. Preti nam opet gašenje, jer mojih para više nemam da ulažem, a ono malo od
države što tražim ne dobijam. Tu su bili Dačić, Škundrić, Bajatović,
Mrkonjić... On im je rekao: Pa, ljudi, neću da čujem
da Radnički ne postoji, pomozite Svetlani i Radničkom i do Nove godine
učinite nešto!"
"Na svečanosti na kojoj je bio Žak Rog
ponovo sam srela predsednika Tadića. Na kritičku opasku upućenu Dačiću da uradi
nešto, ministar mu je rekao da i on kao predsednik može da učini nešto
konkretnije!"
I tako se vrtimo ukrug. Niko ništa određeno nije
učinio da se pomogne Radničkom i sa njime vrati deo vere da je ženski
rukomet još u šansi!
Ili se prikloni ili...
Skrenuo sam joj pažnju da su dvojica čelnika
Olimpijskog komiteta Srbije i Sportskog saveza Srbije bivši sportisti, koji su
poput nje - velikani sporta. Ali i Vlade Divac i Aleksandar Šoštar su na
pozicijama sa kojih vode visoku sportsku politiku. Ona je posve drugačija od
borbe hiljada klubova u Srbiji sa dnevnim preživljavanjem u "sistemu bez
sistema", kako bih nazvao vreme sadašnje! Taj sistem je i njihovo delo.
Bez obzira na to da li su učestvovali u njegovom stvaranju ili ne i koliko su
dugo na visokim pozicijama u rukovođenju sportom. Šoštar, doduše, ima
kontinuitet u visokoj sportskoj politici, jer je bio na istaknutoj poziciji u
Ministarstvu sporta, a Divac se za svoj drugi ulazak u sportsku arenu ozbiljno
"tukao" sa svojim prethodnikom Ivanom Ćurkovićem za mesto
čelnika OKS, i to, nažalost, zato što radi isto ono što je radio i njegov
stariji prethodnik. Doduše, Ćure nije igrao košarku sa Borisom i Ivicom u
njihovim izbornim kampanjama. Ali, svojim sportskim imenom je davao legitimitet
i kredibilitet državnim organima i političarima kojima je sport zaduženje, a
nisu sposobni da donesu Zakon o sportu i reše brojna pitanja koja su već
uveliko potkopali temelje uspešnog sporta u Srbiji!
Dakle, njihova odgovornost nije u tome što još
uvek nije donet Zakon o sportu i što privatizacija još nije došla do sporta,
uprkos privatizovanim sistemima u društvenoj i državnoj svojini. Njihova
odgovornost je u tome što pristaju na takvu situaciju i stanje u kome se nalazi
srpski sport! Što autoritetom svog sportskog imena daju legitimitet nesposobnoj
vladi i prethodnim vladama koje nisu rešile statusno i druga strateška pitanja
sporta. Aleksandru Šoštaru i Vladi Divcu ne može da bude opravdanje da nemaju
kompetencije nad onim što država rešava. Dokle god su na funkcijama na kojima
se nalaze, oni su saučesnici u daljoj propasti sporta.
Karakterni sklop
Najprodornija rukometašica sveta nije uspela da
se probije do vrata Dragana Đilasa ne bi li pokušala da pomogne klubu po
oprobanom modelu košarkaških klubova Partizan i Crvena zvezda,
vaterpolista Partizana ili košarkaške i vaterpolo reprezentacije Srbije,
kojima je prestonički gradonačelnik pružio novčanu potporu kada to nisu drugi
učinili. Nije uspela do sada, a skoro je došla do samog cilja pred kojim je
stajao još jedan (mlađi) velikan sporta. Jedan od bliskih Đilasovih saradnika.
Nije htela da mu spomene ime zbog poštovanja prema njegovoj sportskoj karijeri.
Na molbu da joj omogući prolaz do Đilasa (kakve li tuge, zemljo Srbijo,
najbolja rukometašica svih vremena na svetu moli prolaz kod gradonačelnika koji
to ne bi ni bio da Cecini partijski drugovi u zadnji čas nisu prevarili svoje
saveznike i pretrčali kod evropejaca), napudrani sportista joj reče:
"Znate, Svetlana rekoste? Ja se ne bavim sportom! Mene to više ne
interesuje!" Tako je završio pokušaj da se domogne Đilasa! Da
gradonačelnik, poput odabranih kojima je činio, eventualno pomogne njenom Radničkom,
da pomogne pobedniku sa orlom u srcu - ne sa Kalemegdana, već sa Crvenog
krsta!
Tragajući ko bi mogao biti velikan sporta sa
najvrednijim trofejima i medaljama, zaključih da vladajući imaju Savu
Miloševića i Aleksandra Šapića. Videsmo na poslednjem Glavnom odboru DS,
kada im se u protokolarnom delu neformalno obratio predsednik njihove partije
Boris Tadić. Pomislih: Savu Miloševića i te kako interesuje sport. Pokazao je
kada je naivno pokušavao, a kasnije i ušao u trku s prevejanim tipovima za
predsedničko mesto u Partizanu. U prvobitnoj nameri je odustao od trke
sa Toletom Karadžićem, a stao je na crtu i neslavno prošao u duelu sa Draganom
Đurićem. Zaključio sam da nije Sava bio pred vratima Đilasa. Ako nije Sava,
mogao bi biti Aleksandar Šapić. A onda mi prođe kroz glavu i njegov odlazak iz
reprezentacije i ponašanje među reprezentativcima i sukob sa Šefikom.
Da, to bi mogao biti čovek takvog mentalnog i karakternog sklopa!
Ko god da je, taj koji staje na stranu birokrata
koji nas zavaravaju i lažu poput onih koji nam određuju limit u sportskom
razvoju, ko staje na stranu lopova i kriminalaca koji vode računa da isisaju
još malo one dobre energije i inspiracije koja čini kreativnim i nadasve
uspešnim sportiste iz naše zemlje, njihov je saveznik. Kada dođe čas neće ga
opravdati ni medalja, ni pobede izborene na takmičarskom polju. Naspram njih,
ostaće primeri Svetlane Kitić-Magić i drugih boraca za održivost vrhunskih
vrednosti i vrednosnog sistema koji su naočigled velikana sporta koji su
prodali dušu đavolu zgazili dirigovani skotovi.
Nije partijski čovek
Uostalom,
Svetlana Kitić-Magić nije nimalo manje važna i značajna u istoriji sporta od
Divca i Šoštara! Ona je s njima i drugim velikanima sporta rame uz rame. Ona bi
isto tako mogla biti i ministar sporta i predsednik Olimpijskog komiteta Srbije
i predsednik Sportskog saveza Srbije. Sa takvom sportistkinjom i na takvoj
funkciji Srbija treba da se ponosi, jer stiče autoritet koji joj pred
spoljašnjim faktorima daju aktuelni čelnici OKS i SSS. Ali, ona je odlučila da
se podari svom Radničkom, spremna da se bori do poslednjeg atoma snage
da mu udahne novi život na staroj slavi i pripremi ga za nove izazove kojima je
izlagan u ponositoj istoriji i velikoj tradiciji. Šoštar to čini u svom VK
Partizan! Ali, tamo kada je gusto, tu je - Đilas! Možda i vladajuća partija
u kojoj je predsednik ujedno predsednik države! A Ceca nije u toj partiji ni
bila, niti će se bilo kojoj prikloniti! I zato Radnički ne uspeva da se
otrgne sa puta umiranja.