Kontranapad

Hoće li "odgovorni" konačno odgovarati za propast najvažnije sporedne stvari na svetu u zemlji srbiji?

 

Ni lopta nije više okrugla

 

Postavljanje Ljubinka Drulovića na mesto privremenog selektora fudbalske reprezentacije Srbije pokazuje složenost problema koji opterećuje srpski fudbal, ali i teško breme na plećima aktuelnog rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije. Prinudno rešenje u privremenom mandatu nekadašnjeg sjajnog fudbalera Ljubinka Drulovića, dočarava da je fudbalska organizacija dugi niz godina bez jasne, ozbiljne i dugoročne politike, konstatuje u svom komentaru Miroslav Vislavski, naš urednik sportske rubrike, publicista i dugogodišnji sportski radnik.

 

Miroslav Vislavski

 

Naša uobraženost da smo neka vrednost u evropskom i svetskom fudbalu pada u vodu pred činjenicama. Ono što ljubitelji fudbala pamte kao uspešne periode u novijoj istoriji našeg fudbala simbolizuju selektori Slobodan Santrač (1994 - 1998), Ilija Petković (2003 - 2006) i Radomir Antić (208 - 2010). Oni su predvodili našu najbolju selekciju kroz kvalifikacije, kao i na završnim turnirima na velikim takmičenjima kao što su svetska prvenstva u Francuskoj 1998, Nemačkoj 2006. i 2010. u Južnoj Africi, gde smo bili samo - učesnici. Dakle, izuzimajući pobede nad Nemačkom 2010. od 1:0, ostalo su bila izdanja ispod želja, očekivanja i mogućnosti selekcije. Na evropskim šampionatima nas nema odavno. Poslednji nastup je bio na jedanaestom Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji 2000. godine, kada je selektor bio legendarni Vujadin Boškov (1999 - 2000) na kome smo u četvrtfinalu eliminisani od Holandije, katastrofalnim rezultatom - 6:1!

Naredna prvenstva 2004 (Portugal), 2008 (Austrija i Švajcarska) i 2012 (Poljska i Ukrajina), protekla su bez našeg učešća u završnicama. Pre toga 1996. godine, rampu na put u Englesku nam je spustila međunarodna zajednica sankcijama koje ni jedan sport na svetu nije doživeo! Sa time su svetski policajci počeli još 1992. u Švedskoj. Važili smo za favorita prvenstva, a doživeli smo da nam je pred sam početak Prvenstva, reprezentacija vraćena kući u dramatičnom letu kojim je pilotirao heroj visina, Stevan Popov. Na mesto reprezentacije SR Jugoslavije nastupila je drugoplasirana iz naše grupe, selekcija Danske, koja je te godine osvojila šampionat Evrope.

Ruku na srce, izostanak fudbalske reprezentacije sa najznačajnijih takmičenja u protekloj četvrtini veka, u velikoj meri je uzrokovan istorijskim događanjima i razvojem kroz koji je prolazila država, ma kako se zvala nakon raspada velike Jugoslavije 1991. godine. Devedesetih je Savezna republika Jugoslavija bila pola decenije pod zvaničnim sankcijama Ujedinjenih nacija, a ostalo vreme su "krasile" nezvanične sankcije. Građanski rat ili ratovi u regionu, u kojima "Srbija nije učestvovala" ali su je skupo koštali, bombardovanje koje su nam priredili zlikovci NATO pakta, tranzicija, država bez definisane teritorije, bez unutrašnjeg sistema, korupcionaško kriminalna privatizacija, bili su nenormalan ambijent za iole normalan rad u bilo kojoj oblasti. Ovakve prilike su bile pogodno tlo za potpunu transformaciju fudbalske infrastrukture koju u posmatranom periodu karakterišu ljudi iz kriminogenog sastava, ljudi koji su u potpunosti okrenuli vrednosne principe i sistem na kojima su sport i fudbal decenijama bivstvovali kao njegov sastavni deo.

Zašto je važan nastup reprezentacije na velikim takmičenjima? On je nužan, ukoliko postoji namera da se fudbalski sport održi u Srbiji. Zbog toga što je fudbal nedvosmisleno najpopularniji i najrazvijeniji sport koji je odavno prestao da bude igra i u svakom delu sveta predstavlja, više od igre. Zbog tradicije na koju smo ponosni. Čak i na onaj deo istorije koji je u rezultatskom smislu bio neslavan po nas. Zbog potrebe da se nadmećemo sa najkvalitetnijim i najdominantijim državama kojima umemo parirati u sportu i time dokazati sopstvene vrednosti koje nam drugi osporavaju, a koje posedujemo kao ponosan i čestit narod. Konačno, nastup na velikim takmičenjima je neophodan za samoodržanje ovog sporta u koji država odavno ne investira, prepuštajući ga matici koja ga nemilice odvlači ka mutnim dubinama.

Oni koji predvode fudbalsku organizaciju, znaju dobro da se izostanak sa velikih takmičenja kažnjava velikim cehovima. Izostaje priliv novca iz evropske i svetske kuće fudbala, gube se inostrani sponzori, transferi gube vrednost, odliv mladih i talentovanih igrača je nekontrolisan do besmisla, struka nema prohodnost na međunarodnom planu, siromaštvo u domaćem fudbalu pojačava marginalizaciju klubova kod onemoćalih sponzora…Nisu nas uverili da pokušavaju zaustaviti negativne tokove.

Ljubiteljima fudbala je već na početku kvalifikacionog ciklusa za odlazak na Svetsko prvenstvo 2014. u Brazil, bilo jasno da je Siniša Mihajlović bio loša procena Tomislava Karadžića kao rešenje koje će odvesti reprezentraciju na planetarni fudbalski samit. Bez obzira što je Mihajlović ispoštovan da završi neuspešan kvalifikacioni ciklus, nada Karadžićeva da ga zadrži na selektorskoj poziciji, bila je suluda. Ona je samo pokazala njegovu rešenost u svom tvrdoglavom nametanju svoga sveznanja. Umesto da se konačno definišu i postave kriterijumi za izbor selektora u Kući fudbala se i dalje vodi politika trenutka. Dalo se to zaključiti iz neuspelih kombinacija u kojima je nekadašnji Partizanovac, Aleksandar Stanojević u zadnjem momentu odlučio da ne prihvati selektorsko kormilo. Pošto se u javnosti ne zna ko je bio predlagač, uz sumnje da je to ipak bio onaj koji je postavio nekoliko bivših selektora, špekulisalo se da je Crvena zvezda stavila rampu na njegovo postavljenje, a da se Partizan nije naročito protivio volji svog rivala.

Zdravom razumu se nameće pitanje: Kakve veze ima bilo koji klub sa kadrovskom politikom Saveza, a posebno da odlučujuće utiče na odluku koja ima strateški značaj? Po čemu i zašto su Crvena zvezda ili Partizan, važniji od Vojvodine ili OFK Beograda, Javora ili Jagodine u donošenju odluke za koju bi trebalo da odgovara rukovodstvo FSS? Kakve oni veze ili odgovornosti imaju za vođenje reprezentativnog programa, kada gotovo da nema igrača iz ovih klubova na spisku reprezentativaca. Svi srpski reprezentativci su u inostranim klubovima!

Pravo pitanje za rukovodstvo FSS bi moglo da bude, ko je predlagač i zašto baš Aleksandar Stanojević? Ili bilo ko drugi… Koji kriterijumi opredeljuju poverenje za takvu funkciju? Stanojević je po rečima Milovana Đorića  mlad, perspektivan, kvalitetan stručnjak. Da li je to referenca, da li je to dovoljno? Možda, ako se uzmu u obzir njegova dosadašnja trenerska ostvarenja i (eventualna) dugoročna orijentacija u vođenju reprezentacije. Ali, on je sada očigledno - prošlost! Barem u nekoj skoroj budućnosti. Ipak, zarad te budućnosti i nekog drugog, morao bi uslediti odgovor na pitanje: Ko je silnik ili silnici van institucija FSS koji je presudno uticao (uticali) na Stanojevićevu eliminaciju, nakon što je mladi stručnjak u ime srpskih fudbalskih interesa odbio četiri miliona dolara za angažman sa Kineskim savezom da ga ustoliči na mestu koje su mu Srbi ponudili u svom Savezu, a onda mu to kojekakvi vukovi uskratili. Ko mu ga je smestio za njegov patriotizam?   

Potom je sledi pitanje - koji su onda kriterijumi prevladali da se Ljubinku Druloviću poveri prelazni (možda i budući) mandat? Kao fudbaler, zaslužuje sve komplimente za bogatu i uspešnu karijeru. Kao trener, Drulović je nepoznanica. Svo poštovanje za vođenje juniorske selekcije na sam vrh Evrope. Ali, kako objasniti epizode u Banatu iz Banatskog Dvora, ili u inostranstvu u Dravi iz Ptuja, Turizenseu ili Primeiro de Agostu? Bez obzira na te okolnosti, Drulović nedvosmisleno pokazuje nameru da ostane i posle maja kada je najavljena definitivna odluka o selektoru Srpske reprezentacije, ne obazirući se na status prelaznog rešenja.

On je najavio da će već za prijateljsku utakmicu koju Srbija treba da odigra 5. marta, pozvati Adema Ljajića koga je Siniša Mihajlović odstranio zbog kršenja kodeksa koji je on propisao, a u kome je bio i uslov da svi igrači i stručni štab pevaju himnu Bože pravde uoči svake utakmice naše selekcije. Ako je kodeks Mihajlovića bio na snazi, to znači da ga je prihvatilo i rukovodstvo Saveza. A šta onda treba da znači Drulovićeva negacija pravila koja su bila na snazi pod Sinišom Mihajlovićem? Prosečan građanin pita: Koliko je sve to ozbiljno? Ko je tu lud, a ko zbunjen? I šta radi lud zbunjenom?

Zanimljivo je bilo kako se Ilija Petković pojavio među kandidatima za selektora. Kada se suočio sa raznim imenima koja su se provlačila po medijima, među kojima su predlagači zaboravili na njega, bez ustezanja je sam sebe predložio sudu javnosti. Epilog je da je postavljen za savetnika Druloviću! Dakle, Ilija Petković nesporno ima kredibilitet i energiju za selektorsko mesto, iako po mišljenju mladih, pripada starijoj generaciji. I da postoji ozbiljna politika u fudbalskim institucijama, on bi zaslužio da bude izabran, a da je predlagač neko drugi mesto njega! Jednako kada je reč o nekadašnjem selektoru, Milanu Živadinoviću, koji uz respektabilnu biografiju, poseduje harizmu i autoritet - od Boga! Ali, oni su po shvatanju ovdašnje javnosti, matori!?

U stvari, oni su svetski ljudi, koji bi dobro došli srpskom fudbalu. Njihove  "vremešne" kolege to pokazuju na delu, ali tamo gde postoji država, sistem, pravila, gde se vrednuje znanje, stručnost i kvalitet, a ne podleže predrasudama! Još je zanimljivije da o njihovoj vitalnosti i kompetencijama odlučuje stariji od njih i uz to manje kompetentan. Za divno čudo, Petko je oprostio Karadžiću što ga je nakon Svetskog prvenstva 2006 stavio na stub srama. Ako Petko prašta, ko zna zbog čega, kojih razloga i zašto, ponosni Miroslav Đukić je kategoričan da se ne vraća u srpski fudbal dok njime rukovodi i odlučuje o selektorskim sudbinama, večiti Tole.

Karadžić je mnoge trenere stavio na svoju dušu. Pokazalo se da je izneverio Petkovića, ali i Radomira Antića, Miroslava Đukića, Vladimira Pižona Petrovića. Svoje promašaje je pokrivao tuđom odgovornošću. Poslednji je primer Siniša Mihajlović kome nije bio zadatak da podmlađuje i stvara novu reprezentaciju, već da je odvede na Svetsko prvenstvo u Brazil. To je bio imperativ, na koji Siniša nije odgovorio kvalitetom. Predsednik FSS je samo zamenio tezu rekavši nakon neuspeha u kvalifikacijama za EP 2012 u Poljskoj i Ukrajini pod vođstvom Pižona petrovića, da je cilj i imperativ plasman na SP u Brazilu. Nakon lošeg starta u kvalifikacijama, relativizirao je neuspehe i podmetnuo cilj da se pravi nova selekcija!      

Dakle kriterijumi za izbor selektora nema, oni ne postoje. Primenjuju se ad hoc rešenja, a ona ne donose sistemske promene i boljitak. Milan Živadinović, nekadašnji selektor, s razlogom upozorava: Morali bi da objave precizne kriterijume za izbor selektora, po kojima kandidati ne mogu da budu oni koji nisu najmanje 15 godina u trenerskom poslu, nisu vodili neku našu mlađu reprezentaciju i napravili uspeh s njom i nemaju komandovanje najmanje jednim A nacionalnim timom u biografiji. Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Francuskoj 2016. počinju na jesen. Ako Srbija preskoči još jedno veliko takmičenje, biće to novi udar na fudbalsku budućnost. Hoće li "odgovorni" konačno odgovarati za propast najvažnije sporedne stvari na svetu u zemlji Srbiji?